Tri pitanja na koje protestanti traže odgovor

Pitanje:
Pomaže Bog! Mene lično zanima nekoliko stvari koje su jako aktuelne u protestantskom svetu gde živimo. 1) Krštenje dece-Biblijske osnove. Jasno je da je to bila praksa Apostolske Crkve, ali voleo bih da mi neko pomogne da to pronađem i u Sv.Pismu. 2) Kako nas svetitelji zastupaju svojim molitvama? Takođe bih voleo da mi neko pomogne da to pronađem i u Sv.Pismu. 3) Posle smrti šta se dešava sa našim dušama? Gde duše obitavaju čekajući opšti Sud Hristov? Da li pre toga suda postoji neki „posebni“ sud? Nisam siguran da li sam se dobro izrazio. Svako dobro od Gospoda.
nn


Odgovor:
Zaista Hristos vaskrse! Dragi NN, Postavili ste nekoliko pitanja pa ih je vrlo teško obuhvatiti jednim kraćim odgovorom.
Ako je jasno da je to bila praksa Apostoske Crkve onda zašto tražite biblijski osnov za vekovno prihvaćenu praksu krštenja dece! Naime Crkva je čuvar Reči Božije, a Reč Božija – Jevangelion = Blagovest, blagovesti Božije razmišljanje o čoveku kojeg vidi samo u Crkvi, u Instituciji kroz koju Bog obnavlja i spasava čoveka. Ako apostolski oci kažu da van ove Božije Lađe – Crkve nema spasenje (da ne citiram) , onda razumljivo je zašto ne treba rizikovati i odlagati svoje ŽIVO članstvo u njoj.
Ali vaše pitanje traži «biblijski legalitet» za pojedine stvari koje se danas dešavaju u Crkvi. Vidite, ovo je uobičajeno protestantsko pitanje koje je osnovano na individualističkom shvatanju Crkve, nasuprot apostolskom iskustvu koje to shvatanje zasniva na sabornom. Između nas zaista postoji ogromna provalija u poimanju same suštine Crkve. Vekovno iskustvo hrišćana je da se oni spasavaju u Zajednici, i to svaka hrišćanska duša bila ona razvijena ili ne, ona mora da pripada toj Zajdnici. Kažu da krštenje nije validno jer deca ne razumeju svu ozbiljnost članstva u Crkvi (a zašto je Gospod posebno tražio da puste decu da idu ka Njemu? ) . Uredu, a šta će da radimo sa umobolnim ljudima, psihički bolesnim, jurodivim…? Treba li i njih lišiti krštenja i čekati momenat kada će da «razumeju»? Zato oni kažu da spasava samo vera, a ona u potestantskom shvatanju jeste samo realističko razumevanje i malo tamo šta ostaje da se veruje. Ja bih slobodno rekao da potestanti ne veruju «nego znaju»; oni nemaju poblema da prihvate Bibliju onako kako ona jeste, ali imaju problema da osete Božija dejstva i blagodat koja po Njegovom obećanju dobijamo u Crkvi. Nama je Gospod ostavio Crkvu kao produžetak domostroja našeg spasenja, a oni su izabrali samo Bibliju kao jedini put (mehanički) ka tom spasenju. Kada je Gospod govorio apostolima o Utešitelju (Jn 16, 13) koji treba da dođe, Koji će da ih vodi i uči o svemu; Koji će im i u vreme najstrašnijih svedočenja (mučenja) «govoriti šta da kažu» i td., On nije govorio o budućim knjigama Novog Zaveta nego o prosto jednom živom Organizmu koji će kao biljka da raste i bude provodnik Njegove blagodati. Njihova teologija je kriva (jeres) što su izbacili misticizam koji je jedino sposoban da najrealnije prenese u materijalni svet ontološka dejstva (tajanstvena dejstva Božija – Svete Tajne) . Svojim udaljavanjem od apostolskog shvatanja hrišćanstva protestanti idolizuju Bibiju do te mere da je svode na predmet spasenja, čak u većoj meri nego što oni optužuju pravoslavne za ikonopoklonstvo. Šta je Biblija? Šta je veći autoritet i provodnik Božije blagodati koja nas svakodnnevno drži u životu (jer smo davno umrli u Adamu) Biblija ili Crkva? Nesumnjivo je da je to Crkva kojoj je glava sam Hristos! Živa Crkva! Crkva je ta koja je po obećanju Hristovom i vođena Svetim Duhom odabirala bogonadahnute knjige, i ozakonila ih u Biliji koju danas vidimo. Šta bi radili sa mnoštovm apokrifnih jevanđenja, poslanica i sličnih spisa da ih Crkva (Utešitelj – Duh Sveti) nije pregledala i otkrila gde je bogonadahnuta validnost Reči Božije? (A ovde se posebno otvara pitanje tumačenje te reči Božije ušta sada nemamo vremena da ulazimo) . Znate li koliko knjiga i jevanđelja ima apokrifnih i lažnih? Nisu li ih protestanti odabirali u 16 veku i kanonizovali? Ko je «kanonizovao» Apokalipsis, ili Otkrovenje Jovanovo? Opet Crkva, i to na Trulskom Vaseljenskom saboru čak 692. Oni kažu da se Crkva izgubila do pojave protestantizma a prosta istorijska činjenica je da od tog VI Vaseljenskog saborapa do danas ništa nije menjano niti dodavano njenoj teologiji osim pojašnjavanja njenog stava prema ikonopoštovanju. Neosporivo je ovde da je Crkva jedini zemaljski autoritet čuvanja Reči Božije. Ovde bi trebalo da se završi sa ovim odgovorom na vaša sva pitanja, bez citiranja, dokazivanja i ubeđuvanja, jer Biblija nije jedini izvor (neki mehanički) i provodnik Blagodati Božije nego i delanje (aktivnost Svetog Duha) Crkve koje još zovemo Predanje (uporediti 1 Kor. 11, 2; Filip. 4, 9; 2 Sol. 2, 15 i mnoga druga mesta) .
Teološka koncepcija protestanata koja je zasnovana na pogrešnom prilazu (buntovničkom ili revoltnom) ona kauzalno razvija jeres za jeresju. Znači oni već ne razumeju šta je suština Crkve onda kako mi možemo uopšte da govorimo o Nebeskoj Crkvi ili svetima? Kako će da je razumeju kada je uopšte nemaju: niti teološki niti praktično (ne priznaju svetitelje) .
Temelj sveg hrišćanskog učenja je samo ljubav. Ona i jeste hrišćanstvo, i to potvrđuju reči sv. Jovana Bogoslova koji objašnjava jedinu mogućnost Bogopoznanja samo kroz neprekidno vežbanje u ljubavi prema bližnjem, i to ne apstraktno nego realno (u svakoj prilici) . Kod nas nije dovoljno samo reći nego se mora i delom potvrditi, t.j. ne samo «vera» nego i «dela» – to je vekovni kamen spoticanja između apostolskog hirišćanstva i srednjevekovne revolucije – protestantizma. Taj odnos prisnosti i ljubavi ne završava se samo u ovoj zemaljskoj Crkvi nego se realno produžava i u Nebeskoj. Ali tamo tačno znamo koja duša živi sa Bogom, i u Bogu, i crpi Njegove životne sile (jer smo kao Crkva svedoci da je živela sa Bogom i na zemlji – nedavno kanonizovasmo Svetitelja Žičkog) ; između ostalih i silu pomoganja (čudotvotrstva) . Crkva je jedna porodica koji voli; jer ako se mi iz ljubavi sa najvećim zadovoljstvom molimo za naše dete, ili roditelja, i to kada oni ne traže naše molitve, utoliko će više onaj koji je u sav svoj zemaljski život ovaplotio pravi pojam Crkve, on će u najvećoj ljubavi predstojati i za nas, jer smo mi za njega uvek bili najbliža porodica (otac, majka sin, sestra) . To je prirodno stanje jedne duše koja je poznala Boga i ostala u Njegovoj blagodati, jer drugo stanje jedna sveta duša ne poznaje osim ljuvavi za svoju porodicu (krštene članove Hrišćanske Zajednice) . Naravno mi nikada ne kažemo: «Sveti Savo spasi nas» nego «moli Boga za nas» jer si sada sa Njim i u Njemu (Rim. 8, 28 – 30) . Samo i jedino poznavanje Biblije nije doljno da se objasne ove večne istine, nego i Crkva kao živa Božija institucija uzima ključno mesto u otkrivanju Božijih istina o nama, i mi to zovemo i Sveto Predanje. Kada pomeneš Predanje nesrećnom protestantu ili bilo kojem njegovom «porodu» lako se vidi da njih prosto hvata neka bogoprotivna besomučnost: lice im se izmeni postaju ratoborni i miran razgovor prelazi u svađu, i počnu da mašu Bibliojom ispred tvog nosa kao nekom amajlom, ili je u ljutnji kupusaju brzim prelistavanjem da nađu željeni stih.
Što se tiče suda on već počinje ovde na zemlji, i mi smo te sudije našoj napaćenoj duši, a Gospod će biti tu kao «svedok» da vidimo šta smo izgubili, a posle tog saznanja nastupa pakao, jer posle smrti svaka duša poznaje Boga, tj. i one koje su Ga za vreme sveg svog života odbacivale (zar je ovde potrebna psihološka analiza pakla? ) . Sa tim «prirodnim posmrtnim bogopoznanjem» i «svačije delo će izaći na videlo» (1. Kor. 3, 13) , često i samom grešniku kojeg to njegovo zlo nije zamaralo, i kojeg je njegova duhovna slepoća prikrivala. Gospod Isus Hristos nama će u najvećoj Svojoj žalosti napomenuti na zbivanja i mesta u našem životu kada smo sebe osudili (naravno tu će biti i «onaj drugi svedok» sav u svojoj mržnji) . Sudićemo sebe dok je sveta i veka što smo izubili mogućnost da budemo Božija deca a ne provodnici sile i delanja večitog «klevetnika» – đavola. Kada shvatimo koliko smo preneli zla (iz duhovnog sveta ovaplotili zlo) imaćemo želju da prosto ne postojimo (da prestanemo da egzistiramo) , i samo to saznanje da to nije u našoj moći da se iz ovog užasnog stanja «izvučemo» nekim samouništenjem u našim dušama će do Drugog Dolaska ostati ta adska samoosuda – a kuda ćeš većeg pakla i duhovne smrti od nje? Zato sv. Jefrem Sirin kaže da tamo neočekujemo da će neko pod našim nogama «potpaljivati drva». A što se tiče Njegovog Drugog Dolaska mi mnogo ne znamo. Znamo da će biti «novo Nebo i nova Zemlja», da ćemo dobiti vaskrsla tela («nova») , a da li će ona biti podležna i fizičkom stradanju mi ne znamo jer po mitropolitu Antoniju «još niko nije uspeo da tačno opredeli šta je materija, a utoliko više niko nije uspeo da opredeli koja to svojstva matereje ima da ostanu u vaskrslom telu».
Oprostite na mojoj pastirskoj potrebi za opširnost ovog odgovora.
Protojerej Ljubo Milošević.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *