ТРПЕЗА ГОСПОДЊА
КИНОНИЈА ТЕЛА И КРВИ ХРИСТОВЕ
1. У савременој литургијској пракси причешћивање се до извесног стелена издвојило у засебан чин. Оно се, наравно, у огромној већини случајева обавља на евхаристијском сабрању, али вршење Евхаристије није обавезно везано за причешћивање верних. Евхаристија се може вршити и фактички се и врши без причешћивања верних.
Веома је карактеристичан детаљ из црквене праксе да се у појединим парохијама разликује “Света Литургија” од “Свете Литургије на којој се причешћују они који су се за тај чин припремали”.
У руску праксу ушао је термин “припремање” (“говеније”). Он с једне стране упућује на закључак да причешћивање захтева нарочиту припрему у виду поста и усрдног посећивања црквених служби, а с друге сведочи и да је припремање необичан чин у црквеном животу верних. Парадокс je у томе да овај, несумњиво благочастиви обичај, стоји у противречности са природом Евхаристије.
Ако јe негде дошло до разлаза између почетака и каснијих етапа литургијског живота, то се највише десило управо на овом месту. Фактички ми имамо Евхаристију без причешћивања верних, Евхаристију на којој се један део причешћује, а други не, док готово да не познајемо Евхаристију на којој се верни сви заједно причешћују.
Наравно, то нам не даје за право да сматрамо да ово више није једна, већ три врете Евхаристије. Евхаристија je у сваком случају једна, о чему сведочи њен јединствени чин, међутим, без сумње, стање верних на евхаристијском сабрању бива двојако: једно – када се верни причешћују, и друго – када се не причешћују. У древној Цркви причешћивање је представљало завршни моменат целокупног евхаристијског сабрања, моменат који се није могао оделити или издвојити у самосталан чин. Причешћивали су они који су од самог почетка учествовали у евхаристијском сабрању, а у евхаристијском сабрању учествовали су само они који су се причешћивали.
Из наше литургијске праксе изостављен je моменат сабрања: ми заправо не познајемо евхаристијско сабрање у правом смислу. Евхаристија је укључена у посебно богослужење које je добило назив “литургија”. Kao и свако богослужење, и ово претпоставља учешће народа, али његово вршење није строго условљено тим учешћем. Оно има потпуно самостални значај, посве независтан од учешћа народа. Евхаристија, која се савршава на литургији, претворила се у једну од Светих Тајни у Цркви, напоредо са другим Светим Тајнама. У светлости нашег савременог школског богословља Евхаристија се, као Света Тајна у Цркви, третира као сакраментални чин који за то опуномоћено лице врши над појединим вернима. Она, као и остале Свете Тајне, уопште не захтева сабрање верних као свој неопходни елемент.
За разлику од Светих Тајни Крштења, Миропомазања и Свештенства, Евхаристија спада у ред Тајни које се могу понављати, а које се обављају над особама за њих приправним или онима што oceћajy потребу за њиховим примањем. Из овог разлога неки се за време Литургије причешћују, а други то не чине. Како показује и сам термин “причешће”, причасници постају удеоници Тела и Крви Господње, док остали верни само присуствују причешћивању. Не причешћујући се, они не узимају учешћа у Светој Тајни Евхаристије, пошто je, према речима митрополита Макарија, “Евхаристија таква Света Tajна у којој се хришћанин, под видом хлеба и вина, причешћује истинским Телом и Крвљу свога Спаситеља”[1]. Основна поставка древног црквеног живота доживела је атомизацију: “свагда сви и свагда заједно (на окупу)” претворило се у супротно – “нити сви, нити заједно (на окупу)”, већ свако за себе и свако посебно.
2. У Евхаристијском канону нема молитава које би могли узносити они који се не причешћују. Како је могућно учествовати у евхаристијским молитвама, које су без изузетка усмерене ка причешћивању као према своме врхунцу, са чврстом намером да се не прими причест? О овоме се углавном не размишља. Следећи уходану праксу, ми не осећамо сав њен евхаристијски трагизам. Претворивши Евхаристију у Свету Тајну у Цркви, догматичка мисао није била у стању да измени чин Евхаристије у складу са својим учењем. Према самом свом чину, Евхаристија остаје Трпеза Господња, на којој су особе које се не причешћују само присутне. Овај трагизам утолико је већи, уколико се има у виду да je у дубини литургијске свести остало учење о вршењу Светих Тајни од читаве Цркве. У свакој Светој Тајни Црква се моли за савршење саме те Тајне, али у Евхаристији се Црква моли за саму себе, односно за читав народ Божији окупљен са својим предстојатељем ради учешћа у Трпези Господњој. Учење о “духовном причешћивању” не може се сматрати излазом из оваквог евхаристијског трагизма. Ово учење је нејасно и магловито. Шта значи “духовно причешћивање”? Евхаристија је “жртва духовна” (1. Петр. 2, 5), a евхаристијско сабрање je место где Дух дејствује у нашем еону. Све се на евхаристијском сабрању савршава Духом Светим. У Духу и кроз Духа евхаристијско сабрање представља Тајну Вечеру која и даље траје, у Духу и кроз Духа долази на то сабрање Господ, и у Духу и кроз Духа ми постајемо заједничари Тела Христовог. У Духу и кроз Духа хлеб и вино претварају се у Тело и Крв Христову. Шта онда значи “духовно причешћивање”? Оно се, без сумње, разликује од реалног причешћивања, будући да верни који се духовно причешћују не прилазе евхаристијским Даровима. Да ли je и оно пројава особитог дејства Духа? Ако јe то тако, онда je духовно причешћивање изнад реалног причешћивања. Не уводимо ли, заједно са појмом “духовног причешћивања”, неку тајну “гносу” (знање) у Цркву? Пажњу заслужује и чињеница да je идеја “духовног причешћивања”, највероватније, била уведена од Оригена, мада у нешто другачијој интерпретацији него данас.
Ако се “духовно причешћивање” посматра као некакво учешће нашега духа у Трпези Господњој, није ли то онда непотребна спиритуализација Евхаристије, која се не тиче Дарова Духа Светога? Ми и данас почињемо Евхаристијски канон оним речима којима je у древној Цркви почињало свако евхаристијско сабрање.
“Пошто буду прочитани закон и Пророци, као и наше посланице, и Дела Апостолска и Еванђеља, нека рукоположени поздрави Цркву, говорећи: “Благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа са свима вама”[2]. Благодат Господа, љубав Оца и кинонија Духа представљају услове за наше реално учешће у Евхаристији. А уколико постоји причешћивање преко нашег духа, значи ли то да оно може да замени “кинонију” (заједницу) Тела и Крви Господње или да је макар учини необавезном? Зашто онда Христос није установио духовно причешћивање? “Узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даде им, и рече: Узмите, једите; ово је Тијело Moje. И узе чашу и заблагодаривши даде им; и пише из ње сви; и рече им: Ово je Крв Moja Новога Завјета која се пролијева за многе” (Мк. 14,22-24).
Учешће у Евхаристији још се мање остварује преко “антидора”. Сама идеја антидора, што буквално значи “уместо Дарова”, потпуно je неочекивана у евхаристијском животу Цркве. У VII веку Валсамон je, сa својственим му помало наивним реализмом, писао да је раздавање антидора смишљено како би верни имали мотив за остајање у храму до краја Литургије. Ово je признање једног првојерарха, антиохијског патријарха, које сведочи да je упоредо са устаљивањем праксе ретког причешћивања долазило до губљења жеље да се у храму остаје до краја Литургије. “Како се чини, сагласно 8. и 9. правилу Светих Апостола и у складу са овим (тј. 2. правилом Антиохијског сабора) смишљено је раздавање антидора, рекли бисмо, ради тога да би и они који се не могу причешћивати светим и животворним Тајнама стекли потребу да чекају крај божанственог свештенослужења и да би из руку свештеника примали антидор на освећење”[3]. За Валсамоново објашњење тешко да се може казати да je правилно. “Агапе”, које су нестале из црквеног живота, неочекивано налазе известан израз у Евхаристији. Према Иполиту Римском, када je епископ учествовао на агапама, он би благосиљао хлеб и раздавао га присутнима. Био je то “благословени хлеб – ευλογία”. И антидор je благословени хлеб; и на њега се односе Иполитове речи да je то “благословени хлеб, а не Евхаристија као Тело Господње”[4]. У XIV веку Симеон Солунски наводи да се антидор дели уместо причешћа, пошто нису сви верни достојни да се причесте[5]. Ако за Валсамонова тумачења можемо да приметимо да им недостаје историјска перспектива, премда су у бити својој правилна, тумачење Симеона Солунског потпуно je неприхватљиво. Њиме се чланови Цркве подвајају на оне достојне причешћивања и оне недостојне. Осим тога, њиме се уноси и апсолутно недопустива идejа да евхаристијски Дарови могу бити нечим замењени.
3. За црквену свест апостолског и постапостолског доба уопште се чак није ни постављало питање – могу ли чланови неке Цркве да узимају учешћа у евхаристијском сабрању. Бити члан Цркве значило је учествовати у евхаристијском сабрању. Ступање у Цркву било је крунисано учешћем у евхаристијском сабрању, и зато се пријем у Цркву обављао пре Литургије у којој би “новопросвећени” први пут узели учешћа. Таквима су биле упућене свечане речи: ” Јелици во Христа… (Сви који се у Христа крстисте…)”. Тада су ове речи чувале свој потпуни смисао. Неофити су се крстили у Христа, обукли у Христа, и зато су достојни да узму учешћа у евхаристијском сабрању. Они који нису могли да учествују у евхаристијском сабрању нису сматрани члановима Цркве или су макар привремено губили тај статус. Апостол Павле није говорио о достојности или недостојности чланова Цркве као услову за учествовање у евхаристијском сабрању, већ само о недостојном примању евхаристијских Дарова: “Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој” (1. Кор. 11, 27). Како показују речи Апостола Павла у 29. стиху исте посланице – “не разликујући Тијела Господњега” – реч je о онима који на трпезама нису разликовали обичан хлеб од евхаристијских Дарова. Апостол Павле у првом реду има у виду недостојно кушање на трпезама и недостојан однос према евхаристијском хлебу, што je, природно, повлачило за собом личну недостојност и осуду. За древну хришћанску свест није могло да буде ни говора о обавези или хришћанској дужности причешћивања, о чему се говори данас. Ово није била ни дужност, ни обавеза, већ жива потреба као израз стремљења према животу вечном и истинитом, без кога наступа смрт. Верни су улазили у Цркву и крштавали се “у једно Тело”, како би били заједничари Тела Христова и како би, најављујући Други долазак Господњи у слави, учествовали у Његовој Трпези. Ускраћивање овога представљало je највећу трагедију за верне. Довољно je сетити се “палих” у време прогона, оних који због малодушности људске природе нису имали снаге и храбрости да посведоче своју веру у Господа Исуса. Такви су све чинили, само да се опет приближе евхаристијском општењу (заједничењу) које им je било ускраћено. Нама данас није сасвим јасно зашто су “пали” у доба Светог Кипријана Картагинског изазвали црквени конфликт, не желећи да чекају неколико месеци док се саборно не реши њихова судбина. Данас се, пак, многи добровољно одричу евхаристијског општења у далеко дужем трајању.
НАПОМЕНЕ:
