NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH

TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH

 

TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH
 
DEVETNAESTA GLAVA
 
1. Dogodi se pak, kad beše Apolos u Korinšu, da Pavle prolažaše gornje zemlje, i dođe u Efes, i našavši neke učenike, 2. Reče im: Jeste li primili Duha Svetoga kad ste poverovali? A ovi mu rekoše: Nismo ni čuli da ima Duh Sveti. Z.Aon im reče: U šta se, dakle, krstiste? A oni rekoše: U krštenje Jovanovo. 4. A Pavle reče: Jovan je krstio krštenjem pokajanja, govoreći narodu da veruju u Onoga koji dolazi za njim, to jest u Hrista Isusa. 5. A kad to čuše, krstiše se u Ime Gospoda Isusa.
 
Nismo ni čuli da ima Duh Sveti… Ovi, koji nisu znali čak ni da postoji Duh Sveti, mnogo su se razlikovali od ostalih učenika jer je iz sledećih reči: da veruju u Onoga koji dolazi za njim, očigledno da nisu verovali ni u Hrista. Nije rekao da je krštenje Jovanovo ništavno, nego da je ono nesavršeno. Kako su oni, budući u Efesu, primili krštenje Jovanovo? Možda su u to vreme putovali u Jerusalim i vratili se odatle, a da nisu doznali za Hrista. Ne kaže im: „Da li verujete u Hrista“, nego: Jeste li primili Duha Svetoga kad ste poverovali? Pavle je znao, da oni nisu imali Duha Svetoga, ali želi da im kaže tako, da doznaju čega su se lišili i da to sami zatraže.
 
6. I kad Pavle položi ruke na njih, siđe Duh Sveti na njih, i govorahu, i proricahu. 7. A beše ljudi svega oko dvanaest.
 
Nisu videli Duha, jer je On nevidljiv; međutim, neki dokaz Njegovog prisustva, koji se mogao opaziti čulima, predstavljao je dar jezika. Jedan je govorio persijski, drugi rimski (latinski), a treći na nekom drugom jeziku. I po spoljašnjim obeležjima je bilo vidljivo, da u svakom od njih govori Duh.
 
8. I uđe u sinagogu i govoraše smelo tri meseca, raspravljajući i uveravajući o Carstvu Božijem.
 
Šta znači: smelo? Da se izlagao opasnostima ili da je počeo da govori još jasnije, ne prikrivajući (dosl. ne zasenjujući) svoje učenje. Pogledajte: on (Pavle) svuda ulazi u sinagoge i svagda izlazi na isti način, jer je svugde želeo da iskoristi priliku.
 
9. I kada neki ostajahu uporni i ne verovahu, huleći na Put Gospodnji pred narodom, odstupi od njih i odvoji učenike, pa vođaše razgovore svaki dan u školi nekoga Tirana. 10. I ovo je trajalo dve godine, tako da svi koji žive u Aziji čuše reč Gospoda Isusa, i Judejci i Jelini.
 
Huleći na Put… Putem Luka naziva Hrista, za kojeg se i kaže da je On Put. Ili pak Putem naziva istinsku veru, koju je propovedao Pavle. Rečima:
Odvoji učenike daje se pouka da se oni, koji veruju u Sina Boži-jeg, udalje od onih, koji Ga vređaju.
 
11. I Bog činjaše neobična čudesa rukama Pavlovim. 12. Tako da su ubruse znojave od tela njegova ili pojaseve nosili na bolesnike i oni se isceljivahu od bolesti, i zli duhovi izlažahu iz njih.
 
Nosili su ubruse znojave od tela njegova ili pojaseve… Nisu ih dodirivali samo u ono vreme, kad ih je Pavle nosio, nego su ih uzimali sa sobom i polagali na bolesnike. Međutim, obrati pažnju na kamenosrdnost Judejaca. Oni se nisu uznemirili, kad su videli da odeća Hristovih učenika tvori čudesa, iako su čudesa od pojaseva, ubrusa i senke učenika veća od onih čudesa, koja je tvorio Hristos. I pojasevi i ubrusi su bili laneni; pojasevi (povezi) su se stavljali na glavu a ubruse su nosili u rukama oni, koji nisu mogli da nose povez, kao na primer lica, koja su nosila konzulsku stolu. I jedno i drugo je služilo za brisanje znoja, suza i sl.
 
13. A pokušaše i neki od Judejaca zaklinjača (egzorcisti) koji se skitahu, da nad onima u kojima bejahu zli duhovi spominju ime Gospoda Isusa Hrista, Govoreći: Zaklinjemo vas Isusom koga Pavle propoveda.
 
Nisu hteli da poveruju, a hteli su da izgone demone imenom Isusovim, jer te reči jasno pokazuju da su ti zaklinjači (egzorcisti) zaklinjali nečiste duhove imenom našeg Gospoda Isusa Hrista, ali ne kao oni koji veruju u Njega, nego kao oni koji Ga kušaju. Izraz: pokušaše pokazuje da su oni, iako se nisu nadali uspehu, ipak polagali ruke da bi dostigli cilj iskušavanja. Zbog toga su ubrzo i platili za svoje bezumlje.
 
14. A behu neki sedam sinova Skeve Judejca, prvosveštenika, koji ovo činjahu. 15. A zli duh odgovarajući reče: Isusa poznajem, i Pavla znam; ali vi ko ste? 16. I skočšši na njih čovek u kome beše zli duh nadjača ih i savlada, tako da goli i izranavljeni utekoše iz one kuće. 17. I ovo doznahu svi koji življahu u Efesu, i Judejci i Jelini; i strah spopade sve njih, i veličaše se ime Gospoda Isusa.
 
Koji ovo činjahu. Iako su to činili u tajnosti, projavila se njihova nemoć. Dostojna je divljenja okolnost da ovaj duh nije potpomagao obmani ovih zaklinjača, nego ih je razobličio i projavio njihovu prevaru. Meni se čini da je on bio veoma razjaren, slično kao što neko, koga u krajnjoj opasnosti ugnjetava neko jadno i ništavno biće, hoće da na to biće izlije sav svoj gnev.
 
18. I mnogi od onih koji su poverovali, dolažahu te se ispovedahu i kazivahu dela svoja.
 
Trebalo bi da svaki verujući ispoveda svoje grehove i da se, razobličujući samoga sebe, zarekne da to neće ponovo učiniti, kako bi dobio opravdanje, radi onoga što je rečeno u Pismu: Opomeni me, da se sudimo, kazuj, da se opravdaš (Isa. 43; 26) i Pravedan se čini ko je prvi u svojoj raspri (Priče Sol. 18; 17).
 
19. A mnogi od onih koji se zanimahu čarolijama, sabraše knjige svoje i spaljivahu ih pred svima; i proračunaše i nađoše da im je vrednost pedeset hiljada srebrnika. 20. Tako silno rastijaše i jačaše reč Gospodnja. 21. I kada se ovo svrši, naumi Pavle u duhu da prođe Makedoniju i Ahaju, pa da ide u Jerusalim rekavši: pošto tamo budem, valja mi i Rim videti.
 
Spaljivahu ih pred svima, videvši da im te knjige više ničemu ne koriste. Efežani su u toj meri bili predani idolima i čarobnjaštvu, da su i čarobnjačke knjige mnogo cenili, smatrajući da sadrže ono, što je najbolje u životu. Kad su poverovali u Hrista, oni te knjige nisu prodali nego su ih spalili, kako se niko ne bi zarazio njihovom dušegubnom ranom, ali i zbog toga, da ništa ne bi dobili njihovom prodajom. Naime, bilo je zabranjeno da se novac, dobijen za psa ili prihod od idolopoklonstva, prinosi Bogu, i oni su smatrali da nije pravedno da pred noge apostola bace novac, koji su dobili na taj način.
 
22. I posla u Makedoniju dvojicu od onih koji mu pomagahu, Timoteja i Erasta, a on osta neko vreme u Aziji.
 
Poslao je u Makedoniju učenike da ih obaveste da će i on doći, i da u Makedonce usade još veću želju da ga vide. Što se tiče toga, da je on još neko vreme ostao u Aziji, to je bilo neophodno, jer je u Aziji postojala tiranija filozofa.
 
23. A u vreme ono nastade ne mala buna zbog Puta Gospodnjeg. 24. Jer nekakav zlatar po imenu Dimitrije, pravećimale srebrne Artemidine hramove,[1] davaše majstorima ne mali posao.
 
Srebrne hramove. To su, možda, neveliki kivoti. Pogledaj: svuda su idolopoklonstvo branili zbog novca. I ovaj Dimitrije se zalagao zbog novca; nije se zalagao zbog toga, što je njihova bezbožna religija u opasnosti, nego zbog toga što se lišavao dobitka. On je znao da obmanjuje ljude praveći im zlatne bogove i zlatne kivote, pa se plašio da Pavlovo istinito učenje ne razobliči njegovo lukavstvo. Takođe se plašio da će sasvim nestati Artemidin hram, koji se nalazio u Efesu, i na taj način je predskazao iščeznuće hrama, što se i dogodilo.
 
25. Sakupivši ove i njima slične zanatlije reče: Ljudi, vi znate da od ovoga posla zavisi naše blagostanje. 26. I vidite i čujete da ne samo u Efesu nego Gotovo po svoj Aziji ovaj Pavle ubedi i odvrati mnogi narod govoreći da to što se rukama čovečijim pravi nisu bogovi. 27. I ne samo što će ova opasnost snaći naš zanat da bude prezren, nego se i svetilište velike boginje Artemide neće računati ni u šta, i propašće veličanstvo one, koju sva Azija i sav svet poštuju.
 
Od ovog posla… Obratio je njihovu pažnju na opasnost; mi se, kaže, nalazimo u opasnosti da zbog našeg zanata počnemo da gladujemo. Međutim, to što im je on rekao moglo je da ih dovede i do istinskog bogopoštovanja. Ako je, kako je on govorio, taj čovek (Pavle) tako silan da zbog njega postoji opasnost da ih sve preobrati i ako od njega preti opasnost onome, što pripada bogovima, trebalo bi onda razmisliti, kakav je njegov Bog. Dimitrije svagda svoje reči svodi na zanat.
Odvrati mnogi narod. Upravo tako i treba ubeđivati, a ne nasiljem. Dovoljno je i to, što je Pavle rekao, da to nisu bogovi. Ako se tako lako može razobličiti neodrživost toga kulta (dosl. bezbožništva), onda ga je odavno trebalo odbaciti. Ako pak on u sebi sadrži snagu, onda se ne može tako brzo iskoreniti.
 
28. A kad oni ovo čuše, ispuniše se gneva, i vikahu govoreći: Velika je Artemida Efeska! 29. I sav grad napuni se meteža; i navališe jednodušno na pozorište i uhvatiše Makedonce Gaja i Aristarha, saputnike Pavlove.
 
Ispuniše se gneva. Razjarili su se kad su čuli o Artemidi i podri-vanju zanata, jer je gomili svojstveno da se rasplamsa i uznemiri od svake, makar i isprazne stvari. U njihovom gradu postojali su bogovi, i oni su počeli da prete, kako bi vikom obnovili poštovanje bogova i zaglu-šili ono, što se dogodilo. Vikali su bez prestanka, kao da su strahovali da će se u potpunosti ugasiti poštovanje bogova.
 
30. A kad Pavle htede da ide među narod, ne dadoše mu učenici. 31. A neki i od azijskih poglavara, koji mu bejahu prijatelji, poslaše k njemu moleći ga da se ne pojavljuje u pozorištu. 32. Jedni pak vikahu jedno a drugi drugo; jer zbor beše smućen, i većina ih ne znadijahu zašto su se skupili.
 
Učenici nisu dopustili Pavlu da ode u razjarenu gomilu; toliko su ga voleli svi verujući. Pavle ih je poslušao, jer nije bio častoljubiv.
I većina ih ne znadijahu, zaššo su se skupili. Takvo je svojstvo gomile; ona nagonski nasrće tamo-amo, kao plamen bačen u šumu.
 
33. A iz naroda izvukoše Aleksandra kad ga Judejci istakoše. Aleksandar pak mahnuvši rukom htede da se brani pred narodom. 34. A kad prepoznaše da je Judejac, povikaše svi u glas i vikahu puna dva časa: Velika je Artemida Efeska!
 
Zašto je Aleksandar hteo da odgovori iarodu (da se opravda)? Zar su njega optuživali? Hteo je da iskoristi trenutak, da svemu da drugi pravac i da umiri gnev naroda.
 
35. A gradski pisar, utišavši narod, reče: Ljudi Efesci, ko je taj čovek koji ne zna da je grad Efes služitelj velike boginje Artemide i njezinog kipa (u izvornom tekstu: Diopeta), koji je s neba pao? 36. Pa kad je to neosporno, treba da budete mirni i da ništa naglo ne činite.
 
Pravedno i s prekorom odgovara pisar. Nije rekao: „Koji čovek ne zna za Artemidu“, nego: Ko još ne zna da je naš grad služitelj velike boginje Artemide! Vi galamite, kao da je to neka nepoznata stvar! Izraz: služitelj zapravo i označava služitelja koji čisti hram. Diopetom naziva Zevsov hram sa kupolom ili kip Atine Palade, koja se naziva Paladijum. U vezi s tim kipom, kod Jelina je postojao mit da ga je navodno Zevs zbacio sa neba a ne da su ga ljudi načinili, čime su izazivali čuđenje kod naivnog naroda.[2]
 
37. Jer dovedoste ove ljude, koji niti hram pokradoše, niti na boginju pohuliše. 38. A Dimitrije i majstori s njim, ako imaju tužbu na nekoga, postoje sudovi i postoje namesnici, neka tuže jedan drugoga. 39. Ako li nešto drugo ištete, to će se rešiti na zakonitom zboru. 40. Inače smo u opasnosti da budemo optuženi za današnju bunu, a nema nijednoga razloga kojim bismo mogli opravdati ovaj današnji metež. I ovo rekavši raspusti zbor.
 
Krotko ih prekoreva, pokazujući da su nepromišljeno postupili i da nije trebalo praviti opšti zbor zbog pojedinačnih krivica; Agoreji – to je u Aziji klasa sudija, koji su razmatrali žalbe siromašnih, što su se u gomilama okupljali na trgovima. Zbog toga su ih i nazivali agorejima, tj. onima, koji raspravljaju o delima koja se događaju na trgovima. Slično tome, u nekim gradovima postoje elksiki, tj, zaštitnici. Prokonzuli (namesnici) su se bavili tužbama bogatih i krvnim prestupima. Agorejima su se nazivali i zastupnici sudskih poslova (advokati), jer su oni govorili na trgovima, pred narodom.
 


 
NAPOMENE:

  1. Artemida ili rimska Dijana, Zevsova kći i Apolonova sestra, poštovana je kao bžanstvo meseca i lova i zaštitnica dece. Kao što se navodi i u Delima Apostolskimj, njen kult je bio duboko ukorenjen u maloazijskom gradu Efesu. Ovde se nalazio njen čuveni hram, Artemizion, koji su smatrali za jedno od sedam čuda antičkog sveta. Statua Artemide Efeske oredstavljala je žensku figuru sa velikim brojem dojki i u ovom gradu njen kult je imao orgijastički karakter.
  2. U antičko doba u hramovima su se mogli videti anikonični kameni ili drveni idoli, za koje se verovalo da su pali s neba. Tako je na primer, Artemidina statua u Patrasu imala oblik kamenog stuba. Opširnije kod D. Srejović – A.Cermanović, „Rečnik grčko-rimske mitologije“, Beograd, 1989. godina
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Kad sam bio u Atini gledajući ruševine drevne grčke „kulture“, došao mi je u glavu izraz „rekvijem u kamenu“. A danas posle 2000 godina, reči Hristove izgovorene iz ustiju Svetog Pavla odjekuju večno žive između ruševina bezbožničke „kulture i istine“. Ko ima uši……..ko ima oči……

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *