Трансплатација органа?

Питање:
Помаже Бог, свима који раде на овом изузетном сајту. Молим вас да ми кад будете у прилици, одговорите на следеће питање. Наиме занима ме став Православне цркве по питању трансплатације органа и да ли црква одобрава донацију органа и завештање у случају смрти, обзиром да је Војно медецински факултет покренуо такву акцију, која је по мени врло хумана, али пошто сам члан Православне цркве занима ме њен став. Унапред захвална
Мања


Одговор:
Бог помого! Питање трансплатације органа у наше време заузима једно озбиљно место али се избегава да се оно јасније проучи. И сам овај одговор који ћу покушати да дам неће бити неко дубље изучавање предмета а мислим да Црква мора нешто више да каже о завештању органа који некоме могу да продуже овоземаљски живот. До сада сам сусретао опречна мишљења што говори да Црква није заузела свој јасан став него се и даље препушта слободним тумачењима и саветима.
Полазећи од тога да смо ми сви мистички сателесници једног Тела Христовог – Цркве, као и од тога да смо «прах и да ће у прах да се вратимо» (Постање 3, 19) , и јеванђелских речи да нема веће љубави док неко не положи живот свој за пријатеље своје, завештавање својих земних остатака, или поклањање док смо у животу, не би требало да буде неки већи теолошки проблем. Али ми живимо у свету разних култура и традиција, у којем се изричито тражи религиозна толеренција и трпељивост, а и сама Црква својим контраверзним чланством у ССЦ обавезује се на избегавање «прозелитизма» (са чимe отежава своју свету мисију) , па се зато јавља питање: ако је морално да се органи поклањају болесницима онда коме може да се део тог «праха» поклони, да ли можемо да укључимо и људе које се налазе ван Цркве? Мислим да овде не би требали много да доказујемо да се освећени делови нашег тела не могу давати на услугу онима који нису освећени, т.ј. крштени. Апостол Павле каже да крштењем уништавамо «наше тело греховно, да ми више не робујемо греху» (Рим. 6, 6) , и да не треба да дајемо «удове наше греху за оружије неправде» (ст. 13) . Наше тело јесте «храм Духа светога» који нас све спаја и освећује кроз Евхаристију Заједнице, и није случајно да Црква тело сваког умрлог хришћанина поштује као освећене «мошти» (сви старији требници за тело умрлог хришћанина кажу да су мошти) . Дакле, нешто што је кроз живот освећено, што својим личним подвигом што молитвама Заједнице, а пре свега причешћивањем Светим Тајнaма Христовим, не може нити се сме обесвећивати. Из кратко поменутог нема сумње да православни хришћанин не би требао да завештава своје органе онима који се налазе ван крила мајке Цркве! Адамовим падом постали смо преступници Божијег плана о човеку и, «зато опет у земљу, од које смо узети, осудио је (си) да се вратимо» (Опело, самогласни Јована Монаха, глас 7) , јер без Божијег дара – душе, ми смо «само земља и у земљу ће да одемо». Тело без душе остаје само она материја која ће да се «разобличи» (исто, глас 8) и изгуби своју богообразност, а са Богом било која материја може да оживи, јер је речено: «јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнути децу Аврааму» (Мт. 3, 9) . По светом Григорију Ниском душа када се растави од тела она и даље «задржава неке признаке телесног» (Об устроении человека, гл.XXVII) ; задржава ту форму која је добила као комплетна личност док је била у телу, тако да првообраз који је саздан у Адаму он је неуништив, док бездушна материја јесте уништива до последњих честица или чак ентропије. Али сила Божија може поново од земље и праха да подигне човека (из «сувих костију») , о чему Он кроз св. пророка Језекиља нама открива. «И метнућу на вас жиле, и обложићу вас месом, и навући ћу на вас кожу, и метнућу у вас дух, и оживећете, и познаћете да сам ја Господ» (37, 6) . Ми овде видимо да ово тело које је у Адаму умрло носи природу смртне материје, и није ни битно за нас да ли ће да нас Господ обнови користећи исте честице земље које смо пре 5 хиљада година носили или честице опште материје; или пак у том истом смислу мноштво мученика који су сведочили о Христу чији су земни остаци пролазећи кроз огањ просто прешли у енергију (ентропију) ; него овде је битно да ћемо васкрнути као исте личности које душа чува (живи) са собом, која чак чува и нашу уникалну форму по којој се препознајемо, јер св. Григорије Нисски каже да су тако «препознали Лазара, а и богаташ није остао непознат», јер «образ обавезно постаје за душу као отисак печата, тако да то што је остало као отисак печата оно не може а да се не препозна по том истом отиску». Овај светитељ и даље нам помаже да разјаснимо ово питање речима: «Гледајући на елементе васељене можда ћеш да помислиш…, да ће бити тешко да се врате од општег ка својственој индивидуалности, али када душа поново привуче к себи оно што јој је сродно и сопствено – каква ће тешкоћа, реци ми, да смета Божанској сили да то све оствари и да сједини своје са својем, …», јер «у време ПРЕМЕШТАЊА елемената оно ће поново да се скупи само у себе, да би дошло у подобност (сагласност) са отиском образа. Ако Бог реши да да знак, онда ће чланови да се сједине сами са собом и својствено један другом, и то неће да проузрокује никакве тешкоће да се природа раздели на елементе».
Ми из овога видимо да је наше земаљско тело заиста тај библијски прах који није ништа друго него скуп простих елемената природе, који се силом Божијом из «општег» раздељују на индивидуално, или пак тако исто сабирају. Без двоумљења ми можемо слободно да кажемо да се у овом мењању елемената природе врши неко «космичко заједничарење», зато што је сва наша људска судбина одређена на неку општу службу и заједничарење, где не искључујемо ни елементе матерје. У Цркви не постоји ништа индивидуално него опште, такође и у нашем космичком односу према материји, јер ми сви «заједничарски» носимо и користимо за живот њене исте елементе, и само нас Божији дарови чине различитим али су они атрибути душе, а не материје. У духу реченог пред нама стоји једна велика еванђелска истина која је и сва суштина хришћанства, а и овог одговора: «Од ове љубави нико нема веће, да живот свој положи за пријатеље своје» (Јн. 15, 13) . «Живот свој» – или «душу своју» (црквенослов. превод) и по св. Теофилакту ове речи ми тумачимо «тако и ви полажите душе једни за друге, као и Ја што умирем за вас», ипак овде је реч о умирању из љубави за неког. Ми ту љубав посебно примећујемо у случајевима донације органа ближих сродника, као и даљих, а у многим случајевима и пријатеља, јер нико не може родитеља болесног детета да осуди ако и свој живот доведе у опасност да би спасао његов, рецимо донацијом једног бубрега или плућног крила и сличних органа који када се одстране хирушким путем не угрожавају живот дародавца. Ово нема никакве взе са самоубиством јер се оно увек дешава из егоистичких разлога као и из крање индивидуалистичких схватања живота, или због дубоке менталне или духовне депресије, а не због Хришћанске љубави за свог ближњег. Завештање органа после смрти дародавца по мом схватању јесте компликованије питање и тражи опрезност. У САД на полеђини возачких дозвола (које су уједно и лична карта) постоји реклама за завештавање органа у случају несрећног случаја или насилне смрти, и приликом попуњавања тог формулара за издавање овог документа можете да овластите државу да се ваши органи могу неком поклонити, што значи да породица не може да утиче ко ће да буде прималац, нити да промени мишљење и не дозволи овај процес. Дакле, прималац делова нашег тела може да буде било ко, независно од реглигиозних схватања и философије живота којом он живи. Знам да постоји слични програми у другим западним државама и они се још увек заснивају на добровољној одлуци и поштовању религиозних убеђења. Постоје правила која траже да се тела умрлих уопште не дирају (66 прав. св. Василија, В. Синтагма) , али су већином писана због старог проблема «гробокопатељеј», јер су раније људи раскопавали гробове и крали драгоцености са којима су умрли сахрањивани, и мислим да не би требали да га поредимо са овим питањем које засигурно носи мисију љубави и помоћи, а не крађе и изживљавања. У контексту питања ваљало би да обратимо нашу пажњу и на свуда прихваћену праксу давања крви која се одавно упражњава и доказано је да су спасени многи животи, и из дугогодишњег искуства знамо да је Црква помирљиво гледала на њу. Псалмопевац Давид каже: «Каква је корист у крви мојој, када будем силазио у пропаст? Е да ли ће Ти се исповедати прах, или ће објављивати истину Твоју? » (Пс. 29, 10) , док давање крви или органа ипак може да донесу неку корист пред Богом јер је акт љубави (досмртна свесна одлука) , с тим да онај који је носи да живи по заповестима Господњим, јер тај позив стоји пред сваким човеком. Ваља узгред да се напомене да су Јеховини «сведоци» одлучни у њиховом веровању да се крв не може давати исто тако ни да се прима, али библијски (теолошки) аргуменат им је заиста нејасан, јер трансфузују крви схватају као «једење». Ослањају се на речи Библије: «Јер је душа свакога тијела крв његова, то му је душа. Зато рекох синовима Израиљевим: крви ниједнога тела не једите, јер је душа свакога тела крв његова. Ко би је год јео, да се истреби» (Левит 17, 14) . У Истолкованој Библији тумачење овог места како Православне Цркве тако и Римокатоличке нама се разјашњава овај цитат речима: «ова забрана кориштења крви везана је за древно схватање крви као почетка и символа живота, који се налази у власти Божијој», и погрешно је буквално схватање да је крва «душа тела», јер св. Давид каже да је крв «прах» који је по свој природи бездушан, дакле крв није душа. Ја мислим да није проблем у донацији својих органа колико је проблем у томе коме они могу да се поклоне. Проблема не би било да је све човечанство уједно и Црква, али оно није, и овим се јавља питање: да ли донацијом неких делова нашег освећеног тела ми њега њега обесвећујемо; јер ако га поклонимо човеку који ће и даље да продужи да не живи у Цркви и по Божијим законима управо ће да се то деси? ! Овде није проблем у помоћи и милостињи према сваком човеку па и према онима који нису чланови Цркве (није Господ случајно рекао причу «о милостивом самарјанину») , овде се јавља компликованије питање: да ли ми уступањем неког дела нашег тела помажемо служење злу, или како ап. Павле каже «удове наше греху за оружије неправде», и тако обесвећујемо наше тело све једно што је оно по св. Григорију «заједнички елеменат»? Молитва св. Златоустог јасно говори да ми светим причешћем освећујемо нашу плот (тело) , а у молитви по причешћу Црква каже да та благодат «продире у удове и саставе наше, у све зглобове и унутрашњост, у срце». Дакле, ово питање је заиста комплексно и док га Црква не проучи и заузме свој став мишљења сам да се органи тела умрлих православних хришћана могу поклањати крштеним члановима Цркве док онима који немају учешћа у њој не могу. То не спречава недостатак љубави, па и према «непријатељу своме» (Мт. 5, 44) или савршеном туђинцу, него спречава богословље о човеку; о његовој светости тела и душе, и о његовом општењу са светом Заједницом. Православно хришћанско схватање тела је тако да се оно поштује као «мошти», и да се оно «сахрањује» – чува (од сохрањит = сачувати) до Другог Доласка када ће оно васкрсењем добити природу првообразног тела «Новог» Адама. Видели смо да тело прелази у опште елементе васељене али и сама та васељена треба да буде обновљена која улази у «пакет» Божијег домостроја спасења човека, тако да ће њу да настане само праведници (Мт. 25, 46) , а људи који нису узимали реалног учешћа у Евхаристији неће него ће отићи у «земљу далеку» (Лк. 15, 13) , што је по св. Теофилакту удаљење од Бога. Тело сваког човека може да буде «заједнички елеменат» само кроз Богооваплоћење и његово присутство у Цркви, јер «Бог постаде тело» у свакој микрочестици и молекулу човека. Идеја васељене је да буде преображена и освећена, и тај процес налазимо у Литургији која је есхатолошки нама поклања као нову и обновљену. Дакле и елементи Васељене су «мошти» које се са телима благочестивих чланова Цркве «чувају» за опште васкрсење и преображај у Ново Небо и Нову Земљу (Откр. 21, 1 – 2) , док по св. Откровењу тела неосвећених у Заједници Христовој немају учешће у њима, што значи да не би требали да користе могућност пресађивања (трансплатације) органа од хришћана – садашњих и будућих заједничара Нове и освећене материје.
Како све полази од душе, свака клица злог помисла и планова; свака жеља и хтења за благочестивим животом или пак богоборачким, то од тела много не зависе одлуке душе. Ако душа има потпуну контролу над елементима материје (или стално ради на томе) , били они лични од дана нашег зачећа или били они позајмљени (пресађени) , православни хришћанин не би требао да се из неких непостојећих етичких разлога одрекне од понуђеног органа који може да му продужи живот. О. Љубо

Comments are closed.