NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH

TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH

 

TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH
 
DVANAESTA GLAVA
 
1. A u ono vreme podiže car Irod ruke da muči neke od Crkve. 2. I pogubi Jakova brata Jovanovog mačem. 3. I videvši da je to po volji Judejcima, nastojaše da uhvati Petra; a bejahu dani beskvasnih hlebova. 4. Njega i uhvati i baci u tamnicu, i predade ga četirima stražama od po četiri vojnika da ga čuvaju, nameravajući da ga posle Pashe izvede pred narod. 5. Petra, dakle, čuvahu u tamnici, a Crkva se usrdno moljaše za njega Bogu.
 
U ono vreme. U koje vreme? U vreme cara Klaudija[1]. Rimski car Gaj,[2] odredio je Agripu za judejskog cara, a Iroda je zajedno s Irodijadom prog-nao u Lugdon Galilejski. To je onaj isti Irod, u čije je vreme postradao Jovan, kao što o tome pripovedaju Josif i Jevsevije. Ta razlika u imenima, odnosno, to što je umesto Agripa rečeno Irod, potiče ili od greške pisca, ili otuda što je on nosio dva imena. Značajno je, da je među dvanaestoricom učenika Gospodnjih, najpre postradao Jakov.
Da muči neke od Crkve. Zapazi da se verni ljudi i zajednica koju oni čine nazivaju Crkvom.
I videviš da je to po volji Judejcima, nastojaše da uhvati i Petra. Da niko ne bi rekao da apostoli bez straha i bojazni idu u susret smrti zato, što ih Bog otima iz njenih ruku, Bog je dopustio da smrti budu predate i starešine: Stefan i Jakov. Bog time i samim ubicama dokazuje da ih ne udaljuje od toga i da im (ubicama) ni ovde ne postavlja prepreke. Ubistvo, bezakonito ubistvo, bilo je ugodno njihovim nedoličnim strastima. Trebalo je okončati ovo njihovo stremljenje; Irod ih, međutim, na to podstiče kao dželat bolesnih a ne kao njihov iscelitelj, iako je na hiljade primera video u životima svog oca i dede.
A bejahu dani presnih hlebova. Njega i uhvati i baci u tamnicu. Ponovo se ispoljava suvišna sitničavost Judejaca: nisu zabranjivali ubistvo, ali su ga zabranjivali u to vreme.
Predade ga četirima stražama od po četiri vojnika da ga čuvaju. To je poticalo i od gneva i od straha. Ukoliko je brižljivija bila straža, utoliko je čudesnije bilo projavljivanje (sile Božije). To se dogodilo radi Petra, koji je bio veoma poznat.
Crkva se usrdno moljaše za njega Bogu. Poslušajte kako su oni posredovali za učitelja. Nisu se pomutili niti su se pobunili, nego su se obratili istinskoj saveznici – molitvi.
 
6. A kada htede Irod da ga izvede, te noći spavaše Petar između dvojice vojnika, okovan u dvoje verige, i stražari pred vratima čuvahu tamnicu. 7. I gle, anđeo Gospodnji se pojavi, i svetlost obasja prostoriju, i kucnuvši Petra u rebra probudi ga govoreći: Ustani brzo! I spadoše mu verige s ruku. 8. I anđeo mu reče: Opaši se i obuj obuću svoju. I učini tako. I reče mu: Obuci haljinu svoju, pa hajde za mnom. 9. I izišavši iđaše za njim, i ne znadijaše da je stvarnost to što anđeo činjaše, nego mišljaše da gleda viđenje. 10. A kada prođoše prvu stražu i drugu, dođoše vratima gvozdenim koja vode u grad; ona im se sama otvoriše, i izišavši prođoše jednu ulicu, i anđeo odmah odstupi od njega.
 
Spavaše Petar. Nije bio obuzet niti pometnjom niti strahom, nego je spavao u samoj toj noći, kada su nameravali da ga izvedu iz tamnice, prepuštajući sve volji Gospodnjoj. Obrati pažnju na to koliko je brižljiva straža, jer su i stražari spavali kao i on. Zašto je, međutim, zasijala svetlost? Da bi Petar mogao i da vidi i da čuje anđela i da ne bi pomislio da je to priviđenje (uobrazilja). Rečeno je: brzo, da on ne bi oklevao. Anđeo ga je čak kucnuo u rebra, toliko je on (Petar) čvrsto spavao.
Što se tiče izraza: Kucnu ga u rebra, on ne ukazuje na pometnju anđela, nego na podsticaj da se ne okleva s vremenom.
Opaši se, i obuj obuću svoju. Kako to da je Petar postupio protivno zapovesti, koja kaže: Ne nosite zlata ni srebra ni bakra u pojasima svojim, ni torbe na put, ni dve haljine, ni obuće, ni štapa (Mt. 10; 9-10)? On je pak imao i odeću i obuću, iako je u to vreme trebalo ići bez obuće, jer je ona posebno potrebna zimi. Međutim, i Pavle piše Timoteju: Postaraj se da dođeš pre zime… kada dođeš, donesi mi ogrtač (felon) što sam ostavio u Troadi kod Karpa (v. 2. Tim. 4; 21,12). Niko ne može da kaže da Pavle nije imao drugu odeću koju bi nosio. Oni se nisu protivili zapovesti Hristovoj: nipošto! Naprotiv, oni su revnosno sledili zapovest, budući je on data samo privremeno a ne za svagda.
Osim toga, i Luka kaže da je Hristos rekao učenicima: Kad vas poslah bez kese i torbe i obuće, da li vam što nedostade? A oni rekoše: Ništa. A On im reče: Ali sad koji ima kesu neka je uzme, tako i torbu (Lk. 22; 35-36). Dakle, Hristos je u to vreme dao takvu zapovest, želeći da pokaže Svoje svemogućstvo. I reci mi, zašto bi bilo važno da se ima jedna odežda? Kakva? Zar bi onda, kad je potrebno da se ona opere, trebalo ići nag ili sedeti kod kuće? A kad bi nastupila velika hladnoća, i kad bi studen stegla telo, zar je trebalo da se greju i da ne propovedaju? Ni oni nisu imali dijamantska tela.
I ne znadijaše da je stvarnost to što anđeo činjaše, nego mišljaše da gleda viđenje. To je sasvim prirodno zbog neobičnosti onoga, što se dogodilo. Naime, neobičnost znamenja zaprepašćuje posmatrača.
Petar mišljaše da gleda viđenje, ali se sam opasao i obuo. Šta je drugo i mogao da oseća?
 
11. I kad dođe Petar sebi, reče: Sad zaista znam da Gospod posla anđela Svojega, te me izbavi iz ruku Irodovih i od svega što je očekivao narod judejski. 12. I razabravši se dođe do kuće Marije, matere Jovana zvanog Marko, gde bejahu mnogi sabrani i moljahu se Bogu. 13. A kad zakuca Petar u vrata od dvorišta, pristupi devojka po imenu Roda, da čuje. 14. I poznavši glas Petrov, od radosti ne otvori vrata nego utrča i javi da Petar stoji pred vratima. 15. A oni joj rekoše: Jesi li luda? Ali ona uveravaše da je tako. A oni govorahu: To je anđeo njegov. Petar pak jednako kucaše. A kad otvoriše, videše ga i zadiviše se. Mahnuvši im rukom da ćute, on im ispriča kako ga Gospod izvede iz tamniie, i reče: Javite ovo Jakovu i braći. I izišavši otide na drugo mesto. 18. A kada nasta dan, beše ne mala uzbuna među vojnicima, šta to bi sa Petrom.
 
Sada zaista znam. Sada sam, kaže, doznao a ne onda. Anđelu je bilo ugodno da se Petrovo srce odmah ispuni radošću i da on odmah nakon oslobađanja razume šta se dogodilo.
Razabravši se. Šta znači: razabravši se? To znači da je, nakon razmišljanja, uvideo da ne bi trebalo da nastavi put, nego je zablagodario Dobročinitelju. Jovan, pak, možda nije bio onaj, koji je stalno bio s apostolima. Zbog toga pisac i dodaje ono po čemu ćemo ga razlikovati, jer je rekao: zvanoga Marko. Možda je to evanđelista Marko kroz kojega je, kažu, Petar predao svoje evanđelje. Naime, za Evanđelje po Marku kaže se da je ono Evanđelje Petrovo. Ta pretpostavka opravdava se i time, što su Petar i ostali apostoli provodili dosta vremena kod njega.
Od radosti ne otvori. Obrati pažnju na strahopoštovanje ove devojke: od radosti, kaže, ne otvori. To je, međutim, bilo prekrasno ustrojeno. U protivnom ostali, zaprepašćeni njegovim iznenadnim javljanjem, ne bi poverovali da je to on, pošto ni ovako nisu hteli da poveruju.
Govorili su: To je anđeo njegov. To je istina, jer svako ima anđela. Uz svakoga koji veruje u Gospoda stalno obitava anđeo, samo ukoliko ga ne oteramo od sebe rđavim delima. Kao što dim udaljuje pčele i kao što smrad udaljuje golubove, tako i smradni greh, koji izaziva mnogo suza, udaljuje od nas anđela. Oni su pak očekivali da je to anđeo, saobražavajući se svom položaju, jer se kaže: Gde su dva ili tri sabrana u ime Moje, onde sam i Ja među njima (Mt. 18; 20). Tamo pak gde je Hristos, tamo moraju biti i arhanđeli i ostale sile.
Javite ovo Jakovu i braći, kaže. Koliko je on neslavoljubiv! Nije rekao: razglasite to svuda, nego: recite braći.
I izišavši otide na drugo mesto. To je zato, što nije hteo da iskušava Boga i da samoga sebe uvodi u iskušenje. Anđeo mu nije govorio o tome, ali mu je time, što ga je ćutke napustio i tokom noći izveo iz tamnice, dao dozvolu da se udalji, pošto su apostoli već učinili ono, što im je bilo zapoveđeno:“ Idite“, rečeno je, „u hram i propovedajte narodu.“
 
19. I kad ga Irod zaiska i ne nađe, onda ispita stražare i zapove-di da se odvedu; a on, sišavši iz Judeje u Kesariju, onde boravljaše. 20. A beše Irod gnevan na Tirce i Sidonce, no ovi jednodušno dođoše njemu, i pridobivši Vlasta, posteljnika careva, iskahu mira, jer se njihova zemlja hranila od idrske. Zapovedi da se odvedu.
 
Bogu je bilo moguće da zajedno s Petrom izbavi i njih. Međutim, da je anđeo zajedno s Petrom izveo i vojnike, onda bi taj događaj smatrali za njihovo bekstvo. Iroda je više ražalostilo to što je bio ismejan, slično kao što je i njegovog dedu, kojeg su obmanuli mudraci, najviše mučilo to, što su ga obmanuli.
A beše Irod gnevan na Tirce i Sidonce. Veoma je značajno to, što je pisac pomenuo ovu istoriju iz koje se vidi kako ga je odmah sustigla kazna i obrušila se na njega.
 
21. I u određeni dan obuče se Irod u carsku haljinu, i sevši na presto održa im govor. 22. A narod klicaše: Glas Božiji a ne čovečiji! 23. Ali odjednom udari ga anđeo Gospodnji, jer ne dade slave Bogu; i budući izjeden od crva izdahnu. 24. A reč Božija rastijaše i množaše se.
 
Obuče se u carsku haljinu. Josif kaže da je Irod, kad je nastupio sledeći dan, stigao u amfiteatar, odeven u prekrasnu odeždu, svu načinjenu od srebra. Ovde je srebro, zasijavši prilikom prvog pada sunčevih luča na njega, zablistalo nekim zadivljujućim i zastrašujućim preliva-em sunčevih zrakova. Laskavci su odmah počeli da ga nazivaju bogom, dodajući: „Budi milostiv jer, ako smo te se do sada plašili kao čoveka, od sada priznajemo da si ti iznad ljudske prirode.“ Zapazi kako su mu laskali, ali obrati svoj pogled i na veličinu duha apostola. Onog, kojeg je poštovao čitav narod, oni su prezirali. Međutim, čak i ako su laskavci tako uzvikivali, u kom smislu je to imalo veze s Irodom?
U tom smislu, što je prihvatio takve uzvike, što se smatrao dostojnim takvog laskanja. On ih je uglavnom i naučio takvom nerazumnom laskanju. Dakle, i on i oni (ostali) zaslužili su kaznu, ali kako još nije vreme suda, kažnjava se samo onaj, koji je posebno kriv. Ako je tako bio kažnjen on, koji je dozvolio samo da sluša takvo mišljenje o sebi: Glas Božiji a ne čovečiji, onda bi daleko više bio kažnjen Hristos, ako ne bi bio Sam Bog, jer je Hristos stalno govorio: „Te reči nisu Moje“ i „angeli me služe“.
 
25. A Varnava i Savle predavši pomoć vratiše se iz Jerusalima u Antiohiju, uzevši sa sobom i Jovana prozvanog Marko.
 


 
NAPOMENE:

  1. Klaudije Druz Germanik (41-54 g.), rimski car, nasledio svog bratanca, Gaja Kaligulu. Bio je izvanredan poznavalac grčkog i etrurskog jezika, kao i rimskih starina. U mnogo čemu se trudio da nastavi politiku Oktavijana Avgusta. U njegovo vreme, Judeja je ponovo postala vazalna kraljevina, na čije je čelo Klaudije postavio svog prijatelja, Iroda Agripu.
  2. Verovatno misli na rimskog cara Gaja Kaligulu (37-41g.), Tiberijevog naslednika, koji je ubrzo posle stupanja na presto za sebe počeo da traži božanske počasti. Po njegovom naređenju, trebalo je da se u jerusalimski hram unese ogromna careva statua. Ovakav postupak sprečilo je Kaligulino ubistvo.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Kad sam bio u Atini gledajući ruševine drevne grčke „kulture“, došao mi je u glavu izraz „rekvijem u kamenu“. A danas posle 2000 godina, reči Hristove izgovorene iz ustiju Svetog Pavla odjekuju večno žive između ruševina bezbožničke „kulture i istine“. Ko ima uši……..ko ima oči……

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *