NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH

TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH

 

TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH
 
SEDAMNAESTA GLAVA
 
1. Prošavši pak Amfipolj i Apoloniju dođoše u Solun, Gde beše sinagoga judejska. 2. I Pavle po svome običaju uđe k njima, i tri subote raspravljaše s njima o Pismu. 3. Razotkrivajući i dokazujući im da je trebalo da Hristos postrada i vaskrsne iz mrtvih, i da ovaj Isus, kojega ja vama propovedam, jeste Hristos. 4. I neki od njih se uveriše, i pridružiše se Pavlu i Sili, i od pobožnih Jelina mnoštvo veliko, i od uglednih žena ne malo. 5. A Judejci koji ne poverovaše iz surevnjivosti, uzeše neke zle ljude sa ulice, i sabravši gomilu uzbuniše grad, i napadoše na kuću Jasonovu, i tražahu da ih izvedu pred narod. 6. A kad njih ne nađoše, odvukoše Jasona i neke od braće pred starešine gradske vičući: Ovi što uzmutiše ieli svet dođoše i ovde. 7. Njih je Jason primio; i ovi svi rade protiv ćesarevih zapovesti, govoreći da ima drugi car, Isus. 8. I smutiše narod i starešine gradske koje ovo čuše. 9. Ali kad ih Jason i ostali zadovoljiše odgovorom, pustiše ih.
 
Prošavši pak Amfipolj i Apoloniju. Uzgredno prolaze kroz manje gradove i hitaju u one veće, jer je trebalo da se reč raširi i po obližnjim (većim) gradovima.
Dođoše u Solun, gde beše sinagoga judejska. Iako je Pavle rekao: Evo, obraćamo se neznabošcima (13; 46), on nije napustio ni Judeje, jer je mnogo žalio zbog njih.
Razotkrivajući i dok-zujući im da je trebalo da Hristos postrada i vaskrsne iz mrtvih. Prevashodno im propoveda o stradanju, jer je to smatrao spasonosnim.
I od pobožnih Jelina mnogi. Pobožnim Jelinima naziva Judeje koji su govorili grčkim jezikom. Naziva ih pobožnima jer su čuvali zakon. Ili pak pod tim podrazumeva doseljene Jeline, koji su se pridružili Judejcima.
Ovi svi rade protiv ćesarevih zapovesti, govoreći da ima drugi tr, Isus. Upravo tako su njihovi očevi optuživali Isusa, govoreći da Samoga Sebe naziva carem. Prvi su, međutim, imali donekle zakonsko opravdanje, jer je optuženi još bio živ. Na šta su pak ovi računali u svojoj laži, kad su za apostole govorili da nazivaju carem Isusa, Koji je prema njihovom mišljenju umro i Kojega zemaljski carevi više ni zbog čega nisu morali da se plaše, jer su videli da se On više uopšte ne pojavljuje?
 
10. A braća noću odmah poslaše Pavla i Silu u Veriju; oni stigav-ši, uđoše u sinagogu judejsku. 11. Ovi pak bejahu plemenitiji od onih u Solunu; ovi primiše reč svesrdno, svakidan istražujući Pismo, da li je tako. 12. Tako verovaše mnogi od njih, i od uglednih jelinskih žena, i od ljudi ne malo. 13. A kad doznaše solunski Judejci da Pavle i u Veriji propoveda reč Božiju, dođoše i tamo buneći i smućujući narod. 14. A braća onda odmah poslaše Pavla da ide u primorje; a Sila i Timotej ostaše onde. 15. A pratioci dovedoše Pavla do Atine, i primšši zapovest za Silu i Timoteja da dođu k njemu što brže, vratiše se.
 
Bejahu plemenitiji, tj. bejahu čovečniji. Svaki dan istražujući Pismo, da li je tako. Nisu istraživali pismo kao neverujući (jer su oni već verovali), nego kao oni koji nisu poznavali proročka predanja. Istražujući Pismo i otkrivši da su događaji, koji se tiču vaploćenja Gospodnjeg, saglasni sa drevnim prorocima, oni su kroz to još više jačali u veri.
A braća onda odmah poslaše Pavla… čak do Atine. Apostoli se nisu klonili opasnosti zbog straha, nego prema Božijem savetu, tako da su, na primer, toga puta već prestali da propovedaju, i više nisu zabrinjavali svoje neprijatelje. Iz toga, što se Pavle udaljio, proistekla je dvostruka korist: i gnev neprijatelja se ugasio, i propoved se raširila mnogo dalje. A što se tiče toga, da su poslali samo Pavla, to je zato što su samo za njega strahovali da mu se nešto ne dogodi, jer je on bio na čelu. Na taj način, blagodat im nije uvek sadejstvovala – nekad ih je podsticala, a nekad prepuštala da brinu o samima sebi.
 
16. A dok ih Pavle čekaše u Atini, ražesti se duh njegov u njemu gledajući grad pun idola. 17. I raspravljaše s Judejcima i sa pobožnima u sinagogi, i na trgu svaki dan s onima, s kojima se susretaše. 18. A neki od filosofa epikurejaca[1] i stoičara[2] prepirahu se s njim; i jedni govorahu: Šta hoće ovaj praznoslov da kaže? A drugi: Izgleda da je propovednik tuđih bogova. Jer im propovedaše evanđelje o Isusu i vaskrsenju. 19. Pa ga uzeše i odvedoše na Areopag govoreći: Možemo li znati kakva je to nova nauka koju ti kazuješ? 20. Jer nešto novo mećeš u naše uši; hoćemo, dakle, da znamo šta bi to moglo biti. 21. A svi Atinjani i doseljeni stranci ni za šta se drugo nisu zanimali, nego da štogod novo govore ili čuju.
 
Ražesti se duh njegov. Pod izrazom „ražesti se“ ovde ne treba pod-razumevati gnev, jer je blagodatni dar daleko od gneva i negodovanja. Šta, dakle, znače reči: „ražesti se“? Bio jeuznemiren, nije mogao da podnese, bio je zabrinut.
Neki od filosofa epikurejaca i stoičara prepirahu se s njim. Epikurejci su govorili da sve postoji bez božanstvenog promisla. Upravljajući svoju besedu prevashodno protiv njih, Pavle u nastavku ka-že: Sam (Bog) daje svima život i dihanje i sve (st. 25), postavio je unapred utvrđena vremena i međe njihova boravljenja (st. 26), i na taj način dokazuje promišljanje Božije. Dok je to govorio, filosofi ga nisu ismevali, jer nisu ni razumeli ništa od onoga, što se govorilo. Kako su i mogli da poveruju apostolima ljudi, koji su Boga videli u telu a blaženstvo u tele snim nasladama?
A jedni govorahu: Šša hoće ovaj praznoslov da kaže? Priča se da je naziv “ praznoslov“ nosila jedna ništavna ptica, koja je imala običaj da na raskrsnicama sakuplja zrnevlje. Visoko uzdigavši glavu i gordeći se svojom razmetljivošću, filosofi su Pavla uporedili sa tom pticom. Mudre nazivaju nerazumnima, kaže se u Pričama. Dakle, kako je „praznoslov“ bila ništavna ptica, nepogodna i za jelo i za razonodu, isprazne ljude su nazivali praznoslovima.
A drugi: izgleda da je propovednik tuđih bogova. To je zbog toga, što su pod Vaskrsenjem podrazumevali neku boginju, jer su i neke žene poštovali kao boginje.
Odvedoše ga na Areopag. Na to mesto ga nisu odveli zato, da bi se od njega poučili, nego zato, da bi ga kaznili, jer se tu izvršavao sud nad ubicama. Ovo mesto se naziva Areopag, odnosno Aresov (Marsov) breg zbog toga, što je na njemu Ares (Mars) bio kažnjen zbog preljube. Pag je naziv za uzvišeno mesto, jer se ta sudnica nalazila na bregu. Trebalo bi primetiti da su ti filosofi, iako su sve vreme provodili besedeći i slušajući druge, ono što im je Pavle saopštio smatrali za novinu, koju oni još nisu čuli. Da je propovedao kako je raspet čovek, to ne bi bilo novo; međutim, kako je on propovedao da je raspet i da je vaskrsao Bog, to je bilo uistinu novo.
 
22. A Pavle stavši nasred Areopaga reče: Ljudi Atinjani, po svemu vas vidim da ste vrlo pobožni. 23. Jer prolazeći i posmatrajući vaše svetinje, nađoh i žrtvenik na kome beše tpisano: Nepoznatome Bogu. Onoga, dakle, kojega ne znajući poštujete, toga vam ja propovedam. 24. Bog koji je stvorio svet i sve što je u njemu, koji je Gospod neba i zemlje, ne stanuje u rukotvorenim hramovima, 25. Niti prima ugađanja od ruku čovečijih, kao da nešto treba Njemu, koji Sam daje svima život i dihanje i sve. 26. I stvorio je od jedne krvi svaki narod čovečanstva da stanuje po svemu licu zemaljskome, i postavio je napred određena vremena i međe njihova boravljenja. 27. Da traže Gospoda, ne bi li Ga dodirnuli i našli, mada On nije daleko ni od jednoga od nas. 28. Jer u Njemu živimo, i krećemo se, i jesmo; kao što su i neki od vaših pesnika rekli: jer Njegov i rod jesmo. 29. Kad smo, dakle, rod Božiji, ne bi trebalo da mislimo da je božanstvo podobno zlatu ili srebru ili kamenu, rezanom po veštini i zamisli čovečijoj.
 
Da ste vrlo pobožni. Na grčkom jeziku, označava onoga, koji se plaši demona, koji obogotvoruje sve, i drvo, i kamen, i duhove. Čini se kao da ih apostol hvali. Međutim, on ih zapravo naziva sujevernima, umesto da ih nazove pobožnima. Tako ih je nazvao povodom žrtvenika. Žrtvenik su pak postavili iz sledećeg razloga. Jednom je kod Atinjana izbio rat s neprijateljima. Pretrpevši poraz, oni su se povukli. Kako su imali običaj da praznuju igre u čast demona, jedan od njih im se javio i rekao da od njih još nije video nikakvu počast. Zbog toga se rasrdio na njih i uzrokovao onaj njihov poraz. Tom demonu su podigli hram i, kao da su se plašili da im se još nekad ne dogodi to isto, ukoliko mimoiđu nekog njima nepoznatog boga, postavili su žrtvenik s natpisom: nepoznatom Bogu, govoreći time da, ukoliko postoji još neki bog kojega oni ne znaju, neka onda ovaj žrtvenik bude posvećen u njegovu čast. Možda će biti milostiv prema nama iako ga ne poštujemo, budući da ga ne znamo. Pun natpis na žrtveniku bio je sledeći: „bogovima Evrope, Azije i Libije: Bogu nepoznatom i tuđem.“
Prolazeći i posmatrajući vaše svetinje. U gradu nije pronašao božanstvenu knjigu, nego žrtvenik koji je tamo stajao. Iskoristivši natpis na žrtveniku, srušio je sam žrtvenik. Šta je drugo i mogao da učini? Svi Jelini su bili neverujući. Da je s njima počeo da govori o osnovama evanđelskog učenja, oni bi počeli da ga ismevaju. Ako bi govorio na osnovu proroka, ne bi mu poverovali. On je oružje neprijatelja pokorio njegovim oružjem. Upravo je to ono što on govori: S bezakonicima bejah kao bezakonik. Ugledao je žrtvenik, i natpis na njemu okrenuo je u svoju korist i, što je još važnije, izmenio je mišljenje Atinjana. Na žrtveniku je, kaže, bilo napisano: nepoznatom Bogu.
Prolazeći i posmatrajući vaše svetinje. Ko je bio taj nepoznati Bog, ako ne Hristos? Atinjani su to, dakle, napisali u ime Hristovo? Da su to oni napisali u ime Hrista, Pavlov uspeh u njihovom preobraćanju ne bi predstavljao ništa čudno. Ne, oni su to napisali s drugim ciljem, a Pavle je znao kako da natpisu pripiše sasvim drugačije značenje. Međutim, trebalo bi reći i radi kakvog boga su oni napisali: nepoznatom Bogu.
Oni su imali mnogo bogova, i svojih i tuđih. S nekima su ih upoznale njihove majke a sa nekima susedni narodi. Kako, dakle, u početku nisu prihvatili sve bogove, nego su ih postepeno uvodili – neke su uveli njihovi očevi, neke njihovi dedovi a neki su uvedeni u njihovo vreme -sabravši ih zajedno, rekli su: kao što te bogove ranije nismo znali a zatim smo ih upoznali, tako, možda, postoji još neki Bog kojega mi ne znamo. Budući da ga ne znamo, iako je Bog, pravimo grešku jer ga zapostavljamo i ne poštujemo. Iz tog razloga su postavili žrtvenik i na njemu postavili natpis: nepoznatom Bogu, govoreći tim natpisom da, ako postoji još neki drugi Bog, kojega mi ne znamo, i njega ćemo poštovati. Obrati pažnju na preobilje straha od demona. Zbog toga Pavle i kaže:
Po svemu vas vidim da ste vrlo pobožni (sujeverni), jer ne poštujete samo one demone koje znate, nego i one koje još niste upoznali. Zarobivši na taj način njihove misli, upravio ih je ka Hristu.
Kojega ne znajući poštujete, toga vam ja propovedam. Atinjani su nameravali da optuže Pavla, govoreći: ti uvodiš novo učenje, ti uvodiš Boga, kojega mi ne poznajemo. Usled toga, želeći da ih oslobodi podozrenja i da pokaže da on ne propoveda novoga Boga nego onoga, kojega su oni i ranije počastvo-vali služenjem, kaže: „Vi ste me preduhitrili, i vaše služenje ovom Bogu predupredilo je moju propoved, jer vam ja objavljujem onoga Boga kojega vi, ine znajući Ga,poštujete.“
Bog koji je stvorio svet… Izrekao je jednu rečenicu, i potkopao sve pretpostavke filosofa. Epikurejci tvrde, da je sve postalo samo od sebe i od atoma, a on (Pavle) kaže da je svet i sve što je u njemu delo Božije.
Ne stanuje u rukotvorenim hramovima. Da ne bi pomislili, da ne propoveda jednog od mnogih bogova, Pavle ispravlja ono što je rečeno i dodaje:
Ne stanuje u rukotvorenim hramovima, nego u čovečijoj duši. Šta to znači? Zar On nije obitavao u jerusalimskom hramu? On tamo nije obitavao, nego je dejstvovao. Kako su ga Judejci služili uz sadejstvo ljudskih ruku? Nisu Mu služili uz sadej-tvo ruku, jer On ne zahteva ono što je čulno, kao da je to Njemu potrebno. Ne jedem, kaže, meso junaca, itd. Njemu ništa ne treba, jer On Sam svemu daje život i dihanje. To su dva dokaza božanstvenosti, odnosno, činjenica da Bogu ništa nije potrebno i da On svima daruje sve. Ovde Pavle pokazuje i to da Bog nije otac, nego tvorac duše.
Postavio je napred određena vremena. Postavio je da traže Gospoda, ali ne svagda, nego u određena vremena. Pavle pokazuje ili da su sada i ne tražeći pronašli, a da kad su tražili nisu našli i ukazuje im da je On očigledan, kao neki predmet postavljen na vidno mesto, jer je nemoguće da ovde bude nebo a da ga na drugom mestu nema. Nemoguće je takođe da ono u ovo vreme postoji a da u neko drugo vreme ne postoji. Dakle, u svako vreme i na svakom mestu može se pronaći Gospod. Bog je tako ustrojio da mi u tome ne nailazimo na prepreke ni u pogledu mesta, ni u pogledu vremena. To, što se nebo svuda nalazi i što je postavljeno za sva vremena, posebno je snažno delovalo na slušaoce. Gospod nam je toliko blizak, kaže apostol, da bez Njega ne možemo da živimo.
U Njemu živimo, i krećemo se, i jesmo. Bliskost Gospodnja dokazuje se posredstvom čulnog primera: nemoguće je, kaže, ne znati da je vazduh svuda razliven, i da se nalazi ne samo u blizini svakoga od nas, nego i u nama samima. To, što smo od Boga dobili život, što dejstvujemo i ne propadamo – sve se to naziva Božijim promišljanjem i staranjem o nama.
Kao što su i neki od vaših pesnika rekli. Jedan mudrac, Arat, rekao je o Zevsu: mi smo njegov rod. Apostol to kaže za Tvorca, ni u kom slučaju ne tvrdeći da su Tvorac i Zevs jedno, nego primenjujući taj izraz upravo na Tvorca, kao što je i žrtvenik nazvao Njegovim, a ne žrtvenikom onoga, kojega su poštovali Atinjani. Nazvao nas je rodom Božijim, odnosno, Njegovim najbližim rođa-cima, jer je Bog blagovoleo da se na zemlji pojavi kao jedan od našeg roda. Nije rekao: „Ne smete misliti da božanstvo treba da bude slično zlatu ili srebru“, nego se smireno izrazio: Ne treba da mislimo. Zapazi, kako je u svoju besedu uveo natčulni predmet, jer mi sa predstavom (pojmom) o telu sjedinjujemo i predstavu (pojam) o rastojanju.
 
30. Ali ne gledajući (dosl. zapostavljajući, zanemarujući) Bog na vremena neznanja, sad zapoveda svima ljudima svuda da se pokaju; 31. Jer je ustanovio dan u koji će suditi vaseljeni po pravdi, preko Čoveka kojega odredi i dade svima meru vaskrsnuvši Ga iz mrtvih. 32. A kad čuše za vaskrsenje mrtvih, jedni se rugahu a drugi rekoše: da te čujemo opet o tome. 33. I tako Pavle otide iz njihove sredine. 34. A neki ljudi pristavši uz njega poverovaše, među kojima beše Dionisije Areopagit, i žena po imenu Damara, i drugi s njima.
 
Na vremena neznanja. Ne govori o umrlima, nego o onima, kojima je propovedao. Zato nije rekao: „prevideo je vremena“, nego: ne gledajući, odnosno, zanemarujući, zapostavljajući vremena. Ne kaže ni: „Vi ste dobrovoljno počinili zlodelo“, nego: Vi niste znali. On, dakle, objavljuje slušaocima, ne zahtevajući da budu kažnjeni kao ljudi koji su dostojni kažnjavanja, nego ih poziva na pokajanje.
Jer je ustanovio dan u koji će suditi vaseljeni. Neminovno će, kaže, suditi za sva dela i pomisli, posredstvom Čoveka kojega je odredio da bude Sudija živima i mrtvima. To je vaploćeni (očovečeni) Gospod. Saslušavši veliku i uzvišenu istinu, oni Pavlu nisu rekli ni jednu jedinu reč, ali su vaskrsenje ismejali. Telesni čovek ne prima što je od Duha Božijeg (1. Kor. 2; 14).
I tako Pavle otide iz njihove sredine. Tako. Kako? Jedne ubedivši, a od drugih ismejan.
Neki poverovaše, među kojima beše Dionisije Areopagit. Sudnica se nalazila na Marsovom bregu, izvan grada. Areopagiti su rasuđivali o svim uvredama i svim zločinima. Zbog toga su Pavla, kao propovednika tuđih bogova, odveli na sabor Areopaga. Međutim, jedan od tadašnjih članova Areopaga, božanstveni Dionisije, po pravu sudije dao je svoj glas za istinu i, oprostivši se od nerazumnog, svečanog sabora areopagita, bio udostojen da se prosvetli svetlošću istine. Iako je Grčka u to vreme bila pod vlašću Rimljana, Atina i Lakedemon su imali svoju samostalnost (autonomiju). Zbog toga su i dužnost sudija u Atini obavljali Areopagiti. Učenje o spasenju preneto je Dionisiju posredstvom Pavla, a kao učitelj učenika rukovodio ga je veliki Jerotej.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sledbenici Epikura sa Samosa (4 vek pre Hrista) koji je, između ostalog odbacivao ideju besmrtnosti, smatrajući da će se čovek na taj način osloboditi straha od smrti. Postanak sveta objašnjavao je mehaničkim kretanjem i sudaranjem atoma. Isticao je zadovoljstvo kao svrhu života, a smrt objašnjavao kao utrnuće i odsustvo svake svesti i osećanja. Epikurejci su žestoko napdali hrišćanstvo i prevashodno odbijali mogućnost da se Bog ovaploti i javi u svetu.
  2. Filozofska škola koju je još u 4. veku pre Hrista osnovao Zenon, a jedan od najistaknutijih predstavnika bio je i rimski filosof Seneka, koji je isticao da je svrha života sreća koja se sastoji u prirodnom životu ili u životu u skladu sa prirodom. Iako su propovedali potpunu ravnodušnost prema svim zadovoljstvima i nezavisnost duha od svake pometnje, oštro su se protivili hrišćanima i odbacivali njihovu ideju o Bogu i besmrtnosti duše.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Kad sam bio u Atini gledajući ruševine drevne grčke „kulture“, došao mi je u glavu izraz „rekvijem u kamenu“. A danas posle 2000 godina, reči Hristove izgovorene iz ustiju Svetog Pavla odjekuju večno žive između ruševina bezbožničke „kulture i istine“. Ko ima uši……..ko ima oči……

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *