Питање:
Помаже Бог! Мене лично занима неколико ствари које су јако актуелне у протестантском свету где живимо. 1) Крштење деце-Библијске основе. Јасно је да је то била пракса Апостолске Цркве, али волео бих да ми неко помогне да то пронађем и у Св.Писму. 2) Како нас светитељи заступају својим молитвама? Такође бих волео да ми неко помогне да то пронађем и у Св.Писму. 3) После смрти шта се дешава са нашим душама? Где душе обитавају чекајући општи Суд Христов? Да ли пре тога суда постоји неки “посебни” суд? Нисам сигуран да ли сам се добро изразио. Свако добро од Господа.
нн
Одговор:
Заиста Христос васкрсе! Драги НН, Поставили сте неколико питања па их је врло тешко обухватити једним краћим одговором.
Ако је јасно да је то била пракса Апостоске Цркве онда зашто тражите библијски основ за вековно прихваћену праксу крштења деце! Наиме Црква је чувар Речи Божије, а Реч Божија – Јевангелион = Благовест, благовести Божије размишљање о човеку којег види само у Цркви, у Институцији кроз коју Бог обнавља и спасава човека. Ако апостолски оци кажу да ван ове Божије Лађе – Цркве нема спасење (да не цитирам) , онда разумљиво је зашто не треба ризиковати и одлагати своје ЖИВО чланство у њој.
Али ваше питање тражи «библијски легалитет» за поједине ствари које се данас дешавају у Цркви. Видите, ово је уобичајено протестантско питање које је основано на индивидуалистичком схватању Цркве, насупрот апостолском искуству које то схватање заснива на саборном. Између нас заиста постоји огромна провалија у поимању саме суштине Цркве. Вековно искуство хришћана је да се они спасавају у Заједници, и то свака хришћанска душа била она развијена или не, она мора да припада тој Зајдници. Кажу да крштење није валидно јер деца не разумеју сву озбиљност чланства у Цркви (а зашто је Господ посебно тражио да пусте децу да иду ка Њему? ) . Уреду, а шта ће да радимо са умоболним људима, психички болесним, јуродивим…? Треба ли и њих лишити крштења и чекати моменат када ће да «разумеју»? Зато они кажу да спасава само вера, а она у потестантском схватању јесте само реалистичко разумевање и мало тамо шта остаје да се верује. Ја бих слободно рекао да потестанти не верују «него знају»; они немају поблема да прихвате Библију онако како она јесте, али имају проблема да осете Божија дејства и благодат која по Његовом обећању добијамо у Цркви. Нама је Господ оставио Цркву као продужетак домостроја нашег спасења, а они су изабрали само Библију као једини пут (механички) ка том спасењу. Када је Господ говорио апостолима о Утешитељу (Јн 16, 13) који треба да дође, Који ће да их води и учи о свему; Који ће им и у време најстрашнијих сведочења (мучења) «говорити шта да кажу» и тд., Он није говорио о будућим књигама Новог Завета него о просто једном живом Организму који ће као биљка да расте и буде проводник Његове благодати. Њихова теологија је крива (јерес) што су избацили мистицизам који је једино способан да најреалније пренесе у материјални свет онтолошка дејства (тајанствена дејства Божија – Свете Тајне) . Својим удаљавањем од апостолског схватања хришћанства протестанти идолизују Бибију до те мере да је своде на предмет спасења, чак у већој мери него што они оптужују православне за иконопоклонство. Шта је Библија? Шта је већи ауторитет и проводник Божије благодати која нас свакоднневно држи у животу (јер смо давно умрли у Адаму) Библија или Црква? Несумњиво је да је то Црква којој је глава сам Христос! Жива Црква! Црква је та која је по обећању Христовом и вођена Светим Духом одабирала богонадахнуте књиге, и озаконила их у Билији коју данас видимо. Шта би радили са мноштовм апокрифних јеванђења, посланица и сличних списа да их Црква (Утешитељ – Дух Свети) није прегледала и открила где је богонадахнута валидност Речи Божије? (А овде се посебно отвара питање тумачење те речи Божије ушта сада немамо времена да улазимо) . Знате ли колико књига и јеванђеља има апокрифних и лажних? Нису ли их протестанти одабирали у 16 веку и канонизовали? Ко је «канонизовао» Апокалипсис, или Откровење Јованово? Опет Црква, и то на Трулском Васељенском сабору чак 692. Они кажу да се Црква изгубила до појаве протестантизма а проста историјска чињеница је да од тог VI Васељенског саборапа до данас ништа није мењано нити додавано њеној теологији осим појашњавања њеног става према иконопоштовању. Неоспориво је овде да је Црква једини земаљски ауторитет чувања Речи Божије. Овде би требало да се заврши са овим одговором на ваша сва питања, без цитирања, доказивања и убеђувања, јер Библија није једини извор (неки механички) и проводник Благодати Божије него и делање (активност Светог Духа) Цркве које још зовемо Предање (упоредити 1 Кор. 11, 2; Филип. 4, 9; 2 Сол. 2, 15 и многа друга места) .
Теолошка концепција протестаната која је заснована на погрешном прилазу (бунтовничком или револтном) она каузално развија јерес за јересју. Значи они већ не разумеју шта је суштина Цркве онда како ми можемо уопште да говоримо о Небеској Цркви или светима? Како ће да је разумеју када је уопште немају: нити теолошки нити практично (не признају светитеље) .
Темељ свег хришћанског учења је само љубав. Она и јесте хришћанство, и то потврђују речи св. Јована Богослова који објашњава једину могућност Богопознања само кроз непрекидно вежбање у љубави према ближњем, и то не апстрактно него реално (у свакој прилици) . Код нас није довољно само рећи него се мора и делом потврдити, т.ј. не само «вера» него и «дела» – то је вековни камен спотицања између апостолског хиришћанства и средњевековне револуције – протестантизма. Тај однос присности и љубави не завршава се само у овој земаљској Цркви него се реално продужава и у Небеској. Али тамо тачно знамо која душа живи са Богом, и у Богу, и црпи Његове животне силе (јер смо као Црква сведоци да је живела са Богом и на земљи – недавно канонизовасмо Светитеља Жичког) ; између осталих и силу помогања (чудотвотрства) . Црква је једна породица који воли; јер ако се ми из љубави са највећим задовољством молимо за наше дете, или родитеља, и то када они не траже наше молитве, утолико ће више онај који је у сав свој земаљски живот оваплотио прави појам Цркве, он ће у највећој љубави предстојати и за нас, јер смо ми за њега увек били најближа породица (отац, мајка син, сестра) . То је природно стање једне душе која је познала Бога и остала у Његовој благодати, јер друго стање једна света душа не познаје осим љувави за своју породицу (крштене чланове Хришћанске Заједнице) . Наравно ми никада не кажемо: «Свети Саво спаси нас» него «моли Бога за нас» јер си сада са Њим и у Њему (Рим. 8, 28 – 30) . Само и једино познавање Библије није дољно да се објасне ове вечне истине, него и Црква као жива Божија институција узима кључно место у откривању Божијих истина о нама, и ми то зовемо и Свето Предање. Када поменеш Предање несрећном протестанту или било којем његовом «породу» лако се види да њих просто хвата нека богопротивна бесомучност: лице им се измени постају ратоборни и миран разговор прелази у свађу, и почну да машу Библиојом испред твог носа као неком амајлом, или је у љутњи купусају брзим прелиставањем да нађу жељени стих.
Што се тиче суда он већ почиње овде на земљи, и ми смо те судије нашој напаћеној души, а Господ ће бити ту као «сведок» да видимо шта смо изгубили, а после тог сазнања наступа пакао, јер после смрти свака душа познаје Бога, тј. и оне које су Га за време свег свог живота одбацивале (зар је овде потребна психолошка анализа пакла? ) . Са тим «природним посмртним богопознањем» и «свачије дело ће изаћи на видело» (1. Кор. 3, 13) , често и самом грешнику којег то његово зло није замарало, и којег је његова духовна слепоћа прикривала. Господ Исус Христос нама ће у највећој Својој жалости напоменути на збивања и места у нашем животу када смо себе осудили (наравно ту ће бити и «онај други сведок» сав у својој мржњи) . Судићемо себе док је света и века што смо изубили могућност да будемо Божија деца а не проводници силе и делања вечитог «клеветника» – ђавола. Када схватимо колико смо пренели зла (из духовног света оваплотили зло) имаћемо жељу да просто не постојимо (да престанемо да егзистирамо) , и само то сазнање да то није у нашој моћи да се из овог ужасног стања «извучемо» неким самоуништењем у нашим душама ће до Другог Доласка остати та адска самоосуда – а куда ћеш већег пакла и духовне смрти од ње? Зато св. Јефрем Сирин каже да тамо неочекујемо да ће неко под нашим ногама «потпаљивати дрва». А што се тиче Његовог Другог Доласка ми много не знамо. Знамо да ће бити «ново Небо и нова Земља», да ћемо добити васкрсла тела («нова») , а да ли ће она бити подлежна и физичком страдању ми не знамо јер по митрополиту Антонију «још нико није успео да тачно определи шта је материја, а утолико више нико није успео да определи која то својства матереје има да остану у васкрслом телу».
Опростите на мојој пастирској потреби за опширност овог одговора.
Протојереј Љубо Милошевић.
