NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH

TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH

 

TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH
 
TRINAESTA GLAVA
 
1. A u Crkvi koja beše u Antiohiji behu neki proroci i učitelji, i to: Varnava i Simeon zvani Niger, i Lukijan Kirinejac, i Manain odgajen sa Irodom, četvorovlasnikom, i Savle.
 
Još uvek najpre pominje Varnavu, jer se Pavle još nije proslavio, još uvek nije satvorio nikakvo znamenje. Trebalo bi, međutim, primetiti, da su i Varnava i Pavle bili pridruženi zboru apostola.
I Manain, odgajen sa Irodom četvorovlasnikom. Evo šta znači karakter svakoga; ni vaspitanje ne pokazuje nžakav uticaj. Pogledaj, kakav je bezbožnik ostao Irod, dok se Manain, koji je vaspitavan zajedno s njim, toliko izmenio da je udostojen dara proroštva.
 
2. A dok oni služahu Gospodu i pošćahu, reče Duh Sveti: Odvojte mi Varnavu i Savla na delo na koje sam ih pozvao. 3. Tada oni, postivši i pomolivši se Bogu i položivši ruke na njih, otpustiše ih. 4. A ovi, poslani od Duha Svetoga, siđoše u Selevkiju, i odande otploviše na Kipar. 5. I stigavši u Salaminu objavljivahu reč Božiju u sinagogama judejskim, a imahu i Jovana za prislužnika. 6. A kad prođoše ostrvo sve do Pafa, nađoše nekakvog vračara i lažnog proroka, Judejca, po imenu Varisus, 7. Koji beše s namesnikom (antipatom) Sergijem Pavlom, čovekom razboritim. Ovaj dozvavši Varnavu i Savla zaiska da čuje reč Božiju. 8. A Elima vračar, jer to znači ime njegovo, protivljaše im se gledajući da odvrati namesnika od vere.
 
Šta znači: dok su služili! To znači: „dok su propovedali“. Izraz: Odvojte mi na delo upotrebljen je umesto: „na apostolstvo“. Ko je rukopoložio Pavla? Lukije i Manain ili, tačnije, Duh Sveti. Hirotonisani su zbog toga, da bi s vlašću propovedali. Ono što sam Pavle kaže: Ne od ljudi ni preko čoveka (Gal. 1; 1), treba shvatiti u smislu da ga nije ni pozvao ni preobratio čovek. Nisu ih rukopolagali kao đakone, nego su na njih položili ruke nakon prethodnog posta i molitve. Iz toga se može zaključiti da su Varnava i Pavle posredstvom takvog rukopoloženja dobili viši jerarhijski stepen nego što je đakonski. U Selevkiji se nisu zaustavljali, znajući da bi njeni žitelji mogli zadobiti veću korist od njoj susednog grada, i žure da izvrše ono što je neodložno.
Ovaj (antipat-prokonzul) dozvavši Varnavu i Savla zaiska da čuje reč Božiju. U prokonzulu zadivljuje to što je on, budući najpre privučen magijom vračara, sada poželeo da čuje apostole. Međutim, obrati pažnju i na vračara: kad su apostoli propovedali drugim ljudima, on nije mnogo negodovao, ali je posebno uznegodovao onda, kad su pristupili namesniku (prokonzulu).
 
9. A Savle, zvani i Pavle, ispunjen Duhom Svešim, pogledavši oštro na njega, 10. Reče: O, prepuni svakog lukavstva i svake podmuklosti, sine đavolji, neprijatelju svake pravde! Zar nećeš prestati da kvariš prave puteve Gospodnje? 11. I sad evo ruke Gospodnje na te, i bićeš slep da ne vidiš sunca za neko vreme. I odmah pade na njega mrak i tama, i pipajući naokolo tražaše vodiča. 12. Tada namesnik, kad vide šta bi, poverova, zadivljen naukom Gospodnjom.
 
Savle zvani i Pavle. Ovde se, zajedno sa Savlovim rukopoloženjem, menja i njegovo ime. Novo ime je dobio zbog toga, da i sa te strane ne bi bio niže od apostola. Što se tiče prevashodstva kakvo je imao predvodnik Hristovih učenika (Petar), čini se da je i Pavle uživao isto poštovanje i imao prilžu da stekne još veću naklonost.
Prepuni svakog lukavstva. Nije, kaže, preostalo nijedno lukavstvo koje ti ne bi imao. Istinito je rekao: svakog lukavstva, jer je vračar bio lukav i lažljiv. Sinom đavola naziva ga zbog toga, što je tvorio đavolsko delo.
Ti se, kaže, ne boriš i ne ratuješ s nama, nego kvariš prave puteve Gospodnje. I bićeš slep, da ne vidiš sunca za neko vreme. Tim sredstvom, kojim je sam bio obraćen, hteo je da preobrati i njega. To, dakle, nije bila kazna, nego iscelenje, i Pavle gotovo da kaže: „Ovo ne tvorim ja, nego ruka Božija.“
Izraz: za neko vreme očigledno ne označava reči onoga koji kažnjava, nego onoga koji preobraća. Da su to bile reči onoga koji kažnjava, Pavle bi ga za svagda učinio slepim. Ovde pak nije reč o tome nego: za neko vreme. Kaže: za neko vreme, da bi uticao na namesnika (prokonzula) i na taj način mu stavlja na znanje da od samog vračara zavisi hoće li ponovo zadobiti vid; za to je bilo potrebno da svoj život izmeni na bolje.
I pipajući tražaše vodiča. Traženje vodiča je dokaz slepila. Bilo je neophodno da se upravo posredstvom ovakve kazne urazumi onaj, kojeg je prethodno privukla magija. Takvom kaznom kao da su urazumljivali vračare.
 
13. A kada Pavle i oni s njim otplovšie iz Pafa, dođoše u Pergu pamfilijsku; Jovan pak odvojivši se od njih vrati se u Jerusalim. 14. A oni otišavši iz Perge, dođoše u Antiohiju Pisidijsku, i ušavši u sinagogu u dan subotni sedoše. 15. Posle pak čitanja Zakona i Proroka starešine sinagoge poslaše k njima govoreći: Ljudi braćo, ako imate reč utehe za narod, govorite.
 
Jovan pak… Jovan, koji je prozvan Marko, bio je njihov saputniku evan-đelskom putovanju od Palestine do Perge Pamfilijske. Kasnije, kad su apostoli ubrzali svoje putovanje i čvrstog, nepokolebivog duha počeli da se naoružavaju za podvige, Marko, kao čovek slab i neodlučan za takvo putovanje i takve podvige, opasnosti i borbu, kakvi su im predstojali u svakom gradu, napušta apostole i vraća se u Palestinu. On se ne odriče Hrista, ali odustaje od daljeg putovanja, jer je ono za njega bilo isuviše teško. Pavle i Varnava vratili su se u Jerusalim s obiljem plodova vere i blagovestili Jerusalimskoj crkvi o preobraćanju i pokajanju neznabožaca. Kada su svi počeli da uznose pohvale Pavlu i Varnavi zbog njihovih podviga preispunjenih uspehom, Marko se ražalostio i pomutio u duši i, možda, pomislio: „Da sam bio s apostolima, bio bih zajedničar njihove slave.“ Tada je opet poželeo da s apostolima stupi na propoved.
Dođoše u Pergu Pamfilijsku. Ponovo dolaze u Pergu, jer su žurili u antiohijsku mitropoliju.
I ušavši u sšagogu u dan subotni sedoše. U sinagoge su ulazili u judejskoj odeći, da im se ne bi usprotivili i da ne bi bili isterani. Na taj način su u svemu postizali svoj cilj.
 
16. A Pavle ustavši mahnu rukom i reče: Ljudi Izrailjci i koji se Boga bojite, čujte: 17. Bog naroda ovog Izrailjskoga izabra oce naše, i uzdiže narod kad bejahu došljaidž u zemlji egipatskoj, i moćnom rukom izvede ih iz nje. 18. I za četrdeset godina hranjaše ih u pustinji. 19. I zatrvši sedam naroda u zemlji hanaanskoj razdeli im kockom zemlju njihovu. 20. I posle toga za četiri stotine pedeset godina dade im sudije do Samuila proroka. 21. I otada iskaše šra, i dade im Bog Saula, sina Kisova, čoveka od kolena Venijaminova, za četrdeset godina. 22. I uklonivši njega podiže im Davida za cara, kome i reče posvedočivši: Nađoh Davida, sina Jesejeva, čoveka po srcu mojemu, koji će ispuniti svaku volju moju. 23. Od njegovog semena, po obećanju, podiže Bog Izrailju Spasitelja Isusa. 24. Pošto pred Njegov dolazak Jovan propovedaše krštenje pokajanja svemu narodu Izrailjevu.
 
A Pavle ustavši… Pavle ovde prvi put propoveda, i pogledaj s kakvom razboritošću to čini. Ona mesta, gde je reč (Božija) zasejana zaobilazi, a tamo gde je nije bilo propoveda, kao što i sam kaže kada piše Rimljanima: I tako se starah da širim Evanđelje, ne tamo gde Ime Hristovo beše poznato (Rimlj. 15; 20). Pogledaj: i Varnava daje prednost Pavlu, kao što i Jovan uvek daje prednost Petru. Iako je Varnava uživao veće poštovanje, postupao je tako imajući u vidu opštu korist.
Bog naroda ovoga Izrsšljskoga izabra oce naše. Pomenuvši drevne događaje, ukazuje, kao i Stefan, na velika dobročinstva Božija koja su se tada dogodila.
Nađoh Davida, sina Jesejeva, čoveka po srcu mojemu. Trebalo bi primetiti da se te reči u Knjizi o carevima ne navode u istom vidu kao i ovde. Tamo je Samuilo proročki rekao Saulu: Gospod je našao sebi čoveka po srcu Svojemu, i njemu je zapovedio Gospod da bude vođa narodu Njegovom, jer nisi održao što ti je zapovedio Gospod (1. Sam. 13; 14). Iz tih reči, Pavle je sastavio sledeću rečenicu: Nađoh Davida, sina Jesejeva, čoveka po sriu Mojemu.
Što se tiče reči: Ljudi braćo, ako imate reč utehe za narod, govorite, one su izgovorene zbog toga, što je kod Jevreja postojao običaj da u subotu čitaju Zakon Mojsejev i Proroke, da posle čitanja besede narodu i da tumače pročitano. Stoga su starešine sinagoge i predložili onima, koji su bili s Pavlom, da govore u sinagogi.
Od njegovog semena, po obećanju, podiže Bog Izrailju Spasitelja Isusa. Judejci su posebno voleli Davidovo ime; zbog toga se i kaže da će se zacariti car od njegovog plemena.
Pošto pred Njegov dolazak Jovan propoveda. Pod dolaskom se podrazumeva vaploćenje.
 
25. I kada Jovan završavaše podvig svoj, govoraše: Za koga me vi smatrate, ja nisam taj, nego evo ide za mnom Onaj kome ja nisam dostojan odrešiti remena na obući njegovoj. 26. Ljudi braćo, sinovi roda Avraamova, i koji se među vama boje Boga, vama se posla reč ovoga spasenja. 27. Jer oni što žive u Jerusalimu, i starešine njihove, ne poznaše Ovoga nego, osudivši Ga, ispuniše proročke reči koje se čitaju svake subote. 28. I ne našavši ni jedne krivice smrtne, moliše Pilata da Ga pogubi. 29. A kad svrššie sve što je pisano za Njega, skinuše Ga sa drveta i položiše u grob. 30. A Bog Njega podiže iz mrtvih. 31. On se javljaše u toku više dana onima koji uziđoše sa Njim iz Galileje u Jerusalim, koji su sad svedoci Njegovi pred narodom. 32. I mi vam blagovestimo da je obećanje dato ocima Bog ispunio nama, deci njihovoj, vaskrsnuvši Isusa. 33. Kao što je i napisano u drugom psalmu: Sin Moj jesi Ti, Ja Te danas rodih. 34. A da vaskrse iz mrtvih Njega koji se više neće vratiti u truležnost ovako je rekao: Daću vam Svetinje Davidove, verne. 35. Zato i na drugom mestu Govori: Nećeš dati da svetac Tvoj vidi truljenje. 36. Jer David, posluživši rodu svojemu, po volji Božijoj umre, i položiše ga kod otaca njegovih, i vide truljenje. 37. A Onaj kojega Bog podiže ne vide truležnosti.
 
Jovan nije jednostavno svedočio, nego se odricao i same slave koju su mu pripisivali. Nije jedno isto odricati se časti onda, kad je niko ne ukazuje i onda, kad je svi ukazuju.
Ljudi braćo, sinovi roda Avraamova! Ukazuje ovde na slavno poreklo Judejaca.
Ne poznaše Ovoga. Na neki način kao da ih opravdava: raspeli su Ga, kaže, ne znajući ko je On, jer je zločin izvršen usled neznanja.
I ne našavši nijedne krivice smrtne, moliše Pilata da Ga pogubi. Kaže se da su oni priželjkivali smrtnu kaznu. Pominje ovde Pilata da bi, s jedne strane, stradanje učinio opštepoznatim a sa druge još više optužio one, koji su Hrista predali inoplemeniku. Nije rekao: „tražili su“, nego: molili su. Molili su, kaže, za dozvolu da Ga ubiju, a Pilat kao da to nije želeo. O tome jasnije govori Petar: Dosudi da Ga puste.
A Bog Njega podiže iz mrtvih. Neka te ne zbunjuje to, što se za Isusa kaže da Ga je vaskrsao Bog. Isus nije niko drugi do vaploćena Reč (Logos), a Reč je, prema svedočenju Pisma – Hristos, Božija sila i premudrost, sila Oca kojom On sve savršava, Otuda sledi da treba razu-meti da je Hristos Samoga Sebe vaskrsao. I ako se kaže da je Njega vaskrsao Otac, onda se tako kaže u smislu da se Ocu, kao bezvremenom načalu i uzroku, sve pripisuje. Uostalom, i Sam Isus kaže: Porušite Crkvu ovu, i Ja ću je za tri dana podići.
On se javljaše u toku više dana onima koji uziđoše sa Njim iz Galileje u Jerusalim, koji su sad svedoci Njegovi pred narodom. Oni to nikako ne bi mogli da budu, da ih nije krepila sila Božija.
Nama, deci njihovoj, vaskrsao je Isusa: ime „Isus“ braća bogoubica prihvataju kao ime čoveka. Budući da je prethodno rekao da je Reč bila položena u grob, a da neko ne bi pomislio da je Reč nazvao besgelesnom, Pavle Reč ponovo naziva Isusom i, usled sjedinjenja dveju priroda, ni u jednom trenutku ne dopušta razdeljenost u vaploćenoj Reči.
Sin Moj jesi Ti, Ja te danas rodih. Te reči razumi u odnosu na Hristovo očovečenje (vaploćenje), koje se dogodilo u vremenu, jer izrazi kao što su „danas“ i „sutra“ sadrže u sebi značenje dana. Sin se od Oca rađa bezvremeno, što priznaju čak i jeretici.
Nećeš dati da Svetai, Tvoj vidi truljenje. Telo Gospoda i Spasitelja Hrista naziva se netruležnim i besmrtnim i jasno je, da je ono još od samog vaploćenja posedovalo osobinu netruležnosti, budući da je Hristos bio bezgrešan.
Onaj kojega Bog podiže ne vide truležnosti. Onaj, Kojeg je Bog vaskrsao, nije video truležnost, i mesto groba učinio je mestom netruležnosti, jer je Hristos, Koji je vaskrsao sopstvenom silom, uistinu zablistao kao načalnik netruležnosti, da bismo i mi izašli iz grobova i pošli u susret Njemu kada, u dan očekivanog vaskrsenja, On dođe drugi put, sa slavom, na oblacima.
 
38. Neka vam je, dakle, na znanje, ljudi braćo, da se kroz Njega vama objavljuje oproštenje Grehova. 39. I od svega, od čega se ne mogoste opravdati u zakonu Mojsejevu, u Njemu se opravdava svaki koji veruje. 40. Gledajte, dakle, da ne dođe na vas ono što je rečeno u Prorocima. 41. Vidite, vi prezirači, i čudite se, i nestanite, jer ja delam delo u dane vaše, delo koje nećete verovati ako vam ko bude kazivao.
 
Gledaj, kako ne govori do kraja o suštini dela, o obećanom semenu. Nije naveo svedočanstva, na koja bi se mogli pozvati u pogledu toga da se otpuštanje grehova savršava kroz Isusa, a to nije bilo podložno sumnji. Prorok Avakum uzvikuje: Idite lenjivci i začudite se. Bog odgovara ljudima bezakonja da im nedaće prete i sada i u budućnosti. I velikog je čuđenja bilo dostojno to što se Izrailj, ubrojan u zbor čeda Božijih i nazvan prvorodnim, onaj Izrailj, radi kojeg je propao Egipat, predaje Vavilonjanima, predaje stradanjima…
Delo koje nećete verovati. Delo tako i toliko veličanstveno, da će vam se činiti neverovatnim ako vam neko pripoveda o njemu.
 
42. A kad oni izlažahu iz sinagoge judejske, moljahu neznabošci da im se ove reči i u drugu subotu govore. 43. Kada se pak skup raziđe, mnogi od Judejaca i pobožnih obraćenika pođoše za Pavlom i Varnavom koji im govorahu i savetovahu ih da ostanu u blagodati Božijoj. 44. I u iduću subotu sabra se gotovo sav grad da čuje reč Božiju. 45. A kad videše Judejci toliki narod, napuniše se zavisti, i usprotiviše se rečima Pavlovim protivurečeći i huleći. 46. A Pavle i Varnava smelo rekoše: Vama je najpre trebalo da se govori reč Božija; ali pošto je odbacujete, i ne smatrate sebe dostojnima večnoga života, evo obraćamo se neznabošcima. 47. Jer nam tako zapoveda Gospod: Postavih te za svetlost neznabošcima, da budeš na spasenje do kraja zemlje. 48. A kad čuše neznabošš, radovahu se i slavljahu reč Gospodnju, i poverovaše koji behu naznačeni za život večni.
 
Video si Pavlovu mudru razboritost. Da bi privezao i pridobio neznabošce, a takođe i da ne bi, ukoliko im sve odjednom saopšti, rasejao njihovu pažnju, on je na početku izrekao nekoliko nagoveštaja i nije ih razrešio, nego je time kod neznabožaca izazvao želju da ga i drugi put slušaju. Rekao je da nam se objavljuje oproštenje grehova, ali nije objasnio kako će se savršiti to oproštenje. Nije ih odmah krstio, jer to nije bilo blagovremeno.
U drugu subotu, a ne u iduću, kao što je rečeno kasnije.
A kad videše Judeji toliki narod, ispuniše se zavišću. Toliko je velika netrpeljivost zavisti! Mnogi u potpunosti zanemoćaju i umiru zbog toga, što druge vide u časti. Ljudi takve vrste sposobni su da se usprotive ne samo čoveku, nego i volji Božijoj.
Pošto je odbacujete. Da reči: smatrate sebe dostojnima večnoga života niko ne bi protumačio u korist njihovog blagočešća, Pavle na početku kaže: Pošto je odbacujete.
Zatim dodaje: Evo obraćamo se neznabošcima. Ne kaže: „ostavljamo vas“, nego se izražava tako, da dopušta mogućnost svog povratka u Antiohiju.
Postavih te za svetlost neznabošcima, tj. da neznabošci poznaju spasenje, i ne samo neznabošci, nego i svi ostali.
Koji behu naznačeni za život večni. Nisu naznačeni nasilno, jer je rečeno: Koje unapred pozna, unapred i odredi (Rim. 8; 29). Rod Gospodnji po telu je, uopšteno, vascela ljudska priroda. Međutim, Izrailj je Njegov posebno blizak rod. Budući da je On došao Izrailju, a da je ostale narode prosvetlio posredstvom apostola, rečeno je: „Izrailjcima te dadoh po obećanju, datom ocima njihovim, a neznabošce ću ozarenjem prosvetliti kroz Tebe i svima ću darovati spasenje“ (jer upravo to znače reči: do kraja zemlje i okončaću sporazume, učinjene njihovim očevima, pošto reč „zavet“ mnogi tumače kao „sporazum“.
I poverovahu koji behu naznačeni za život večni. Iako su oni po predznanju bili naznačeni ili predodređeni za život večni, poverovali su po sopstvenoj želji i po sopstvenoj volji. Predznanje Božije ne poništava našu slobodnu volju. I pre stvaranja sveta naznačen, po predznanju Božijem, da bude izabrani sasud, Pavle to nije postao odmah po rođenju ili u mladosti, nego nakon dovoljno vremena, kad je poznao sopstvene vrline i dobrotu.
 
49. I reč Gospodnja se rasprostiraše po svoj okolini. 50. A Judejci pobuniše pobožne i ugledne žene i gradske prvake, te podigoše gonjenja na Pavla i Varnavu, i isteraše ih iz svoje oblasti. 51. Oni pak otresoše na njih prah sa nogu svojih i dođoše u Ikoniju. 52. A učenici se ispunjavahu radosti i Duha Svetoga.
 
Rasprostiraše se reč, tj, reč se širila po svoj okolini.
A Judejci… nisu se ograničili na osećanje zavisti, nego su pribeglii dejstvima. Pod pobožnim ženama ne podrazumeva verujuće nego judejske ili jelinske žene, a pod uglednima – bogate. Vidiš li na kako su gnusan postupak nagovorili žene? Nastoje da ljudima put ka spasenju pregrade pomoću žena, i u tome podražavaju drevnog obmanjivača – đavola, jer je on kao oruđe, kojim će ljudima pregraditi ulazak u raj, izabrao Evu.
Oni pak otresoše š njih prah sa nogu svojih. Nisu tako postupili bez razloga, nego zato što su ih Judejci proterali.
Učenici se ispunjavahu radosti i Duha Svetoga. Učitelje su progonili, a oni su se radovali: takva je sila Evanđelja. Stradanja učitelja nisu oduzimala snagu učenicima, nego su je činila još krepkijom.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Kad sam bio u Atini gledajući ruševine drevne grčke „kulture“, došao mi je u glavu izraz „rekvijem u kamenu“. A danas posle 2000 godina, reči Hristove izgovorene iz ustiju Svetog Pavla odjekuju večno žive između ruševina bezbožničke „kulture i istine“. Ko ima uši……..ko ima oči……

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *