ТРПЕЗА ГОСПОДЊА
ПРЕДГОВОР
Установљена Христом на Тајној вечери, Црква доживљава актуализацију на дан Педесетнице, када су ученици Христови савршили прву Евхаристију. Првом творењу од Бога у Сину и кроз Сина одговара ново творење “у Христу” у Духу и кроз Духа. Старозаветном ученичком ишчекивању месијанског царства Христос супротставља чекање “обећања Духа” (Дап. 1, 4). Од Свете Педесетнице отпочиње творачко деловање Духа. Дух већ делује, и зато Царство не само што ћe доћи, него je већ дошло, пошто je Дух залога тога Царства. У Духу и кроз Духа отпочело је постојање Цркве. На Свету Педесетницу ученици су били напојени Духом “у једно тијело” (1. Кор. 12,13), којим су се нашли у Евхаристији, која се савршава у Духу и кроз Духа. То je она “жртва духовна” што се приноси “у дому духовном” (1. Петр. 2, 5). Она je “πνευματική” (духовна), будући да сама Црква припада новом еону (веку).
Народ Божији, који je Бог Себи образовао у Новом Завету, сабира се Богом у Телу Христовом. Зидање крштених у “једно Тело” обавља се на Евхаристији. Зато је Евхаристија, како учи Дионисије Ареопагит, тајна сабрања, а сабрање народа Божијег “у Христу” јесте Црква. Учешће у “тајни сабрања” јесте пројављивање живота Цркве и живота у Цркви. Евхаристија je центар према коме све стреми и у коме се све стиче. “Ово je Тијело Mojе”, али тело се остварује у Евхаристији. Где je тело, тамо je и Христос. И обрнуто: где je Христос, онде je и тело Његово. У Духу се савршава долазак Христов на Евхаристији, која представља не само сабрање, него и Трпезу Господњу. Он ћe доћи, jep je прослављен Богом и већ царује у Цркви у Духу. Доћи ћe, пошто Он вeћ долази у Цркви, када се верни окупљају на “Трпезу Гошодњу”.
“Кад се сакупљате у цркву…”. Евхаристија представла сабрање Народа Божијег у Христу, али сабрање укључује као свој саставни део идеју саслуживања. Народ Божији сабира се у Цркву ради служења Богу, где свак служи заједно са другима под нечијим предстојатељством (духовним руководством једнога). Нема сабрања у Цркви без саслуживања, исто као што нема ни саслуживања без сабрања. Нема трпезе без њених учесника, али нема ни учесника трпезе без онога који joj je на челу.
Постоје теме које истовремено доспевају у жижу интересовања у различитим круговима. Једна од таквих тема je и питање саслуживања. О овој се теми много говори међу православнима. И то не треба нимало да нас чуди, будући да саслуживање у ужем смислу представља једну од особености православног богослужења. Далеко je чудније то што се тема саслуживања актуализује у римокатолика, која саслуживање готово да и не познаје. Чињеница да се овој теми не придаје истоветан значај у Православној Цркви и у римокатолика од другостепене je важности: битно је заправо да једна иста тема представља предмет дискусија. Питање о саслуживању јесте искључиво питање везано за саслуживање при савршавању Евхаристије. Ми овде не постављамо питање како је боље вршити Евхаристију – са саслуживањем или без њега.
Не говоримо о томе шта је боље, него ћемо се позабавити проблемом колико саслуживање одговара природи Евхаристије и може ли бити Евхаристије без саслуживања. Због тога се тема саслуживања не може разматрати као питање уско везано за технику богослужења. Иза овог проблема стоји питање саме Цркве, њене суштине, пошто је Евхаристија неодвојива од Цркве. Не може се изграђивати учење о Цркви независно од учења о Евхаристији, исто као што се не може разумети Евхаристија изван и мимо Цркве.
Овај рад представља покушај објашњења извесних принципа евхаристијске еклисиологије присутних у литургијском животу, који је са своје стране и одређују. Желео бих да верујем да ћe објашњење тих принципа дати неопходну основу за одрећење истинског смисла и места саслуживања у нашем литургијском животу, као и да ћe одговорити на питање шта je заправо садржано у самој идеји саслуживања. Стога овај принципијелни задатак задобија и изразито животни значај, будући да се директно односи на наш данашњи литургијски живот и на његове актуелне задатке.
Сви ми, разуме се, свако на свој начин и у неједнакој мери, осећамо извесно незадовољство савременом литургијском праксом. Она је резултат дуготрајног историјског процеса, у коме je много тога што je било раније присутно временем изостављено, и у коме се појавило мноштво елемената раније непознатих. Наш задатак састојаће се у томе да покушамо да одвојимо све оно што представља неизоставну и непроменљиву основу нашег литургијског живота од потоњих случајних наноса. Због саме суштине задатка који смо овде поставили стране су нам мисли о било каквим коренитим реформама наше литургијске праксе. Пре приступања било каквим реформама ваља разумети и осмислити шта садржи Црква. Наше незадовољство у највећој мери није изазвано толико недостацима и мањкавостима данашње литургијске праксе, колико чињеницом да смо изгубили представу о смислу онога што се савршава у Цркви. Акценат се у већој мери ставља на оно споредно, другостепено, него на саме основе нашег литургијског живота. Али пре него што приступимо било каквим изменама у литургијској пракси, дужни смо да постигаемо коренито преумљење (μετάνοια) у себи самима. Евхаристија представља израз нашег живота у Цркви, и зато нам je ваља прихватити као и живот и делање. Наш живот – то je живот заједнички, и делање наше је заједничко, а то и јесте оно што смо изгубили и што пре свега и изнад свега ваља повратити.
Свестан сам да ми предстоји незахвалан задатак. Свако померање са устаљених позиција мора да буде непријатно. А наша данашња позиција јесте позиција крајњег индивидуализма. У древној Цркви била je дубоко укорењена свест о томе да ваља вазда бити заједно (κοινή πάντες), окупљати се на једно исто (Έπι το αυτό). Ми, међутим, данас готово никада нисмо заједно (на окупу), већ je свако за себе и ради себе. Ову затвореност није лако и једноставно превазићи, а посебно није лако доспети до васељенских оквира црквеног живота. Али, не заваравајмо се: истинска васељенска пространства откривају се само у Цркви, а никако не изван ње. А уколико се то збива у Цркви, онда je то могуће само када смо “сви заједно” сабрани на једно исто, односно када се окупљамо у Цркви.
