NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH

TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH

 

TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH
 
DVADESET OSMA GLAVA
 
1. I kad se izbaviše s lađe koji bejahu s Pavlom, šada saznadoše da se ostrvo zove Malta. 2. A meštani nam ukazivahu ne malo čovekoljublje, jer naloživši vatru sve nas primiše zbog kiše koja padaše i zbog zime. 3. I kada Pavle skupi gomilu granja i naloži na vatru, izađe zmija od vrućine i ujede Ga za ruku. 4. A kada videše meštani zmiju gde visi o ruci njegovoj, govorahu jedan drugome: Svakako je ovaj čovek ubica, jer ga izbavljenog od mora Pravda ne ostavi da živi. 5. A on otrese zmiju u vatru i ne pretrpe nikakvo zlo.
 
I kada Pavle skupi gomilu granja… Dok je Pavle skupljao granje, zmija je ujela njegovu ruku, ali mu nimalo nije naškodila, jer je ovaj sveti čovek bio preispunjen verom. Spustivši žalac u ruku apostola i ne našavši u njoj ranu greha, zmija je istog časa odskočila i bacila se u vatru, kao da traži kaznu za samu sebe. Mi se plašimo zveri, jer ne posedujemo sveo-ružje vrline.
Govorahu jedan drugome. Pogledaj da je i kod varvara prirodno rasuđivanje prepuno pravednosti. Ne samo da prosto osuđuju, nego s osećanjem sažaljenja (sastradanja) razgovaraju jedni s drugima.
 
6. A oni očekivahu da će on oteći ili odjednom pasti mrtav. No, kad zadugo čekaše, i kad videše da mu ništa zlo ne bi, promeniše se i govorahu da je on bog.
 
Očekivahu da će on oteći, tj. mislili su da će se Pavlovo telo rasprsnuti.
Kad zadugo čekaše… Čudo se nije odmah projavilo, nego su ljudi neko vreme morali da čekaju na njega. Na taj način, ta pojava nije bila obmana ili samo veština.
Govorahu da je on bog, jer su imali običaj da svakoga, ko učini nešto neobično, nazivaju bogom. Slično tome, i drevni ljudi su bogovima nazivali one, koji su telesnom snagom, kao Herakle, iz-vršavali veće podvige nego njihovi savremenici, ili pak one koji su, kao Simon u Samariji, izbezumljivali posmatrače magijskom veštinom.
 
7. Oko mesta pak onoga bejahu imanja poglavara od ostrva, po imenu Publija, koji nas primi i ljubazno ugosti tri dana. 8. A dogodi se da otac Publijev imaše grozniiu i srdobolju i ležaše. Njemu Pavle uđe, pa pomolivši se Bogu i položivši ruke na njega, isceli ga. 9. Kada se pak to dogodi, i drugi na ostrvu koji bejahu bolesni dolažahu, i isceljivahu se. 10. I oni nam ukazivahu velike počasti, a kad pođosmo spremiše što nam je bilo potrebno.
 
Publije je bio gostoljubiv čovek jer ih je primio ne znajući ništa o njima i samo iz sažaljenja prema njihovoj sudbini. On je prihvatio dve stotine osamdeset ljudi, videvši u tome korist za sebe.
Otac Publijev imaše groznicu i srdobolju… Srdobolja je bila teško isceljiva bolest; Pavle ju je iscelio, što je mnoge preobratilo u veru.
 
11. A posle tri meseca odvezosmo se na lađi aleksandrijskoj, koja je bila prezimila na ostrvu, i imaše oznaku Dioskura.[1] 12. I doplovivši u Sirakusu ostasmo onde tri dana. 13. A odande obilazno prispesmo u Rigiju; i posle jednoga dana, kada dunu jugo, dođosmo drugi dan u Potiole. 14. Onde nađemo braću i oni nas zamole te ostanemo kod njih sedam dana, i tako dođosmo u Rim.
 
Imaše oznaku Dioskura. Gotovo uvek, a posebno na aleksandrijskim lađama, postojao je običaj da se levo i desno od pramca broda izobraža-vaju takvi likovi. Kako su, pri tadašnjoj vladavini idolopoklonstva, na toj lađi verovatno bili predstavljeni Dioskuri, otuda se može zaključiti da je krmanoš na njoj bio stranac i idolopoklonik, kao što i Isaija na jednom mestu kaže: Isploviće na tuđinskim lađama i pohitaće na more.
 
15. I tamošnja braća, načuvši za nas, iziđoše nam u susret do Apijeva trga i Tri krčme. I kad ih vide Pavle, zablagodari Bogu i ohrabri se. 16. A kad dođosmo u Rim, kapetan predade sužnje vojvodi.
 
Do Apijeva trga… Označava neka mesta ispred Rima. Prvo, tj. Apijev trg, jeste mesto na kojem se nalazila Apijeva statua. Zbog toga je, verovatno, to mesto i nazvano trgom, mestom ispred statue. Pod krčmama treba podrazumevati gostionice.
 
16. Ali Pavlu se dopusti da živi zasebno s vojnikom koji ga čuvaše. 17. Posle pak tri dana sazva Pavle prvake judejske. I kad se oš skupiše, govoraše im: Ljudi braćo, ja ništa neučinih protiv naroda ili običaja otačkih, i predan sam iz Jerusalima kao sužanj u ruke Rimljanima. 18. Oni pak ispitavši me, htedoše da me puste, jer se ne nađe na meni nijedna smrtna krivica.
 
I kad ih vide Pavle.., ohrabri se. Iako je satvorio toliko čuda, Pavle je zadobio veliku hrabrost zbog toga, što je video braću. Odatle doznajemo, da je on na ljudski način prihvatao i utehu, i protivljenje.
Ali Pavlu se dopusti… Pavle je bio toliko uvažavan da mu je bilo dopušteno da živi odvojeno. Kako se i do tog doba kapetan prema njemu blagonaklono odnosio, utoliko je to više učinio sada.
S vojnikom koji Ga čuvaše, da bi sprečio nove zavere protiv Pavla, jer vojnik njega nije čuvao, nego je motrio da mu se ne dogodi neka neprijatnost.
 
19. Ali kad se Judejci usprotiviše, bio sam prinuđen da se pozovem na ćesara, ne kao da bih imao svoj narod za nešto optužiti. 20. Iz toga razloga zatražih da vas vidim i porazgovaram; jer zbog nade Izrailjeve okovan sam u ove lance.
 
Kako je Pavle znao da je sasvim neumesno da se sudi, a posebno kod neverujućeg čoveka, brani se i s jedne i s druge sgrane, odnosno, da nije postupio protiv zakona nego da su, naprotiv, nesumnjivo njega samog nepravedno optužili Judejci, i da nije po svojoj volji prizvao ćesara, nego da su mu sami Judejci za to dali povod, jer nisu ni pomislili da mi sude po zakonu Crkve, ni da se potčine zakonitom mišljenju vlasti. Vlasti su htele da me oslobode, ali me nisu oslobodile zato, što su se Judejci tome usprotivili. Šta to znači? Ti si prizvao ćesara da bi optužio Judejce? Ne, kaže, nego da bih izbegao opasnost.
Zbog nade Izrailjeve okovan sam u ove lance, odnosno, Pismo Judejcima ostavlja jednu nadu -Hrista. Propovedajući ovu nadu, postao sam sužanj.
 
21. A oni mu rekoše: Mi niti primismo pisma za tebe iz Judeje, niti dođe ko od braće da javi ili kaže nešto zlo o tebi. 22. Uostalom, želimo da čujemo od tebe šta misliš.
 
I pre Pavlovog dolaska u Rim, Judejcima je savetovano da ne prihva-te propoved o Hristu, i ne samo rimskim Judejcima, nego Judejcima po vasceloj zemlji. Međutim, odakle se to zna? U delima drevnih pisaca nalazimo da su sveštenici, književnici i starešine, koji su živeli u Jerusalimu, napisali poslanice i poslali ih u sve zemlje, uputivši ih Judejcima koji u njima žive.
U tim poslanicama oni su Hristovo učenje vređali kao tuđe Bogu, i ubeđivali ih da ga ne prihvate. Čini se da to isto označava i sledeće Isaijino proroštvo: Teško zemlji koja sen čini krilima s one strane reka etiopskih; koja šalje poslanike preko mora, u lađama od site po vodama (18; 1-2). Time se označava da će se bezbožni glas ljudi, koji su naselili Judeju, u brzim lađama razvejati preko granica etiopske zemlje i do poslednjih krajeva zemlje, i da će njihovi apostoli, ploveći po vodama i preplivavši more, prodreti u sve zemlje, raznoseći poslanice i vređajući učenje o našem Spasitelju. Treba reći da je kod Judejaca sve do sada običaj da apostolima, tj. izaslanicima ili vesnicima, nazivaju ona lica koja raznose poslanice njiho-vih starešina. Sledeći deo proroštva govori o učenicima Spasiteljevim, koje proroštvo naziva brzim glasnicima – za razliku od judejskih apostola – jer su oni blagovesnici svim narodima.
 
Jer nam je poznato za ovu jeres da se svuda govori protiv nje. 23. I odredivši mu dan, dođoše mnogi kod njega u stan; njima je izlagao svedočeći o Carstvu Božijem od jutra do mraka i uveravajući ih o Isusu iz Zakona Mojsejeva i Proroka. 24. I jedni verovahu onome što on govoraše, a drugi ne verovahu.
 
Veru u Hrista Judejci nazivaju „jeres“. Međutim, i oni svedoče da se Hristos svuda propoveda, iako ne prihvataju svi tu propoved, a neki od Judejaca i Jelina joj se i suprotstavljaju.
 
25. A budući nesaglasni među sobom, počeše da se razilaze, dok Pavle reče jednu reč: Dobro je kazao Duh Sveti preko proroka Isaije ocima našim, 26. Govoreći:
 
Pogledaj kako Judejci spletkare protiv Pavla; u Judeji su bili kao tirani, a ovde, gde ih Pavle čak i prekoreva, ne usuđuju se da kažu ništa protiv njega, jer ono, što se ticalo Pavla, nije više bilo u njihovoj vlasti.
Dobro je kazao Duh Sveti. Ovde Pavle blagovremeno pobija one što tvrde da je Duh Sveti lice koje služi Oca, jer Duha Svetoga naziva Gospodom, Koji sedi na prestolu visokom i uzvišenom i koji (presto) je video Isaija (6;1), pošto je Duh Sveti jednosuštan Ocu i ima istu vlast kao i On.
 
Idi narodu ovome i reci: Ušima ćete čuti i nećete razumeti, i očima ćete gledati i nećete videti. 27. Jer je otvrdnulo srce ovoga naroda, i ušima teško čuju, i očima svojim zažmuriše da kako očima ne vide, i ušima ne čuju, i srcem ne razumeju, i ne obrate se da ih iscelim. 28. Neka vam je, dakle, na znanje, da se neznabošcima posla ovo spasenje Božije; oni će i čuti. 29. I kad ovo reče, otidoše Judejii prepirući se mnogo među sobom.
 
Učinili su to, kaže, ljudi, koji su zatvorili oči i uši.
Da se ne obrate da ih iscelim. Ukazuje na veliko bezbožništvo i na istrajno odvraćanje tih ljudi. Govori to s ciljem da ih privuče i prikloni i da im pokaže da će i oni, ukoliko se preobrate, biti isceljeni.
Otvrdnulo je srce ovoga naroda. Ne govori u tom smislu da je Bog, Koji hoće da se svi spasu i da dođu u poznanje istine, pomogao tome da oni ne vide i da nastoji da ne čuju; međutim, mi smo naviknuti da tako govorimo o ljudima koji se udaljuju i ne žele da slušaju reči spasenja. Takav čovek beži i zatvara uši, da ni na koji način ne bi mogao da čuje reči koje bi mogle da ga preobrate i uzdrže od zla.
 
30. A Pavle ostade pune dve godine u svom iznajmljenom stanu, i primaše sve koji mu dolažahu. 31. Propovedajući Carstvo Božije i učeći o Gospodu Isusu Hristu sa svakom smelošću i neometano.
 
Pavle nije postupao kao onaj Sinopljanin (Diogen) koji se oblačio u krpe i živeo u buretu, koji je mnoge zadivio onim, što im nije bilo potrebno i nikome nije doneo korist. Pavle nije činio ništa slično, jer svoje poglede nije upravljao ka slavoljublju.
Naprotiv, on se odevao sa svakom doličnošću i stalno živeo u kući, pokazujući svesrdnu brigu o doličnosti (pristojnosti), koju je pomenuti cinik zapostavljao i javno narušavao, živeći neuzdržano i budući privučen strašću prema slavi. Ako neko namisli da potraži uzrok njegovog stanovanja u buretu, ne-će pronaći nijedan drugi razlog za to osim slavoljublja. Pavle je, međutim, plaćao čak i stan, koji je iznajmio u Rimu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prema grčkoj mitologiji, Dioskuri su blizanci, Kastor i Polideuk (Poluks), sinovi Lede i Zevsa, koji joj je pristupio u obličju labuda.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Kad sam bio u Atini gledajući ruševine drevne grčke „kulture“, došao mi je u glavu izraz „rekvijem u kamenu“. A danas posle 2000 godina, reči Hristove izgovorene iz ustiju Svetog Pavla odjekuju večno žive između ruševina bezbožničke „kulture i istine“. Ko ima uši……..ko ima oči……

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *