NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH

TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH

 

TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH
 
PRVA GLAVA
 
1. Prvu ti knjigu napisah, o Teofile,[1] o svemu
 
Pominje (Luka) Teofilu (svoje) Evanđelje, kako bi ukazao na svoj veoma brižljiv odnos prema delu, jer i na početku tog svog dela kaže:
 
Namislih i ja, ispitavši tačno sve od početka, poredu pisati tebi, ne kako bilo nego onako kao što nam predadoše oni koji su od početka bili očevici i sluge Reči (Logosa) (Lk. 1; 3,2).
 
Prema tome, on Evanđelje pominje zbog toga da bi podsetio s kakvom je brižljivošću ono napisano. To pominje zato da, imajući na umu isti takav brižljiv odnos prema delu i prili-kom sastavljanja ove knjige, bude što je moguće pažljiviji prema onome što piše. Zato mu ovoga puta nije bilo potrebno neko odobrenje jer onaj, kojeg su udostojili da piše o onome što je čuo i kojem veruju u onome što je napisao, pravedno zaslužuje da mu se još više veruje kad ne izlaže ono što je slušao od drugih nego ono, što je sam video.
Zato i ne kaže: Prvo Evanđelje, nego: Prvu knjigu, budući da mu je preuznošenje bilo strano i da je smirenoumno mislio da je naziv evanđelje uzvišeniji od njegovog dela, iako ga apostol veliča zbog tog truda: Hvale ga po svim crkvama zbog propovedanja evanđelja (2. Kor. 8; 18).
Međutim, svojim izrazom o svemu on kao da protivureči evanđelisti Jovanu. Ovaj, naime, kaže da nije bilo moguće da se sve opiše, dok Luka kaže: o svemu što satvori od početka pa sve do Vaznesenja. Šta ćemo na ovo reći? To, da izrazom o svemu Luka uka-zuje da nije propustio nijednu od suštinskih i neophodnih stvari, iz kojih se poznaje božanstvenost i istinitost propovedi, jer su i Luka i svaki od evanđelista u svoja evanđelja na početak postavili ono, iz čega se poznaje božanstvenost i istinitost propovedi i to u tako tačnom obliku kao da su to činili po nekom obrascu. Na sličan način je o svemu tome izlagao i sam Jovan Bogoslov. Oni nisu propustili nijednu od onih crta kroz kojese, s jedne strane, poznaje i postaje predmet vere domostroj (ikonomija) Reči (Logosa) po telu, a sa druge rasvetljuje i otkriva Njegova veličina po božanstvu.
Jovan kaže da, čak i ako bismo delimično i sažeto opisali sve što je rekao i učinio Gospod, ni tada u sami svet ne bi stale napisane knjige, a utoliko pre ne bi mogle da stanu ako bi neko poželeo da opiše sva dela i sve reči Gospodnje s istraživanjem njihovog značenja, budući da njihova značenja i uzroke, zbog kojih je Gospod delao i govorio, čovečiji um ne može ni da obuhvati ni da pozna i to stoga što je sve ono, što je On tvorio u čovečijoj prirodi, tvorio kao Bog. S te strane se reči i dela Hristova ne mogu niti rečima izraziti, niti zapisati. Uostalom, dopuštam da je ovaj dodatak hiperbolički obrt reči i da ne mora bezuslovno da govori o tome da u sav svet ne bi stale napisane knjige ako bi njihovo izlaganje bilo opširnije. Može se reći i da ovaj evanđelista (Jovan), koji je više nego drugi uznapredovao u sozercanju, uistinu poznaje sve tvorevine i sva dela Spasiteljeva – ne samo ona, koja je On projavio živeći u telu, nego i ona koja je On od veka savršio, kako bestelesno tako i sa telom.
Ako bi neko odlučio da opiše obeležja prirode, poreklo, razliku, suštinu i sl. sva-kog od tih dela onda, čak i ako se dopusti mogućnost takvog dela, u sav svet ne bi mogle da stanu napisane knjige. Ako pak neko pod rečju „svet“ ne bude podrazumevao samo svet nego i čoveka koji leži u zlu i pomišlja na svetovne i telesne stvari – a reč „svet“ se u tom smislu pominje na mnogim mestima u Pismu – Jovan i u tom slučaju govori istinu, jer, ako bi neko hteo da opiše sva čuda koja je savršio Hristos, onda bi takvi ljudi, zaprepašćeni mnoštvom i veličinom dela Hristovih, pre došli do neverja nego do vere i ne bi mogli da prihvate napisano. Upravo zbog toga evanđelisti često prećutkuju o čitavom mnoštvu isceljenih i zaobilaze mnoštvo čudesnih dela, označavajući samo opštu činjenicu da su se mnogi izbavili od različitih bolesti, da je bilo mnogo čuda, itd, a da ih pri tom ne nabrajaju jer bi za ljude, koji nisu sposobni da razumeju i koji su obmanuti, pojedinačno nabrajanje pre poslužilo kao povod za neverje i za odsustvo želje za slušanjem (propovedi) nego kao povod da poveruju i saslušaju.
 
Što poče Isus i tvoriti i učiti.
 
Govori o čudima i učenju – uostalom, ne samo o ovom, nego i o onome, čemu je Isus učio i delom, jer nije samo rečima ljude savetovao da čine ovo ili ono a da On Sam to nije činio, nego je delima, koja je On Sam savršavao, i njih ubeđivao da Ga podražavaju i da revnuju na vrlini. Trebalo bi znati da je Teofil bio jedan od onih koje je sam Luka obratio u veru. Neka te ne čudi što je Luka pokazao toliko brige za samo jednog čoveka, da je pune dve knjige napisao za njega, jer je on očuvao poznatu izreku Gospodnju U kojoj se kaže: Nije volja Oca Mojega da propadne jedan od ovih malih (Mt. 18; 14). Zašto on, pišući samo Teofilu, nije napisao jednu knjigu, nego je predmete podelio na dve knjige? Radi jasnoće i radi toga da ne opterećuje čitaoca, jer su one podeljene i po sadržaju, tako da je pravilno podelio predmete pripovedanja na dve knjige.
 
2. Do dana kada se uznese, pošto Duhom Svetim dade zapovesti apostolima koje izabra.
 
Duhom Svetim dade zapovesti, tj. izrekao im je duhovne reči. U tim rečima nije bilo ničega od ljudske prirode, jer im je zapovedao Duhom. Kao što je i Sam Gospod usled smirenja i prema domostroju rekao: Ja Duhom Božijim izgonim demone (Mt. 12; 28), tako se i ovde dade zapovesti Duhom ne kaže zbog toga što je Sinu bio potreban Duh nego zbog toga što tamo gde dela Sin, tamo i Duh, kao jednosuštan, sadejstvuje i saprisustvuje. Šta im je zapovedio? Idite i naučite sve narode krsteći ih u ime Oid i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio (Mt. 28; 19-20).
Dade zapovesti, kaže, pa se uznese. Ne kaže uzdiže se, nego još o Njemu rasuđuje kao o čoveku. Odatle vidimo da je Isus i posle Svog Vaskrsenja poučavao učenike; međutim, niko nije u potpunosti govorio o tom vremenu. Jovan je s Njim provodio više vremena nego drugi, ali niko nije jasno izvestio o svemu tome, jer su učenici svoju pažnju obraćali na nešto drugo.
 
3. Kojima i po stradanju Svome pokaza Sebe živa mnogim istinitim dokazima, javljajući im se četrdeset dana.
 
Govoreći prethodno o Vaznesenju, govori zatim i o Vaskrsenju. Budući da si slušao da se On uzneo a da ne bi pomislio da Ga je uzneo neko drugi, Luka dodaje: Pokaza Sebe živa jer ako je On stao ispred njih nakon što je savršio veće čudo, onda je utoliko pre mogao da satvori ono manje (čudo). Javljajući im se četrdeset dana a ne za svih „četrdeset dana“, jer nije stalno bio s njima, kao do Vaskrsenja, nego im se javljao i odlazio, uzvisujući njihove misli i ne dopuštajući im da se za Njega privežu na sličan način kao ranije. S velikom opreznošću i mudrošću On je u njima razvijao dve strane: i veru u Svoje Vaskrsenje i ubeđenje da Ga smatraju za više od čoveka, iako je jedno drugom protivurečilo, pošto je iz vere u Vaskrsenje morala da se pojavi predstava o mnogim čovečijim stranama, a iz toga da je On iznad čoveka – suprotno. Međutim, i jedno i drugo potvrdilo se u svoje vreme, odnosno tokom četrdeset dana, počev od dana Vaskrsenja pa do dana Vaznesenja na nebo. Tokom tih dana, On je s njima jeo i pio, pokazujući im da je upravo Onaj Koji je bio raspet i pogreben i Koji je vaskrsao iz mrtvih. Zašto se On nije javio svima, nego samo apostolima? Zato što bi se mnogima, koji nisu razumeli ovu neizrecivu tajnu, Njegovo javljanje činilo kao priviđenje. Ako i sami učenici u početku nisu verovali i ako su bili pometeni, ako im je bilo potrebno da ga dodirnu rukom i da zajedno s Njim obeduju, kako bi tek Njegovo javljanje zaprepastilo gomilu? Zbog toga je On dokaz o Svom vaskrsenju dao kao nesumnjiv i opšti kroz čuda koja su apostoli satvorili posredstvom sile blagodati koju su dobili, tako da Vaskrsenje nije postalo očigledna činjenica samo za njih koji su u to morali da se uvere sopstvenim očima, nego i za sve ljude potonjih vremena.
 
3-4. Javljajući im se i govoreći o Carstvu Božijem. S njima jedući (u srpskom prevodu: boraveći) zapovedi im da se ne udaljuju iz Jerusalima, nego da čekaju obećanje Ot koje čuste, reče, od Mene.
 
Sam Gospod je Carstvo za koje je obećao učenicima da će u njemu zajedno s njima piti novo vino, nazvao Carstvom Očevim, dok je kao novo piće imenovao ono, koje je zajedno s njima pio posle Svog vaskrsenja. On je, istovremeno, s njima okusio i novu hranu, ali ju nije okušao na način na koji je jeo i pio pre Vaskrsenja jer je tada, postavši nam sličan u svemu osim u grehu On i jeo i pio, dobrovoljno dopuštajući telu da traži neophodnu upotrebu hrane; zato je dobrovoljno dopustio stanje gladovanja. Nakon vaskrsenja, On više nije jeo i pio zbog potrebe, nego samo zbog toga da bi se svi uverili u istinitost Njegove telesne prirode, kao i u to da je On dobrovoljno postradao i vaskrsao, kako i dolikuje Bogu.
Prema tome, novima je nazvao onu hranu i piće koje je nakon Vaskrsenja uzimao s učenicima, jer je rečeno: Četrdeset dana s njima jedući tj. upotrebljavajući so i hranu koja je bila zajednička i Njemu i njima. A kako se to dogodilo mi ne možemo da kažemo, jer je to bilo nešto neobično, što se nije događalo zbog toga, što je priroda zahtevala hranu nego zbog snishođenja, sa ciljem da se dokaže Vaskrsenje. Otkrivajući im tajne o Carstvu Božijem, zapovedi, itd. Zašto im je zapovedio da tako postupe? Pre toga, kad su strepeli i strahovali i pošto su bili spremni da se odreknu dela na koje su bili prizvani, On ih je odveo u Galileju, kako bi bez straha mogli da slušaju ono, što je imao da im kaže. Sada pak, kad su Ga slušali i proveli zajedno četrdeset dana, On im je zapovedio da se ne udaljuju iz Jerusalima. Zašto?
Naime, kao što niko ne dozvoljava da vojnici, koji treba da napadnu veliku (protivničku) silu ne pođu na njih pre nego što se naoružaju i kao što niko ne dopušta da konji krenu pre nego što sedne kočijaš, tako i Gospod do silaska Svetog Duha nije dopustio apostolima da stupaju u prepirke, kako ih ogromna većina ne bi pobedila i zarobila. Uostalom, Gospod im nije samo zbog toga zabranio da se udalje iz Jerusalima, nego i zbog toga što je trebalo da i ovde mnogi poveruju a, kao treće, i zbog toga da niko ne bi rekao kako je On, napustivši Svoje, otišao da traži slavu među tuđima. Zato oni šire nesumnjive dokaze (vaskrsenja) među onim istim ljudima koji su ubili Gospoda, koji su Ga razapeli i sahranili, i to u onom istom gradu, gde su se odvažili da počine takvo bezakonje. Kad su oni čuli ovu zapovest? Onda, kad im je On rekao: Bolje je za vas da Ja odem, jer ako Ja ne odem, Ušešitelj neće doći (Jn. 16; 7) i Ja ću umoliti Oca i daće vam drugog Utešitelja (Jn. 14; 16). Zašto Utešitelj nije došao dok je On još bio tu, niti je došao odmah po Njegovom odlasku nego tek nakon osam ili devet dana, odnosno u ono vreme, kad se navršio dan Pedesetnice? Pored toga, kako je On, pre nego što je sišao Duh Sveti, govorio: Primite Duh Sveti (Jn. 20; 22)?
Na to se mora reći da je On tako govorio s ciljem da u njima pobudi želju, spremnost i sposobnost za primanje Duha Svetoga. I oni su Ga (Duha) primili onda, kad je On sišao. Ili je pak o onome, što je tek trebalo da bude, govorio kao o već postojećem i sadašnjem, slično kao što im je govorio o mogućnosti da stanu na zmiju, škorpiju i na svaku silu vražiju. Najzad, trebalo bi reći i to da su darovi Duha različiti i mnogoliki: postoji dar očišćenja i usavršavanja, dar osveštavanja i osveštavajuće sile, dar jezika i proroštva, dar čudotvorenja i tumačenja, kao i mnoštvo drugih darova. Prema tome, uz različitost i mnogolikost darova Duha ništa nije sprečavalo da apostoli na različite načine prime blagodat Duha. Međutim, potpuno darovanje Duha, koje je apostole učinilo savršenima i sposobnim da usavršavaju i druge, dogodilo se u vreme Pedesetnice, kada je On sišao na njih u vidu plamenih jezika i vascelo ih ispunio Svojom silom. Zato je Gospod otišao a došao je Duh Sveti. Došao je u vreme Pedesetnice a ne odmah – zbog toga da bi njih pronikla želja i da bi tada zadobili blagodat. Da je Duh Sveti došao dok je Sin bio među njima i da je Sin zatim otišao a Duh osgao, onda to za njih ne bi bila tolika uteha, jer su se oni nerado rastali od svog Učitelja. Zbog toga se On uznosi ali Duh ne dolazi odmah, da bi se posle izvesne malodušnosti u učenicima pobudila želja i saznanje o neophodnosti obećanja koje im je dato i da bi u vreme silaska doživeli čisto i potpuno naslađivanje. Uostalom, trebalo je da se najpre naša priroda pojavi na nebesima i da dođe do najpotpunijeg pomirenja, pa tek tada da siđe Duh Sveti. Znaj da ih je Gospod datim obećanjem obavezao da ostanu u Jerusalimu, da se nakon vaznesenja opet ne bi razbežali. On je tim očekivanjem, kao nekim okovima, sve njih zadržao tamo i obećanjem dobrih nada priklonio ih ka silnoj želji za tim nadama iako su im one još uvek bile nepoznate. Niko neće pogrešiti ako kaže da su oni i tada dobili neku silu i blagodat Duha – ne takvu, da bi mogli da vaskrsavaju mrtve, ali su dobili silu da opraštaju grehove. Zbog toga je (Gospod) i dodao: Kojima oprostite Grehe, opraštaju im se (Jn. 20; 23), pokazujući time koju im zapravo vrstu sile daruje. Tada ih je obukao u tu silu, a nakon što je prošlo četrdeset dana podario im je silu da tvore znamenja, zbog čega i kaže: Primite silu, itd.
 
5. Jer je Jovan krstio vodom a vi ćeše se krsšiši Duhom Svešim nedugo posle ovih dana.
 
Rekavši da čekaju Očevo obećanje koje su čuli od Gospoda, On dodaje: Jer je Jovan krstio vodom, itd. Time jasno ukazuje da se On razlikuje od Jovana ali ne više onako prikriveno kao ranije, kada je govorio: Najmanji u Carstvu nebeskome veći je od njega (Mt. 11; 11). Sada pak jasno kaže: Jovan je, dakle, krstio vodom, a vi ćete se krstiti Duhom Svetim i time pokazuje da su čak i oni postali veći od Jovana, budući da će i oni krstiti Duhom Svetim. Nije rekao: krstiću vas Duhom Svetim, nego: krstićete se Duhom Svetim, svugde nam ostavljajući obrazac smirenja, jer je iz svedočenja Jovanovog već poznato da je onaj koji krsti bio Gospod: On će vas krstiti Duhom Svetim i ognjem (Mt. 3; 11).
Kako je rečeno: krstićete se, kad u toj odaji nije bilo vode? Tako je rečeno stoga, što se ovde mislilo na istinsko krštenje Duhom, kroz koje će i sama voda postati dejstvena, kao što se i za Gospoda kaže da je pomazan, iako On nikad nije bio poma-zan uljem nego je primio Duha. Uostalom, može da se dokaže da se apostoli nisu krstili samo Duhom nego da su se krstili i vodom, ali u različita vremena. Nad nama se i jedno i drugo krštenje savršava istovremeno a tada se savršilo razdeljeno, jer je apostole u početku Jovan krstio vodom a zatim su se krstili i Duhom Svetim. Zašto Gospod nije objavio kada će sići Duh Sveti, nego kaže: Ne dugo posle ovih dana. Ne dugo posle ovih dana kaže zato, da oni ne bi pali u uninije nije im rekao određeno kada će sići Sveti Duh zbog toga da bi neprestano bdeli očekujući Njegov dolazak. Šta je, dakle, čudno u tome, što im On ne govori o konačnom miru kad, iz razloga koji smo naveli, nije želeo da objavi ni taj bliski čas?
Izraz: krstićete se označava izobilje i, na neki način, bogatstvo zajednice (opštenja, pričasnosti, lat. partitipaonis) Duha Svetoga. Naime, onaj koji se krštava u vodi, celim telom se pogružava u nju i to čuvstveno oseća, dok se onaj, koji prosto prima vodu, ne orošava njome u celosti, niti po svim mestima (svog tela). Na taj način, ono što je sada rečeno ne protivureči onome, što se govori u svetim evanđeljima. Posle Hristovog vaskrsenja iz mrtvih apostolima je rečeno: Primite Duh Sveti, i oni su ga primili; tamo je tako i rečeno, da su oni primili Duha Svetoga. Ovde pak izraz: krstićete se Duhom označava izlivanje i bogatstvo blagodati da rukovode druge koju im je Gospod darovao nakon što se uzneo kod Oca. Kao što su, imajući veru, oni došli kod Njega i rekli: Dometni nam vere tako je i ovde onoj zajednici Duha, koju su već imali, nakon silaska Svetog Duha na njih, prisajedinjeno još snažnije sabivstvovanje (još snažnija pričasnost) sa Njim.
 
6. Onda oni koji bejahu sabrani iišahu Ga Govoreći: Gospode, hoćeš li u ovo vreme uspostaviti carstvo Izrailjevo? 7.A On im reče: Nije vaše znati vremena i rokove, koje Otac zadrža u Svojoj vlasti. 8. Nego ćete primiti silu, kada siđe Duh Sveti na vas.
 
Nameravajući da pitaju, oni svi zajedno dolaze kod Učitelja, kako bi svojim brojem delovali na Njega, jer su znali da Njegov prethodni odgovor, odnosno: O tomedanu niko ne zna (Mt. 24; 36), nije bio takav usled neznanja nego zbog izbegavanja odgovora. Usled toga pitaju ponovo. Kad su čuli da će primiti Duha Svetoga, poželeli su da doznaju o tome i da se izbave od nedaća, sada već kao dostojni, jer nisu želeli da se opet izlažu najvećim opasnostima. Ne pitaju: kada, nego: hoćeš li u ovo vreme uspostaviti carstvo Izrailjevo! Hoćeš li sada, kažu, jer su toliko silno želeli taj dan. Meni se čini da njima još nije bilo jasno kakvo je to carstvo, jer još nije bilo Duha Svetoga Koji bi ih poučio. Ne pitaju: kad će nastupiti, nego: Hoćeš li (sam) uspostaviti, toliko su visoko mišljenje već imali o Njemu. Zbog toga i On s njima govori bez (pređašnje) nepopustljivosti i ne kaže, da o tom danu niko ne zna pa čak ni Sin.
Šta, dakle, kaže? Nije vaše znati vremena i rokove. Znanje o ispunjenju vremena On nije pripisao Ocu zbog toga, što ga On ne zna, nego zbog toga što je samo pitanje bilo suvišno. Zato je On, zbog njihove koristi, na to pitanje odgovorio ćutanjem. On je pri tom imao za cilj da preseče krajnju radoznalost Svojih učenika, jer ih je poslao da propovedaju Carstvo nebesko a ne količinu vremena. Ne govori im o tom vremenu, jer ih je naučio onom daleko većem – s ciljem da ih, kao što smo upravo pomenuli, primora da bdiju i što, ne znajući za to, ništa ne bi izgubili, jer im je otkrio istine koje su daleko uzvišenije od te – otkrio im je, da je On Sin Božiji, da je s Ocem jednak u časti, da je On vaskrsao, da će se dogoditi vaskrsenje mrtvih, da će nastati sud i da je On seo s desne strane Oca. Reci mi šta je važnije da se zna – da će On carevati ili kada će carevati?
Pavle je doznao da čoveku nije dopušteno Govoriti (2. Kor. 12; 4). Mojsej je upoznao početak sveta i to, kada i za koliko vremena je on stvoren i broji godine, iako je, uopšteno, upoznavanje početka teže nego upoznavanje kraja. Uostalom, aposgoli nisu pitali Gospoda o konačnom svršetku (vremena), nego: Hoćeš li u ovo vreme uspostaviti carstvo Izrailjevo? On, međutim, ni to nije otkrio nego je odgovorio kao i ranije, udaljujući ih od razmišljanja o tome, kako ne bi pomislili da je blisko izbavljenje od nedaća i da bi znali da će biti izloženi još mnogim opasnostima. Tako odgovara i sada, samo blaže i pri tom dodaje: Primićete silu. Zatim se, da Ga ne bi opet ispitivali, istog trenutka vazneo. Osim toga, da Ga ne bi pitali zašto ih ostavlja u nedoumici u vezi s tim stvarima, Sin kaže da je to Otac zadržao u Svojoj vlasti. Vlast Oca je, naravno, i vlast Sina: kao što Otac vaskrsava mrtve i oživotvorava, tako i Sin oživotvorava koga hoće. Ako u onim slučajevima, kad je potrebno da se savrši nešto izuzetno i čudesno, Sin tvori s istom onom vlašću s kojom i Otac, onda se to utoliko pre odnosi na znanje, jer je vaskrsavanje mrtvih i pri tom s vlašću koja je jednaka Očevoj vlasti, daleko važnije nego znanje o danu. Zašto Hristos nije odgovorio na to, što su Ga upitali učenici, nego im je rekao: Primićete silu! Kao odgovor, On im je kazao: Nije vaše da znate i dodao: Primićete silu. Te reči na neki način objašnjavaju silazak i, da tako kažemo, izlivanje Svetog Duha. – Ovde bi trebalo pomenuti frigijsku jeres.[2] Oni su tvrdili da je Utešitelj dve stotine godina posle Vaznesenja Hristovog poslat na žene koje su smatrali za proročice, Priskilu i Maksimilu i na Montana, zaraženog tim istim bezumljem. Tada se, kažu, ispunilo obećanje: Poslaću k vama Utešitelja (Jn. 16; 7).
Zašto pak obznanjuje i ono, o čemu ga nisu pitali, odnosno: Primićete silu? Zato, što je On Učitelj a učiteljski priziv nije u tome da poučava onome što učenik želi da zna, nego onome, što je korisno znati. I bićete mi svedoci u Jerusalimu i po svoj Judeji i Samariji i sve do kraja zemlje. Nekada je govorio: Na put neznabožaca ne idite i u grad samarjanski ne ulazite (Mt. 10; 5), jer je želeo da se reč Božija prevashodno propoveda Judejcima. Sada je već trebalo da se ona razlije po čitavoj vaseljeni, tako da pravovremeno dodaje: po Judeji i Samariji a zatim i: do kraja zemlje. Izreka: Bićete mi svedoci istovremeno je i savet i neprolazno proroštvo, jer će oni svoju propoved posvedočiti do krajnjih granica zemlje.
 
9. I ovo rekavši, dok oni Gledahu, podiže se, i uze Ga oblak ispred očiju njihovih. 10. I netremice gledahu za Njim kako ide na nebo.[3]
 
Vaskrsao je tako, da to oni nisu videli. Njegovo Vaznesenje su videli, iako to viđenje nije toga puta sve razrešilo. Videli su kraj Vaskrsenja ali nisu videli njegov početak; videli su početak Vaznesenja, ali nisu videli i njegov kraj. Zašto? Zato što je tamo (u Vaskrsenju) viđenje početka bilo izlišno, budući da je Sam Vaskrsli bio pred njima i govorio o tome, i pokazivao im grob u kojem Njega nema. Ovde je bilo potrebno da znaju i kraj, jer je očima neodstupna sva visina i vid nije mogao da odredi da li se On vazneo na nebo ili se negde zaustavio. Zbog toga su im anđeli, koji su stali ispred njih, otkrili ono što posredstvom vida nisu mogli da razumeju. A oblak ga je uzdigao zbog toga, što je on simvol Gospodnje i Božanstvene sile, jer se u oblaku ne može videti simvol neke druge sile.
Zbog toga David i kaže o Ocu: Postavio si oblake za podnožje Svoje (Ps. 103; 3), a na drugom mestu: Gospod sedi na oblaku lakom (Isa. 19; 1). I na mnogim drugim mestima govori se o tom istom. Uostalom, Gospod to nije učinio jednostavno i bez cilja: znao je da, ukoliko se vaznese nevidljivo za njih kao što je i sišao ili, bolje rečeno, snishodio, onda oni (apostoli) ni prilikom javljanja Duha neće poverovati da je to onaj isti Duh za kojega im je pre nekoliko dana obećao da će Ga poslati. Znao je, takođe, da će u tom slučaju u njima izazvati sumnju da je i On Sam sišao s neba. Najzad, znao je da, u slučaju da se vaznese nevi-dljivo, ako i prizove Pavla sa neba, ako i pošalje odatle Petru nerukotvorenu plaštanicu (v. Dela ap. 10; 11), oni neće poverovati da to On tvori nakon Svog telesnog udaljavanja od njih. Znajući, dakle, sve to, On se uzneo tako da Ga vide.
Od oblaka Djeve, On ulazi u oblak i posredstvom oblaka ushodi tamo gde je bio i ranije. Izraz „gde je bio“ ne treba da razumeš u smislu mesta, niti u tom smislu da je On sa sebe skinuo telo i da je Njegovo ovaploćeno božanstvo postalo bestelesno kao i ranije. Ne, izraz „gde je i bio“, pa-žljivo me slušaj, ukazuje na visinu bestelesnosti u telesnosti, na veličinu besplotnosti u ploti, na samobitnu vrednost Njegovog dobrovoljnog smirenja prilikom vaploćenja Njegove neizmenljivosti, kao i na to, da se On ne kreće među ljudima i da ne obitava među njima na vidljiv način.
 
I Gle, dva čoveka u haljinama belim stadoše pored njih. 11. I oni rekoše: Ljudi Galilejci, što stojite i Gledate u nebo? Ovaj Isus koji se od vas uznese na nebo, tako će isto doći kao što Ga videste da odlazi na nebo.
 
Koristili su očigledan način izražavanja, rekavši: Ovaj Isus, koji se od vas uznese na nebo, tako će isto doći kao što Ga videste da odlazi na nebo.
Nisu rekli: „kako se podiže ili kako Ga nose“, nego: kako odlazi. Ako je On i pre krsta, kad je još uvek bio obučen u telo koje ima težinu i podložno je stradanju, hodao po vodi, onda niko ne sme da sumnja da je On, nakon što je primio nepropadljivo telo, uzneo presecajući vazduh. Doći će, kažu, a ne: „biće poslat“. Tako će isto doći, tj. sa telom. To su želeli da čuju, a takođe i to da će u dan Suda doći na oblaku. Govoreći: dva čoveka, misli na dva anđela, opisujući događaj u onom obliku u kojem se on pokazao čulu vida, jer su anđeli uistinu uzeli čovečije obličje da ih ne bi uplašili.
Dva čoveka su stala ispred njih zato da bi na ustima dva ili tri svedoka ostala svaka reč (Mt. 18; 16). Rekavši: Što stojite i Gledate u nebo oni im nisu dopustili da i dalje ostanu na tom mestu, nadajući se da će Ga videti, nego su ih podsticali da se najzad vrate u Jerusalim na delo propovedi. anđeli Ga uvek služe kao Gospoda – i prilikom Rođenja, i prilikom Vaskrsenja, i prilikom Vaznesenja, a služili su Ga i pre toga, pre nego što se u telu javio u svetu. anđeli su se, međutim, javili tako, da su ljudi mogli da ih vide.
Izraz: u haljinama belim ukazuje ili na čistotu anđela ili na ono ozarenje koje je trebalo da bude darovano apostolima. Drugačije bi trebalo razmotriti izraz: Gledajući Ga. Znajući da će se javiti ljudi iskvarenog uma koji će govoriti da On nije sa neba ili da nije sišao sa neba i da se nije vazneo na nebo, nego da je premešten na neko mesto izvan granica zemlje, a takvima pripadaju i članovi Vitalijeve sekte – znajući to, Gospod se vazneo pred očima apostola, dok su oni netremice gledali na nebo.
 
12. Tada se vratiše u Jerusalim sa Gore zvane Maslinske (Eleon), koja je blizu Jerusalima jedan subotni dan hoda.
 
Tada. Kada? Kad su čuli (ono što su im anđeli rekli), jer inače ne bi mogli da se odvoje od tog mesta, da im anđeli nisu kazali za Drugi dolazak. Ja mislim da se to dogodilo u subotu, jer Luka ne bi na taj način ukazao na rastojanje: Sa Gore koja se naziva Maslinska koja je blizu Jerusalima jedan subotni dan hoda. Dužina puta, koja je Jevrejima bila dozvoljena da je pređu u subotu, bila je jasno određena. U svojoj dvanaestoj knjizi o (judejskim) starinama Josif (Flavije),[4] kaže da se Maslinska gora nalazi na osam stadija od Jerusalima. I Origen[5] u petoj knjizi kaže: „Subotnji put su činila tri lakta.“ I sveta skinija s kivotom je prethodila taboru i bila udaljena od njega za ono isto rastojanje koje je bilo dozvoljeno poklonicima da ga pređu u subotu. To rastojanje iznosi jednu milju.
 
13. I kada uđoše, popeše se u gornju odaju gde su boravili, i to: Petar i Jakov, i Jovan i Andrej, Filip i Toma, Vartolomej i Matej, Jakov Alfejev i Simon Zilot, i Juda Jakovljev. 14. Ovi svi bejahu istrajno i jednodušno na molitvi i moljenju, sa ženama i sa Marijom, Materom Isusovom, i sa braćom Njegovom.
 
Razborito nabraja učenike. Budući da je jedan od njih izdao, da se drugi odrekao a da treći nije poverovao, pokazuje da su bili prisutni svi osim izdajnika. Kako, međutim, kaže: sa Materom Isusovom! Mada je rečeno: Od onoga časa uzeje učešk k sebi (Jn. 19; 27), to ni najmanje ne protivureči prethodnome. Naime, ako je sam učenik bio tu, ništa nije sprečavalo da i Ona bude tu prisutna. Kako to da ovde ne pominje Josifa? Ne pominje ga zbog toga, što Josif već beše umro. Ako su poverovala i prisustvovala braća, koja su ranije često izražavala nepoverenje, onda bi se Josif, koji nikada nije izrazio nikakvu sumnju, daleko pre pokazao kao veran i ne bi želeo da se udalji od apostolskog zbora, da je još uvek bio živ.
 
15. I u te dane ustade Petar[6] između učenika – a beše naroda na okupu oko sto dvadeset duša – i reče: 16. Ljudi braćo, trebalo je da se izvrši ono Pismo što proreče Duh Sveti ustima Davidovim za Judu, koji beše predvodnik onih što uhvatiše Isusa. 17. Jer se brojaše s nama i bejaše primio udeo službe ove.
 
U te dane, tj, u dane koji su prethodili Pedesetnici, ustao je Petar kao ognjeni učenik, kao onaj, kojem je Hristos poverio Svoje stado i, najzad, kao predvodnik. Međutim, obrati pažnju da on sve čini uz opštu saglasnost a ništa samovoljno i samovlasno. On ih čak i ubeđuje na osnovu predskazanja i ne kaže da reče David, nego: reče Duh Sveti ustima Davidovim. Zatim govori o Judi, koji je predvodio one što uhvatiše Isusa.
Zapazi i ovde mudroljublje ovog čoveka, zapazi kako on u kazivanju ne vređa i ne govori: „za Judu prezrenog i najprezrenijeg“, nego prosto obznanjuje ono što se dogodilo. Ne kaže da su Judejci stekli, nego da je on (Juda) stekao njivu, i to je ispravno, jer je pravedno da se za gospodara smatra onaj, koji je uplatio novac, čak i ako su i drugi kupovali. Saslušaj šta je bila njegova plata:
 
18. On, dakle, steče njivu od plate nepravedne, i strmoglavivši se puče po sredi, i prosu se sva utroba njegova. 19. I to postade znano svima koji žive u Jerusalimu.
 
Govori o kazni koju je Juda poneo u ovom životu a ne o budućoj kazni, jer duše slabih ljudi ne obraćaju toliko pažnje na budući koliko na sadašnji život. Gledaj: ne govori o pregrešenju nego o kazni za njega. Juda, naime, nije umro na konopcu nego je živeo i posle toga, pošto su ga skinuli odatle pre nego što se udavio. O tome jasnije govori Papije,[7] Jovanov učenik, u četvrtoj knjizi Tumačenja reči Gospodnjih. On tamo kaže: „Veliki primer bezbožništva u ovom svetu predstavljao je Juda, čije je telo u toj meri bilo naduveno da nije mogao da prođe ni onuda, kuda su prolazila kola i ne samo da nije mogao da prođe on nego ni sama njegova glava.“
Kažu da su njegovi kapci toliko natekli da uopšte nije mogao da vidi svetlost i da njegove oči nisu mogle da se vide čak ni uz pomoć lekarskog uveličavajućeg stakla, toliko su duboko upale u odnosu na spoljašnju površinu… Posle velikih muka i bolova on je, kažu, umro u svojoj njivi. Ta njiva je sve do sada ostala prazna i nenastanjena i sve do danas niko ne može da prođe tim mestom a da rukom ne začepi nozdrve, takav je smrad koji se širi od njegovog tela i od zemlje…“ Apostolima je to poslužilo kao neka uteha. A kao što se prosula Judina utroba, tako se prosula i utroba jeretika Arija.
 
19. Tako se ta njiva prozva njihovim jezikom Akeldama, što znači: njiva krvi. 20. Jer je napisano u knjizi Psalama: Da bude dvor njegov pust, i da ne bude nikoga ko bi živeo u njemu, i episkopstvo njegovo da prisvoji drugi.
 
Judejci nisu tako nazvali njivu po njoj samoj nego zbog Jude. Petar ovde navodi tu činjenicu uzimajući za svedoke neprijatelje, koji su njivi dali takav naziv. Reči: Da budedvor njegov pust izgovorene su o toj njivi i o Judinom domu. Reči: Episkopstvo njegovo da prisvoji drugi ukazuju na sveštenički čin. Da bude dvor njegov pust. Šta bi pak moglo da bude više pusto nego što je groblje, i to zajedničko groblje, u šta se i pretvorila ta njiva?
 
21. Treba, dakle, od ovih ljudi koji su bili zajedno s nama za sve vreme otkako među nas dođe i iziđe od nas Gospod Isus, 22. Počevši od krštenja Jovanova do dana kad se uznese od nas, da jedan od ovih bude svedok Njegovog vaskrsenja.
 
Predstavlja ovo delo kao zajedničko, da ne bi naišlo na prigovore i da ne bi dalo povoda za prepirke. Zbog toga na početku besede kaže: Ljudi braćo… trebalo bi da među vama izaberemo.., prepuštajući izbor svima i, istovremeno, ukazujući čast izabranima, dok se on sam oslobađa nenavisti sa bilo čije strane. O tome, da je tako trebalo da bude, govori i on sam, i navodi proroka kao svedoka. Ko su oni, među kojima je trebalo da izaberu?
Oni, koji su se sastajali s njima u svako doba, jer je to bilo nužno i korisno. Nije rekao: „među ovdašnjim ljudima koji su s nama“, jer bi se pokazalo da time žalosti ostale. Delo se sada rešavalo vremenom. Da jedan od ovih bude s nama svedok Njegovog vaskrsenja, kako učenički zbor ne bi bio okrnjen sa bilo koje strane. Kaže: Da bude svedok Vaskrsenja a ne nečeg drugog. Onome, ko se udostojio da svedoči o tome da je (Gospod) jeo i pio s nama i da je Raspeti (Gospod) ustao, daleko je lakše poveriti da svedoči o ostalim događajima. Tražio se, dakle, svedok Vaskrsenja, jer se ono savršilo tajno, dok se ostalo savršilo javno.
 
23. I postaviše dvojicu: Josifa zvanog Varsava, koji bi nazvan Just, i Matiju. 24. I pomolivši se, rekoše: Ti, Gospode, poznavaoče srdaia sviju, pokaži jednoga od ove dvojice koga si izabrao. 25. Da primi udeo ove službe i apostolstva, iz kojeg ispade Juda da ide na mesto svoje. 26. I baciše kocke za njih, i pade kocka na Matiju, i bi pribrojan Jedanaestorici apostola.
 
I postaviše dvojicu. Zašto nisu postavili mnoge? Da ne bi došlo do velike pometnje; osim toga, to se ticalo samo nekolicine. Pravovremeno u molitvi prizivaju Srcevidca i u nastavku ne kažu: „izaberi“, nego: Pokaži koga si izabrao, znajući da je kod Boga sve određeno i pre ljudske pomisli. Svagda to (izabranje) naziva udelom, pokazujući na taj način da se sve dešava prema čovekoljublju Božijem i prema Božijem izabranju. Osim toga, podseća ih na drevne događaje jer je, kao i Le-vite, i njih Bog izabrao za Sebe kockom. Ko su bili ovi ljudi? Možda su bili od Sedamdesetorice, koji su bili uz Dvanaestoricu apostola, ili možda od drugih verujućih, ali koji su plamenije verovali i bili pobožniji nego ostali. Takvi su bili i Josif i Matija. Josifa naziva i Varsavom i Justom možda i zato što su oni tim imenom nazivali jedno lice.
Možda su, međutim, i zbog promene načina života davali novo ime. Najzad, možda se nadimak pridodavao i uz neko zanimanje. Zašto ovu besedu nije započeo Jakov, koji je primio episkopstvo u Jerusalimu, nego je pravo da se obrati narodu ustupio Petru? Zato što je bio smiren; tada nisu razmišljali ni o čemu ljudskom, nego su imali u vidu opštu korist. Iz tog istog razloga su apostoli njemu ustupili katedru, umesto da se nadmeću i prepiru s njim. Da ide na mesto svoje. Mesto, koje je dostojno trebalo da zauzme Matija, (Luka) naziva svojim ili sopstvenim jer je Juda, i pre nego što je otpao od njega, od onog vremena, kad je oboleo od bolesti srebroljublja i izdaje, već bio otuđen od ovog mesta, isto kao što je i Matija, i pre nego što je zauzeo ovo mesto, od vremena kad je sebe učinio dostojnim toga dara, postao njegov vlasnik. Zašto su odlučili da izaberu posredstvom kocke? Zato što sebe još nisu smatrali dostojnima da to doznaju putem nekog znamenja. Na njih još ne beše sišao Duh Sveti, a nije ni bilo potrebe za znamenjem, jer je kocka imala veliki značaj. Ako čak i u onom slučaju kada je trebalo odrediti ispravno mišljenje u vezi s Jonom nisu pomogli ni molitva ni mudrost ljudi nego je, naprotiv, tako mnogo značila kocka, onda je u ovom slučaju bila još značajnija. Reči: Na mesto svoje mogu imati i drugo značenje. Svaki svojim delima priprema sebi ili dobro ili rđavo mesto.
Dakle, kad (Luka) ovo kaže, on govori da je Juda pošao na svoje rđavo mesto, koje je sebi pripremio izdajom Isusa, jer mesta za nas nisu dobra ili rđava po svojoj prirodi, nego mi svojim delima pripremamo sebi mesto. I što se babice bojahu Boga načini im kuće (2. Mojs. 1; 21); A bezbožni će čuti sledeće: idite u svetlosti ognja svojega i iskrama koje raspaliste (v. Isa. 50; 11). Reč „mesto“ ima mnoga značenja. Ona, između ostalog, označava i neku dužnost, pa tako kažemo: mesto episkopa ili mesto prezvitera. Isto se može videti i iz suprotnog, uzimajući u obzir da svaki svojim delima priprema svoje mesto. Tako se može imati mesto lažnog učitelja, lažnog apostola ili pak tiranina ili nekog drugog uzročnika bezakonih dela.
Budući da je Judu privukla strast srebroljublja, on je zauzeo mesto izdajnika, i njemu je pravedno rečeno: Idi na mesto svoje. Lišivši se zbog svojih postupaka mesta u apostolskom zboru, on je samome sebi ustrojio svoje mesto.
 


 
NAPOMENE:

  1. Teofil je bio neki hrišćanin, koji se preobratio iz paganizma (neznaboštva). Zauzimao je visok društveni položaj i bio je veoma uvažavan u rimskoj zajednici verujućih. Ime „Teofil“ je grčkog porekla i znači „bogoljubivi“ ili „prijatelj Božiji“
  2. Blaženi Teofilakt misli na sektu koju je sredinom 2. veka osnovao Montan, rođen u jednom gradiću na granici Frigije i Mizije. Montan je najpre bio žrec boginje Kibele, a zatim se preobratio u hrišćanstvo. Kako je bio nezadovoljan hrišćanskim načinom života, koji mu se nije činio dovoljno strogim i pokušao je da ga reformiše. Kao čovek razvijene mašte i slabih nerava, često je padao u zanos. To ga je navelo da se proglasi za nadahnutog proroka, instrument onog Utešitelja, za kojeg je Hristos obećao da će ga poslati. Ubrzo su počeli da ga slede i drugi „proroci“, a crkveni istoričar Jevsevije posebno pominje dve proročice, Priskilu i Maksimilu, koje su, kako on kaže, govorile „besmisleno, neumesno i čudnovato“. Montanisti su svojim proročanstvima davali veći značaj nego evanđelskom učenju i u njima su videli dopunu Hristove nauke.
  3. U Besedi na Vaznesenje Gosiodnje, sv. Grigorije Palama kaže: „Nakon što je Svojim učenicima objavio spasonosne dogmate, On ih je izveo iz doma i poveo do Vitinije, te je, blagoslovivši ih, odstupio od njih i vazneo se na nebo. Koristeći oblak kao kočiju, uzišao je u slavi i ušao u nerukotvorenu Svetinju nad svetinjama, seo zdesna Veličanstvu na nebesima, učinivši naš sastav (tj. našu ljudsku prirodu) pričasnikom kako božanstva, tako i prestola. Pošto apostoli nisu prestajali da gledaju na nebo, pojavili su se angeli i objavili da će On ponovo da dođe sa neba na isti način kako su videli da se uznosi.“ („Izabrane besede“, Beograd 1999)
  4. Jevrejski istoričar, rođen 37/38. g. u Jerusalimu, u veoma uglednoj porodici U mladosti je proučavao tri glavna usmerenja u judaizmu: farisejski, sadukejski i esenski, dok je on sam, kao i apostol Pavle, pripadao farnsejima. Zbog bliskosp s Vespazijanom (koji je razorio Jerusalim, a 69. postao rimski car), Judejci su p smatrali izdajnikom. Njegovo glavno delo, O judejskim starinama, napisano je u 20 knjiga. To je prva celokupna istorija judejskog naroda, čiji je prvi deo zasnovan n; Bibliji i jevrejskim apokrifnim spisima, a drugi na spisima judejsko-helenistič kih autora, kao i grčkih i rimskih pisaca. Iako su ga njegovi sunarodnici ignorisali, hrišćanski pisci ga dosta citiraju, jer se u Starinama nalaze i pasusi koji govore o Isusu, Jovanu Krstitelju i Jakovu, bratu Gospodnjem.
  5. Izuzetno nadareni crkveni otac III veka (oko 185-254). Rođen u Egiptu, najverovatnije u Aleksandriji, u hrišćanskoj porodici. Prema nekim svedočanstvima njegov otac je postradao mučeničkom smrću. Pored bogoslovlja, izučavao je i svetovnu nauku, posebno filosofiju. Zbog verovanja u preegzistenciju duša i zabluda o vaploćenju Boga – Logosa i o Svetoj Trojici (gde uvodi načelo subordinacionizma) Origenovo učenje osuđivano je na Vaseljenskim saborima, posebno na Petom, održanom u Konstantinopolju 553. g.
  6. Tumačeći ovo mesto, bl. Teofilakt se u velikoj meri oslanja na reči sv. Jovana Zlatoustog, koji kaže: „Petar svagda prvi počinje da govori, delimično usled živosti svog karaktera, a delimično usled toga, što mu je Hristos poverio Svoje stado, i on je bio prvi u zboru apostola… Ljudi, kaže on, braćo. Ako ih je Gospod nazvao braćom, onda je takvo obraćanje utoliko bilo priličnije Petru… On to delo (izbor novog apostola umesto Jude) prepušta sudu većine… Zar on sam, Petar, nije mogao da izabere? Naravno da je mogao. On to, međutim, nije učinio, da se ne bi ispostavilo da je pristrasan. Nije rekao: dovoljni smo i mi, toliko mu je bilo strano svako slavoljublje… Težio je samo jednom cilju, iako nije bio istog značaja kao i ostali. Pogledaj: bilo ih je sto dvadeset ljudi, a on traži da iz vascelog tog mnoštva izaberu samo jednog čoveka, i to traži sasvim pravedno. On se prvi odlučuje za to delo,jer su upravo njemu svi povereni.“ („Beseda na Dela apostolska“,III).
  7. Učeni hijerapoljski episkop, upokojio se oko 165. godine. Navedeno delo nije sačuvano, i poznato je samo na osnovu nevelikih odlomaka, navedenih u spisima drugih pisaca.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Kad sam bio u Atini gledajući ruševine drevne grčke „kulture“, došao mi je u glavu izraz „rekvijem u kamenu“. A danas posle 2000 godina, reči Hristove izgovorene iz ustiju Svetog Pavla odjekuju večno žive između ruševina bezbožničke „kulture i istine“. Ko ima uši……..ko ima oči……

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *