ТРЕБА ЛИ УБИЈАТИ КРТИЦЕ, ИЛИ КАКО НЕ ИСПАСТИ БУДАЛА ПРИЛИКОМ ЧИТАЊА САВРЕМЕНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЛИТЕРАТУРЕ

ЈУРИ МАКСИМОВ
 
ТРЕБА ЛИ УБИЈАТИ КРТИЦЕ,
ИЛИ КАКО НЕ ИСПАСТИ БУДАЛА
ПРИЛИКОМ ЧИТАЊА САВРЕМЕНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЛИТЕРАТУРЕ

 
Да напишем овај чланак понукао ме је следећи случај. Једном сам, провјеравајући студентске радове на једну те исту тему, примијетио да су петорица аутора, у свим осталим дијеловима рада самостални и независни један од другог, на једном мјесту, као потврду своје мисли, навели један те исти цитат из Светог Писма. При чему је код све петорице цитат био одсјечен на исти начин – тако да је цитат у “осакаћеном” виду био лишен свог првобитног смисла и више је служио као потврда ауторове мисли. Ја не мислим да је било ко од њих намјерно искривио свештени текст. Не, то се највјероватније десило махинално, и то је тужније од свега. Кривица овоме је навика да се на библијски текст гледа као на материјал за потврду властитих идеја, а не као на Ријеч Божију, коју ми морамо смирено да слиједимо, одбацивши све “своје идеје” које њој противрјече.
То је болест којом је заражена, у већој или мањој мјери, већина нас савремених православаца, васпитаних на традицијама западне културе. Име те болести је модернизам.
Постављање свог мишљења у главу угла – то је карактеристична црта свијести, чак и религиозне, која је заражена овом болешћу. Одатле потиче и неповјерење према светоотачком предању, из којег се пробира само оно што погодује потврди властитих идеја; одатле и настојање да се Свето Писмо тумачи “вјетром из своје главе”, апсолутно пренебрегавајући његово светоотачко поимање. Одатле, напокон, и жеља да се “обнови”, “побољша”, “модернизује” Црква Христова, то наметљиво стремљење, ти покушаји да се у Цркву лична мњења насилно унесу, оправдају и догматизују.
Данас је популарно да се под модернизмом подразумијева један уски круг лица и идеја, али у стварности је ова појава много распрострањенија. Они који долазе у Цркву доносе га из свог предцрквеног живота. То негирање ауторитета и презир према древности и традицији јесу општа карактеристика секуларног погледа на свијет, који је почео да се шири од 17. вијека, али који је свој врхунац достигао тек у нашим данима. Тако да није зачуђујуће што се зараза модернизма код нас примила баш данас. Људе тако учи школа, масовна, исто као и елитна, култура…
Сама појава заслужује посебно разматрање. Овдје желим да покажем којим се све методама – некада чак и не сасвим намјерно – аутори-модернисти служе да би убиједили читаоца да њихове идеје, заправо, представљају учење Православне Цркве.
Пошто сваки православни хришћанин зна да се учење Православне Цркве познаје из два извора – Светог Писма и предања, управо на манипулацију тим изворима и јесу усмјерени напори оваквих аутора.
Погледајмо онда како “раде” те методе, на примјеру неке очиледно несувисле идеје: претпоставимо да неки човјек сматра да неопходност убијања кртица представља обавезу сваког православног хришћанина, у шта и настоји да убиједи своје читаоце.
 
Метода прва: тврдње без доказа
 
Чини нам се да је тврдња без доказа очигледно непоуздано средство за убјеђивање; међутим – оно “пали” прекрасно. Довољно је написати: “Многи свети оци Православне Цркве су говорили да је неопходно истребљивати кртице“, – и значајни дио читаоца ће “прогутати” ту тврдњу са апсолутним повјерењем. Аутор неће навести ни један цитат, ни једну референцу, а читалац се чак ни замислити неће над тим, али ће то похранити у своју меморију, како би у одговарајућој прилици поновио ту “тврдњу”, мада се више неће сјећати ни имена аутора, ни назива чланка из које је она извучена.
Такве магловите референце су веома раширене. При чему у већини случајева аутори немају намјеру да свјесно уведу читаоца у заблуду. Једноставно – човјек је нешто слично негдје некада читао о кртицама, или је чуо од некога: тачан цитат, наравно, он не зна, али је осјећај остао. А шта конкретно стоји иза тог осјећаја – да ли стварне ријечи светих отаца, да ли нечије препричавање или пак властите мисли које су нам пале на памет приликом читања дјела отаца Цркве – то је већ десета ствар.
Одавде проистиче савјет: према таквим недоказаним тврдњама и анонимним референцама треба имати крајње неповјерење. Требамо да будемо веома опрезни према ономе што читамо, и према ономе што пишемо, јер у огромној већини случајева такве референце не потичу од зле воље, него од ауторове љености, којом се окориштава ђаво да нас наведе да властите мисли прогласимо светоотачким.
Разумије се, има много тема о којима су се оци Цркве изјашњавали савршено сагласно, и приликом излагања таквих тема овдје описани метод се намеће сам по себи; међутим, ипак, моје је мишљење да не би требало подлијегати искушењу љености: јер, што је више светих отаца писало на ову или ону тему, тим ће лакше бити наћи у њиховим дјелима конкретну потврду разматране мисли. Благочестивом аутору више приличи да се смирено склони у страну и да дозволи самим светим оцима да говоре, не дрзавајући “сумирање” и препричавање њихових мисли по мјери свог разумијевања.
Као варијанте горепоменутог метода могу се навести и конкретније, али исто тако недоказане тврдње, као када напримјер аутор без икаквог навођења изворника (тј. дјела светог оца) напише овакву реченицу: “Светитељ Јован Златоусти је тврдио да је неопходно истребљивати кртице“, или чак: “Светитељ Јован Златоуст је више пута писао: “Истријебите кртице!“. Ако аутор не укаже на оригинал и конкретно мјесто светоотачког дјела, његову главу или страницу, одакле је узео ту мисао, пред нама је и даље гола фраза и тврдња непоткријепљена доказима.
 
Метода друга: искривљавање цитата
 
Зна да буде и овако: аутор, наводећи цитат и дајући тачну референцу, али истргнуто из контекста, отвара простор за нимало мање злоупотребе и искривљења. Овакво увођење у заблуду је још опасније, пошто присуство референце улива повјерење огромном броју читалаца који, по правилу, не провјеравају цитате.
Познат је примјер тврдња: “Чак се и у Библији отворено каже како “Нема Бога” (Пс. 13:1). Ако се окренемо теми коју смо изабрали, ми ћемо да тврдимо: “Још је свети Јован Кронштатски упорно позивао “да се истјерају те црне кртице, које поткопавају цјеловитост наше душе” (“Мој живот у Христу” 1,2)”. У оба случаја ријечи су наведене тачно, али им је смисао суштински изопачен зато што су извађене из контекста.
Због тога, након прве појаве сумње, читалац треба да провјери цитате које наводи аутор, да би се видјело на који су начин оне употријебљене у оргиналном тексту. Ако нам не буде лијено да то учинимо, увидјећемо да се у првом стиху тринаестог псалама говори: “Рече безумник у срцу свом: “Нема Бога””, а да код светог Јована Кронштатског пише: “Прати себе, своје страсти, уочавај их, нарочито у свакодневном животу, код куће, гдје оне слободно извирују, као кртице на сигурном мјесту; изван куће неке наше страсти бивају прикривене другим, наизглед пријтнијим страстима, а тамо немамо могућности да истјерамо те црне кртице које поткопавају цјеловитост наше душе“.
Према томе, свети Јован Кронштатски уопште не говори о кртицама, него о страстима, он позива на њихово истребљење, а не на истребљење звјерчица које се укопавају у земљу, и које су овдје употребљене искучиво у својству метафоре.
Умјесно је овдје подсјетити се како су оци VI Васељенског Сабора опомињали човјека који се служи оваквом методом: “Ево, ти си и ово свједочанство светога оца ишчупао из својих веза; не приличи, пак, православним људима да на тај начин унаказују изреке светих отаца, вадећи их из контекста; то је, прије свега, посао јеретика”[1].
Једна од варијанти овог метода је и састављање колажа од ријечи Светог Писма, захваљујући чему постаје могуће да се у очима лаковјерног читаоца ауторитетом Ријечи Божије оправда било каква мисао, између осталог и кртицо-борачка: “Сам Господ у Писму каже: “Ево шта је нечисто за вас од животиња које пузе о земљи: кртица” (Лев. 11:29); према томе, “убијте је, не бојте се; то вам наређујем, будите смјели и одважни” (2 Цар. 13:28).
Многи читаоци “гутају” овакве колаже са искреним повјерењем, иако је некоректност механичког спајања разних реченица, од којих ни једна чак ни сама за себе не потврђује ту мисао, прилично очигледна. А не треба ни говорити да обраћање правом тексту Светог Писма разобличава изопачење смисла самих цитата.
Тако, нпр., у првом фрагменту, осим кртица, набрајају се у својству нечистих животиња још и мишеви, гуштери, камелеони и друге, и ништа се не казује о неопходности да се оне убијају. Напротив, забрањује се приближавање њима: “Оне су нечисте за вас од оних које пузе: свако ко их мртве дотакне биће нечист до вечери” (Лев. 11:31), а само набрајање је дато “да би разликовали нечисто од чистог, и животиње које се могу јести од животиња које се не смију јести” (Лев. 11:47).
Други, пак, фрагмент не представља ријечи Божије о кртицама, него ријечи царевића Авесалома о свом брату: “А Авесалом нареди дјеци својој рекавши им: Гледајте да чим се развесели срце Амноново од вина и кад вам ја кажем “Поразите Амнона”, тада га убијете, не бојте се; то вам ја наређујем, будите смјели и одважни” (2 Цар. 13:28).
Вриједи овдје навести ријечи светитеља Иринеја Лионског, којима он описује како се овом методом “колажа” служе јеретици-гностици, који “сабирајући на разним мјестима расијане ријечи и имена, преносе из природне везе у неприродну, поступајући као они који, размишљајући о нечему, покушавају да своје мисли изложе Хомеровим ријечима, тако да неупућени добију утисак да је Хомер сам сложио стихове на ту тему, тако да многи, опчињени складношћу стихова, бивају запитани – да то заиста можда није писао сам Хомер. Тако је поступио један који је описивао Хомеровим стиховима Херакла којег је Еуристеј послао у потрагу за адским псом, а неће шкодити да ради примјера наведемо те стихове, пошто су методе и код једних и код других исте.
 
То рече и, стењући жалосно, посла из дома
Мужа Херакла, извршитеља подвига чудесних,
Муж Еуристеј, Персеја Стенела потомак,
Да пса из Ерева изведе од страшног бога Аида.
Пође он на пут, попут горштака, као лав, горд снагом,
Брзо кроз град; пратише га сви којима је мио,
Дјеве младе, и младићи, и престрадали старци,
Плачући за њим неутјешно, као да у смрт одлази.
Пружише помоћ и Хермес, и свијетлог погледа Атина,
Знајући љубљенога брата и како је у души он забринут.[2]
 
И ко од наивних не би повјеровао и помислио да је ове стихове спјевао Хомер баш на ту тему? Али онај који познаје Хомерове пјесме признаће да су ти стихови његови, али садржину пјесме неће, јер он зна да је један казан о Одисеју, други о самом Хераклу, трећи о Пријаму, четврти о Менелају и Агамемнону; пресложивши ове стихове и вративши сваки на своје мјесто, он ће разрушити ову стихотворину. Тако и онај који се непоколебљиво држи правила истине које је примио кроз крштење признаје имена, ријечи и приче узете из Писма, али не признаје богохулне текстове које од њих могу да сачине злонамјерни. Јер иако и препознаје камење, ипак лисицу неће прихватити за цара и, сваку изреку вративши у своје мјесто и привезавши је за тијело истине, обнажиће злу замисао њихову и показати њену неодрживост” (Против јереси, 1, 4).
Не мање изопачења се дешава приликом препричавања ријечи отаца Цркве. Напримјер, на овај начин: “Светитељ Епифаније Кипарски свједочи о томе да кртице доводе до погибије човјека (види: Панарион, 64, 72)”. А шта ћемо то видјети ако завиримо у 64.-у, Оригену посвећену главу чувене енциклопедије јереси коју је саставио светитељ Епифаније? Ево шта: “Упућени у природне науке кажу да кртица живи у рупи и да рађа много младих одједном: до пет и више, а змије их лове. Ако змија пронађе пун кртичњак младунчади, она, пошто не може да их поједе све одједном, да би се заситила, прождере једно или двоје, а осталим, ископавши им очи, доноси храну и отхрањује их све дотле док их све не поједе, када и како хоће. А ако се задеси ту неко ко то не зна и поједе такву младунчад, тај у себе прима отров, будући да су младунци натопљени змијским отровом. Тако си и ти, Оригене, ослијепивши свој ум горепоменутим јелинским учењем, изригао отров и на оне који су ти вјеровали и претворио се за њих у отровну храну, наудивши многима оним истим од чега си и сам пострадао”.
Оставимо по страни некоректност уопштавања опасности од једења кртица које су се насисале змијског отрова на све кртице уопште. Али из самог текста се види да се овдје уопште не ради о кртицама, него о значењу лажеучења Оригеновог, које свети отац објашњава помоћу метафоре изграђене на представама важећим у његово доба.
Дакле, довољно смо показали да према цитатима из Светог Писма или светих отаца морамо да се односимо крајње пажљиво и да их у случају било какве сумње – провјеравамо. То треба радити из још једног разлога: мада је то и ријетко, ипак се дешава да неки аутори дрзавају не само да изваде из контекста, него да искриве и сам текст цитата, како би он боље одговарао њиховим властитим мислима.
Осим тога, некада се дешава да аутори, наводећи цитат, покушавају да њиме потврде мисао која је директно супротна оној која је изражена у самом цитату. Уз данашње прелетавајуће читање некада може да се деси да не буде тако важно шта тачно је написано: “треба убијати кртице” или “не треба убијати кртице”; довољно је да ријечи “убити” и “кртица” стоје у близини једна друге: на сцену ступа “потребно” поимање, о којем ће ниже бити говорено.
 
Метода трећа: произвољно тумачење
 
Аутор-модерниста, цитирајући или препричавајући ријечи Светог Писма, практично их увијек излаже у свом поимању. Сва остала тумачења, чак и светоотачка, за њега су, у поређењу са његовим сопственим мњењем, од другостепене важности. Као правило, такав аутор чак и не провјерава, нити пореди, протестантски претпостављајући да његово поимање Библије и јесте најистинитије и потпуно довољно.
У пракси ово може да доведе, напримјер, до следећих херменеутичких говоранција: “У Светом Писму имају и ове ријечи: узми са земље таквог! јер он не смије да живи (Дј. Ап. 22:22). О чему су оне казане? Ко их је рекао? Коме? Наравно, не смијемо их поимати искључиво као ријечи јудејаца о апостолу Павлу. Зар можемо да мислимо да су у Светом Писму, као у неки фабрички досије, записане епизоде из нечије личне биографије, које немају никаквог значења ни за кога од нас? Не. То је позив. И заједно са њим јасно указање: “са земље”. Сви ми прекрасно схватамо о коме се овдје говори, ко је тај који живи и поткопава се под земљу, коју ми, према зову Ријечи Божије, морамо очистити од тих створења, јер она не смију да живе”.
Ово се нон-стоп и свуда дешава, и ако пажљиви читалац покуша да укаже аутору (или његовим истомишљеницима) на вапијућу бесмислицу и апсурд таквог тумачења, овај ће, ни минуту се не замисливши, изјавити: “А ја тако то видим!”; “А ја сматрам да се управо о томе говори у Писму!”.
Како онда поступити када два човјека заступају принципијелно различито поимање Ријечи Божије? Постоји ли уопште у Православној Цркви начин да се одвоји истинито поимање Писма од неистинитог? Слава Богу – постоји! То је – традиција светоотачких тумачења. Према 19. правилу VI Васељенског Сабора, “ако се истражује ријеч Писма, никако онда да се она разјашњава, него како су је изложили светионици и учитељи Цркве у својим писаним дјелима, њима да се боље задовољавамо, него ли сачињавањем сопствених ријечи”.
Веома прост и конкретан начин. Због тога, да би се разобличио горепоменути метод тумачења, довољно је погледати како то мјесто објашњавају свети оци.
Светитељ Јован Златоусти: “Овдје их он (апостол Павле) подсјећа на најнељудскије убиство. То они нису отрпјели, послије таквог њиховог разобличавања и испуњења пророчанства. Велика ревност, силно разобличење, одважна ријеч свједока Христове истине! А јудеји не могадоше да одслушају до краја сав говор, него су, распламсавши се гнијевом, громогласно заурлали… говорећи: “Узми са земље таквог! јер он не треба да живи”. О, дрскости! Прије ви не бисте требали живјети, него он, који се у свему повинује Богу. О, нечастиви, човјекоубице!.. И гледај: они не указују на његову кривицу, зато што нису могли ни да је нађу, него мисле да то ријеше крицима, иако би требало питати тужиоце… (Апостол) добровољно трпи све то што трпи… А ми ћемо се од њега учити његовој кроткости” (Бесједе на Дјела Апостолска, 48:2-3).
Светитељ Атанасије Велики: “Јер заградише се уста оних који говораху неправду. А ко су ти, ако не они који дрзнуше да кажу: Узми са земље таквог! јер он не треба да живи? И управо њихова уста бијаху заграђена када је Господ сатро смрт и тридневно васкрсао” (Тумачења на Псалме, 62:2). И још: “У род и род је истина Твоја. Двије су врсте рода који су примили истину Божију: јудејски народ, који има Закон и пророке, и Црква. Због тога истина Божија није у родовима, него у род први и у род други. Остали народи пребивају у заблуди. Али када је род први одбацио истину и рекао: узми са земље таквог, тад је истина од рода првога прешла ка роду другом (исто, 118:90).
Као што видимо, “кртицоборачко” тумачење које је понуђено на почетку ипак није светоотачко, па је према томе и неправославно. Свједочанства два или три Света Оца сасвим су довољна, према ријечи апостола: на устима два или три свједока утврђује се свака ријеч (2 Кор. 13:1).
 
Метода четврта: распоређивање у “потребном” контексту
 
Постоји још једна, сложенија група метода убјеђивања читалаца да ауторска мисао јесте учење Цркве освештано Писмом и предањем.
Тако, напримјер, аутор-модерниста може у изобиљу да потврђује цитатима – тачним и неискривљеним! – за његову тему другостепене тезе, утрпавајући његову властиту мисао у букет светоотачких. Као напримјер: “Преподобни Јован Дамаскин пише: “Нама није довољно да се зовемо вјерници; не, ми морамо показати вјеру нашу дјелима” (Бесједа на осушену смокву). Значи – треба се трудити. Ми морамо дејствовати, и дјелима показивати нашу вјеру. Да, то може бити непопуларно у очима дјеце свијета овога, али – сјетимо се опомене преподобног Симеона Новог Богослова: “Онај који љуби славу човјечију није истински хришћанин, него војник Ђаволов” (Слова, 16, 2). ” Према томе, сјети се тог дана у који ћемо сви ми дати одговор за дјела своја” (светитељ Јован Златоуст. О статуама, 21, 3)”.
Управо тако и несавјесни трговци на пијаци, када продају млади кромпир, у џак трпају и стари, али ако је купац пажљив, лако ће прозрети превару. И овдје ће непажљиви читалац, клизећи погледом по тексту, доживјети тај текст као нафилован светоотачким цитатима и наоко сав изграђен на предању, не примјећујући да се међу стварним светоотачким мислима протура апсолутно ни на чему незасновано “кртицоубилаштво”.
Други, овоме близак метод, који је, узгред буди речено, и најсложенији за распознати, састоји се у томе да се из ријечи Светог Писма и отаца Цркве покушава извући “потребна” идеја, напримјер овако: “Преподобни Симеон Нови Богослов са кртицама пореди недуховне људе: “Ко у свијету још није достигао такву љубав… тај се још под земљом сакрива, као кртица: јер, попут те кртице, и он је слијеп, и само слухом може да чује оне који говоре на површини земље” (Слова, 54, 2). Не чуди стога што је светитељ Николај Српски писао: “Заиста је прежалосна једнакост човека са… кртицама” (Молитве на језеру, 7). Свете оце кртице су асоцирале на најтамније појаве и силе, од којих је човјек требао да се избавља.
Сјетимо се и како свети Јован Кронштатски пореди кртице са страстима, а преподобни Теодор Студит пише о томе како ми морамо да живимо “умртвљујући страсти” (Огласитељније поученија, 73), а и светитељ Теофан Затворник такође говори: “Убијати страсти и потицати брзо према чистоти” (Пут ка спасењу, 3, 11). Према томе, види се строга усмјереност светоотачке мисли: страсти – кртице – убијати.
И у Писму пророк Исаија говори: “У тај дан човјек ће бацити кртицама… своје идоле” (Ис. 2:20), а пророк Језекиље подјећа на њихову судбину: “Да буду скршени и уништени идоли ваши” (Јез. 6:6). И овдје иста та логичка доследност: идоли – кртице – уништавати.”
Одвојено, свака тврдња за себе може бити тачна, и цитати неповријеђени, али помоћу лажног логичког ланца аутор подводи читаоца на мисао која наизглед природно проистиче из више реченог, иако у стварности не припада ни једном од светих отаца на које се овај аутор позива.
Овдје може помоћи само, као и у осталим случајевима, пажња приликом читања, способност да се анализира материјал који аутор предлаже, и то конкретно: након прочитаног чланка, самом себи треба поставити и одговорити на питања: “Која је основна мисао/мисли аутора, како их он конкретно образлаже и на чему темељи?”. Приликом вишеструког читања сумњивог чланка чак и најсложеније лукавштине не могу да сакрију од читаочевог погледа све те неосноване, на голим ријечима засноване тврдње које се потурају као православно учење.
 
Метода пета: напад је најбоља одбрана
 
Многи аутори који покушавају да властите измишљотине прикажу као учење Цркве преферирају да здраве мисли које противрјече њиховим нападају као јереси. Они претпостављају да, ако им успије да убиједе читаоца да је идеја супротна њиховој неправославна, то ће ваљда само по себи да се подразумијева да је доказана православност њихових измишљотина. И веома често то раде у веома агресивној форми.
Ево, напримјер: “У наше вријеме појавило се много људи који се не стиде да се супротстављају Писму и светим оцима, да газе сво хришћанско учење, тврдећи да је наводно могуће и не убијати кртице! Такви људи су заражени духом вијека овога, полудјелог од екологије, и повезани су са заштитом неопаганских идеја! Ето шта они покушавају нама да наметну под маском црквеног учења!” итд. итд.
То је такође веома стара замка јеретика. Ево како је о томе писао светитељ Григорије Палама: “То што зломудрујући Варлаам говори да смо ми двојебожници – непосредно доказује наше благочешће и његово злочашће. Јер је и велики Василије био оптуживан за тритеизам од стране хулитеља Сина и Светога Духа… А Григорија Богослова Аполинаријева трчкарала су и каменовала, и на суд доводила, оптужујући га за двојебожије, због тога што је он о Логосу – Богочовјеку мислио као о савршеном у обје природе. А Максиму, пак, мудром у Божанственом, присталице Сергија и Пира нису се либили да одрежу и руку и језик, подижући на њега оптужбе за двојебожије и многобожије, зато што је он проповиједао у Христу двије воље и два дејства – тварне и нетварне, у складу са природама; јер, сагласно са његовим учењем, не само да је Божанствена природа нетварна, него су то и Божанствена воља и све природне енергије Божанственог јестаства, које у суштини нису природа, него Богоприлично кретање, како он често тврди у својим дјелима. Исто то сада клевећу и на нас” (Писмо Акиндину, 1).
За такву врсту метода веома су популарни покушаји изједначавања супротне тачке гледиша са неком некада или сада постојећом јереси: “Свима је познато да католици не убијају кртице. Према томе слична схватања која, нажалост, постоје и код неких православних, представљају последице католичког утицаја”. Овдје дјелује лажна схема: ако се нешто код нас православних подудара са оним што чине католици, то само по себи значи да је то настало под утицајем католика. Да бисмо показали некоректност таквог размишљања, подјсетимо се да исти ти католици и Библију читају, – и зар је због тога читање Библије код православних – плод католичког утицаја и јерес? Разумије се да није. У случају стварног, а не измишљеног утицаја, подударати се мора не “нешто”, него сама суштина јереси. И у односу на Католицизам, и у односу на Протестантизам основне заблуде које их одвајају од Православне Цркве су описане и добро познате. Све што је изван тога (у нашем случају – нежељење убијања кртица) не представља ни последицу католичког утицаја, ни јерес.
Веома су популарна и “историјска објашњења”: “Након што је већи дио православног свијета потпао под муслимански јарам, у новим, стијешњеним условима православни више нису могли слободно да испуњавају све прописе своје религије, нарочито оне које се тичу истребљивања кртица, а уз све то појачана католичка пропаганда је обављала свој дио посла. Многи су били присиљени да се уче у латинским школама, из којих су излазили већ добрано заражени одговарајућим схватањима”.
У обрт се као правило пушта довођење супротне тачке гледишта до апсурда и приписивање опонентима идеја које они очигледно не заступају: “Данашњи кртицољупци нас позивају да чувамо кртице као зјенице ока свог, да их мазимо и пазимо, да их доносимо у куће, стављамо у наше кревете! Они тврде да је љубав и штовање кртица једна од најглавнијих заповијести у хришћанству. Ето до каквог је безумља и хуле довело њихово отпадништво од истине! У суштини, ми се овдје сусрећемо са препородом древног паганског поклоњења животињама. Према томе, вјерна чеда Цркве морају да буду на опрезу, разоткривајући међу свештеницима следбенике кртицопоклоничке јереси и упућујући свештеноначалству умилне молбе да према јеретицима примјене канонске мјере. Свим силама се треба борити, чак и са најпрефињенијим пројављивањима ове гнусне јереси!”
После овакве “обраде” неће сваки човјек “стиснути петљу” и отворено рећи да, упркос свему, истребљење кртица, ипак, није религиозна обавеза хришћанина. А они који се усуде, биће присиљени да почињу од негирања било какве везе са католицизмом, јересима, паганству, плодовима турског јарма и тд. Захваљујући оваквом нападу аутор ће засигурно своје опоненте поставити у положај оних који се оправдавају, јер ниједан од горепоменутих метода, толико раширених у православној полемичкој публицистици, ни на који начин не доказује истинитост позиције самог аутора.
Некоректност оваквих метода је много теже разоткрити када се разговор не води о убијању кртица, него о стварима много префињенијим и духовним.
Сложеност представља још и то што готово ни један од горе набројаних метода не представља формални симптом модернизма. Могуће је цитирати са одсијецањем, а да при томе основна мисао цитата остане неповријеђена. Могуће је препричавати својим ријечима, а при томе не искривљавати оригиналне мисли, него их тачно пресликати. И тако даље. Једини начин да се сазна гдје се текст изопачује а гдје не јесте – да се самостално провјеравају сви цитати.
 
Умјесто поговора
 
Горе наведене методе биле су познате још древним светим оцима. Ево шта у II вијеку пише о њима светитељ Иринеј Лионски: “Неки, одбацујући истину, уводе лажна учења… Лукаво накинђуреном пријатношћу они заводе умове неискусних и заробљавају их, изопачујући ријечи Господа и лоше тумачећи оно што је добро речено… Јер заблуда се не показује сама за себе, да не би, јавивши се у својој наготи, саму себе разобличила, него, лукаво се дотјеравши у привлачну одежду, достиже оно што по вањском изгледу неопитнима личи истинитије и од саме истине. О таквим људима један бољи од мене је казао да се код њих стакло које је вјешто избрушено као смарагд више цијени од самог смарагда… Кад ће човјек истражити и на који начин разоткрити подвалу? или, када се помијеша мјед са сребром, ко ће од простих људи моћи лако то да препозна?” (Против јереси, 1, 1-2).
Наравно, пажљиви и марљиви читалац неће се препасти да проникне дубље у текст, да поразмисли о њему и провјери цитате, како не би дозволио да се аутор-модерниста исмијава над њим. Али ако знамо у перспективи колики је труд који нас чека приликом читања чланка или књиге савременог аутора, и ако то упоредимо са перспективом једења гргеча, многи се могу запитати: а вриједи ли он тога? Ако је опасност да се под маском Православља може поткрасти некаква заблуда толико велика, колико су велике и неопходне мјере предострожности, није ли онда боље читати нешто што је провјерено временом и о чему је Црква већ посвједочила да се ту налази само корист?
Ево шта о томе говори преподобни Амвросије Оптински: “Читајући духовне књиге без препоруке, ви се прибојавате да не упаднете у неке неправилне мисли и неправилна мњења. Бојазан је ваша веома основана. Због тога, ако не желите да пострадате од такве несреће душевне, не читајте без расуђивања свакојака новоизашла дјела, чак и ако су духовног садржаја али од твораца који своје учење нису потврдили светошћу живота, него читајте дјела оних отаца које је Православна Црква признала као тврдо позната и без сумњи надзиђавајућа и душеспаситељна.[3]
И, наравно, требамо настојати да у себи самима надвладавамо модернистичке погледе на свијет, које смо усвојили живећи у секуларној средини. Основни принцип и противотров од заблуда састоји се у потчињавању свога ума Цркви, у постављању себе не изнад и не у исту раван, него ниже од светих отаца, у вјеровању њима више него самоме себи; – јер, такав човјек, ако му се и деси да згријеши незнањем о Православљу, након што сазна истину, одмах ће да одбаци од себе своју заблуду, како би слиједио за истином. А модерниста неће, он ће у таквој ситуацији почети да се изврће, увија и грчи, само да би наставио – не само да се придржава своје заблуде, него и да ту заблуду наметне у Цркви.
Ево шта о томе пише светитељ Теофан Затворник: “Вјера искрена представља негацију свог ума. Треба ум оголити и као чисту даску поставити пред вјеру, како би она себе исцртала на њој каква јесте, без икаквих примјеса туђинских изрека и тврдњи. Када пак у уму остану његове поставке, тада, након што вјера испише своје, у њему ће се појавити мјешавина: свијест ће бити збуњена, налазећи се између дејства вјере и мудровања ума. Такав је био Симон врач – слика свих јеретика; такви су и сви они који са својим мудровањем ступају у област вјере, како ономад, тако и сад. Они се губе у вјери, и ништа из њих не излази, осим штете: за себе, када ћуте, за друге – када се та збрка не задржава у њима него излази напоље због њихове пожуде за учитељевањем. Одатле увијек излазе људи који више или мање гријеше у вјери, са несрећном увјереношћу у своју непогрешивост и са јадним позивима да се сви прилагоде њима” (Мисли на сваки дан у години, 11.04).
Човјек који има истините, здраве оријентире, по мјери свог оцрковљења и укорјењивања у вјери, и унутрашње ће осјећати, и умно поимати, када се пред њим појаве људи и текстови са модернистичким идејама да се сви промијене и прилагоде њима.
А ту ће замку он избјећи ако се сјети “да наш дуг није да водимо религију куда бисмо ми хтјели, него да слиједимо онамо куда она поведе, и да хришћанској скромности и достојанству није својствено да своје предаје потомцима, него да чува оно што је примљено од предака”, те да је управо због тога “у Цркви увијек цвјетао обичај да, што је неко благочестивији, тим прије он иступа против нових измишљотина”.[4]
У Православној Цркви нама је дата пуноћа истине, и све што се од нас тражи јесте – да припаднемо ка њој, да је усвојимо и предамо другима без изобличавања – нити умањујући, нити додавајући од себе никакве “новитете”. Једино што можемо и морамо да обнављамо у Цркви – то смо ми сами. Да се обнављамо од гријеха, страсти, да свлачимо са себе старог човјека и облачимо се у новог, о чему је говорио апостол Павле: “Ако ли га чусте и у Њему научени бисте, као што и јесте истина у Исусу, да ви одбаците ранији начин живота старога човјека, који пропада у жељама варљивим, а да се обнављате духом ума својега, и обуците се у новога човјека, сазданога по Богу у праведности и светости истине (Еф. 4:21-24).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Дела Васељенских Сабора T. IV. СПб., 1996. С. 94.
  2. Ови стихови су узети са различитих места Хомерове “Илијаде” и “Одисеје”.
  3. Саборна писма Оптинског старца јеросхимонаха Амвросија. М., 1995. С. 101-102.
  4. св. Викентије Лирински. “Памятные записки Перегрина”. М., 1999. С. 14.

 


Са руског превео:
Игор Миковић

Извор: Pravoslavie.ru

Comments are closed.