Тражим помоћ

Питање:
Помаже Бог. Имам 21 годину. Већ годину дана се борим са анксиозношћу, депресијом и нападима панике. 7 месеци непрестано пијем лекове. Психијатријска дијагноза ми је: висока анксиозност са елементима напада панике и блага депресија. Сада ми је доста боље али и даље повремено наиђе талас неописивог страха. Ни сама не знам од чега, све буде у реду и онда одједном осетим чудан осећај у грудима, велики немир. Уплашим се да ћу умрети или да ће ми се нешто страшно десити, нпр. епилепсија или нека друга тешка болест. Неколико месеци сам провела у кревету, уопште нигде из куће нисам излазила јер сам се бојала да ће ми се нешто страшно десити. Не страшно у смислу да ће ме неко напасти или да ће ме ударити ауто или било шта што укључује друге особе, не, него да ће ми се здравствено нешто десити, да ћу пасти у несвест и сл. И заиста кад год бих негде кренула већ ми је срце почињало страшно лупати, утрну ми удови, у глави све гори…катастрофа. И тако ја лежах у кревету 4, 5 месеци. Али и тад сам ја имала немир али ипак било је подношљивије него то када треба да се крећем. На почетку тога после одлазака код лекара, одлучила сам да ми једино преостаје Црква. Пошто сам крштена још као беба али сам до тада док ми се та мука није десила ишла свега неколико пута у цркву, никад до тад се нисам исповедила и причестила. Онда сам нашла духовника, постила сам, исповедила се и причестила и тада је кренуло на боље, али и даље, кажем, није скроз ишчезнуло. Да се вратим на тај најгори период у мом животу – помишљала сам и да се убијем. Нисам то планирала али ми је долазило у памет – убићу се! Ружно сам се понашала према родитељима и сестри. Лупала сам шаком о зид. Једном сам плакала 6 сати непрестано, и мајка ми је пришла да ме подигне да ми помогне било како – ја сам јој рекла \\\\\\\\\\\\\\МАРШ\\\\\\\\\\\\\\ и гурнула је. Не могу вам описати колико се сад кајем због тога, то ће ме појести… И сад ми наиђе понекад тај интезиван осећај страха…ужас…поченам да се молим и смањи се, али ја увек страхујем кад ће се појавити опет. Шта да радим и шта је то све, хоће ли икад заувек престати?
Душица


Одговор:
Бог Вам помогао, Страх је природан осећај код сваког нормалног човека. Паничан страх је својствен неумерено емотивним и неуравнотеженим особама. Демони оптерећују прво наше мисли грешним, или неумерено емотивним мислим. Ако те понуђене мисли пустимо у наша срца, веома брзо овладају нама и ми постајемо робови имагинарних представа које долазе од нечастивога. Драго ми је да сте приметили да Вам је у току молитве мало боље. Молитва је разговор човека са Богом и током тог молитвеног разговора, човек прима благодат којом се ослобађа од утицаја нечастивога. Зато нас Св. апостол Павле опомиње да се непрестано молимо (да негујемо умну молитву током читавог дана) . Свакоме од нас долазе понекад чудновате помисли, али њих требамо одмах одбацити од себе тако што се прекрстимо и упутимо молитву Богу: Господе, радости моја, помози мени грешној и недостојној милости Твоје. Амин. Увек имајте на уму: када се дете уплаши неке стране особе, да ли оно ступа у разговор са том особом или призива своје родитеље у помоћ? Тако и ми када осетимо приближавање мрачних помисли, несмемо са њима да општимо, да се њима оптерећујемо, већ одмах да призивамо нашег Оца небеског и Мајку Божију у помоћ! Зле мисли лечите добрим мислима које ће Вам Господ подарити у току молитве. То сте сами већ приметили. Ипак, молим Вас да будете стално у контакту са својим духовником – парохијским свештеником! Говорите са њим о свему отворено и често одлазите на исповест и откривајте му (избацујте) мисли које Вас оптерећују. Мислим да ће Вам бити веома корисна ова књига: Старац Пајсије Светогорац, ”Поуке, (Том 3.) Духовна борба”, Манастир Св. Првомученика и Архиђакона Стефана, Врање, 2008. Посебно је први део књиге за Вас веома битан: Борба са помислима. Нека Вам драги Господ подари милост своју да осетите кроз молитву, пост, исповест и причешће радост живота. Амин. Ваш у Господу, о. Мирослав

2 коментар(а)

  1. Draga sestro i sveti oce, oprostite mi na mojoj prepotetnosti i gordosti sto imam volju da se uključim u vas razgovor, sveti otac vam je lepo rekao molitva i molitva i post, medjutim post je nesto sto ljudi ili omalovazavaju ili ga stave kao nemogucu misiju. Akcioznost jd telesna strast koja je sumanuto lepi za nasu dusu i slabi nam dusu kroz slablkenja tela. Dva greha koji otvaraju vrata akcioznosti su stimulisanje i upražnjavanje telesnog bluda a druga stomakougadjnje. Da bi ste sabrali misli prvo slastoljublje ugasite uzdrzanjem i molitvom, aonda ce strast bluda bluda prestati da izaziva kod vas zelju za sticanjem koja u nama izaziva gnev. Kad covek nd radi na ovim strastima one se pocinju sire na tugu i uniniju-ocaj, kad vreme kad su vas proganjale misli samoubistva..Lek je najbolji molitva ( Isusova), post, ispovest i vrlo brzo ce ta vasa osecanja da nestanu, i da se zamene s ljubavlju koja leci sve, sa smirenoscu i ljubavlju vas brat Radisav

  2. Zanimljivo,
    napad panike je zajedno sa anksioznoscu pokazatelj neuravnotezenosti, ali sam primetio kod sebe da meni molitva ne pomogne zbog toga sto se lepo pomolim, jer ruku na srce, mislim da nijedna molitva koju procitam nije dosla iz mog srca, nego iz straha (sto nije sad tema), vec mi molitva pomogne, tako sto istrajem u citanju npr. vecernjih molitvi dok mi traje napad panike. Ne znam da li se slazem da dolazi od necastivog, moje je misljenje da je anksioznost od Gospoda samog. Jer na kraju krajeva koliko god da je neugodna ona sluzi kao alarm da nam kaze da dosadasnji zivot i navike ne valjaju. Dosta ljudi se okrene Crkvi i Bogu kad ih „stisne“. A ne bi „stisnulo“ da imamo smirenje. Molim vas oprostite ako sam se necim ogresio u komentaru, i Oce prokomentarisite, zanima me Vase misljenje, Pomaze Bog, Hristos Voskrese

Оставите одговор на Radisav Откажи

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.