Tražim pomoć

Pitanje:
Pomaže Bog. Imam 21 godinu. Već godinu dana se borim sa anksioznošću, depresijom i napadima panike. 7 meseci neprestano pijem lekove. Psihijatrijska dijagnoza mi je: visoka anksioznost sa elementima napada panike i blaga depresija. Sada mi je dosta bolje ali i dalje povremeno naiđe talas neopisivog straha. Ni sama ne znam od čega, sve bude u redu i onda odjednom osetim čudan osećaj u grudima, veliki nemir. Uplašim se da ću umreti ili da će mi se nešto strašno desiti, npr. epilepsija ili neka druga teška bolest. Nekoliko meseci sam provela u krevetu, uopšte nigde iz kuće nisam izlazila jer sam se bojala da će mi se nešto strašno desiti. Ne strašno u smislu da će me neko napasti ili da će me udariti auto ili bilo šta što uključuje druge osobe, ne, nego da će mi se zdravstveno nešto desiti, da ću pasti u nesvest i sl. I zaista kad god bih negde krenula već mi je srce počinjalo strašno lupati, utrnu mi udovi, u glavi sve gori…katastrofa. I tako ja ležah u krevetu 4, 5 meseci. Ali i tad sam ja imala nemir ali ipak bilo je podnošljivije nego to kada treba da se krećem. Na početku toga posle odlazaka kod lekara, odlučila sam da mi jedino preostaje Crkva. Pošto sam krštena još kao beba ali sam do tada dok mi se ta muka nije desila išla svega nekoliko puta u crkvu, nikad do tad se nisam ispovedila i pričestila. Onda sam našla duhovnika, postila sam, ispovedila se i pričestila i tada je krenulo na bolje, ali i dalje, kažem, nije skroz iščeznulo. Da se vratim na taj najgori period u mom životu – pomišljala sam i da se ubijem. Nisam to planirala ali mi je dolazilo u pamet – ubiću se! Ružno sam se ponašala prema roditeljima i sestri. Lupala sam šakom o zid. Jednom sam plakala 6 sati neprestano, i majka mi je prišla da me podigne da mi pomogne bilo kako – ja sam joj rekla \\\\\\\\\\\\\\MARŠ\\\\\\\\\\\\\\ i gurnula je. Ne mogu vam opisati koliko se sad kajem zbog toga, to će me pojesti… I sad mi naiđe ponekad taj intezivan osećaj straha…užas…počenam da se molim i smanji se, ali ja uvek strahujem kad će se pojaviti opet. Šta da radim i šta je to sve, hoće li ikad zauvek prestati?
Dušica


Odgovor:
Bog Vam pomogao, Strah je prirodan osećaj kod svakog normalnog čoveka. Paničan strah je svojstven neumereno emotivnim i neuravnoteženim osobama. Demoni opterećuju prvo naše misli grešnim, ili neumereno emotivnim mislim. Ako te ponuđene misli pustimo u naša srca, veoma brzo ovladaju nama i mi postajemo robovi imaginarnih predstava koje dolaze od nečastivoga. Drago mi je da ste primetili da Vam je u toku molitve malo bolje. Molitva je razgovor čoveka sa Bogom i tokom tog molitvenog razgovora, čovek prima blagodat kojom se oslobađa od uticaja nečastivoga. Zato nas Sv. apostol Pavle opominje da se neprestano molimo (da negujemo umnu molitvu tokom čitavog dana) . Svakome od nas dolaze ponekad čudnovate pomisli, ali njih trebamo odmah odbaciti od sebe tako što se prekrstimo i uputimo molitvu Bogu: Gospode, radosti moja, pomozi meni grešnoj i nedostojnoj milosti Tvoje. Amin. Uvek imajte na umu: kada se dete uplaši neke strane osobe, da li ono stupa u razgovor sa tom osobom ili priziva svoje roditelje u pomoć? Tako i mi kada osetimo približavanje mračnih pomisli, nesmemo sa njima da opštimo, da se njima opterećujemo, već odmah da prizivamo našeg Oca nebeskog i Majku Božiju u pomoć! Zle misli lečite dobrim mislima koje će Vam Gospod podariti u toku molitve. To ste sami već primetili. Ipak, molim Vas da budete stalno u kontaktu sa svojim duhovnikom – parohijskim sveštenikom! Govorite sa njim o svemu otvoreno i često odlazite na ispovest i otkrivajte mu (izbacujte) misli koje Vas opterećuju. Mislim da će Vam biti veoma korisna ova knjiga: Starac Pajsije Svetogorac, ”Pouke, (Tom 3.) Duhovna borba”, Manastir Sv. Prvomučenika i Arhiđakona Stefana, Vranje, 2008. Posebno je prvi deo knjige za Vas veoma bitan: Borba sa pomislima. Neka Vam dragi Gospod podari milost svoju da osetite kroz molitvu, post, ispovest i pričešće radost života. Amin. Vaš u Gospodu, o. Miroslav

2 komentar(a)

  1. Draga sestro i sveti oce, oprostite mi na mojoj prepotetnosti i gordosti sto imam volju da se uključim u vas razgovor, sveti otac vam je lepo rekao molitva i molitva i post, medjutim post je nesto sto ljudi ili omalovazavaju ili ga stave kao nemogucu misiju. Akcioznost jd telesna strast koja je sumanuto lepi za nasu dusu i slabi nam dusu kroz slablkenja tela. Dva greha koji otvaraju vrata akcioznosti su stimulisanje i upražnjavanje telesnog bluda a druga stomakougadjnje. Da bi ste sabrali misli prvo slastoljublje ugasite uzdrzanjem i molitvom, aonda ce strast bluda bluda prestati da izaziva kod vas zelju za sticanjem koja u nama izaziva gnev. Kad covek nd radi na ovim strastima one se pocinju sire na tugu i uniniju-ocaj, kad vreme kad su vas proganjale misli samoubistva..Lek je najbolji molitva ( Isusova), post, ispovest i vrlo brzo ce ta vasa osecanja da nestanu, i da se zamene s ljubavlju koja leci sve, sa smirenoscu i ljubavlju vas brat Radisav

  2. Zanimljivo,
    napad panike je zajedno sa anksioznoscu pokazatelj neuravnotezenosti, ali sam primetio kod sebe da meni molitva ne pomogne zbog toga sto se lepo pomolim, jer ruku na srce, mislim da nijedna molitva koju procitam nije dosla iz mog srca, nego iz straha (sto nije sad tema), vec mi molitva pomogne, tako sto istrajem u citanju npr. vecernjih molitvi dok mi traje napad panike. Ne znam da li se slazem da dolazi od necastivog, moje je misljenje da je anksioznost od Gospoda samog. Jer na kraju krajeva koliko god da je neugodna ona sluzi kao alarm da nam kaze da dosadasnji zivot i navike ne valjaju. Dosta ljudi se okrene Crkvi i Bogu kad ih „stisne“. A ne bi „stisnulo“ da imamo smirenje. Molim vas oprostite ako sam se necim ogresio u komentaru, i Oce prokomentarisite, zanima me Vase misljenje, Pomaze Bog, Hristos Voskrese

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *