NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH

TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH

 

TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH
 
DEVETA GLAVA
 
1. A Savle, još dišući pretnjom i ubistvom na učenike Gospodnje, pristupi prvosvešteniku, 2. I zatraži od njega poslanice u Damask za sinagoge, da ako koga nađe koji je od ovoga Puta, i ljude i žene, svezane dovede u Jerusalim.
 
Objašnjava (Luka) Pavlovu mahnitost (grč. cspčss) protiv vernih i protiv Crkve, jer je želeo da javno pokaže svoju revnost. Na njemu se ispunilo ono, što je Hristos rekao, da će oni koji vas ubijaju, misliti da Bogu službu prinose (Jn. 16; 2). On (Savle) to nije činio onako, kao što čine drugi ljudi. Da je to činio iz revnosti, očigledno je otuda što se uputio i u druge (dosl. spoljašnje) gradove, dok ostali nisu obraćali pažnju ni na one, koji se nalaze u Jerusalimu. Oni su se brinuli samo o jednom, odnosno, o tome da uživaju u počastima. Savle ide u Damask zbog toga, što je to bio veliki i carski grad, i što se plašio da taj grad ne privuče hrišćanska propoved. On se nije s molbom obratio pretoru nego arhijereju, jer je nameravao da sve učini prema zakonu.
Da ako koga nađe koji je od ovoga Puta, i ljude i žene, svezane odvede u Jerusalim. Šta znači: od ovoga Puta! Možda su verujući sebe tako nazivali, jer se jedino posredstvom vere uznosimo na nebo. Ili ih je pak Savle iz prezrenja i podrugujući im se nazivao sledbenicima toga puta, pošto se za nečasnog čoveka obično kaže da je sišao sa puta. On nije tražio vlast da tu kazni hrišćane, nego je tražio da ih dovede u Jerusalim, pošto je hteo da deluje sa većom vlašću.
 
3. A kad putovaše i dođe blizu Damaska, iznenada obasja ga svetlost sa neba, 4. I padnuvši na zemlju ču glas gde mu govori: Savle, Savle, zašto Me goniš! 5. A on reče: Ko si ti, Gospode? A Gospod reče: Ja sam Isus kojega ti goniš (teško ti je protiv bodila praćati se) 6. A on drhteći od straha reče: Gospode, šta ću da činim? A Gospod mu reče: Nego ustani i uđi u grad, pa će ti se kazati šta treba da činiš. 7. A ljudi koji putovahu s njim stajahu nemi, čujući glas a nikoga ne videći 8. A Savle ustade sa zemlje i otvorenim očima svojim nikoga ne viđaše. 9. I beše tri dana slep, i ne jede, niti pi.
 
Viđenje se nije dogodilo u gradu, nego na putu i u tišini, jer gomila ne bi poverovala nego bi se samo narugala, budući da su i tamo (u prisustvu Isusovom), kada su začuli glas sa nebesa, govorili da se čuje grom (v. Jn. 12; 29). Ovaj (Savle) je zasluživao da mu poveruju, jer je kazivao o onome, što mu se dogodilo. Prema tome, ni u Jerusalimu ni u Damasku, nego je na putu zablistala svetlost kako ono, što se s njim dogodilo, neki ne bi objašnjavali drugačije od onoga, kako je objasnio on sam, jer je zaslužio verovanje, pošto je i viđenje imao, i podneo stra-danje. To govori (Pavle) i brani se pred Agripom (v. Dela ap. 26; 12-18).
Savle, Savle, zašto Me Goniš? Hristos mu ne kaže: „veruj“, nego ga prekoreva, govoreći: Zašto me Goniš! Gotovo da kaže: „Šta si ti, malo ili veliko, pretrpeo od Mene, da bi Mi to činio?“
Ja sam Isus, kojega ti Goniš. To je rečeno umesto: „Nemoj misliti da vodiš bitku s lju-dima, nego se boriš protiv Mene, tvog Gospoda.“ Zašto se to (javljanje) Savlu nije dogodilo na početku? Zato da bi se pokazalo, da je Hristos uistinu vaskrsao. Kako bi poverovao Njegov progonitelj i onaj, koji ni-je verovao Njegovom vaskrsenju i koji je usled toga mahnito progonio verujuće, ako nije bila velika sila Njegovog vaskrsenja? A zašto ne odmah posle vaskrsenja? Da bi se jasnije projavilo neprijateljstvo prema učenju o vaskrsenju i da bi se preobraćanje (Pavlovo) pokazalo kao još bo-žanstvenije.
A ljudi koji putovahu s njim stajaše nemi, čujući Glas a nikoga ne videći. Svetlost je obasjala sve, koji su bili s njim, kako bi i oni svedočili o tom javljanju. Ona, međutim, nije zaslepela sve njih nego samo Pavla, kako ne bi pomislili da je to bila opšta i kao slučajna nesreća, nego da bi se otkrilo da je to u potpunosti bilo božanstveno dejstvo i promišljanje. Zašto nisu poverovali i oni, koji su bili s njim? Da bi mogli da budu verodostojni svedoci onoga, što se dogodilo Pavlu. Da su i oni poverovali, izgledalo bi da svedoče po naklonosti. Čiji su glas čuli oni, što su bili s Pavlom? Čuli su glas samog Pavla, kad je odgovarao, dok je nebeski glas čuo samo on. Zbog toga je ovde i rečeno:
A ljudi koji putovahu s njim stajahu nemi, čujući glas, tj. Pavlov glas, a nikoga ne videći kome bi on odgovarao. Pripovedajući u nastavku, sam Pavle kaže: oni, koji su bili sa mnom, videli su svetlost i uplašili se, ali glas koji mi je govorio nisu čuli (v. Dela ap. 26; 14).
I otvorenim očima svojim nikoga ne viđaše. Pavlove oči su postradale, jer preobilje svetlosti obično uzrokuje bol, budući da i oči imaju svoju meru. Kažu takođe da i prekomerni zvuk učini (uši) gluvim i neosetljivim.
I beše tri dana slep, i nejede, niti pi. Zašto je to učinio? Zato, što se silno pokajao što je progonio Crkvu, što je jadikovao, molio se i preklinjao Boga da mu bude oprošteno.
 
10. A u Damasku beše jedan učenik, po imenu Ananija, i reče mu Gospod u viđenju: Ananija! A on reče: Evo me, Gospode! 11. A Gospod njemu: Ustani i idi u ulicu koja se zove Prava, i traži u domu Judinom po imenu Savla Taršanina; jer Gle, on se moli Bogu. 12. I vide u viđenju čoveka po imenu Ananiju, Gde uđei metnu na njega ruku da progleda. 13. A Ananija odgovori: Gospode, čuo sam od mnogih za toga čoveka koliko zla počini svetima Tvojima u Jerusalimu. 14. I ovde ima vlast od prvosveštenika da veže sve koji prizivaju Ime Tvoje. 15. A Gospod mu reče: Idi, jer Mi je on sasud izabrani, da iznese Ime Moje pred neznabošce i careve i sinove Izrailjeve. 16. A Ja ću mu pokazati koliko mu valja postradati za Ime Moje.
 
Zašto Ananija, iako nije bio jedan od najznamenitijih i poznatih učenika, dobija vlast da prizove i isceli Pavla, koji će postati tako (veliki propovednik Evanđelja)? Zato što je trebalo da Pavla pouči ne čovek, nego Sam Hristos. Zato ga je Ananija krstio i iscelio, ali ga ničemu nije poučavao. Da on nije bio jedan od veoma poznatih, svedoči i njegova bojazan i strah, a što se otkriva iz njegovih reči. On se toliko bojao progona od strane Pavla, da je bio zaprepašćen i užasnut kad je od Gospoda čuo i samo njegovo ime. On nije obratio pažnju čak ni na ono što je nakon toga rečeno, odnosno da se Savle moli, da je imao viđenje, da je slep i da se Ananija upućuje kod njega zato, da bi mu učinio dobro delo i spasao ga.
I vide u viđenju čoveka po imenu Ananiju. Budući da je bio slep, nije ni mogao da ga vidi na javi.
I ovde ima vlast od prvosveštenika da veže sve. Odakle su to znali? Bilo je prirodno da se oni koji strahuju raspitaju i doznaju o onome, što se smišlja protiv njih. Pogledaj kakav je strah; on nije dopustio da do njegovih ušiju dopre reč „Pavle“, i kaže: bojim se da me nekako ne odvede u Jerusalim.
Idi, jer Mi je on sasud izabrani. Ne samo, kaže, da će postati verujući, nego i učitelj, i zadobiće veliku odvažnost.
On će stati pred neznabošce, i careve i pred Judeje. Gospod time ohrabruje Ananiju i istovremeno ga pospfuje, kao da govori: „Ako je on tako mahnitao zbog Mene i ubijao, pa će ipak sve pretrpeti, zar ti nećeš čak ni da ga krstiš?“ Zato, kaže, što je on sasud izabrani i što će izneti Ime Moje. Kada je čuo da je Pavle slep, Ananija samo što se nije obradovao i rekao:“Dobro je! Zašto mi zapovedaš da mu otvorim oči? Da bi nas opet vezivao? Ili da bi nas opet kažnjavao?“ Gospod na to kaže: „On ne samo da neće činiti nikakve strahote, nego će i mnogo pretrpeti Mene radi.“ Dobro je rečeno: sasud izabrani. Taj izraz pokazuje da ne postoji prirodno zlo, jer mi odabiramo ono, što je dobro.
 
17. I otide Ananija, i uđe u kuću, i metnuvši ruke na njega reče: Savle brate, Gospod Isus, koji ti se javi na putu kojim si išao, poslao me je da progledaš i da se ispuniš Duha Svetoga. 18. I odmah otide od očiju njegovih kao krljušt, i progleda, i ustavši krsti se. 19. I uzevši hranu, okrepi se. I bi Savle nekoliko dana sa učenicima koji bijahu u Damasku.
 
Pogledaj kakvo je poslušanje usledilo nakon najvećeg straha. Bile su to, dakle, Ananijine reči, koje nisu izgovorene usled neverja nego usled straha i strepnje.
Savle, brate, Gospod koji ti se javi na putu kojim si išao, poslao me je. Odmah ga upoznaje s imenom Gospodnjim. Pored toga, Hristos mu (Ananiji) nije rekao:“ Javio sam mu se“ (Savlu) nego: Naučiće Ga Duh. I zaista, nije mu se (Isus Hristos) javio lično, nego mu se javio delima i dejstvima. Kaže: Koji ti sejavi a ne: „Koji te oslepeo i otklo-nio sramoćenje“. Kaže: poslao me je. To, kaže, nije moje delo: ja sam sluga blagodati. Na taj način, ništa nisu mogli da umisle o samima sebi.
I odmah otpade od očiju njegovih kao krljušt. Krljušt otpada i pokazuje da je zapaljenje bilo veliko, ali da u iscelenje ne može biti nikakve sumnje.
I ustavši krsti se. I uzevši hranu okrepi se, jer su njegove snage delimično oslabile od puta, delimično od straha, delimično od gladi a delimično od malodušnosti. Zapazi da nije hteo da uzme hranu sve dotle, dok nije primio velike darove. 20. Iodmah po sinagogama propovedaše Isusa da je On Sin Božiji.
 
21. A svi koji slušahu čuđahu se i Govorahu: Nije li ovo onaj što u Jerusalimu satiraše one, koji prizivaju Ime ovo, i ne dođe li ovde za to da ih vezane vodi prvosveštenicima? 22. A Savle sve više jačaše, pa zbunjivaše Judejce koji žive u Damasku, dokazujući da je ovo Hristos.
 
Da je On Sin Božiji. Ne kaže (Pavle) da je (Isus) vaskrsao, niti da je On živ, ali šta kaže? Odmah počinje ubedljivo da dokazuje da je Ovaj Sin Božiji. Onje odmah postao Učitelj, jer se nije stideo što se u njemu desila promena zbog onoga, što mu je postalo jasno.
Savle sve više jačaše, pa zbunjivaše Judejce, jer je i njih pitao za ono, čemu je bio naučen iz Mojsejevog zakona. Mislili su da će se, kad se izbave od Stefana, izbaviti i od tih rasuđivanja. Međutim, našli su drugoga, silnijeg od Stefana. Dokazujući to, poučavao je i tumačio iz onih Pisama, koja su im bila poznata.
 
23. A kad se navrši podosta dana, dogovoriše se Judejci da ga ubiju. 24. Ali Savle doznade za njihovu zaveru; a oni čuvahu vrata i dan i noć da bi ga ubili. 25. No učenici ga uzeše noću i spustiše preko zida u kotarici. 26. Kada pak dođe Savle u Jerusalim, pokušavaše da se pridruži učenicima; i svi ga se bojahu, ne verujući da je učenik.
 
Judejci opet dolaze na svoju najuporniju pomisao. Sada pak ne traže klevetnike i lažne svedoke, nego se spremaju da sami izvrše ubistvo. Pošto su uvideli da je delo osnažilo, oni ga ne predaju na sud.
Učenici ga uzeše noću, i spustiše preko zida u kotarici. Zapazi da se Pavle ne spasava blagodaću nego ljudskom mudrošću, kako bi se ti naučio da čovekova vrlina blista i bez znamenja.
Kada pak Savle dođe u Jerusalim, pokušavaše da se pridruži učeniiima. Izbavivši se od opasnosti, on ne samo da se nije skrivao, nego je, naprotiv, pošao tamo, gde su ih još više progonili. Primeti da on čak traži učenike. Tako se on rasplamsao i preispunio revnošću prema propovedi. To, što je posle drugih prišao Hristu, ispunilo ga je još većom revnošću. Onome, koji je više ljubio, više se i oprašta, kaže (Gospod, v. Lk. 7; 47).
S pravom se može pojaviti nedoumica kada (ap. Pavle) u Poslanici Galatima kaže: Niti iziđoh u Jerusalim onima, koji su bili apostoli pre mene, nego otidoh u Arabiju, i opet se vratihu Damask. A potom, nakon tri godine, iziđoh u Jerusalimda vidim Petra… A drugoga od apostola ne videh, osim Jakova, brata Gospodnjeg (Gal. 1; 17-19).
Ovde se, međutim, kaže da je on došao u Jerusalim i da ga je Varnava odveo kod apostola. Dakle, ili je tamo (u Poslanici Galatima) rekao: niti iziđoh (odmah nakon toga) da bih predstavio (svoje učenje na odobrenje apostolima), ili pak, ako nije tako, treba dopustiti pretpostavku da zavera protiv njega u Damasku ni-je skovana odmah po njegovom obraćanju u veru nego nakon njegovog po-vratka iz Arabije, posle tri godine. Na taj način se završilo njegovo putovanje u Jerusalim. On, dakle, nije otišao kod apostola, nego je pokušavao da se pridruži učenicima. On to čini stoga, što je istovreme-no i učitelj i učenik. Ili (u Poslanici Galatima) ne govori o tom putu (u Jerusalim) nego ga izostavlja, budući da istoriograf mnogo skraćuje i sažima događaje koji su se desili u različitim vremenima.
Pokušavaše da se pridruži, kaže Luka. Kod njih nije otišao odvažno, nego sa strahopoštovanjem. Svi ga se bojahu, ne verujući daje učenik. Razume se, da su ga se plašili učenici, a apostoli nisu verovali njegovom preobraćanju, jer je za ljudski razum zaista neshvatljivo da se tako vatreni progonitelj preobrati u propovednika.
 
27. A Varnava ga uze i dovede apostolima, i ispriča im kakoje na putu video Gospoda i kako mu je govorio, i kako je u Damasku smelo propovedao u ime Isusovo. 28. I zajedno s njšš je ulazio u Jerusalim i izlazio i slobodno propovedao u ime Gospoda Isusa. 29. I govoraše i prepiraše se s jelinistima, a oni vrebahu da ga ubiju. 30. A kad braća ovo saznaše, svedoše ga u Kesariju i ispratiše ga u Tars. 31. Međutim, Crkve po svoj Judeji i Galileji i Samariji uživahu mir napredujući i hodeći u strahu Gospodnjem, i umnožavahu se utehom Svetoga Duha.
 
Da je Varnava krotak i smirenouman čovek, vidi se i iz ovoga, i iz onoga što je nakon toga učinio. Možda je on i ranije poznavao Pavla, budući njegov prijatelj. Kojim ga je apostolima doveo? Možda Petru i Jakovu, za koje i sam Pavle u Poslanici Galatima kaže da ih je poznavao. Obrati pažnju da Pavle, kao čovek koji smireno misli o sebi, ne ide kod apostola nego kod učenika, kao da je i on samo učenik. Varnava ga odvodi kod apostola i pripoveda kako je Pavle bio odvažan.
I govoraše i prepiraše se s jelinistima, odnosno s onim Judejcima, koji su govorili grčkim jezikom. Drugi, tvrdokorni Judejci, nisu mogli ni da ga gledaju ili pak behu odlučili da ga pogube.
A kada braća ovo saznaše, svedoše ga u Kesariju. Zaplašeni onim, što se dogodilo Stefanu, spa-savaju ga odlaskom u Kesariju a zatim i u Tars, da bi tamo istovremeno i poučavao i bio bezbedan, kao u sopstvenoj otadžbini, jer se Judejci nisu toliko gnevili na druge koliko na njega. Druge apostole su već poznavali i jarost, upravljena protiv njih, vremenom je već oslabila. Osim toga, bilo im je poznato da su često nalazili zaštitu i uživali poštovanje među narodom.
Crkve po svoj Judeji i Galileji i Samariji uživahu mir. Luka hoće da kaže da je odatle došao Petar. Da ti ne bi pomislio da je on to učinio iz straha, na početku kaže da su Crkve uživale mir. Kad bi se u Jerusalimu rasplamsalo neprijateljstvo, apostoli su boravili u tom gradu a kada bi tamo nastupio mir, odlazili su da propovedaju u drugim mestima.
 
32. I dogodi se da Petar, obilazeći sve, siđe i svetima koji življahu u Lidi. 33. I nađe tamo jednoga čoveka po imenu Eneja, koji već osam godina ležaše na odru, jer beše uzet. 34. I reče mu Petar: Eneje, isceljuje te Isus Hristos, ustani i prostri sam sebi – ustani sa postelje svoje! I odmah ustade. 35. I videše ga svi koji življahu u Lidi i Saronu, i obratiše se Gospodu.
 
Zašto (Petar) nije očekivao da se pokaže vera ovoga čoveka i zašto ga nije pitao, želi li da bude isceljen? Razume se, da je to čudo bilo satvoreno zato, da bi utešilo mnoge. Luka stoga kaže: I videše Ga svi koji življahu u Lidi i Saronu, i obratiše se Gospodu.
S druge strane, čuda ovde još nisu pokazala svoju silu, i zato bi bilo neprimereno da se od njih zahteva vera. Apostoli iz tog razloga ni hromoga nisu gštali. Kao što ni Hristos, postavljajući početak čudima, nije zahtevao veru, tako je ne zahtevaju ni oni. U Jerusalimu se, naravno, vera u njih raširila i ranije: Kad, kaže, prođe Petar, da bar senka njegova oseni nekoga od njih (v. Dela ap. 5; 15), jer je tamo bilo satvoreno mnogo čuda (znakova), dok im je ovde tek tada bio postavljen početak.
 
36. A u Jopi beše jedna učenica, po imenu Tavita, što prevedeno znači Srna: i ona beše puna dobrih dela i milostinja koje činjaše. 37. I dogodi se u te dane da se ona razbole i umre; onda je okupaše i položiše u gornju sobu. 38. I budući da je Lida blizu Jope, učenici čuvši da je Petar u njoj, poslaše dva čoveka moleći ga da bez oklevanja dođe do njih. 39. A Petar ustavši otide s njima; i kad dođe, uvedoše ga u gornju sobu i skupiše se oko njega sve udoviie plačući i pokazujući košulje i haljine što je radila Srna dok je bila s njima. 40. A Petar izgnavši sve napolje, kleče na kolena i pomoli se Bogu, i okrenuvši se telu reče: Tavito, ustani! A ona otvori oči svoje, i videvši Petra pridignu se i sede. 41. On pak davši joj ruku podiže je; i dozvavši svete i udovice pokaza je živu. 42. I ovo se razglasi po svoj Jopi, i mnogi verovaše u Gospoda. 43. A on ostade mnogo dana u Jopi kod nekoga Simona kožara.
 
Po imenu Tavita. Luka daje i njeno ime, pokazujući da je ona odgovarala svom imenu, jer je bila budna i trezvenoumna kao srna.
I dogodi se u te dane da se ona razbole i umre; onda je okupaše i položiše u Gornju sobu, tj. učinili su sve što je trebalo učiniti sa pokojnicom. Poslali su učenike, koji su bili u Jopi kod Petra, da bi ga zamolili da ne okleva da dođe kod njih. Zapazi prostodušnost ostalih i Petrovu skromnost. Ne idu sami, nego posredsgvom dvojice mole za iscelenje, i on dolazi. Zašto ga nisu pozvali pre nego što je umrla? Smatrali su nedoličnim da time zamaraju učenike, da ih udaljuju i otežavaju delo propovedi. Zbog toga (Luka) i kaže da je bio blizu.
I skupiše se oko njega sve udovice plačući i pokazujući košulje i haljine što je radila Srna dok je bila s njima. Izraz: dok je bila s njima, ukazuje na njeno veliko smirenje, jer je ona bila među njima, živela među njima i ponašala se kao jedna od njih, a ne onako, kao što mi sada činimo.
A Petar izgnavši sve napolje, kleče na kolena i pomoli se Bogu. Zašto je sve isterao napolje? Zato da ga ne bi ganule njihove suze i da ne bi izgubio spokojstvo duha.
Kleče na kolena. Savršava usrdnu molitvu. Zatim pridržava oživelu, a njoj se postepeno vraćaju život i snaga.
I pozvavši svete i udovice, pokaza je živu, jednima za utehu a drugima za zaštitu.
Zapazi Petrovu skromnost: satvorivši tako (veliko čudo), on ne traži utočište kod nje niti kod nekog drugog, znamenitog čoveka, nego kod kožara Simona. On se ne stidi neznatnih ljudi i ne daje velikima povoda da se preuznose.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Kad sam bio u Atini gledajući ruševine drevne grčke „kulture“, došao mi je u glavu izraz „rekvijem u kamenu“. A danas posle 2000 godina, reči Hristove izgovorene iz ustiju Svetog Pavla odjekuju večno žive između ruševina bezbožničke „kulture i istine“. Ko ima uši……..ko ima oči……

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *