ТРПЕЗА ГОСПОДЊА
САСЛУЖИВАЊЕ ПРЕЗВИТЕРА
1. Појава парохија била je везана за нарушавање основног принципа древног црквеног учења о јединственом евхаристијском сабрању на подручју епископске Цркве, али та појава није обавезно повлачила за собом потпуно ремећење осталих евхаристијских основа црквеног живота. Парохијско евхаристијско сабрање не само што може, већ и мора да остаје сабрање свих чланова парохије на једно исто. Ако се у парохијском животу ово начело нарушава, узрок томе није само у устројству парохијског живота, већ и у томе шта je тај принцип – свагда сви и свагда на заједно (на окупу) – ишчилео из црквене свести. Природно, то начело не може да добије свој пуни значај код парохијског устројства, пошто парохијско евхаристијско сабрање може да окупи само чланове парохије, али не и чланове читаве помесне Цркве. Па ипак, парохијски презвитер кога је назначио епископ стоји на челу парохије, а као глава парохије, он може и мора да буде једини предстојатељ парохијског евхаристијског сабрања. Савремена пракса савршавања Евхаристије од неколиких презвитера, односно “саслуживања” једних презвитера другима, представља литургијски парадокс.
Када је првобитно презвитер, по благослову епископа, почео да врши Евхаристију, он je то чинио самостално, уз садејство ипођакона или ђакона. Није могло да буде ни говора ни о каквом саслуживању презвитера, јер се фактички тако нешто није могло практиковати. Презвитери које епископ не би послао да врше Евхаристију у помоћним богослужбеним средиштима остајали би уз епископску Цркву. Они би седели на својим местима док је еипскоп вршио Евхаристију. Ако би се за време савршавања Евхаристије од једног презвитера ту нашао и неки други презвитер или други презвитери, Евхаристију би увек вршио само jeдan од њих, онај коме je то епископ поверио, а никако не сви заједно. Остали презвитери учествовали би у Евхаристији на исти начин као и сав присутни народ: они би задобијали Евхаристијске Дарове из руку презвитера који је био предстојатељ на том сабрању, али себи самима нису пружали Дарове.
Исто као што je Христос на Тајној Вечери узео хлеб па, заблагодаривши, преломио га и раздао ученицима, а затим, благословивши, разделио чашу, тако и савршитељ Евхаристије узима после благосиљања хлеб и чашу и раздаје их или непосредно, сам, или уз помоћ ђакона. Само предстојатељ евхаристијског сабрања самом себи пружа Дарове. У поретку пружања Дарова води се рачуна о хијерархији, али она не може да се манифестује у пружању Дарова себи самоме. Савршитељ Евхаристије заузима место Христово на Тајној Вечери, а пошто je то место јединствено, он једино сам себи пружа Дарове.
Због овога je у древној Цркви Евхаристију вршио сам епископ, а презвитер само у његовом одсуству. Епископ који учествује у евхаристијском сабрању на коме би предстојатељ био презвитер морао би да прими Дарове из презвитерових руку, пошто у таквој ситуацији не би он, већ презвитер заузимао Христово место. Када би био лично присутан, епископ је могао само да предложи другом епископу, уколико је овај био гост у његовој цркви, да саврши Евхаристију.
Осамнаесто правило Никејског сабора, о коме је већ било речи, при успостављању поретка причешћивања полазило je од претпоставке да Евхаристију врши епископ. Оци Никејског сабора још нису предвидели случај да презвитер буде предстојатељ евхаристијског сабрања на коме учествује епископ. У древној Цркви епископ није могао да прима евхаристијске Дарове из руку својих презвитера, будући да у његовом присуству презвитери нису вршили Евхаристију.
2. “Сеоски презвитери у градској цркви не могу да свештенодејствују (тачније, да приносе Дарове) у присуству градског епископа или градских презвитера, као ни да пружају Хлеб или Чашу за време молитве. Ако ових нема, а сеоски презвитер je сам позван ради молитве, он их пружа”[1]. Ово 13. правило Неокесаријског сабора, који je, највероватније, одржан неколико година пре Никејског сабора, важно je за нас у том смислу што оно потврђује оно о чему је напред било речи у вези са савршавањем Евхаристије од презвитера у присуству епископа. Остављајући по страни неке спорне моменте, задржаћемо се на ономе што je у њему потпуно неоспорно. Сабор је забранио сеоском презвитеру да врши Евхаристију уколико je на евхаристијском сабрању присутан гардски епископ или градски презвитери. По себи се разуме да је ова забрана важила и у односу на градског презвитера у случају присуства градског епископа. Иако у овом правилу нису изнете побуде које су до забране довеле, оне су нам сасвим јасне.
Савршавање Евхаристије од сеоског презвитера у присуству епископа или градских презвитера недопустиво je из разлога што би им презвитер, вршећи Евхаристију, пружао евхаристијске Дарове. Због овога сеоски презвитер може да врши Евхаристију у градској Цркви уколико са њеног евхаристијског сабрања одсуствује градски епископ и његови презвитери.
Исти сабор који je забранио сеоским презвитерима да врше приношења у градској Цркви допустио je то хорепископима у ситуацији када je на њеном евхаристијском сабрању био присутан њен епископ и градски презвитери[2]. Beћ више пута смо истицали да je, према општеприхваћеној пракси, епископ помесне Цркве обично нудио свога госта, другог градског епископа, да саврши Евхаристију. Зато се поставља питање: зашто је Неокесаријски сабор нашао за сходно да потврди ову праксу у погледу сеоских епископа? Kao што смо већ говорили[3], сеоски епископ првобитно се од градског разликовао по томе што му се катедра није налазила у граду него на селу. Других разлика међу њима није било. Све сеоске Цркве са територије која je у административном погледу припадала граду инклинирале су према градској Цркви као према своме средишту и својој мајци-Цркви. Првобитно ово није имало јуридички карактер, већ је представљало израз љубави међу помесним Црквама. Крајем III, а посебно почетком IV века, долази до промена у односима између градских и сеоских Цркава. Они прелазе у фазу правног потчињавања хорепископа градском епископу. Сеоски епископ и даље je епископ, али, да тако кажемо, нешто нижег ранга. Неокесаријски сабор истиче да су сеоски епископи постављени као слика седамдесеторице Апостола, самим тим подразумевајући да су градски епископи као слика дванаесторице Апостола. Но без обзира на то, сеоски епископ у IV веку још остаје пуновредни архијереј. О овоме сведочи сам Неокесаријски сабор, називајући хорепископе “саслужитељима” – “συλλειτουργοί”, подразумевајући под тиме да хорепископи имају исту службу као и градски епископи. На основу 14. правила Неокесаријског сабора можемо да закључимо да je почетком IV века постојала извесна сумња у погледу епископског достојанства хорепископа. Тиме ћемо објаснити прокламовање специјалног правила у вези са савршавањем Евхаристије од хорепископа у градској Цркви. Сеоски епископ могао je да врши Евхаристију, пошто је, имајући исту службу као и градски архијереј, он имао право да раздаје Дарове епископима и презвитерима. Разумљиво je само по себи да термин “саслужитељ”, који je сабор употребио у односу на сеоског епископа, не упућује на закључак да је овај могао да “саслужује” градском епископу у нашем савременом поимању. Да је “саслуживање” у нашем смислу постојало у IV веку, зашто сеоски епископ или сеоски презвитери не би могли да саслужују градском епископу? Поводом овога није било неопходно прокламовати посебна правила, jep je ово било јасно само по себи. Тринаесто и четрнаесто правило Неокесаријског сабора представљају још једну потврду чињенице да je црквеној свести у IV веку била потпуно страна идеја “саслуживања” у нашем смислу.
3. Ако се прихвати појам “саслуживања” у данашњем смислу, то je, сa веома великим оградама, могуће учинити у односу на епископа и презвитере његове Цркве; међутим, апсолутно je недопустиво да се појам “саслуживања” прихвата у односу на презвитере који би саслуживали један другоме. У древној Цркви презвитери су образовали презвитеријум уз епископа. Они су седели на својим местима, окружујући епископа док je он вршио Евхаристију. Касније се презвитери приближавају Жртвенику, остајући на својим пређашњим функцијама. Ma какав да je био положај презвитера, он није могао да уз себе има презвитеријум који би окружио жртвеник док би Евхаристију савршавао један међу њима. Презвитер je Евхаристију вршио по епископовом благослову. Идеја о “саслуживању” презвитера била је механички пренета са епископа на презвитере. Уз једног презвитера заправо нема места за друге презвитере, и због тога је тако тешко одредити у чему и како треба да се изражава “саслуживање” презвитера.
Ако савремено црквено устројство допушта постојање неколиких презвитера у једној парохији, онда Евхаристију врши само један од њих, док остали учествују у њој и саслужују у правом смислу те речи. Зато су они дужни да примају Дарове из руку презвитера који служи. Међутим, иако положај парохијског презвитера у нашем црквеном устројству може, као што смо већ истицали, да буде дискутабилан, нема места никаквој дискусији у вези са питањем о начину причешћивања свештенослужитеља. Сви они без изузетка примају евхаристијске Дарове из руку онога који служи, пошто за време вршења Евхаристије нема никога у свем црквеном сабрању ко би у том моменту био изнад њега. Ми нисмо дужни да ради људских заслуга нарушавамо поредак установљен од Господа на Његовој Тајној Вечери. Епископ врши Евхаристију (и поред свих измена, он остаје њен једини савршитељ у својој Цркви), окружен оним презвитерима који су уз њега. Они му саслужују исто као што му саслужује сав од Бога поверени народ. Презвитери пребивају у безмолвију (ћутању) када у ћутању стоји народ, пошто “уста Цркве” представља епископ. Ово, као што смо већ истицали, не брише јерархијску разлику између њих и осталих чланове Цркве. Та разлика се не укида, јер презвитер може да, уз сагласност епископа, саврши Евхаристију, што се не поверава никоме другоме из народа. Ако епископ из неких разлога препусти презвитеру да врши Евхаристију у његовом присуству, он му тиме уступа своје место на евхаристијском сабрању, место које je Господу припадало на Tajној вечери. Уступајући му своје место, он му уједно препушта да у потпуности, а не делимично, саврши Евхаристију, и прима из његових руку евхаристијске Дарове. То је саставни део епископовог благослова када се савршавање Евхаристије препушта презвитеру. Када презвитер врши благодарење над хлебом и ломи га, када благосиља чашу, он их и раздаје свим учесницима сабрања. Опет ћемо поновити да нико не може узети евхаристијске Дарове с Престола, изузев онога ко је узнео благодарење. Мењати овакву праксу значи уносити људске разлике тамо где им не сме бити места. Различитост служби Богом je установлена. Разлика епископске и презвитерске службе je у томе што епископ, а не презвитер, стоји на челу евхаристијског сабрања када он учествује у њему. Чување разлике између епископа и презвитера у ситуацији када презвитер врши Евхаристију у епископовом присуству не произилази из различигости служби. Препуштајући презвитеру да “узнесе благодарење”, епископ му препушта нешто најважније и најузвишеније, и зато не може да за себе остави ништа од онога што “благодарење” садржи. Епископ који не служи, као и презвитер који не служи, добија Дарове из руку “служашчег” презвитера. Ако се овај евхаристијски поредак некоме и учини неблагочастивим, узвратићемо поновном констатацијом да је таква била пракса апостолског доба. Ако je, пак, овакав поредак неблагочастив, поставља се питање: није ли онда и сама Евхаристија, из чије природе проистиче овај поредак, “неблагочастива”? Може ли се ова тобожња “неблагочастивост” избегавати на тај начин што ћe се допуштати да се епископ или презвитер који учествују у евхаристијском сабрању, али не служе, не причешћују? Али, може ли бити учешћа у Евхаристији без причешћивања? Ово је последње питање на које ћемо покушати да у књизи дамо одговор.
НАПОМЕНЕ:
- Цит. према Књизи правила.
- Правило 14. Неокесаријског сабора. Његов превод према “Књизи правила” гласи: “Али хорепископи, постављени као слика седамдесеторице Апостола, као саслужитељи епископа, свештеводејствују и у градској цркви, примајући част ради старања о убогима”. (Руски) превод није сасвим адекватан, али смисао правила се због непрецизности превода не мења битно. Зато не сматрам за потребно да на овом месту понудим властити превод.
- Исп. т. 2.
