NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Sveštenstvo i monaštvo » Tražim očinski savjet

Tražim očinski savjet

Pitanje:
Poštovani i časni oci naše svete Crkve, imam jednu dilemu. Završio sam muzičku akademiju i radim kao profesor u srednjoj muzičkoj školi. Zbog posla sam i stigao u grad u kojem sada živim. Budući da sam kroz muzičko školovanje dosta pjevao u raznim crkvenim horovima, dosta sam saznao o našoj vjeri pravoslavnoj. Bavim se i pojanjem vizantijske muzike i jedno vrijeme poslije fakulteta sam razmišljao i o monašenju (izvjesno vrijeme sam zbog pojanja proveo u manastiru Kovilj) . Sada sam našao svoju srodnu dušu i iako imam nešto više od 25 godina, odlučio sam da sklopim Svetu Tajnu Braka. Od episkopa u čijoj sam sada Eparhiji, dobio sam poziv da postanem đakon, jer sam studirao i solo pjevanje i imam dobru vokalnu tehniku. Kako da znam da li je taj poziv za mene, jer teška su vremena a to je velika odgovornost? Ako možete malo da me posavjetujete. Zbogom, i svako dobro želim!
Milisav


Odgovor:
Dragi brate Milisave, Raduje me da si uspešan u svom pozivu, u svojoj struci, da posao koji radiš obavljaš iz ljubavi i prema umetnosti i prema svojim učenicima. To što episkop, u čijoj eparhiji sada živiš, želi da te rukopoloži za đakona, svakako nije za tebe laka odluka. Ti sigurno imaš muzičkog dara, tu si našao sebe, završio si muzičku akademiju i uspešno radiš kao profesor muzike. Međutim, sveštenički poziv je sasvim različit od svih drugih zanimanja. Da te Bog nije obdario sluhom i talantom za muziku, sigurno te ne bi primili na akademiju i ti bi izabrao neki drugi poziv. I za sveštenički poziv je neophodan talant, koji Bog daje, a čovek prihvata. Hristos i danas, kao nekad pored Genisaretskog jezera, prolazi kroz sela i gradove i poziva dečake, mladiće, ljude u zrelim godinama. Poziva ih pozivom bez reči: „Hajde za mnom“ i pozvani treba da pođe. Taj božanski poziv doživljava mladić kao neki unutrašnji glas, koji se projavljuje na različite načine: kao neku silnu težnju, naklonost, ljubav, tako da oseća veliku radost u duši kad tom pozivu udovolji. Ali, on sluša i druga upozorenja, na primer kad se Hristos obratio Simonu Petru: „Simone Jonin, ljubiš li me više nego ovi? “ (Jovan 21, 15) . Sinko, ljubiš li me više nego drugi? Bi li mogao veće žrtve podneti za mene od drugih? Možeš li dospelu žetvu požnjeti za mene? Sinko, da li bi zaista mogao postati moj sveštenik? Ne odgovaraj odmah. Dobro razmisli. Sveštenički poziv nije kao ostali, nije najamništvo, nije osiguravanje egzistencije, nije unosna služba, nije zasluživanje hleba. To je žrtvovanje samoga sebe u radu za Boga i besmrtne duše. Za Hristom se ne ide iz interesa. Hristos svojim sledbenicima, a posebno učenicima (sveštenicima) poručuje: „Ako ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za mnom ide“ (Luka, 9, 23) ; „…jer će vas predavati sudovima mene radi“ (Marko 13, 9) ; „I svi će vas mrziti zbog imena moga; ali koji pretrpi do kraja taj će se spasti“ (Matej 10, 22) . Eto, dragi brate Milisave, šta Gospod očekuje od prizvanog na svešteničku službu. Ti si zreo čovek po godinama, po obrazovanju i po shvatanju smisla života. Bio si izvesno vreme u manastiru i sagledao život monaha. Ti si sada profesor muzike u srednjoj školi. Međutim, ako se desi da postaneš tehnološki višak, možeš potražiti drugi posao u struci, u krajnjem slučaju se možeš zaposliti i u sasvim drugoj branži. I sve to neće izazivati kod tebe neke veće lomove u ličnosti, u odnosu na sebe i druge. Niko neće reći: „Vidi ovaj umetnik u muzici postao menadžer ili političar. Ali, kad bi postao sveštenik (đakon je prvi sveštenički čin) , to već ne bi moglo da se dešava. Ako sveštenik, iz bilo kojih razloga, napusti sveštenički poziv, on postaje prokažen, obeležen do smrti. On će biti „raspop“, a psihologija raspopa je užasna. Slušao sam i doživljavao neke koji su bili, pa prestali biti, sveštenici, pa čak i samo pod doživotnom zabranom sveštenodejstva. Da zaključimo, dragi brate Milisave, ako ti, pored toga što je vladika predložio (jer imaš dobar glas, pobožan si čovek, zasnovaćeš porodicu) da te rukopoloži za đakona, osećaš u sebi želju i priziv, kojim te Hristos poziva na svoju službu, onda razgovaraj ozbiljno sa vladikom, sa budućom suprugom i ako se sve kockice slože (tvoj priziv za svešteničku službu, saglasnost buduće supruge) , daj vladici pozitivan odgovor. Razume se, da ti đakonska služba ne bude onako „usput“, hobi pored tvog redovnog posla. Kao što celoga sebe posvećuješ tvom redovnom poslu, tako mora biti i u đakonskoj službi. Ti nećeš paradirati samo svojim glasom i stasom, trudeći se za umetničku leppotu bogosluženja, već ćeš postati i propovednik, sveća koja stoji na visokom postolju i obasjava druge oko sebe. I nemoj pristati na rukopoloženje odmah po venčanju. Sačekaj malo, da se vas dvoje usaglasite za tako važnu životnu odluku. Iskreno ću se radovati ako Crkva u tebi dobije jednog vernog i vrednog služitelja. Blagoslov Božiji i pomoć Njegovu u tvojoj životnoj odluci priziva na tebe o. Dušan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *