NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH

TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH

 

TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH
 
DVADESET PRVA GLAVA
 
1. A kad mi odvojivši se od njih otplovismo, idući pravo dođosmo na Kos, i drugi dan na Rodos a odande u Pataru. 2. I našavši lađu koja polazi u Finikiju, uđosmo i odvezosmo se. 3. Kad se pak ukaza Kipar, ostavismo ga na levo, plovismo u Siriju, i pristadosmo u Tiru, jer onde trebaše da se istovari lađa.
 
Luka koristi snažan izraz, govoreći: Odvojivši se od njih. I to je potpuno izražajno, jer posle odvajanja oni nisu mogli da uđu u more. Šta znači: Idući pravo! To znači da su zaobišli sva ostala mesta, ne zaustavljajući se u njima.
I našavši lađu koja polazi u Finikiju. Možda je ta lađa ovde imala pristanište. Kako nisu pronašli lađu koja polazi za Kesariju, nego lađu koja plovi za Finikiju, na nju su se i ukrcali i ostavili po strani Kipar i Siriju, jer izraz: ostavismo ga na levo nije besciljno dodat, nego da bi pokazao da oni nisu ni pomišljali da odu u Siriju.
 
4. I našavši učenike, ostasmo onde sedam dana; oni Pavlu govorahu Duhom da ne ide gore u Jerusalim. 5. A kad nam se navršiše dani, izišavši pođosmo praćeni od sviju sa ženama i decom do iza grada, pa kleknuvši na obali pomolismo se Bogu. 6. I oprostivši se jedni sa drugima, uđosmo u lađu; a oni se vratšie svojim kućama. 7. A mi preplovivši od Tira dospesmo u Ptolemaidu, i pozdravivši braću ostadosmo kod njih jedan dan.
 
Pavlu Govorahu Duhom. Dakle, ako je Duh zapovedao, zašto se on usprotivio? Učenici su govorili, od Duha znajući za opasnosti koje su mu pretile. Oni ga, međutim, nisu ubeđivali prema nagovoru Duha, niti su mu neposredno predskazivali predstojeće opasnosti, nego su, želeći da ga poštede, govorili da nije neophodno da pođe u Jerusalim.
A kad nam se navršiše dani. Kad su se okončali dani presnih hlebova, izašli su iz Tira. Da izbrojimo sve dane, uz dane presnih hlebova. U Tir su došli nakon pet dana, a zatim su u Tiru ostali sedam dana, što ukupno čini dvadeset dva dana.
 
8. A sutradan iziđosmo, Pavle i mi koji bejasmo s njim,i dođosmo u Kesariju, i ušavši u kuću Filipa evanđelista, koji beše jedan od sedam đakona, ostasmo kod njega. 9. I ovaj imaše četiri kćeri devojke, koje proricahu.
 
Đakon Filip je imao kćerke. Zapazi da su njegove kćeri bile devstvenice i da su blagočešćem dostigle to, da su bile udostojene dara proroštva. Pisac ne bi dodao da su one bile devstvenice, kad to ne bi bilo vredno pažnje.
 
10. Dok smo onde boravili mnogo dana, siđe ozgo iz Judeje neki prorok po imenu Agav. 11. I došavši k nama uze pojas Pavlov i veza svoje ruke i noge i reče: Tako govori Duh Sveti: čoveka kojega je ovaj pojas, ovako će svezati u Jerusalimu Judejci, i predaće ga u ruke neznabožaca.
 
To je onaj isti Agav, koji je ranije predskazao glad. Gorko je to, što će ga predati u ruke neznabožaca. Zapazi ovo: čim je čuo da će pretrpeti mnoštvo nedaća, požurio je ovamo. Agav nije rekao da će vezati Pavla, nego je rekao: čoveka, kojega je ovaj pojas.
 
12. A kad čusmo ovo, molismo gaimii meštani da ne ide gore u Jerusalim. 13. A Pavle odgovori: Šta činite te plačete i cepate mi srie? Jer ja sam gotov ne samo da budem svezan nego i da umrem u Jerusalimu za ime Gospoda Isusa. 14. A kad ga ne mogosmo odvratiti, umirismo se rekavši; Volja Gospodnja neka bude.
 
Šta činite te plačete… Ostali su plakali, a Pavle ih je tešio. Onaj, koji se nije plašio sopstvenih iskušenja, tugovao je zbog njihovih suza. Zbog vas plačem, kaže on, a ne zbog stradanja koja me očekuju, jer sam spreman i da umrem Gospoda Isusa radi. Kad nisu mogli da ga ubede, ućutali su, jer su bili svesni da je takva volja Božija. Trebalo bi primetiti da se ne treba obazirati na one, koji drugoga sprečavaju da učini neko plemenito delo, pa čak i kad bi plakali. Te suze su ganule i samog Pavla i oslabile njegovu snagu. Zbog toga ih on i prekoreva.
 
15. I posle ovih dana spremismo se i iziđosmo u Jerusalim. 16. A dođoše s nama i neki učenici iz Kesarije vodeći nas nekom Miasonu sa Kipra, starom učeniku, da budemo njegovi gosti. 17. I kad dođosmo u Jerusaim, primiše nas braća ljubazno. 18. A sutradan otide Pavle sa nama Jakovu; i dođoše svi prezviteri. 19. I pozdravivši ih ispriča sve po redu šta učini Bog među neznabošcima njegovim služenjem.
 
Izraz: spremismo se znači: uzeli smo sve što je bilo neophodno za put.
A sutradan otide Pavle sa nama Jakovu. Jakov je bio jerusalimski episkop; on je brat Gospodnji, veliki i divljenja dostojan čovek. Pavle im pripoveda šta se dogodilo među neznabošcima, ali ne usled slavoljublja, nego u želji da im pokaže čovekoljublje Božije.
Njegovim služenjem, tj. propovedanjem evanđelskog učenja.
 
20. A oni čuvši slavljahu Boga i rekoše mu: Vidiš li, brate, koliko je hiljada Judejaca koji poverovaše, i svi su revnitelji Zakona. 21. A čuli su o tebi da učiš odstupanju od Mojseja sve Judejce koji su među neznabošcima, govoreći im da neobrezuju decu svoju, niti da se drže običaja otačkih. 22. Šta ćemo, dakle, sada? Svakako će se narod sabrati, jer će čuti da si došao. 23. Ovo, dakle, učini što ti kažemo.
 
Koliko je hiljada Judejaca, koji poverovaše? To su hiljade od onih, koji su vikali: Krv Njegova na nas i na decu našu (Mt. 27; 25). Međutim, Čovekoljubac je prihvatio i mnoge od njih i od njihove dece, i podario im hiljade dobara.
Doznali su o tebi… Nije rekao: „čuli su“, nego: poverovali su, i ubeđeni su.
 
Imamo četiri čoveka koji su na sebe uzeli zavet. 24. Uzmi njih i očisti se s njima, i potroši na njih da obriju glave svoje, i svi će doznati da ono što su čuli za tebe nije ništa, nego da i sam držiš Zakon i da živiš po njemu.
 
Koji su na sebeuzeli zavet. Postoje mnogi vidovi zaveta: jedni su obećali žrtve, drugi novac, treći same sebe, a četvrti da neće piti vino i da neće seći kosu tokom određenog broja dana. Ovoj (četvrtoj) grupi su pripadala i ona četiri čoveka. Kosa je bila simvol umrtvljavanja jer ona, kao ni mrtvi, ne oseća bol.
Uzmi njih i očisti se s njima i potroši na njih, tj. prinesi žrtve kakve po Zakonu treba prineti za njih, kako bi poništio svako podozrenje. Zaštiti se, kaže, delom, a ne rečima.
Da obriju glave svoje, i svi ćedoznatida ono što su čuli za tebe nije ništa. Bio je običaj da oni, koji su dali zavet, nakon očišćenja obriju glavu, i da nakon toga tokom sedam dana prinose žrtve za sebe. Nešto slično učinili su Akila i Priskila, kako bi svi videli da su oni obrijali glavu jer poštuju Boga.
 
25. A za neznabošce koji poverovaše mi napisasmo odlučivši da oni ništa od toga ne drže, osim da se čuvaju od idolskih žrtava, i od krvi, i od udavljenoga, i od bluda.
 
Kao što mi zapovedamo neznabošcima iako propovedamo Judejcima, tako i ti pomozi nama, iako propovedaš neznabošcima. To je stvar snishođenja i nemoj da se plašiš.
 
26. Tada Pavle uze one ljude, i sutradan očistivši se s njima, uđe u hram, najavljujući kad će se ispuniti dani očišćenja da bi se prinela žrtva za svakoga od njih.
 
Pavle je odsekao kosu i ispunio sve judejske obrede, ali ne zato što je promenio svoje mišljenje (jer bi to bilo delo nečistog od poroka), nego zato što ljubav snishodi.
Najavljujući kad će se ispuniti dani očišćenja, tj. objavljujući. On sam je objavio za sebe.
 
27. A kad je trebalo da se navrši sedam dana, videvši ga u hramu oni Judejci što behu iz Azije, pobuniše sav narod i staviše ruke na njega. 28. Vičući: Ljudi Izrailjci, pomagajte! Ovo je čovek koji sve uči svuda protiv naroda i Zakona i mesta ovoga; pa još i Jeline uvede u hram i opogani sveto mesto ovo. 29. Jer behu videli s njim u gradu Trofima iz Efesa, i mišljahu da ga je Pavle uveo u hram.
 
Zapazi božansko ustrojstvo. Nakon što su se jedni razuverili, drugi su se uplašili da će se i drugi razuveriti, i stoga napadaju Pavla, Njihova nespokojna narav se svugde projavljuje.
 
30. I sav se grad podiže, i sleže se narod, i uhvativši Pavla izvukoše ga napolje iz hrama; i odmah se zatvoriše vrata. 31. I dok tražahu da ga ubiju, dođe glas gore do zapovednika odreda da se uzbuni sav Jerusalim. 32. A on odmah uzevši vojnike i kapetane pojuri na njih. Oni pak videvši zapovednika i vojnike prestaše tući Pavla. 33. A zapovednik se približi i uze ga, pa zapovedi da ga metnu u dvoje verige, i pitaše ga ko je i šta je učinio. 34. A u narodu jedni su vikali jedno a drugi drugo. Kada pak ne mogaše od buke ništa pouzdano da dozna, zapovedi da ga odvedu u logor.
 
Izvukoše ga napolje iz hrama. Hteli du da ga ubiju, i izvukli su ga iz hrama da bi nekažnjeno izvršili ubistvo.
 
35. A kad bi na stepeniiama, moradoše ga vojnici nositi zbog pritiska svetine. 36. Jer za njim iđaše mnoštvo naroda vičući: Pogubi ga! 37. Pri ulasku u logor Pavle reče zapovedniku: Je li mi dozvoljeno reći ti nešto? A on reče: Zar znaš jelinski! 38. Nisi li ti onaj Egipćanin koji se pre ovih dana pobuni i izvede u pustinju četiri hiljade odmetnika (u originalu, sikara, tj. esena)!
 
Šta znači: Uzmi ga? Govori primenjeno na rimski običaj, odnosno: „napadni ga“ ili: „izbriši ga,izuzmi ga iz broja živih“,jer je kod Judejaca bio običaj da tu rečenicu uzvikuju protiv pravednika, kao što su je uzvikivali i protiv Gospoda: Uzmi ga, tj. „izbriši ga iz broja živih“.
Nisi li ti onaj Egipćanin? Bio je jedan Egipćanin, buntovnik, varalica i čarobnjak, koji je uvodio nova učenja. Đavo je polaskao sebi nadom da će iskoristiti tog čoveka i da će kako Hrista, tako i apostole predstaviti kao učesnike u toj pobuni, koju su izazvali sledbenici ovog Egipćanina.
Odmetnici (sikari). Judejci su imali tri glavne sekte: fariseje, sadukeje i esene.[1] Eseni su vodili častan život, voleli jedni druge i odlikovali se uzdržanjem. Zbog toga se i nazivaju esenima, odnosno pravednicima, Drugi ih pak nazivaju sikarima, odnosno revniteljima.
 
39. A Pavle reče: Ja sam čovek Judejac iz Tarsa, građanin poznatog grada u Kilikiji; molim te dopusti mi da govorim narodu. Ja sam čovek Judejac.
 
Mi, hrišćani, jesmo istinski Judejci, jer ispovedamo istinitu veru, pošto ime“ Juda“ znači: „ispovedanje“. Kako ga je zapovednik pitao: Nisi li ti onaj Egipćanin, Pavle najpre uklanja ovu njegovu sumnju. A da ovaj ne bi posumnjao da je on poreklom Judejac, objavljuje potom svoju veru. Šta to znači? Da se odrekao? Nipošto! On je bio Judejac i hrišćanin.
Dopusti mi da govorim narodu. To je najsnažniji dokaz da on ni za šta nije bio kriv, jer je bio spreman da se brani i jer je hteo da se besedom obrati judejskom narodu.
 
40. A kad mu on dopusti, stade Pavle na stepenicama i mahnu rukom narodu; i kad nasta velika tišina, progovori jevrejskim jezikom i reče:
 


 
NAPOMENE:

  1. Fariseji („izdvojeni“) su predstavljali judejski verski i politički pokret koji se, kao i sadukeji, pojavio u drugom veku pre Hrista. Uživali su podršku srednjih i siromašnih slojeva naroda. Zalagali su se za strogu primenu Mojsejevog zakonodavstva i poštovanje predanja, u čemu su išli u krajnost. Iz tog razloga se u Novom Zavetu predstavljaju kao licemeri. Sadukeji su pripadali višim i bogatim klasama. Politički i verski veoma konzervativni, istovremeno su bili veoma otvoreni prema helenističkom uticaju. Priznavali su samo Mojsejevo zakonodavstvo, dok onaj deo Starog Zaveta koji se odnosio na Proroke, uglavnom nisu uvažavali. Između ostalog, nisu verovali ni u vaskrsenje mrtvih. Najzad, eseni su jevrejska zajednica koja je, prema svedočenjima Josifa Flavija, Filona Aleksandrijskog i Plinija Starijeg, postojala od kraja drugog veka pre Hrista, pa do pred kraj prvog veka pre Hrista. Iako ih je bilo i po gradovima, uglavnom se vezuju za posebno naselje na obali Mrtvog mora. Opširnije o ovim grupacijama u v. Eugen Verber, Kumranski rukopisi, Beograd, 1983.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Kad sam bio u Atini gledajući ruševine drevne grčke „kulture“, došao mi je u glavu izraz „rekvijem u kamenu“. A danas posle 2000 godina, reči Hristove izgovorene iz ustiju Svetog Pavla odjekuju večno žive između ruševina bezbožničke „kulture i istine“. Ko ima uši……..ko ima oči……

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *