TRAGOM JEVANĐELSKOG PODVIGA

 

TRAGOM JEVANĐELSKOG PODVIGA
 

KRATKA PRAVILA
izložena u pitanjima i odgovorima
 

UVOD
Čovekoljubivi Bog, koji čoveka uči poznanju (Ps.93,10), onima kojima je poveren dar učiteljstva zapoveda da istraju u poučavanju. Onima, pak, koji imaju potrebu za Božanstvenim poukama, On preko Mojsija savetuje, govoreći: Pitaj oca svoga i saopštiće ti, starije svoje – i kazaće ti (Pon.Zak.32,7). Stoga mi, kojima je povereno služenje reči, u svako doba treba da smo usrdni za ispravljanje duša, te da o jednom svedočimo javno pred čitavom Crkvom, a o drugome (tj. o pravoj veri, ili o istinskom životu po Jevanđelju Gospoda našega Isusa Hrista – budući da se i jednim i drugim usavršava čovek Božiji) da odgovaramo svakome ko nas nasamo pita. Vi, pak, ne treba ništa da ostavljate bez staranja i brige, nego da sve slobodno vreme života upotrebljavate korisno, te da osim onoga čemu se učite javno, i nasamo pitate o onome što je poučno. Stoga, ako nas je Bog radi toga sakupio i ako imamo veliki mir u odnosu na spoljašnji metež, potrudimo se da se ne zanimamo nekakvim drugim poslom, niti da snu prepuštamo telo svoje. [Naprotiv], provedimo preostali deo noći u staranju o tome i proučavanju onoga što nam je neophodno, ispunjavajući ono što je rekao blaženi David: U zakonu Gospodnjem se poučavaj dan i noć (Ps.1,2).
 

KRATKA PRAVILA
izložena u pitanjima i odgovorima
 
Pitanje 1. Da li je dopušteno i korisno da neko sebi razrešuje da čini ili govori ono što smatra dobrim, nemajući svedočanstva u bogonadahnutom Pismu?
Odgovor: Gospod naš Isus Hristos o Svetom Duhu kaže: Jer neće govoriti od sebe, nego će govoriti ono što čuje (Jn.16,13), a o samom sebi: Sin ne može ništa čišti sam od sebe (Jn.5,19), i još:’Jer, ja ne govorih sam od sebe, nego Otac moj koji me posla On mi dade zapovest šta da kažem i šta da govorim. I znam da je zapovest Njegova život večni. Što god, dakle, ja govorim, onako govorim kako mi je rekao Otac (Jn.12,49-50). I zar će neko doći do bezumlja da se usudi makar i da pomisli da nešto preduzme sam od sebe, s obzirom da mu je, ukoliko hoće da se umom i rečju i delom kreće putem istine, neophodno da ga rukovodi Sveti i blagi Duh? On sam je, naime, slep i živi u tami, ukoliko nema Sunce pravde, tj. Gospoda našeg Isusa Hrista, koji svojim zapovestima prosvećuje kao zracima. Jer, rečeno je: Zapovest je Gospodnja svetla, prosvećuje oči (Ps.18,9). Neka od običnih dela su određena Božijom zapovešću u Svetom Pismu, dok se o drugim prećutkuje. Što se tiče onoga što je rečeno u Pismu, nikome uopšte nije dopušteno da čini bilo šta od onoga što je zabranjeno, niti da propušta ono što je zapoveđeno, budući da je Gospod jednom zauvek zapovedio i rekao: Što vam god ja zapovedam držite i tvorite, te niti što dodajte k tome, niti oduzimajte od toga (Pon.Zak.12,32). Jer, strašni su očekivanje suda i jarost ognja koji će progutati one koji se usuđuju na tako nešto (Jev. 10,27). Što se, pak, tiče onoga što je prećutano, apostol Pavle nam daje pravilo, rekavši: Sve mi je slobodno, ali sve ne koristi; sve mi je slobodno, ali sve ne izgrađuje. Niko neka ne traži što je njegovo, nego svaki ono što je drugoga (1.Kor.10,23-24). Stoga je u svakom slučaju neophodno da se povinujemo ili Bogu, po Njegovoj zapovesti, ili drugima, radi Njegove zapovesti, budući da je napisano: Pokoravajući se jedan drugome u strahu Božijemu (Ef.5,21). I Gospod je rekao: Koji hoće da bude među vama veliki, neka vam služi (Mk.10,43; 9,35), tj. neka se odrekne svoje volje. Time će on podražavati samog Gospoda, koji je rekao: Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn.6,38).
 
Pitanje 2. Koji uslov treba da zahtevaju jedan od drugoga oni koji žele da zajedno žive po Bogu?
Odgovor: Onaj koji je svakome koji mu prilazi postavio Gospod, rekavši: Ako ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za mnom ide (Lk.9,23). Kakvu, pak, snagu ima svaki od ovih zahteva, rečeno je u posebnom odgovoru.
 
Pitanje 3. Kako treba preobraćati grešnika i kako se odnositi prema onome koji se ne da preobratiti?
Odgovor: Onako kako nam je zapovedio Gospod, rekavši: Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo; ako te posluša dobio si brata svoga. Ako li te ne posluša uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da na ustima dva ili tri svedoka ostane svaka reč. Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt.18,15-17). I ako se dogodi navedeno, takvome je dovoljno ovo karanje od mnogih
(2.Kor.2,6), budući da je apostol napisao: Pokaraj, zapreti, uteši sa svakom strpljivošću i poukom (2.Tim.4,2), i još: Ako li ko ne posluša reči naše u ovoj poslanici, toga obeležite, i ne družite se s njim, da bi se posramio (2.Sol.Z,14).
 
Pitanje 4. Da li je nemilosrdan i da li gazi ljubav onaj ko i zbog malih grehova braći ne da mira, govoreći: „Treba da se pokajete“?
Odgovor: Gospod je potvrdio da neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne crte iz Zakona dok se sve ne zbude (Mt.5,18), i odlučno rekao da će za svaku praznu reč koju reknu ljudi dati odgovor u dan Suda (Mt.12,36). Stoga ništa ne treba prezirati kao nevažno. Jer, rečeno je: Ko prezire stvar, sam će biti prezren (Prič.13,13). Osim toga, koji se greh može nazvati beznačajnim, kada apostol odlučno kaže: Prestupanjem Zakona vređaš Boga (Rim.2,23). Ako je žalac smrti – greh (1.Kor.15,56), i to ne ovaj ili onaj, nego – svaki greh bez razlike, onda je nemilostiv onaj ko prećutkuje, a ne onaj ko izobličava, kao što je nemilostiv onaj ko u onome koga je ujela otrovna životinja ostavlja otrov, a ne onaj ko ga izvlači. Osim toga, on i ljubav gazi, po napisanom: Ko žali prut, mrzi sina svoga, a ko ga ljubi, marljivo ga kara (Prič.13,24).
 
Pitanje 5. Kako se treba kajati zbog svakog greha i koji su plodovi dostojni pokajanja?
Odgovor: Pokajnik treba da dođe u duhovno raspoloženje koje je imao onaj ko je rekao: Omrzeh i zgadih se na nepravdu (Ps. 118,163), i da ispuni ono što je rečeno u šestom i u mnogim drugim Psalmima. I apostol svedoči o onima koji su se ožalostili po Bogu zbog greha drugoga: Jer, gle, baš to što se vi po Bogu ožalostiste, kakvu brižljivost stvori u vama, pa pravdanje, pa nezadovoljstvo, pa strah, pa želju, pa revnost, pa kažnjavanje! U svemu pokazaste sebe čistim u ovoj stvari (2.Kor.7,11). Najzad, on treba, poput Zakheja, da umnoži dobra dela, koja su suprotna grehu.
 
Pitanje 6. Kakav je onaj koji na rečima ispoveda da se kaje, ali se ne ispravlja u grehu?
Odgovor: Mislim da je o takvom čoveku napisano: Kada ti neprijatelj govori velikim glasom, ne veruj mu, jer su mu u srcu sedam lukavstava (Prič.25,26), i na drugom mestu: Pas se povraća na svoju bljuvotinu, i postaje mrzak. Takav je bezumnik koji se zbog svoje zlobe vraća na greh svoj (st. 11).
 
Pitanje 7. Kakva je osuda onih koji štite one koji greše?
Odgovor: Mislim da ja još teža od osude o kojoj se kaže: Bolje bi mu bilo da mu se vodenični kamen obesi o vrat i da ga bace u more, nego da sablazni jednoga od ovih malih (Lk.17,2). Jer, on grešnika ne prekoreva, što bi ga moglo popraviti, nego ga štiti i učvršćuje u grehu. Time on i druge poziva na takve slabosti. Zbog toga takvom zaštitniku, ukoliko ne pokaže plodove dostojne pokajanja, priliči reč Gospodnja: A ako te oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe: jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojih negoli da sve telo tvoje bude bačeno u pakao (Mt.5,29).
 
Pitanje 8. Kako treba prihvatati onoga ko se iskreno kaje?
Odgovor: Kao što nas je poučio Gospod, rekavši: Sazovi prijatelje i susede govoreći im: Radujte se sa mnom, jer nađoh ovcu svoju izgubljenu (Lk.15,6).
 
Pitanje 9. Kakvo raspoloženje treba da imamo prema nepokajanom grešniku?
Odgovor: Kakvo nam je zapovedio Gospod, rekavši: A ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt. 18,17), i kakvom nas uči apostol, napisavši: Da se klonite od svakoga brata koji živi neuredno, a ne po predanju koje primiše od nas (2.Sol.Z,6).
 
Pitanje 10. Sa kakvim strahom i sa kakvim suzama duša koja je obremenjena mnogim grehovima treba da se udaljava od poroka, te sa kakvom nadom i sa kakvim osećanjem treba da pristupa Bogu?
Odgovor: Ona, najpre, treba da omrzne svoj raniji grešni život, osećajući odvratnost i gađenje prema samom sećanju na njega, jer je napisano: Omrzeh i zgadih se na nepravdu, a Zakon tvoj zavoleh (Ps.118,163). Zatim, kao učitelja straha, ona treba da prihvati pretnju večnim sudom i kaznom, te da pozna da je vreme pokajanja vreme suza, kao što uči David u šestom Psalmu. Nepobitno se uverivši u očišćenje grehova krvlju Hristovom, radi velikog milosrđa i mnoštva štedrosti Boga koji je rekao: Ako gresi vaši budu kao skerlet, postaće beli kao sneg i ako budu crveni kao purpur, postaće kao vuna (Is.1,18), duša stiče sposobnost i snagu da ugađa Bogu i da govori: Uveče dolazi plač, a izjutra radost. I ti si promenio plač moj na radost, skinuo sa mene vreću, i opasao me veseljem. Stoga će ti pevati slava moja (Ps.29,6; 12-13). Na taj način pristupivši Bogu, ona mu peva, govoreći: Uzvišavaću te, Gospode, jer si me podigao, i nisi obradovao neprijatelje moje zbog mene (st. 2).
 
Pitanje 11. Kako se može doći do mržnje prema gresima?
Odgovor: Neprijatni i neugodni završetak dela uvek pobuđuje mržnju prema njegovim vinovnicima. Prema tome, onaj ko se sa sigurnošću uveri u to da su gresi uzroci mnogih i velikih zala, dobrovoljno i po unutrašnjem ubeđenju će osetiti mržnju prema njima, kao što je pokazao onaj ko je rekao: Omrzeh i zgadih se na nepravdu (Ps.118,163).
 
Pitanje 12. Kako da se duša sa izvesnošću uveri da joj je Bog oprostio grehe?
Odgovor: Ona će imati to uverenje ukoliko u sebi prepozna raspoloženje onoga koji je rekao: Omrzeh i zgadih se na nepravdu. Jer, Bog je radi otpuštanja naših grehova poslao Jedinorodnog Sina svoga, unapred sa svoje strane svima oprostivši grehe. Sveti David opeva milost i pravdu (Ps. 100,1) i svedoči da je Bog milostiv i pravedan (Ps.111,4). Stoga je neophodno da sa svoje strane učinimo ono što su proroci i apostoli rekli o pokajanju, kako bi se otkrili sudovi pravde Božije i kako bi se projavilo Njegovo milosrđe u otpuštanju grehova.
 
Pitanje 13. Da li onaj ko je zgrešio posle krštenja i pao u mnoštvo zala, treba da očajava zbog svoga spasenja? I do kog stepena grešnosti se, kroz pokajanje, možemo uzdati u čovekoljublje Božije?
Odgovor: Razlog za očajanje može postojati samo ukoliko je moguće izmeriti veličinu milosrđa Božijeg i sa njom uporediti mnoštvo i značaj grehova. Međutim, pošto se gresi, kao što je prirodno, mogu izmeriti i izbrojati, a milosrđe Božije i štedrost Božija – ne mogu, nije vreme za očajanje, nego za poznanje milosrđa i osudu grehova. Njihov oproštaj je, po napisanom, pružen krvlju Hristovom (Ef.1,7). Da ne treba da očajavamo poučavaju nas mnogobrojna i različita mesta u Pismu, a posebno priča Gospoda našega Isusa Hrista o sinu koji je uzeo očev imetak i potrošio ga u gresima. Njegovo pokajanje je, međutim, bilo prihvaćeno sa velikom svetkovinom, kao što saznajemo iz samih reči Gospodnjih (Lk. 15). I kroz Isaiju Bog govori: Ako gresi vaši budu kao skerlet, postaće beli kao sneg, i ako budu crveni kao purpur, postaće kao vuna (Is.1,18). Uostalom, mi treba da znamo da ova istina važi samo ako pokajanje dovodi do raspoloženja gnušanja prema grehu, kao što je napisano u Starom i Novom Zavetu, i kada postoji dostojan plod, kao što je rečeno u posebnom odgovoru.
 
Pitanje 14. Po kakvim plodovima treba prepoznati istinsko pokajanje?
Odgovor: Narav onih koji se kaju, raspoloženje onih koji se uklanjaju od greha i staranje o dostojnim plodovima pokajanja opisani su na posebnim mestima.
 
Pitanje 15. Šta znače reči: Koliko puta, ako mi zgreši brat moj, da mu oprostim (Mt. 18,21)? I koje mi je grehe dopušteno da opraštam?
Odgovor: Vlast otpuštanja nije data u bezodnosnom smislu, nego zavisi od poslušnosti i saglasnosti onoga ko se kaje sa onim ko se stara o njegovoj duši. Jer, o takvima je napisano: Ako se dva od vas slože na zemlji u bilo kojoj stvari za koju se uzmole, daće im Otac moj koji je na nebesima (Mt.18,19). O vrsti, pak, grehova koje treba praštati ne treba ni pitati, budući da nam Novi Zavet nije ukazao ni na kakvu razliku. On onima koji se kaju kako treba obećava otpuštanje svakoga greha. I sam Gospod je obećao ispunjenje molbe o svakoj stvari.
 
Pitanje 16. Zbog čega je duša ponekad skrušena i bez ikakvog staranja i tuga kao da je obuzima sama od sebe, a ponekad je neosetljiva tako da ni uz napor ne može postati skrušena?
Odgovor: Takva skrušenost je dar Božiji. On se daje ili radi pobuđivanja želje, tj. da bi duša, okusivši slast tuge, nastojala da je zavoli, ili kao pokazatelj da duša, uz marljivo staranje, može prebivati u svagdašnjem skrušenju. Zbog toga oni koji su ga odbacili iz nemarnosti i ostaju bez ikakvog opravdanja. Onaj, pak, ko ni uz naprezanje ne može da postigne skrušenost, [treba da zna da trpi posledice] svoje ranije nemarnosti (budući da bez razmišljanja, bez mnogog i neprekidnog upražnjavanja, nije moguće bilo čemu odjednom pristupiti i odmah postići uspeh). Osim toga, [on treba da zna] da mu je duša obuzeta drugim strastima, koje joj ne dozvoljavaju da slobodno deluje u onome što bi htela, po načelu koje je izložio apostol, rekavši: A ja sam telesan, prodan u ropstvo grehu. Jer, ne znam šta činim, jer ne činim ono što hoću, nego što mrzim to činim (Rim.7,14-15), i još: Tada to ne činim više ja, nego greh koji živi u meni (Rim.7,17). Uostalom, Bog, radi našeg dobra, popušta tako nešto da bi duša, trpeći i nevoljno, shvatila ko njome vlada, te da bi se, saznavši da nevoljno služi grehu, oslobodila iz đavolskih mreža, stičući milosrđe Božije, koje je spremno da prihvati one koji se istinski kaju.
 
Pitanje 17. Da li će onaj ko se u mislima priseti kušanja hrane, a potom sam sebe osudi, biti osuđen kao onaj koji se brine o hrani?
Odgovor: Ukoliko se to sećanje dešava pre gladi, pre nego što priroda počne da uznemirava, očigledno je da se radi o rasejanosti duše koja pokazuje sklonost prema onom sadašnjem i nemarnost prema bogougađanju. Pa ipak, milosrđe Božije je i u tom slučaju spremno: onaj koji je sam sebe osudio oslobađa se krivice zbog pokajanja, naročito ako se ubuduće čuva od saplitanja, pamteći Gospodnju reč: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što gore ne dogodi (Jn.5,14). Dešava se, pak, da priroda deluje i da se javlja glad, te osećanje pokreće sećanje, ali razum pobeđuje staranjem i upražnjavanjem u onome što je bolje. Tada sećanje ne zaslužuje osudu, već je pobeda dostojna hvale.
 
Pitanje 18. Da li je ispravno da se onome, koji je u bratstvu nekada zgrešio, posle mnogo podviga poveri neko delo radi staranja i, ako treba – kakvo?
Odgovor: Sećajući se apostola, koji kazuje: Ne budite na spoticanje ni Judejcima, ni Jelinima, ni Crkvi Božijoj. Kao što i ja u svemu svima ugađam, ne tražeći korist svoju nego mnogih, da se spasu (1.Kor.10.32-33), treba da se postaramo da u čemu ne ometemo Jevanđelje Hristovo, te da ne postanemo sablazan za slabe ili da koga naučimo poroku. Stoga u određivanju takvih ljudi treba gledati i otkrivati šta služi na izgrađivanje vere i na napredovanje u svakoj vrlini u Hristu.
 
Pitanje 19. Treba li onoga koji se podozreva u grehu, premda ga ne čini javno, pratiti da bi se otkrilo ono u šta se sumnja?
Odgovor: Lukava podozrenja, koje nastaju iz zluradosti, apostol osuđuje (1.Tim.6.4). Onaj, pak, kome je povereno staranje o svima, treba sve pažljivo da nadgleda sa ljubavlju Hristovom i sa željom da isceli osumnjičenog, kako bi se ispunilo ono što apostol kaže: Da bismo pokazali svakoga čoveka savršena u HristuIsusu(Kol.1,28).
 
Pitanje 20. Da li onaj ko je ranije živeo u grehu treba da izbegava opštenje sa nepravoslavnima, ili da se uklanja i od opštenja sa onima koji rđavo žive?
Odgovor: Apostol je rekao: Da se klošte od svakoga brata koji živi neuredno, a ne po predanju koje primiše od nas (2.Sol.Z,6). Stoga je uopšte svako opštenje, bilo umom, bilo rečju, bilo delom, sa bilo čime zabranjenim za svakog štetno u opasno. Utoliko pre, pak, toga treba da se čuvaju oni koji su ranije živeli u grehu. Naime, duša, koja je navikla na greh, većim delom zadržava sklonost ka njemu. Pri staranju o onima koji su bolesni telom strogo se pazi da im je nedostupno i ono je često korisno za zdrave. O bolesnim dušom potrebno je, pak, još više opreznosti i brižljivosti. Govoreći na sličnu temu, apostol izobražava kolika je šteta od opštenja sa onima koji su se prepustili grehu: Malo kvasca sve testo ukiseli (1.Kor.5,6). I ako je tolika šteta od opštenja sa onima koji greše naravstveno, šta da se kaže o onima koji zločastivo misle o Bogu. Njima beščasne strasti, u koje su jednom pali zbog zloverja, ne dopuštaju da budu ispravni ni u ostalom, što se vidi iz mnogih mesta, i iz onoga što je o nekima rečeno u poslanici Rimljanima: I kako ne mariše da poznaju Boga, predade ih Bog u pokvaren um da čine što je neprilično, njih koji su ispunjeni svake nepravde, bluda, zloće, lakomstva, nevaljalstva, puni zavisti, ubistva, svađe, lukavstva, zloćudnosti, došaptači, opadači, bogomrsci, nasilšci, hvalisavci, gordeljivci, izmišljači zala, nepokorni roditeljima, nerazumni, nevere, neosetljivi, nepomirljivi, nemilostivi. Oni, poznavši pravdu Božiju, da koji to čine zaslužuju smrt, ne samo da čine to nego i odobravaju onima koji to čine (Rim.1,28-32).
 
Pitanje 21. Odakle rasejanost i pomisli? I kako da ih dovedemo u red?
Odgovor: Rasejanost nastaje zbog besposlenosti uma, koji se ne bavi onim što je neophodno. Um, pak, ostaje u bešoslenosti i nemarnosti zbog neverovanja u prisustvo Boga, koji ispituje srca i unutrašnjosti. Jer, kad bi verovao, on bi, bez sumnje, ispunjavao ono što je rečeno: Svagda vidim pred sobom Gospoda: On mi je sa desne strane da ne posrnem (Ps.15,8). Ko je, pak, dostigao do toga, nikada se neće usuditi, niti će imati kada da pomisli bilo šta što ne izgrađuje veru, čak ni ono što izgleda dobro, a kamoli nešto zabranjeno i Bogu mrsko.
 
Pitanje 22. Zbog čega se javljaju nepristojna noćna maštanja?
Odgovor: Ona se javljaju zbog neurednih duševnih pokreta tokom dana. Ukoliko, pak, duša ostane čista, razmišljajući o sudovima Božijim i neprestano se poučavajući u onome što je divno i Bogu ugodno, i snoviđenja će biti slična.
 
Pitanje 23. U kojim rečima se projavljuje praznoslovlje?
Odgovor: Uopšte, svaka reč koja nije usmerena ka potrebi koju imamo po Bogu jeste prazna reč. Takva reč sadrži opasnost. Ukoliko nije usmerena na izgrađivanje vere, čak i da je dobra, ona ne opravdava onoga koji je izrekao. Samim tim što nije rečena radi izgrađivanja vere, ona žalosti Svetog Duha Božijeg. Tome nas jasno pouči apostol, govoreći: Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra za izgrađivanje onoga što je potrebno, da donese blagodat onima koji slušaju (Ef.4,29), i još dodavši: I ne žalostite Svetoga Duha Božijega, kojim ste zapečaćeni (st. 30). Treba li, pak, uopšte i govoriti o tome kakvo je zlo ožalostiti Svetog Duha Božijeg?
 
Pitanje 24. Šta je uvreda?
Odgovor: Svaka reč koja je izrečena sa namerom da obeščasti jeste uvreda, čak i ako sama po sebi i ne izgleda uvredljiva. To se vidi iz Jevanđelja u kome je kaže o Judejcima: Oni ga izgrdiše, i rekoše: Ti si učenik njegov (Jn.9,28).
 
Pitanje 25. Šta je ogovaranje?
Odgovor: Čini mi se da postoje dva slučaja u kojima je o nekome dozvoljeno govoriti ružno: kada je potrebno posavetovati se sa nekim ko je iskusan u ispravljanju grešnika, i kada postoji potreba da se upozore drugi koji, iz neznanja, često mogu biti u opštenju sa lošim čovekom, smatrajući ga dobrim. Apostol, međutim, zapoveda da se ne mešamo sa takvima (1.Kor.5,11) da ne bismo stavili omču na dušu svoju. Tako je postupao i sam apostol, kao što vidimo iz Poslanice Timoteju: Aleksandar kovač mnoga mi zla učini. Njega se i ti čuvaj, jer se veoma protivio našim rečima (2.Tim.4,14-15). Onaj, pak, ko bez takve neophodnosti govori o drugome sa namerom da razglasi ili ocrni, jeste klevetnik, pa makar i istinu govorio.
 
Pitanje 26. Šta zaslužuje onaj ko kleveće brata ili ko bez prigovora sluša klevetnika?
Odgovor: Obojica zaslužuju odlučenje. Jer, rečeno je: Izgonim onoga ko tajno opada bližnjega svoga (Ps.100,5), i na drugom mestu. Ne slušaj klevetnika sa uživanjem da se ne bi prevaznosio (Prič.20,13).
 
Pitanje 27. Kako postupiti sa onim koji bude rđavo govorio o nastojatelju?
Odgovor: Osuda za takvo delo se jasno vidi iz gneva Božijeg na Mariju, koja je rđavo govorila o Mojsiju. Njen greh Bog nije ostavio bez kazne, premda se za nju molio i sam Mojsije (Broj. 12).
 
Pitanje 28. Da li treba verovati onome koji kaže da nema ništa loše u srcu, premda drugome odgovara drskim glasom i drskim rečima?
Odgovor: Nisu sve duševne strasti, kao uostalom ni telesne, uočljive za svakoga, pa često ni za samog strasnika. Oni koji imaju znanja o telu po nekim obeležjima mogu prepoznati bolesti koje su skrivene i neprimetne i samom bolesniku. Tako je i sa dušom. Premda grešnik ne oseća sopstvenu bolest, treba verovati Gospodu, koji je njemu i onome ko je sa njim odlučno rekao: Zao čovek iz zle riznice srca svoga iznosi zlo (Lk.6,45). Zao čovek često pritvorno govori ili čini nešto dobro, dok dobar ne može da se pretvara u nečemu rđavom. Jer, rečeno je: Nastojte dobro činiti ne samo pred Gospodom, nego i pred svima ljudima (Rim.12,17).
 
Pitanje 29. Kako je moguće ne gneviti se?
Odgovor: Nećeš se gneviti ukoliko uvek budeš imao misao da si pred Bogom koji te posmatra i koji je blizu tebe. Jer, koji podanik će se pred očima gospodara usuditi na nešto što mu nije ugodno? Isto tako, nećeš se gneviti ukoliko ne budeš očekivao da ti se drugi povinuju, već se sam budeš povinovao, smatrajući sve višim od sebe. Onaj ko zahteva poslušnost radi svoje koristi, neka zna da Reč Gospodnja poučava da svako bude na usluzi drugima. Onaj, pak, ko kažnjava zbog nepoštovanja zapovesti Gospodnje, treba da poseduje milosrđe i sažaljenje, a ne gnev, kako bi postupao kao onaj ko je rekao: Ko oslabi, a da ija da ne oslabim (2.Kor.11,29).
 
Pitanje 30. Kako u sebi iskoreniti strast zle požude?
Odgovor: Nju treba iskoreniti plamenom željom za ispunjavanjem volje Božije, kakvu je pokazao onaj ko je rekao: Sudovi su Gospodnji istiniti, pravedni svi zajedno: bolji su od zlata i dragog kamenja, i slađi od meda i saća (Ps.18,10-11). Jer, želja za boljim, kada postoji mogućnost i snaga za naslađivanjem onoga što se želi, kao što su učili sveti oci, uvek podstiče na izbegavanje i gnušanje onim što je beznačajnije, i utoliko pre onim što je rđavo i sramno.
 
Pitanje 31. Da li se smeh potpuno zabranjuje?
Odgovor: Gospod osuđuje one koji se smeju sada (Lk.6,25). Stoga je jasno da verni nema kada da se smeje. Osim toga, tako je mnogo onih koji vređaju Boga prestupanjem zakona (Rim.2,23) i koji umiru u grehu, zbog kojih treba patiti i plakati.
 
Pitanje 32. Zbog čega nastaje prerana i neumerena sanjivost i kako se izbaviti od nje?
Odgovor: Takva sanjivost nastaje kada duša postane lenja u razmišljanju o Bogu i kada prenebregavamo sudove Božije. Od nje se izbavljamo kada u sebi vaspostavljamo pravi i dolični pojam o Božijoj uzvišenosti, kao i želju da ispunjavamo volju Božiju, ugledajući se na onoga koji je rekao: Neću dati sna očima svojima, ni veđama svojim da dremaju dok ne nađem mesto Gospodu, obitalište Bogu Jakovljevom (Ps. 131,4-5).
 
Pitanje 33. Po čemu se prepoznaje čovekougodnik?
Odgovor: Po tome što prema onima koji ga hvale pokazuje usrdnost, a prema onima koji ga osuđuju – nemarnost. Jer, onaj ko hoće da ugađa Gospodu treba da je uvek i svagde jednak, ispunjavajući rečeno: Sa oružjem pravednosti desnim i levim, u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali, kao varalice i isttiti (2.Kor.6,7-8).
 
Pitanje 34. Kako izbeći strast čovekougađanja i slabost prema ljudskim pohvalama?
Odgovor: Njih treba izbeći nesumnjivom ubeđenošću u prisustvo Božije, nerasejanim staranjem oko bogougađanja i žarkom željom za blaženstvima, koja je obećao Gospod. Jer, niko se pred očima gospodara, na njegovu sramotu i svoju štetu, ne stara da ugodi sluzi sličnom sebi.
 
Pitanje 35. Kako se prepoznaje gordi i čime se leči?
Odgovor: On se prepoznaje tako što ište prvenstvo. On se, pak, leči ukoliko poveruje sudu onoga koji je rekao: Bog se protivi gordima, a smirenima daje blagodat (Jak.4,6). Jedan jezik (ili zanat) se ne može zaboraviti ukoliko se potpuno ne prestane ne samo sa govorenjem (ili činjenjem), već i sa slušanjem onih koji govore (i gledanjem onih koji rade). Isto tako treba znati da se čovek ne može izlečiti od gordosti ukoliko ne napusti sve pomisli o prvenstvu, sve i ako se prepadne od osude koja je izrečena toj strasti. To treba imati u vidu u odnosu na svaki porok.
 
Pitanje 36. Treba li tražiti čast?
Odgovor: Mi smo naučeni da odajemo čast onome kome pripada (Rim.13,7), a ne da je sami ištemo, budući da je Gospod rekao: Kako vi možete verovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite (Jn.5,44). Stoga je traženje slave od ljudi dokaz neverovanja i otpadanje od bogopoštovanja, s obzirom da je i apostol rekao: Jer, kad bih još ljudima ugađao, ne bih bio sluga Hristov (Gal.1,10). I kad se tako osuđuju oni koji prihvataju slavu koju im ljudi ukazuju, šta da se kaže o veličini osude onih koji sami traže slavu koja im se ne ukazuje?
 
Pitanje 37. Na koji način onaj koji je lenj prema izvršavanju zapovesti može zadobiti marljivost?
Odgovor: Tako što će se nepobitno uveriti u prisustvo Svevidećeg Vladike-Boga, u opomene koje su izrečene lenjima, u nadu velike nagrade od Gospoda, koja je obećana preko apostola Pavla, tj. da će svaki primiti svoju nagradu prema svome trudu (1.Kor.Z,8), i u sve ono što je slično tome napisano da bi se su svakome pobudila njegova sopstvena marljivost ili trpljenje u slavu Božiju.
 
Pitanje 38. Šta ako brat, dobivši naređenje, najpre protivreči, a zatim sam od sebe pristupi delu?
Odgovor: On neka zna da, kao svadljiv čovek, koji i druge navodi na prepiranje, za svoje protivrečenje podleže osudi: Zao čovek uzvraća protivrečenjem, ali će Gospod na njega poslati nemilosttog anđela (Prič.17,11). Neka se on istovremeno uveri da protivrečenje predstavlja ne samo neposlušnost prema čoveku, već i prema samome Gospodu, koji je rekao: Ko vas sluša mene sluša, i ko se vas odriče, mene se odriče (Lk.10,16). Stoga neka on najpre sa skrušenošću zamoli za oproštaj i zatim, ako dozvole, pređe na posao.
 
Pitanje 39. A šta ako neko, poslušavši, počne da ropće?
Odgovor: Apostol je rekao: Sve činite bez gunđanja i dvoumljenja (Fil.2,14). Stoga se onaj koji ropće odvaja od jedinstva sa bratijom, te se njegovo delo izuzima iz njihove ucotrebe. Očigledno je da takav čovek pati i od neverovanja i od kolebanja u nadi.
Pitanje 40. Kako treba popravljati onoga ko žalosti brata?
Odgovor: Ako se radi o žalosti o kojoj je apostol rekao: Jer se ožalostiste po Bogu, da ni u čemu ne budete oštećeni od nas (2.Kor.7,9), onaj koji ožalošćuje nema potrebu za ispravljanjem, već onaj koga žaloste treba da pokaže osobine žalosti po Bogu (10). Ako ga je, pak, ožalostio zbog nečeg beznačajnog, on treba da se priseti onoga što je rekao apostol: Ako li se brat tvoj zbog jela žalosti, već ne postupaš po ljubavi (Rim.14,15). I poznavši svoj greh, neka izvrši ono je Gospod rekao: Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i onde se setiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj (Mt. 5,23-24).
 
Pitanje 41. Šta ako onaj ko ožalošćuje ne pristaje da se izvini?
Odgovor: Prema njemu treba postupiti onako kako Gospod nalaže da postupimo sa nepokajanim grešnikom: A ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt.18,17).
 
Pitanje 42. A šta ako uvređeni ne želi da se pomiri, iako mu uvredilac traži oproštaj?
Odgovor: Sud Gospodnji o takvom je jasno prikazan u priči o sluzi koji nije hteo da se smiluje, iako ga je drugi molio. Videvši pak drugari njegovi… objasniše gospodaru svome. I razgnevi se gospodar njegov, liši ga svoje milosti i predade ga mučiteljima, dok ne vrati sve što mu je dugovao (Mt.18,31-34).
 
Pitanje 43. Kako se treba odnositi prema onome ko budi na molitvu?
Odgovor: Onaj,ko zna za štetu sna, tj. da duša nije svesna ni same sebe dok spava, a takođe i korist od bdenja, i posebno za izuzetnu slavu čovekovog stajanja pred Bogom u molitvi, prema onome ko ga budi na molitvu ili na ispunjavanje bilo koje zapovesti će se odnositi kao prema dobročinitelju koji mu čini veliko dobro, koje prevazilazi svaku želju.
 
Pitanje 44. Šta, pak, zaslužuje onaj ko se ogorči ili razgnevi kad ga bude?
Odgovor: On najpre zaslužuje da bude odlučen i lišen hrane, ukoliko je sposoban, kako bi došao do skrušenosti i poznao kakvih i kolikih dobara se lišava zbog svoje nerazumnosti. Na taj način će se preobratiti, obradovavši se sa zahvalnošću, kao i onaj ko je rekao: Opomenuh se Boga, i obradovah se (Ps.76,4). A ako, pak, ostane neosetljiv, neka se odseče kao truli i bolesni ud od tela. Jer, napisano je: Jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojih negoli da sve telo tvoje bude bačeno u pakao (Mt.5,30).
 
Pitanje 45. Hoće li dobiti bilo kakvo olakšanje onaj ko je bio nemaran prema poznanju volje Gospodnje, iako je čuo da je Gospod rekao: A onaj sluga koji je znao volju gospodara svoga i nije pripravio niti učinio po volji njegovoj, biće mnogo bijen; a koji nije znao, pa je učinio što zaslužuje batine, biće malo bijen (Lk.12,47-48)?
Odgovor: Očigledno je da je neznanje takvog čoveka pritvorno i da podleže neminovnoj osudi zbog greha. Jer, Gospod govori: Da nisam došao i govorio im, ne bi greha imali; a sad izgovora nemaju za greh svoj (Jn.15,22). Jer, Sveto Pismo svagde i svima saopštava volju Božiju. Stoga se takav čovek ne osuđuje manje, tj. kao oni koji ne znaju, nego strožije, jednako sa onima o kojima je napisano: Kao gluva aspida, koja zatiskuje uvo svoje, koja ne čuje glas bajača ni vračara vešta u vračanju (Ps.57,5-6). Ako, pak, onaj kome je poveren domostroj [tj. služenje] reči zanemari svoje služenje, biće, kao što je napisano, osuđen kao ubica (Jez.33,8).
 
Pitanje 46. Da li je kriv za greh onaj ko drugome dopušta da ga učini?
Odgovor: Taj sud je očigledan iz reči Gospodnjih, upućenih Pilatu: Zato onaj koji me predade tebi ima veći greh (Jn.19,11). Naime, jasno je da je i Pilat, popustivši izdajnicima, učinio greh, premda – manji. To jasno pokazuje i Adam, koji je popustio Evi, i Eva, koja je popustila zmiji. Jer, niko od njih nije ostao nekažnjen kao nevin. Prilikom pažljivijeg razmatranja, to pokazuje i sam Božiji gnev na njima. Jer, kad je Adam, pravdajući se, rekao: Žena, koju si udružio sa mnom, dade mi s drveta, te jedoh, Bog odgovara: Stoga što si poslušao reč žene svoje i okusio od drveta koje ti je jedino bilo zabranjeno, neka ti je zemlja prokleta u delima tvojim, i ostalo (Post.3,12; 17).
 
Pitanje 47. Treba li ćutati kada drugi greše?
Odgovor: Da ne treba ćutati vidi se iz zapovesti Gospoda, koji je u Starom Zavetu rekao: Prekori bližnjega svoga, i nećeš primiti greh preko njega (Z.Moj.19,17). I u Jevanđelju [se kaže]: Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo; ako te posluša dobio si brata svoga. Ako li te ne posluša uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da na ustima dva ili tri svedoka ostane svaka reč. Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt.18,15-17). Koliko je velika osuda za taj greh može se saznati, najpre, iz određenja Gospodnjeg, koji je uopšteno rekao: A ako je neposlušan Sinu, neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu (Jn.3,36), a zatim iz pripovesti koje se mogu naći u Starom i Novom Zavetu. Jer, kad je Ahar ukrao zlatan sasud i plašt, gnev Gospodnji beše na čitavom narodu, premda se nije znalo ko je grešnik, ni o kom se grehu radi. I tako je bilo sve dok nije otkriven pomenuti Ahar, koji je sa svojima doživeo užasno uništenje (Is.Nav. 7). Ilije, pak, koji je imao sinove pogibli, nije ćutao, nego ih je često savetovao i govorio: Nemojte, deco moja. Nije dobro što čujem o vama (1.Car.2,12; 24). On im je i mnogim drugim rečima pokazivao nepriličnost greha i neminovnost suda. Pa ipak, budući da ih nije dostojno kaznio i da nije pokazao potrebnu odlučnost, on je izazvao toliki gnev Božiji da je narod bio uništen zajedno sa njegovim sinovima. Pri tome su tuđinci odneli kovčeg zaveta, a on sam je skončao žalosnom smrću. I kad je planuo takav gnev prema ljudima koji nisu imali učešća sa grešnicima, nego su ih čak ometali i svedočili im o grehu, šta da se kaže o onima koji znaju i ćute? Ukoliko ne izvrše ono što je apostol savetovao Korinćanima, rekavši: Zašto ne plačete, da bi se izbacio između vas onaj koji je učinio to delo (1.Kor.5,2), i ono o čemu je kasnije sam svedočio, napisavši: Jer, gle, baš to što se vi po Bogu ožalostiste, kakvu brižljivost stvori u vama, pa pravdanje, pa nezadovoljstvo, pa strah, pa želju, pa revnost, pa kažnjavanje! U svemu pokazaste sebe čistim u ovoj stvari (2.Kor.7, 11), i oni će, bez sumnje, i sada biti u opasnosti da se podvrgnu istoj propasti, ili čak još užasnijoj, s obzirom da je, u poređenju sa onim koji odbacuje Mojsijev zakon, gori onaj koji odbacuje Gospoda i usuđuje se na isto što i onaj koji je ranije grešio i koji je ranije bio osuđen. Jer, ako je Kain sedam puta bio kaž njen, Lameh će, učinivši sličan greh, biti kažnjen sedamdeset puta sedam (Post.4,24).
 
Pitanje 48. U čemu se sastoji koristoljublje?
Odgovor: Ono se sastoji u prelaženju granica zakona. Po Starom Zavetu to znači brinuti se više o sebi, negoli o bližnjem, budući da je napisano: Ljubi bližnjega svoga kao sebe samoga (Lev.19,18). Po Jevanđelju, pak, to znači brinuti se o nečemu u vezi sa sobom preko dnevnih potreba, slično onome koji je čuo: Bezumniče, ove noći tražiće dušu tvoju od tebe; a ono što si pripremio, čije će biti (Lk.12,20). Ovome Gospod pridodaje opšti zaključak: Tako biva onome koji sebi teče blago, a ne bogati se uBogu(st. 21).
 
Pitanje 49. Šta znači biti sujetan?
Odgovor: Sve što se ne preduzima iz potrebe, nego radi razmetanja, podleže optužbi za sujetu.
 
Pitanje 50. [Ima ljudi] koji odbacuju skupocenu odeću, ali žele da im jeftina odeća ili obuća lepo stoje. Da li on čini greh i pati li od kakve strasti?
Odgovor: Onaj ko želi da mu (odeća ili obuća) lepo stoje sa ciljem da se dopadne ljudima, očigledno pati od čovekougađanja, udaljuje se od Boga i u najbezvrednijim stvarima ispoljava strast sujete.
 
Pitanje 51. Šta znači „raka“ (Mt.5,22)?
Odgovor: To je pomesni izraz, ne odviše uvredljiv, koji se koristi [u razgovoru] sa bliskim ljudima.
 
Pitanje 52. Apostol na jednom mestu govori: Ne budimo sujetni (Gal.5,26), a na drugom: Ne radeći samo prividno kao da ugađate ljudima (Ef.6,6). Ko je, dakle, sujetan i ko je čovekougodnik?
Odgovor: Smatram da je sujetan onaj ko dela ili govori samo radi svetske slave od onih koji ga vide ili čuju. Čovekougodnik je, pak, onaj koji čini ono što je po volji nekog čoveka, pa makar se radilo i o nečem nečasnom.
 
Pitanje 53. Šta je „nečistota tela“, a šta – „nečistota duha“? Kako da budemo čisti od njih? I šta je „svetinja“, i kako da je zadobijemo (2.Kor.7,1)?
Odgovor: Nečistota tela se sastoji u opštenju sa onima koji čine ono što je zabranjeno, a nečistota duha – u ravnodušnosti prema onima koji misle ili čine ono što je zabranjeno. Čovek će biti čist od njih ukoliko se bude povinovao apoetolu koji govori: Sa takvim zajedno i da ne jedete (1.Kor.5,11), kada u sebi oseti ono što je David rekao: Obuzima me žalost zbog grešnika koji ostavljaju zakon tvoj (Ps.118,53), i kada pokaže žalost koji su stekli Korinćani, pošto su okrivljeni da su ravnodušno gledali grešnika. Tom žalošću oni su u svemu sebe pokazali čistim u toj stvari (2.Kor.7,11). A „svetinja“ je posvećivanje sebe svetome Bogu, uz svecelo i neprekidno staranje i brigu o onome što je Njemu ugodno, budući da se ono što je oštećeno ne prihvata kao prinos Bogu, i budući da bi bilo nečastivo i drsko prepuštati opštem i ljudskom korišćenju ono što je jedino Njemu prineto.
 
Pitanje 54. Šta je samoljublje i po čemu se prepoznaje samoljubivi?
Odgovor: Mnogo šta je o njemu rečeno u prenesenom značenju, kao na primer: Koji voli dušu svoju izgubiće je, a ko mrzi dušu svoju na ovome svetu, sačuvaće je za život večni (Jn.12,25). Prema tome, samoljubiv je onaj ko sebe ne voli pravom ljubavlju. On se prepoznaje po tome što sve što čini, čini sebe radi, čak i ono što je u skladu sa zapovešću. Onaj, naime, ko radi svoga spokojstva prenebregne bilo šta što je bratu potrebno, bilo da se tiče duše ili tela, već i drugima čini očiglednim porok samoljublja, koji se završava propašću.
 
Pitanje 55. Kakva je razlika između ogorčenja, jarosti, gneva i besa?
Odgovor: Razlika između jarosti i gneva sadržana je, možda, u raspoloženju i jačini. Jer, strast onoga ko se gnevi sastoji se samo u raspoloženju, kao što pokazuje onaj ko je rekao: Gneveći se ne grešite (Ps.4,5). Jarost, međutim, već pokazuje nešto više, budući da je rečeno: Njihova jarost je slična zmijskoj (Ps.57,5), i: A beše Irod jarostan na Tirce i Sidonce (Dap.12,20). Najjači, pak, pokret jarosti naziva se bes, dok je ogorčenje strašno ukorenjivanje poroka u čoveku.
 
Pitanje 56. Gospod tvrdi da će se poniziti onaj ko sebe uzvisuje (Lk.18,14). I apostol zapoveda: Nemojte gordo mislitpi (Rim.12,16). Na drugom mestu on govori: Samoljubivi, gordeljivi, naduveni (2.Tim.Z,2; 4), i još: Ljubav se ne nadima (1.Kor.13,4). Ko je, dakle, visokouman, ko ohol, ko gordeljiv, ko nadmen, a ko naduven?
Odgovor: Visokouman je onaj ko sam sebe uzdiže, koji visoko misli o sopstvenim uspesima, prevaznosi se poput poznatog fariseja (Lk.18,11 i dr.) i ne stavlja se na isti nivo sa smernima. On može da se nazove i naduvenim, kao što behu okrivljeni i Korinćani (1.Kor.5,2). Ohol je onaj ko se ne saobražava propisima, ko se ne „drži pravila“ u životu, ko ne misli „isto“ (Fil.3,16), nego izmišlja sopstveni put pravde i pobožnosti. Gord je onaj ko se hvališe onim što ima i ko nastoji da izgleda nešto više od onoga što zaista jeste. A nadmeni je jedno isto sa gordim ili blizak njemu, kao što reče apostol: Postao je nadmen ništa ne znajući (1.Tim.6,4).
 
Pitanje 57. Zar nije bolje ostaviti na miru onoga ko ima nepopravljiv nedostatak i od čestih prekora postaje još lošiji?
Odgovor: O tome je i na drugom mestu rečeno. One koji greše treba ispravljati strpljivo, koristeći način koji je Gospod pokazao. Na onoga, pak, koji se, kao [onaj] Korinćanin, ne ispravlja i pored osude i prigovora mnogih, treba gledati kao na neznabošca. Zadržavati, pak, onoga koga je Gospod osudio, ni u kom slučaju nije bezopasno. Jer, Gospod je rekao da je bolje, izgubivši jedno oko, ili jednu ruku, ili jednu nogu, ući u Carstvo, negoli poštedevši neki ud, biti čitav bačen u pakao ognjeni, gde je plač i škrgut zuba (Mt.5,29-30). I apostol svedoči da malo kvasca sve testo ukiseli (1.Kor.5,6).
 
Pitanje 58. Da li osudi podleže samo onaj ko namerno slaže, ili i onaj ko je iz neznanja rekao nešto što ne odgovara istini?
Odgovor: Očigledna je osuda Gospodnja i onih koji greše iz neznanja, budući da je rekao: A koji nije znao, pa je učinio što zaslužuje batine, biće malo bijen (Lk.12,48). Uostalom, pri doličnom pokajanju postoji izvesna nada na oproštaj greha.
 
Pitanje 59. Da li će biti osuđen kao lažov i onaj ko naumi da nešto učini, ali ipak ne učini?
Odgovor: Ako ono što je naumio da učini zahteva zapovest, on će biti osuđen ne samo kao lažov, nego i kao neposlušan, budući da Bog ispituje srca i unutrašnjosti (Ps.7,10).
 
Pitanje 60. Dešava se da neko odluči da učini nešto što nije bogougodno. Šta je za njega bolje: da odustane od rđave namere ili da izvrši greh iz straha da ne postane lažov?
Odgovor: Apostol govori: Mi nismo sposobni sami od sebe što pomisliti (2.Kor.Z,5). I sam Gospod ispoveda: Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe (Jn.5,30), i opet: Reči koje vam ja govorim ne govorim od samoga sebe (Jn.14,10), i još na drugom mestu: Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn.6,38). Stoga on treba da se najpre pokaje zbog toga što se usudio da se sam odluči na bilo šta (budući da ni nešto najbolje ne treba raditi samovoljno), a potom da prinese još veće pokajanje zbog toga što se nije pobojao da se odluči na nešto što nije Bogu ugodno. Delo, pak, koje je protivno zapovesti Božijoj treba napustiti, iako je već doneta odluka. To se jasno pokazuje na primeru apostola Petra, koji je odlučio: Nikada ti nećeš oprati moje noge. Međutim, kad je čuo prigovor Gospoda: Ako te ne operem, nemaš udela sa mnom, on je istog časa izmenio nameru, i rekao: Gospode, ne samo noge moje, nego i ruke i glavu (Jn.13, 8-9).
 
Pitanje 61. Šta treba činiti sa onim ko ne može ni da radi, niti hoće da uči Psalme?
Odgovor: Gospod je u priči o neplodnoj smokvi rekao: Poseci je! Zašto i zemlju da slabi (Lk.13,7). O njemu treba pokazati svekoliko staranje. Međutim, ako se nikako ne popravlja, treba učiniti isto ono što se zapoveda u vezi sa onim koji je uporan u grehu. Jer, onaj ko je lenj za dobro biće osuđen sa đavolom i njegovim anđelima.
 
Pitanje 62. Šta je učinio onaj koji se osuđuje poput onoga ko je sakrio talant?
Odgovor: Onaj ko bilo kakav Božiji dar čuva samo za sopstveno uživanje, ne čineći i drugima dobročinstva, biva osuđen kao onaj ko je sakrio talant.
 
Pitanje 63. Šta je učinio onaj ko se osuđuje poput onih koji ropću na „poslednje“ (Mt.20,11-12)?
Odgovor: Svako biva osuđen za sopstveni greh. Tako i oni koji ropću – zbog roptanja. Međutim, često se ropće i iz nekog posebnog razloga: jedni ropću stoga što nemaju dovoljno potrebnoga za hranu, kao stomakougodnici i oni koji obogotvoruju stomak; drugi stoga što su dobili istu platu sa poslednjima, otkrivajući u sebi zavist, koja je povezana sa ubistvom; a neki ropću i iz drugih razloga.
 
Pitanje 64. Gospod naš Isus Hristos govori: Bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenički o vrat njegov, i da potone u dubinu morsku, nego da sablazni jednoga od ovih malih (Mt.18,6; Lk.17,2). Šta znači sablažnjavati? Ili, kako se čuvati od tako strašne osude?
Odgovor: Sablažnjava onaj ko rečju ili delom krši zakon i drugoga uvodi u bezakonje (kao zmija Evu i Eva Adama); ili ko ometa ispunjavanje volje Božije (kao Petar Gospoda, rekavši: Bože sačuvaj, Gospode; to neće biti od tebe, zbog čega je čuo: Idi od mene, satano! Sablazan si mi, jer ne misliš šta je Božije nego što je ljudsko ( Mt. 16,22-23); ili ko usmerava misao slaboga prema bilo čemu zabranjenom, kao što je napisao apostol: Jer, ako tebe, koji imaš znanje, vidi neko gde sediš za trpezom u idolskom hramu, neće li se savjest njegova, zato što je slab, ohrabriti da jede idolske žrtve, i zatim dodao: Stoga, ako jelo sablažnjava brata moga, neću jesti mesa do veka, da ne sablaznim brata svoga (1.Kor.8,10; 13). Sablazan se javlja zbog mnogih razloga. Jer, sablazan nastaje ili krivicom onoga ko sablažnjava, ili je sam sablažnjeni krivac. I to se u njima dešava na različite načine:ponekad iz zlobe, a ponekad zbog neiskustva ili jednoga, ili drugoga. Događa se i to da prilikom ispravnog prenošenja reči postaje očiglednija zloba onih koji se sablažnjavaju. Slično je i u vezi sa delima, budući da se sablažnjeni sablažnjava ili stoga što neko izvršava zapovest Božiju, ili stoga što se bez straha koristi onim što od njega zavisi. Zbog toga, kada se ljudi spotiču ili sablažnjavaju o nešto što je učinjeno ili rečeno po zapovesti, kao što su se, prema svedočanstvu Jevanđelja, neki sablaznili onim što je Gospod činio i govorio po volji Oca, treba se setiti Gospodnjeg odgovora o njima. Kada su mu pristupili učenici Njegovi i rekli mu: Znaš li da su se, čuvši tu reč, fariseji sablaznili, On je odgovorio: Svako drvo koje nije usadio Otac moj nebeski, iskoreniće se. Ostavite ih, slepi su vođi slepima; a slepi slepoga ako vodi, oba će u jamu pasti (Mt.15,12-14). I mnogo se sličnog ovome može pronaći i u Jevanđeljima i kod apostola. A kada nekoga spotiče ili sablažnjava ono što zavisi od naše volje, treba da se setimo reči Gospodnjih, upućenih Petru: Znači, sinovi su oslobođeni. Ali da ih ne sablaznimo, idi na more i baci udicu, i koju ribu prvu uhvatiš, uzmi je; i kad joj otvoriš usta, naći ćeš statir: uzmi ga te im podaj za mene i za sebe (Mt.17,26-27), a takođe i onoga što je apostol napisao Korinćanima, govoreći: Neću jesti mesa do veka, da ne sablaznim brita svoga (1.Kor.8,1Z), i još: Dobro je ne jesti mesa i nepitivina i ne činiti ono na šta se brat tvoj spotiče ili sablažnjava ili slabi (Rim.14,21). Koliko je, pak, užasno ukoliko smo ravnodušni zbog brata koji se sablažnjava zbog stvari koje, kako izgleda, zavise od nas, pokazuje zapovest Gospodnja koja zabranjuje uopšte svaki oblik sablazni, i govori: Gledajte da ne prezrete jednoga od malih ovih; jer vam kažem da anđeli njihovi na nebesima stalno gledaju lice Oca moga nebeskoga (Mt.18,10). O tome svedoči i apostol, govoreći na jednom mestu: Stoga da ne osuđujemo više jedan drugoga, nego se više o tome starajte da ne postavljate bratu spoticanje ili sablazan (Rim.14,13). I na drugom mestu u razvijenijem obliku, odlučnije zabranjujući nedozvoljeno delo, on govori: Jer, ako tebe koji imaš znanje, vidi neko gde sediš za trpezom u idolskom hramu, neće li se savest njegova, zato što je slab, ohrabriti da jede idolske žrtve? I zbog tvoga znanja propada slabi brat, za koga Hristos umre, i zatim dodaje: A tako, grešeći se o braću i ranjavajući njihovu slabu savest, o Hrista se grešite. Stoga, ako jelo sablažnjava brata moga, neću jesti mesa do veka, da ne sablaznim brata svoga (1.Kor. 8,10-13). I još na drugom mestu on govori: Ili samo ja i Varnava nemamo pravo ovo činiti, i potom dodaje: Nego sve podnosimo, da ne učinimo kakve smetnje Jevanđelju Hristovom (1.Kor.9,6; 12). Kada se pokazalo koliko je užasno sablažnjavati brata onim što zavisi od nas, šta da se tek kaže o onima koji sablažnjavaju zabranjenim delima ili rečima. [Šta tek reći u slučaju] kad onaj ko sablažnjava poseduje preobilje znanja, ili nosi svešteni čin. Jer, on mora drugima da služi kao uzor i obrazac. Ako, pak, makar u malome zanemari nešto od napisanog, ili učini nešto zabranjeno, ili ne izvrši naloženo, ili uopšte prećuti nešto [što je dužan da kaže], on će podleći osudi po kojoj će se, kao što je rečeno, krv onoga koji zgreši iskati iz njegove ruke (Jez. 33,8).
 
Pitanje 65. Na koji način se istina drži u nepravdi (Rim.1,18)?
Odgovor: Istina se drži u nepravdi kada se od Boga darovana dobra koriste na zlo po sopstvenom htenju. Od toga se apostol odriče, rekavši: Jer, mi nismo kao mnogi oni koji trguju rečju Božijom (2.Kor.2,17), i još: Jer, kao što znate, nikada ne nastupasmo radi laskanja, niti zbog pohlepe – Bog je svedok; ne tražeći slave ni od ljudi, ni od vas ni od drugih (1.Sol.2,5-6).
 
Pitanje 66. Šta je svadljivost, a šta je prkos?
Odgovor: Svadljivost se projavljuje kroz staranje da se ne bude slabiji od drugoga, a prkos nastoji da skupi poglede drugih radi prazne slave i da druge podstakne i izazove na nešto slično. I apostol, pominjući prkos, pridodaje i slavu svetsku, govoreći: Ništa ne činite iz prkosa, niti za praznu slavu (Fil.2,3). I na drugom mestu istakavši taštinu, on pod drugim nazivom zabranjuje i prkos, govoreći: Ne budimo sujetni, izazivajući jedni druge (Gal.5,26).
 
Pitanje 67. Šta je nečistota, a šta razvrat?
Odgovor: Šta je nečistota, pokazao je zakon. On je taj naziv upotrebio da označi ono što se događa nevoljno, po prirodnoj nužnosti. Razvrat, pak, premudri Solomon objašnjava tako što (razvratnika) naziva „slastoljubivim i bezbrižnim“ (Prič. 14,23). Razvrat je, stoga, duševno raspoloženje koje nema i ne podnosi teret podviga. Prema tome, on je i neuzdržanje, koje ne vlasti nad metežnim uživanjima.
 
Pitanje 68. Šta je svojstveno gnevu i šta je svojstveno opravdanom negodovanju? I zbog čega često, počevši od negodovanja, dospevamo u gnev?
Odgovor: Duši obuzetoj gnevom je svojstveno da traži načina da nanese zlo onome ko je ljuti, a razumnom negodovanju je svojstveno da, i pored osećanja nezadovoljstva zbog učinjenog, ima cilj da popravi onoga ko je pogrešio. Dešava se, međutim, da duša, pošavši od lepog, dospeva do ružnog. I to nije ni malo čudno, s obzirom da se sreće mnogo sličnih primera. Stoga treba pamtiti šta kaže bogonadahnuto Pismo: Na put mi postaviše sablazni (Ps.139,6): i još: Ako se ko i podvizava, ne dobija vijenac, ako se ne podvizava po pravilu (2.Tim.2,5). Uostalom, treba da se u svemu čuvamo od neumerenosti, nepravovremenosti i nesređenosti. Jer, iz tog razloga je i navedeno često prelazilo u rđavo, mada je i izgledalo predivno.
 
Pitanje 69. Kako se treba odnositi prema onome ko jede kao i drugi, ko nije telesno slab i ne pokazuje znake bolesti, ali se ipak žali da je nemoćan za rad?
Odgovor: Svaki izgovor za nedelanje jeste izgovor za greh, budući da marljivost, kao uostalom i trpljenje, treba pokazivati sve do smrti. A da lenjost, udružena sa lukavstvom, lenjoga izlaže osudi, vidi se iz reči Gospodnjih; Lukavi i lenji slugo (Mt.25, 26).
 
Pitanje 70. Kako treba postupati prema onome ko zloupotrebljava odeću ili obuću, i koji, kada mu se prigovori, onoga ko ga je opomenuo sumnjiči za sitničavost i sklonost ka gunđanju? I šta treba sa njim činiti ukoliko ostaje uporan i posle doličnog dvostrukog, ili trostrukog savetovanja?
Odgovor: Apostol isključuje zloupotrebu, rekavši: I koji ovaj svet upotrebljavaju, kao da ga ne upotrebljavaju (1.Kor.7,31) – Jer, mera upotrebe je neizbežna neophodnost potrebe. Upotreba, pak, preko mere pokazuje ili bolest gramžljivosti, ili slastoljublja, ili taštine. I opet, ko prebiva u grehu, podleže osudi kao onaj ko se nije pokajao.
 
Pitanje 71. Jedni ištu malu količinu prijatnog jela, a drugi ukusnosti pretpostavljaju veliku količinu. Kako se treba odnositi prema jednima i drugima?
Odgovor: I jedni i drugi su bolesni: jedni od slastoljublja, a drugi od lakomosti. Ni slastoljubac, pak, ni lakomi u odnosu na bilo šta nisu slobodni od osude. I o jednima i o drugima sa sažaljenjem treba pobrinuti, da bi se izlečili od strasti. Ako se, pak, ne iscele od slabosti, očigledno je da će biti osuđeni sa nepokajanima.
 
Pitanje 72. Da li treba prekoriti onoga ko se u bratstvu za vreme uzimanja hrane ponaša nedolično i jede ili pije sa izvesnom halapljivošću?
Odgovor: Takav ne poštuje zapovest apostola, koji je rekao: Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li šta drugo činite, sve na slavu Božiju činite (1.Kor.10,31), i još: A sve neka biva blagoobrazno i uredno (1.Kor.14,40). Njega treba popraviti, osim ako nije bio prinuđen kakvom neophodnošću posla ili žurbom. Uostalom, i tada treba marljivo čuvati priličnost.
 
Pitanje 73. Kako treba popravljati onoga ko ne prekoreva brata iz želje da ga popravi, nego iz strasti osvetoljubivosti i koji i posle čestih saveta ostaje u istoj strasti?
Odgovor: Takvoga treba smatrati samoljubivim i vlastoljubivim i posvedočiti mu način popravljanja po nauci pobožnosti. Ukoliko, pak, ostane u grehu, pbznata je osuda za nepokajane.
 
Pitanje 74. Želimo da se naučimo iz Pisma da li treba da otpuštamo one koji ostavljaju bratstvo i žele da vode usamljenički život ili da sa malobrojnima teže ka istom cilju pobožnosti?
Odgovor: Gospod je više puta rekao: Sin ne čini ništa sam od sebe (Jn.5,19), i: Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn.6,38). I apostol svedoči da telo želi protiv Duha, a Duh protiv tela; a ovo se protivi jedno drugome, da činite ono što ne biste hteli (Gal.5,17). Stoga je sve što se bira po vlastitoj volji tuđe pobožnima. Potpunije smo o tome odgovorili u Opširnim pravilima.
Pitanje 75. Da li treba satanu nazivati vinovnikom svakoga greha umom, rečju i delom?
Odgovor: Uopšte, mislim da satana sam po sebi ni u kome ne može biti vinovnik greha. Ipak, koristeći ponekad prirodne pokrete, a ponekad i zabranjene strasti, on nastoji da one koji nisu trezvoumni uvede u dela koja su svojstvena strastima. Način na koji on koristi prirodne pokrete vidi se u postupku sa Gospodom, pošto je saznao da posti: Ako si Sin Božiji, reci da kamenje ovo postanu hlebovi (Mt.4,3). Način, pak, korišćenja zabranjenih strasti vidi se u postupku sa Judom: uočivši da pati od strasti srebroljublja, on je srebroljupca sa trideset srebrnjaka bacio u greh izdaje. Da zlo, međutim, nastaje u nama samima, Gospod jasno pokazuje: Jer, iz srca izlaze zle pomisli (Mt.15,19). Te se događa sa onima koji iz nemarnosti ostavljaju u sebi neobrađena prirodna semena dobra, kao što je rečeno u Pričama: Nerazuman čovek je kao njiva, i bezuman kao vinograd: ako ga ostaviš zapusteće i zarašćeu travu, te će biti napušten (Prič.24, 30-31). Duša, pak, koja je iz lenjosti zapuštena i napuštena, neminovno rađa trnje i korov. Ona će na sebi iskusiti ono što je rečeno: Čekah da rodi grožđe, a rodi trnje (Is.5,4). Međutim, baš je o toj duši ranije bilo rečeno: I nasadih lozu Sorih, tj. plemenitu (st. 2). Slično tome stoji i kod Jeremije, koji u ime Božije govori: Ja posadih lozu izabranu, svu istinitu. Pa kako se promeni u gorku, tuđu lozu (Jer.2,21).
 
Pitanje 76. Da li treba lagati ako se ima u vidu nešto korisno?
Odgovor: Gospod tako nešto ne dozvoljava. On je odlučno rekao da je laž od đavola (Jn.8,44), ne praveći nikakvo razlikovanje. Isto svedoči i apostol, govoreći: Ako se ko i podvizava, ne dobija vijenac, ako se ne podvizava po pravilu (2.Tim.2,5).
 
Pitanje 77. Šta je podmuklost, a šta zloćudnost (Rim.1, 29)?
Odgovor: Zloćudnost je, kako mi se čini, najosnovniji i sakriveni porok naravi, a podmuklost je dosetljivost za zle namere. Podmukli čovek, prikrivši se nečim dobrim kao udicom, ispunjava svoju nameru.
 
Pitanje 78. Ko su „izmišljači zala“ (Rim.1,30)?
Odgovor: To su oni koji, preko uobičajenih i mnogima poznatih zala, izmišljaju i pronalaze još i nova.
 
Pitanje 79. Kako da se popravi onaj ko kod sebe neprestano primećuje da se, surovo odnosi prema bratu?
Odgovor: Kao što zaključujem iz same stvari, to se dešava ili zbog umišljene predstave o vlastitom prvenstvu, ili zbog žalosti usled nedostataka ljudi koji bi trebalo da budu ispravni. Jer, dušu snažno pogađa kada, umesto dobra koje očekuje, susretne ono što je suprotno i žalosno. Međutim, potrebno je posebno staranje da bi čovek u sebi obuzdao strast gordosti ukoliko mu se dešava onb što smo naveli kao prvo. A ako se radi o drugome, onda pre negodovanja treba pokazati samilost kroz poučavanje i savetovanje. Ukoliko se, pak, ovaj način lečenja pokaže nedelotvornim, zbog zloćudnosti strasti koja se leči, uz sažaljenje treba blagovremeno i pravedno upotrebiti i strogost negodovanja, radi koristi i popravljanja onoga ko je zgrešio.
 
Pitanje 80. Zbog čega se dešava da u razumu ponekad nedostaju plemenite pomisli i bogougodna staranja? Kako se unapred zaštititi od toga?
Odgovor: David govori: Zadrema duša moja od uninija (Ps. 118,28). Prema tome, to se događa zbog duševnog dremanja i neosetljivosti. Jer, u bodroj i trezvoumnoj duši ne nedostaje ni bogougodno staranje, ni blaga pomisao. Ipak, ona vidi da joj samoj ne dostaje snage za to. Telesno oko nije u stanju da posmatra čak ni nekoliko Božijih tvorevina. Ono se ne zadovoljava pošto jednom pogleda, već neprestano posmatrajući jedno isto, ipak ne prestaje da gleda. Utoliko pre duševno oko, premda je i bodro i trezvoumno, nije sposobno za sagledavanje Božijih čudesa i sudova. Jer, rečeno je: Sudovi tvoji su bezdan veliki (Ps.35,7), i na drugom mestu: Čudno je za me znanje tvoje: čvrsto je i ne mogu mu prići (Ps.138,6), i mnogo šta slično. Ukoliko, pak, u duši nedostaje blaga pomisao, očigledno je da joj nedostaje prosvećenje. I ono ne nedostaje zbog nedostatka onoga koji prosvećuje, nego zbog usnulosti onoga što treba da bude prosvećeno.
 
Pitanje 81. Da li treba podjednako kažnjavati pobožne i ravnodušne ako se ispostavi da su pali u isti greh?
Odgovor: Vrstu kazne ćemo saznati kad proniknemo u raspoloženje grešnika i u vrstu greha. Razlika, pak, između greha ravnodušnog i greha pobožnog [čoveka] je velika, iako može izgledati da su isti. Jer, pobožni se, kao bogobojažljiv, trudi i podvizava da ugodi Bogu. Njegovo saplitanje i padanje je uslovljeno rđavim okolnostima i skoro da se dešava bez njegove volje. Ravnodušni, pak, kao što mu samo ime kaže, ni malo ne misli ni o sebi, ni o Bogu, niti pravi ikakvu razliku između greha i ispravnosti. On boluje od onoga što je najznačajnije i najvažnije u zlu, tj. ili od nepoštovanja Boga, ili od neverovanja u Njegovo postojanje. Jer, ova dva uzroka privode dušu grehu, kao što svedoči Pismo, govoreći na jednom mestu: Bezakonik govori u sebi o grehu i nema straha Božijega pred očima njegovim (Ps.35,2), i na drugom: Reče bezumnik u srcu svojem: Nema Boga. Nevaljali su i gadna su dela njihova (Ps.13,1). Prema tome, on ili omalovažava Boga, i stoga čini greh, ili poriče biće Božije te je gadan u delima, premda prividno i ispoveda Boga, jer: Govore da znaju Boga, a delima ga se odriču (Tit.1,16). I ako je tako, smatram da i vrsta kazne za takve ljude treba da bude različita. Jer, pobožnom je potrebna samo posebna pomoć i treba da bude kažnjen samo za stvar u kojoj je zgrešio. Ravnodušni, pak, koji je iskvario svu duševnu lepotu u sebi i koji je zaražen opštijim zlima, treba, kao onaj koji omalovažava ili kao neverujući, da bude i oplakivan i savetovan i kažnjavan sve dok ne postane sposoban da se nepobitno uveri u to da je Bog pravedni Sudija (i uplaši se), ili u to da Bog postoji (i užasne se). Međutim, treba znati još i to da se nedostaci kod pobožnih često javljaju i zbog toga što Bog promišlja o njihovoj koristi, popuštajući da se okliznu kako bi se iscelili od prethodnog prevaznošenja. To nam pokazuje primer Petra i onog što se sa njim dogodilo.
 
Pitanje 82. Napisano je: Starice kao matere (1.Tim.5,2). Da li stoga starica, ukoliko se desi da učini isti greh kao mlada, podleže istoj kazni koja priliči mladoj?
Odgovor: Poštujući starice kao majke, apostol ne govori da one ne čine ništa dostojno kazne. Ako se nekada desi da starica padne u isti greh kao i mlada, najpre treba obratiti pažnju na prirodne, da tako kažem, nedostatke životnog uzrasta.Tek tada se i jednom i drugom životnom dobu može odrediti odgovarajuća kazna. Na primer, lenjost je skoro prirodna starosti, ali ne i mladosti. Isto tako su rasejanost, nemir, drskost i ostalo slično tome prirodni za mladost, a ne za starost. Njih, po svoj prilici, podstiče vatrenost koja je prirodna za mladost. Zbog toga isti greh, na primer, lenjost zaslužuje strožu osudu kod mlade, koju ni malo ne opravdava uzrast. S druge strane, isti greh rasejanosti, ili drskosti, ili metežnosti čini da starica potpadne većoj osudi, budući da joj sam životni uzrast pomaže da bude krotka i mirna. Osim toga, treba i kod jedne i kod druge osobe da ispitamo i sam oblik greha, da bismo kroz odgovarajuću kaznu primenili i odgovarajući način izlečenja.
 
Pitanje 83. Kako se odnositi prema onome ko ima mnoge vrline, ali greši u jednome?
Odgovor: Kao što se Gospod odnosio prema Petru.
 
Pitanje 84. Da li govori dobro onaj ko, kada ga prekorevaju zbog bučne i metežne naravi, kaže da je Bog jedne stvorio dobrima, a druge lošima?
Odgovor: To mudrovanje je davno osuđeno kao jeretičko, budući bogohulno i nečastivo i podstičući u duši sklonost prema grehu. Stoga takav treba ili da se popravi, ili da bude izbačen između vas (1.Kor.5,2), da se ne bi dogodilo da malo kvasca sve testo ukiseli (st. 6).
 
Pitanje 85. Treba li u bratstvu imati bilo kakvo vlasništvo?
Odgovor: To je suprotno svedočanstvu o vernima u Delima, gde se navodi: I nijedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo (Dap.4,32). Stoga, onaj ko nešto naziva svojim, postaje tuđ Crkvi Božijoj i ljubavi Gospodnjoj. Jer, On je i rečju i delom učio da se i duša, a ne samo ono spoljašnje, polaže za prijatelje.
 
Pitanje 86. Kako postupiti prema onome ko govori: „Od bratstva ne uzimam, ali ni sam ne dam, već se zadovoljavam svojim“.
Odgovor: Ukoliko on ne posluša učenje Gospoda, koji govori: Da ljubite jedni druge, kao što ja vas ljubih (Jn.13,34), mi treba da poslušamo apostola koji kaže: Izbacite zloga između vas samih (1.Kor.5,13), da se ne bi desilo da malo kvasca sve testo ukiseli (st. 6).
 
Pitanje 87. Da li je dopušteno da svako, radi zapovesti, daje svoju staru odeću ili obuću kome poželi?
Odgovor: Da daje ili uzima, čak i radi zapovesti, ne može svako, nego samo onaj kome je zbog pouzdanosti povereno staranje. Stoga i staro i novo on daje i prima u pravo vreme.
 
Pitanje 88. Kakve su „brige ovoga života“ (Lk.21,34)?
Odgovor: Svaka briga koja ne doprinosi pobožnosti, čak iako se čini da u sebi ne sadrži ništa zabranjeno, jeste briga ovoga života.
 
Pitanje 89. Napisano je: Bogatstvo čovekovo je izbavljenje njegove duše (Prič.13,8). Šta da činimo mi koji ga nemamo?
Odgovor: Ukoliko smo nastojali i nismo mogli da ga postignemo, treba da se prisetimo odgovora koji je Gospod uputio Petru, koji se uznemiravao zbog sličnog: Eto mi smo ostavili sve i za tobom pošli; šta će, dakle, nama biti. On mu je, naime, odgovorio: I svaki koji je ostavio kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, mene radi i Jevanđelja radi, primiće sto puta onoliko i naslediće život večni (Mt. 19,27-29; Mk.10,29). Ukoliko se, pak, oko toga nismo potrudili iz nemarnosti, barem sada pokažimo marljivost. A ako već više nema vremena, ni snage, neka nas uteši apostol koji govori: Ne tražim vaše nego vas (2.Kor.12,14).
 
Pitanje 90. Da li je dozvoljeno imati noćnu odeću od kostreti, ili od nečeg drugog?
Odgovor: Upotreba vlasenice ima svoje vreme, budući da ne koristi telesnoj potrebi, nego zlopaćenju i smiravanju duše. No, pošto je nama zabranjeno da imamo po dve odežde, neka svako sam rasudi da li, osim iz navedenog razloga, može dopustiti njeno korišćenje.
 
Pitanje 91. Šta treba da radi brat koji nema ništa svoje, ukoliko mu neko zatraži ono što nosi na sebi, naročito ako je iskatelj nag?
Odgovor: Bilo da mu traži nag, ili lukav čovek, iz krajnje nužde ili iz gramžljivosti, jednom je rečeno da ne može svako davati ili uzimati, nego samo onaj kome je, posle ispitivanja, prepušteno staranje. I neka se drži ono što je rečeno: Svaki neka ostane u onome zvanju u kome je prizvan (1.Kor.7,20).
 
Pitanje 92. Gospod zapoveda da se proda imanje. Sa kojom mišlju to treba činiti? Da li je [uzrok] tome štetnost imanja po prirodi, ili rasejanost duše koju ono izaziva?
Odgovor: Najpre treba reći to da imanje ne bi bilo Božija tvorevina kad bi samo po sebi bilo rđavo. Jer je svako stvorenje Božije dobro i ništa nije za odbacivanje (1.Tim.4,4). Osim toga, zapovest Gospodnja ne uči da se napušta imanje kao nešto loše, i da se beži od njega, nego da se njime pravilno raspolaže. I čovek se ne osuđuje zbog toga što poseduje, nego što loše pomišlja o imanju, ili što ga ne koristi dobro. Jer, nepristrasan i ispravan odnos prema imanju i raspolaganje njime u skladu sa zapovešću, donosi nam mnoga i najvažnija dobra. Nekad nam ono, naime, pruža očišćenje grehova, po napisanom: Ali podajte milostinju od onoga što je unutra; i gle, sve će vam biti čisto (Lk. 11,41), a nekad – nasleđivanje Carstva nebeskog i zadobijanje riznice koja se neće isprazniti, kao što se kaže na drugom mestu: Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam dade Carstvo. Prodajte što imate i dajte milostinju; načinite sebi kese koje neće oveštati, riznicu na nebesima koja se neće isprazniti (Lk. 12,32-33).
 
Pitanje 93. Sa kakvom mišlju treba da koristi ono što je neophodno za život, na primer, odeću i hranu, onaj ko je jednom napustio svoje imanje i zavetovao se da nema nikakve svojine?
Odgovor: On treba da se, po napisanom, seća da Bog daje hranu svakome telu (Ps.135,25). Osim toga, on treba da se postara da, kao delatelj Božiji, postane dostojan svoje hrane. Uz to, ona se ne nalazi u njegovoj vlasti, već njome raspolaže onaj ko je postavljen da se stara o njoj, tj. da je daje u svoje vreme i u potrebnoj meri, kao što je napisano: I davaše se svakome prema potrebi koju je imao (Dap.4,35).
 
Pitanje 94. Šta ako neko, ne plativši porez, stupi u bratstvo, a njegovi ukućani, koji su zbog njega izloženi potraživanju, podnose pritisak? Ne baca li to sumnju i ne nanosi li štetu i njemu i onima koji su ga prihvatili?
Odgovor: Na pitanje: Treba li dati porez kesaru ili ne, Gospod naš Isus Hristos kaže: Pokažite mi dinar. Čiji je ovaj lik i natšs. I kada su rekli: Kesarev, On je odgovorio: Podajte, dakle, kesarevo kesaru, i Božije Bogu (Mt.22,17-21). Prema tome, iz toga se vidi da su zapovestima kesara potčinjeni oni kod kojih se nalazi bilo šta kesarevo. I onaj, dakle, ko je stupio u bratstvo i doneo sa sobom bilo šta što pripada kesaru, neka bude obavezan da plati porez. Ako je, pak, napustio svoje, ostavivši im sve, neka ne bude nikakve sumnje ni njemu ni onima koji su ga prihvatili.
 
Pitanje 95. Da li je novopridošlima korisno da odmah proučavaju Pismo?
Odgovor: I ovo pitanje je rešeno onim što je već ranije rečeno. Naime, svakome je dolično i neophodno da proučava ne to iz bogonadahnutog Pisma i radi utvrđivanja u pobožnosti i radi izbegavanja da se privikava na ljudska predanja.
 
Pitanje 96. Treba li svakome ko želi dozvoliti da se uči pismenosti ili da se bavi čitanjem?
Odgovor: Apostol govori: Da činite ono što ne biste hteli (Gal.5,17). Stoga je štetno dozvoliti da neko po svojoj sopstvenoj volji bira bilo koju stvar. Naprotiv, treba prihvatati sve što odobre nastojatelji, čak i ako se radi o nečemu što nije po želji. Tome može biti dodata i osuda zbog neverovanja, budući da je Gospod rekab: Budite spremni; jer u koji čas ne mislite, doći će Sin Čovečiji (Lk.12,40). Jer, jasno je da On sebi ostavlja da raspoređuje vremenom života.
 
Pitanje 97. Treba li prihvatiti onoga ko kaže: „Hteo bih radi koristi da neko vreme provedem kod vas“.
Odgovor: Gospod je rekao: Onoga koji dolazi meni neću isterati napolje (Jn.6,37). I apostol je izrekao: I to zbog pridošle lažne braće što se uvukoše da uhode slobodu našu, koju imamo u Hristu Isusu, da nas zarobe; ovima se ni za čas ne dadosmo u pokornost, da istina Jevanđelja ostane kod vas (Gal.2,4-5). Prema tome, njemu treba dozvoliti pristupanje bilo zbog nepoznatog ishoda (s obzirom da može, jednom stekavši privremenu korist, potpuno zavoleti ovaj život, što se često i dešavalo), bilo radi projavljivanja strogosti koja se kod nas neguje (kako bi se razvejala različita podozrenja prema nama). I u vezi sa njim treba brižljivo da se držimo strogosti kako bi se i istina pokazala, i kako bi se razvejalo podozrenje u bilo kakvu nemarnost. Jer, tako ćemo mi Bogu ugoditi, a on će ili steći korist ili biti izobličen.
 
Pitanje 98. O čemu treba da misli starešina kada nešto naređuje ili uspostavlja?
Odgovor: U odnosu prema Bogu, kao sluga Hristov i upravitelj tajni Božijih (1.Kor.4,1), on treba da se boji da ne kaže ili ne naredi bilo šta što je suprotno volji Božijoj, posvedočenoj u Pismu, ili da se ne pokaže kao lažni svedok Božiji, ili kradljivac svetinje, ili da ne uvodi nešto tuđe učenju Gospodnjem, ili da ne napusti nešto što je ugodno Bogu. A u odnosu, pak, prema bratiji, kao dojilja kada neguje svoju decu (1.Sol.2,7), on mora da bude spreman da, radi ugađanja Bogu i radi zajedničke koristi svih, svakome preda ne samo Jevanđelje Božije, nego i dušu svoju, po zapovesti Gospoda i Boga našega Isusa Hrista, koji je rekao: Zapovest novu dajem vam: da ljubite jedni druge, kao što ja vas ljubih (Jn.13,34). Od ove ljubavi niko nema veće, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje (Jn.15,13).
 
Pitanje 99. Sa kakvim raspoloženjem treba da kažnjava onaj ko daje epitimiju?
Odgovor: U odnosu prema Bogu on treba da ima raspoloženje kakvo je postigao David, koji kaže: Videh nerazumne, i mrsko mi je, jer ne čuvaju reči tvoje (Ps.118,158). U odnosu, pak, prema kažnjenom on treba da ima osećanje oca i lekara koji sa sažaljenjem i samilošću vešto leči svoga sina, naročito kada treba da se primene bol i oštar način lečenja.
 
Pitanje 100. Kako ispraćati one koji dolaze sa strane i traže milostinju? I da li treba svako ko želi da daje hleb ili što drugo, ili treba za tako nešto odrediti jednoga?
Odgovor: Gospod je odlučno rekao da nije dobro uzeti hleb od dece i baciti psima. Osim toga, On se složio i sa tim da i psi jedu od mrva što padaju sa trpeze gospodara njihovih (Mt.15,26-27). Stoga, neka onaj ko je određen da daje milostinju bude oprezan. Onaj, pak, koji to čini bez njegovog znanja, treba da bude kažnjen, budući da narušava poredak, kako bi se naučio da poštuje svoju meru, po reči apostola: Svaki, braćo, u čemuje prizvan u onome neka ostane pred Bogom (1.Kor.7,24).
 
Pitanje 101. Da li onaj ko raspolaže onim što je prineto Gospodu na dar ima obavezu da izvršava ono što je rečeno: A svakome koji ište u tebe, podaj; i koji hoće od tebe da pozajmi, ne odreci mu (Lk.6,30; Mt.5,42)?
Odgovor: Zapovest: Svakome koji ište u tebe, podaj; i koji hoće od tebe da pozajmi, ne odreci mu, kao da je data umesto iskušenja, što pokazuje sveza reči. I tu zapovest treba ispunjavati u odnosu na zle ljude. Stoga, njeno izvršavanje nije osnovna obaveza, nego ima smisla u izvesnim okolnostima. Jer, glavna Gospodnja zapovest je: Prodaj sve što imaš i podaj siromasima (Mt. 19,21), i još: Prodajte što imate i dajte milostinju (Lk.12,33). Međutim, pošto nije bezopasno ono što je namenjeno jednima davati drugima, s obzirom da Gospod govori: Ja sam poslan samo izgubljenim ovcama doma Izrailjeva, i: Nije dobro uzeti hleb od dece i baciti psima (Mt.15,24; 26), neka sam razdeljivač rasudi šta je pravedno?
 
Pitanje 102. Da li onoga koji napušta bratstvo iz bilo kog razloga treba zadržavati savetovanjem? I, ako treba, na koji način?
Odgovor: Gospod je rekao: Onoga koji dolazi meni neću isterati napolje (Jn.6,37), i još: Ne trebaju zdravi lekara nego bolesni (Mt.9,12), i opet na drugom mestu: Koji čovek od vas, imajući sto oeaca i izgubivši jednu od njih, ne ostavi devedeset i devet u pustinji i ne ide za izgubljenom dok je ne nađe (Lk.15,4). Stoga, na svaki način treba lečiti bolesnika i nastojati da se iščašeni ud, da tako kažem, ponovo vrati na svoje mesto. Onoga, pak, ko istrajava u nekom poroku treba ostaviti kao stranca, budući da je napisano: Svako drvo koje nije usadio Otac moj nebeski, iskoreniće se. Ostavite ih, slepi su (Mt.15,13-14).
 
Pitanje 103. Mi smo već naučili da starijim od sebe treba da se pokoravamo do smrti. Međutim, događa se da i najstariji u nečemu pogreše. Stoga želimo da naučimo da li i on treba da bude ukoren i kako i od koga. I šta treba činiti ako on ne prihvati prekor?
Odgovor: O ovome je jasno rečeno u Opširnim pravilima.
 
Pitanje 104. Kako treba bratiji određivati zanimanja? Da li samo po odluci nastojatelja, ili i po mišljenju bratije? Isto pitanje postavljamo i u vezi sa sestrama.
Odgovor: Svako je naučen da ono šta misli izlaže drugima na uvid. Utoliko pre stvari ove vrste treba da se obavljaju po mišljenju onih koji su za to sposobni, budući da Božiji domostroj, po Božijoj volji, treba da bude prepušten onima koji su već dokazali da mogu na bogougodan način urediti ono što im se poveri? I uopšte, u svakom delu starešina treba da se seća onoga što govori Pismo: Sve čini uz savetovanje (Sir.32,21).
 
Pitanje 105. Da li oni koji stupaju u bratstvo treba da odmah uče veštine?
Odgovor: O tome će odlučiti nastojatelji.
 
Pitanje 106. Kakve kazne treba koristiti u bratstvu radi popravljanja onih koji greše?
Odgovor: Prema mišljenju nastojatelja treba da budu određeni vreme i vrsta kazne, u skladu sa telesnim uzrastom, duševnim stanjem i razlikom u grehu.
 
Pitanje 107. Dešava se da neko kaže da ima želju da živi u bratstvu, ali ga služenje najbližima po telu ili često i porezi ometaju da se potpuno posveti takvom životu. Da li njemu treba dozvoliti pristup bratiji?
Odgovor: Nije bezopasno ometati želju za onim što je prekrasno. Isto tako nije bezopasno onome koji nam pristupi ostavljati vreme da razmišlja o stvarima koje su strane i tuđe životu po Bogu. Naprotiv, onaj ko nam pristupa ima bolje nade ukoliko se više posveti unutarnjem, negoli spoljašnjem životu.
 
Pitanje 108. Da li nastojatelj treba bez nastojateljice da sa bilo kojom sestrom razgovara o onome što služi na izgrađivanje vere?
Odgovor: U takvim slučajevima se ne bi poštovala zapovest apostola koji kaže: Sve neka biva blagoobrazno i uredno (1.Kor.14,40).
 
Pitanje 109. Da li treba nastojatelj da često razgovara sa nastojateljicom, naročito ako neki od bratije zbog toga imaju štetu?
Odgovor: Apostol je rekao: Jer, zašto da moju slobodu sudi savest drugoga (1.Kor. 10,29). Međutim, dobro je ugledati se na njega i kada govori: Ali se mi ne koristimo ovim pravom, nego sve podnosimo da ne učinimo kakve smetnje Jevanđelju Hristovom (1.Kor.9,12). Stoga treba, koliko je moguće, ograničiti susrete, kako bi bili ređi i kraći.
 
Pitanje 110. Da li i starica treba da prisustvuje prilikom ispovesti sestre prezviteru?
Odgovor: Ispovest pred prezviterom (koji je sposoban da predloži promišljen način pokajanja i popravljanja) uz prisustvo starice je mnogo priličnija i bezbednija.
 
Pitanje 111. Ima li starica pravo da negoduje ako prezviter nešto naredi sestrama bez njenog znanja?
Odgovor: I to puno.
 
Pitanje 112. Da li nastojatelj onoga ko želi da pristupi životu po Bogu treba da primi bez znanja bratije, ili treba da ih od početka obavesti o tome?
Odgovor: Gospod uči da se zbog onoga koji se kaje sazivaju „prijatelji i susedi“ (Lk.15,6). Utoliko pre je neophodno da se onaj ko dolazi prima uz znanje sve bratije, kako bi se svi zajedno obradovali i pomolili.
 
Pitanje 113. Da li onaj kome je povereno staranje o dušama može ispuniti ono što je rečeno: Ako se ne obratite i ne budete kao deca… (Mt.18,3), budući da ima posla sa mnogim i različiti licima?
Odgovor: Premudri Solomon je rekao: Svemu ima vreme (Prop.3,1). Stoga treba znati da postoji vreme i za smirenoumlje, i za vlast, i za izobličavanje, i za utehu, i za milosrđe, i za smelost, i za snishođenje, i za strogost i uopšte za svaku stvar. Stoga ponekad treba pokazivati smirenoumlje i u smernosti se ugledati na decu, posebno kada se ukaže prilika za međusobno poštovanje i čast, za pomoć i uslugu telesnoj potrebi, kao što je poučavao Gospod. A ponekad treba koristiti vlast, koju je Gospod dao za izgrađivanje, a ne za rušenje (2.Kor.13,10), tj. kada potreba zahteva smelost. I kao što u vreme utehe treba pokazivati dobrotu, tako i u vreme strogosti treba projavljivati revnost. Na sličan način treba postupati i u svakom drugom slučaju.
 
Pitanje 114. Gospod je zapovedio: Ako te ko potera jednu milju, idi s njim dve (Mt.5,41). I apostol uči da se pokoravamo jedan drugome u strahu Hristovom (Ef.5,21). Da li, dakle, treba biti poslušan svakome, pa i onome ko zapoveda bilo šta?
Odgovor: Razlika između onih koji zapovedaju ne treba da smeta poslušnosti onih kojima se zapoveda. Jer, ni Mojsije nije pokazao neposlušnost prema Jotoru, koji ga je posavetovao na dobro. Međutim, pošto postoji velika razlika u samim naredbama (budući da su neke suprotne zapovesti Gospodnjoj, ili je krše, ili je na različite načine iskrivljuju dodatkom zabranjenog, dok su druge, opet, u skladu sa zapovešću, ali se čini da nisu, iako joj potpomažu i podupiru je), treba pamtiti ono što je rekao apostol: Proroštva ne prezirite. Sve ispitujte, dobra se držite. Od zla u svakom vidu uklanjajte se (1.Sol.5,20-22), i još: Obarajući pomisli, i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega, i pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu (2.Kor.10,4-5). Prema tome, ono što nam je naređeno u skladu sa zapovešću Gospodnjom ili što joj doprinosi, treba najusrdnije i najbrižljivije prihvatati, kao volju Božiju, izvršavajući ono što je rečeno: Podnoseći jedan drugoga u ljubavi Hristovoj (Ef.4,2). Kada nam, pak, neko naređuje nešto što je suprotno zapovesti Gospodnjoj, što je krši ili iskrivljuje, pravi je čas da se kaže: Bogu se treba pokoravati više nego ljudima (Dap.5,29), sećajući se Gospoda, koji kaže: A za tuđinom neće poći, nego će pobeći od njega, jer ne poznaju glas tuđinca (Jn.10,5), i apostola, koji se radi naše bezbednosti usudio da takne i same anđele, rekavši: Ali ako vam i mi ili anđeo s neba propoveda jevanđelje drukčije nego što vam propovedasmo, anatema da bude (Gal.1,8). Iz toga se možemo naučiti da svako ko voli Gospoda mora da beži i da se gnuša od onoga ko nas sprečava da izvršavamo Gospodnje zapovesti ili nam savetuje da činimo ono što je zabranjeno, makar bio i veoma poznat ili izuzetno slavan.
 
Pitanje 115. Kako treba jedan drugome da ukazujemo poslušnost?
Odgovor: Mi jedni druge treba da slušamo kao sluge gospodare, po onome što je Gospod zapovedio: Nego koji hoće da bude među vama veliki, neka bude poslednji od svih i svima sluga (Mk.10,43; 9,35). Tome On pridodaje još uverljivije reči: Jer, Sin Čovečiji nije došao da mu služe nego da služi (Mk.10,45). I apostol govori: Iz ljubavi Duha služite jedni drugima (Gal.5,13).
 
Pitanje 116. Do koje mere treba da smo poslušni da bismo ugodili Bogu?
Odgovor: Apostol nam tu meru pokazuje navodeći primer poslušnosti Gospoda, koji je poslušan bio do smrti, i to do smrti na krstu (Fil.2,8). On je prethodno rekao: Zato neka je u vama ista misao koja je i u Hristu Isusu (st. 5).
Pitanje 117. Od koje strasti pati onaj ko ne izvršava za svaki dan određenu dužnost u pogledu neke zapovesti, nego nastoji da se obuči u nekoj veštini? I, treba li ga trpeti?
Odgovor: Takav je i visokouman, i samovoljan, i neveran, budući da se nije pobojao suda Gospodnjeg: Budite spremni; jer u koji čas ne mislite, doći će Sin Čovečiji (Lk.12,40). Jer, onaj ko svakog dana i časa očekuje Gospoda nastoji da današnji dan ne provede u dokolici, i više se ni o čemu ne brine. Međutim, ako mu je naloženo da se obučava u veštini, neka u poslušnosti nalazi zalog ugađanja Bogu, da ne bi u samoprevaznošenju našao osudu.
 
Pitanje 118. Kakvu nagradu dobija onaj ko se stara o izvršavanju zapovesti, premda i ne čini ono što naređuju, nego ono što sam želi?
Odgovor: Onu koja sledi za samovolju. Apostol, pak, kaže: Svaki od nas neka ugađa bližnjemu na dobro radi napretka (Rim. 15,2), te još jače uverava, dodavši: Jer, i Hristos ne ugodi sebi (st. 3). Stoga onaj ko sebi ugađa treba da zna za opasnost koja mu preti. Osim toga, onaj koji tako pbstupa razotkriva i svoju nepokornost.
 
Pitanje 119. Da li je svakome dozvoljeno da odustaje od posla koji mu je poveren i da traži drugi?
Odgovor: Ranije je rečeno da mera poslušnosti treba da se prostire do smrti. Stoga onaj ko odustaje od poverenog posla i zahteva drugi, ponajpre, narušava poslušnost i očigledno pokazuje da se nije odrekao samog sebe, a zatim, i za sebe i za mnoge druge postaje uzročnik mnogih drugih zala, budući da se i sam navikava na protivrečenje i da mnogima otvara vrata [za sličan greh]. Osim toga, nije svako sposoban da pozna šta mu je korisno. Stoga i on često bira posao koji mu šteti, premda kod bratije izaziva rđavo mišljenje da je pogodniji za posao koji sam ište, negoli za onaj koji treba da radi. Zbog toga je neposlušnost uopšte koren mnogih i velikih zala. Ukoliko, pak, neko misli da ima neki razlog da odustaje od posla, neka ga otkrije nastojateljima i sve prepusti njihovoj proceni.
 
Pitanje 120. Da li se treba nekuda udaljavati bez prethodnog obaveštenja nastojatelja?
Odgovor: Gospod kaže: Sam od sebe nisam došao, nego me On posla (Jn.7,28-29). Utoliko pre niko od nas ne treba da čini bilo šta po svojoj volji. Jer, onaj ko čini po svojoj volji, očigledno pati od visokoumlja, i podleže osudi Gospoda, koji je rekao: Jer što je uljudi visoko, gadost je pred Bogom (Lk.16,15). I uopšte, za osudu je činiti bilo šta po svojoj volji.
 
Pitanje 121. Da li je dozvoljeno odbijati teške poslove?
Odgovor: Onaj ko je iskren u ljubavi prema Bogu i čvrst u nadi na nagradu od Gospoda, ne zadovoljava se urađenim, nego uvek traži dodatak i stremi višem. I ako čini i nešto što prevazilazi njegove moći, on ne napušta staranje kao onaj ko je ispunio svoju meru, nego se neprestano podvizava kao onaj ko nije dostigao savršenstvo, slušajući Gospoda koji nalaže: Kad izvršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo bili dužni učiniti (Lk.17,10). On sluša i apostola, kome se svet razapeo kao i on svetu (Gal.6,14), i koji se nije stideo da kaže: Ja za sebe ne mislim još da sam to dostigao; jedno pak činim: što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom. I trčim prema cilju radi nagrade nebeskoga prizvanja Božijega u Hristu Isusu (Fil.3,13-14). Iako je imao vlast da, propovedajući Jevanđelje od Jevanđelja živi (1.Kor.9,14), on ipak govori: No s trudom i mukom, radeći dan i noć, da ne bismo bili na teretu nekome od vas; ne kao da nemamo vlasti, nego da sebe damo vama za primer, da biste se ugledali na nas (2.Sol.Z,8-9). Prema tome, ko je tako neosetljiv i neveran da se bilo kada zadovolji onim što je već uradio ili da bilo šta odbija kao od teško i naporno?
 
Pitanje 122. Da li treba trpeti onoga koji, kažnjen uskraćivanjem blagoslova, kaže: „Neću jesti, dok ne dobijem blagoslov“?
Odgovor: Onaj ko je odredio kaznu treba da proceni da li njegov pad zaslužuje kaznu zabrane uzimanja hrane. Onaj, pak, ko je ocenjen kao nedostojan blagoslova i ne uzima hranu, iako nema zabranu, neka bude osuđen kao neposlušan i nepokoran. Osim toga, čineći tako nešto, on treba da je svestan da se ne leči, nego da grehu pridodaje greh.
 
Pitanje 123. Da li treba trpeti onoga ko se ljuti što mu ne dopuštaju da čini ono što nije sposoban da radi ispravno?
Odgovor: O tome je govoreno na mnogo mesta. Naime, ispravnom učenju je suprotno da se bilo šta čini po sopstvenoj volji, ili da se sebi daje na volju. Nepotčinjavanje, pak, odluci mnoge dovodi u opasnost da upadnu u neverovanje i protivrečenje.
 
Pitanje 124. Da li treba da jedemo zajedno sa jereticima ili neznabošcima, ili da ih pozdravljamo ako se dogodi da ih negde sretnemo?
Odgovor: Običan pozdrav Gospod nije nikome zabranio, rekavši: A ako pozdravljate samo braću svoju, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci (Mt.5,47)? Što se, pak, tiče jela, apostol nam govori u kojim slučajevima treba da ga izbegavamo: Pisah vam u poslanici da se ne mešate sa bludnicima; ali ne uopšte sa bludnicima ovoga sveta, ili s koristoljupcima, ili sa otimačima, ili sa idolopoklonicima; jer biste morali izići iz ovoga sveta. A sad vam napisah da se ne mešate s nekim koji se brat zove ako je bludnik, ili koristoljubac, ili idolopoklonik, ili opadač, ili pijanica, ili otimač; s takvim zajedno i da ne jedete (1.Kor.5, 9-11).
 
Pitanje 125. Da li treba da ostane na poverenom mu poslu onaj ko bez pitanja učini nešto što mu nije naređeno ili učini više od onoga što mu je naređeno?
Odgovor: Bogu nije ugodno da bilo šta sami uzimamo na sebe. To ne priliči i ne donosi koristi onima koji nastoje da očuvaju zajednicu mira. Ukoliko, pak, ostaje pri svojoj drskosti, treba mu oduzeti posao, budući da ne poštuje zapovesti onoga koji je rekao: Svaki, braćo, u čemu je prizvan, u onome neka ostane (1.Kor. 7,24), ili, još poučnije: Da ne misli o sebi više nego što valja misliti, nego da misli smirenoumno, svaki po meri vere kako muje Bog udelio (Rim.12,3).
 
Pitanje 126. Kako je moguće izbeći poraz od slastoljublja u jelu?
Odgovor: To je moguće uz odluku da davanje prednosti korisnom uvek ima za vođu i učitelja u onome što upotrebljava, bilo prijatno ili neprijatno.
 
Pitanje 127. Neki govore da je nemoguće da čovek izbegne gnev?
Odgovor: Čak ni u slučaju da vojnik sme da se srdi pred očima cara, rečeno ne bi imalo osnove. Naime, pogled čoveka koji nam je po prirodi jednak, zbog prvenstva njegovog čina nas uzdržava od strasti. Zar se utoliko pre neće uzdržavati onaj ko je nepobitno uveren da Bog posmatra njegove pokrete? Jer, Bog, koji ispituje srca i unutrašnjost, mnogo bolje vidi duševne kretnje, negoli čovek spoljašnje.
 
Pitanje 128. Da li treba dozvoliti da se uzdržava preko svojih mogućnosti onaj ko [zbog toga] neće biti u stanju da izvrši zapovest koja mu je određena?
Odgovor: Pitanje, čini mi se, nije dobro postavljeno. Jer, uzdržanje se ne sastoji u odbacivanju jela, koja po sebi ne znače ništa (čija posledica je, inače, od apostola osuđeno „mučenje tela“ – Kol.2,23), nego u potpunom odricanju od sopstvene volje. Koliko je, pak, opasno otpasti od zapovesti Gospodnje zbog sopstvene volje, jasno se vidi iz reči apostola, koji kaže: Čineći volju tela i pomisli… bejasmo po prirodi deca gneva (Ef.2,3)
 
Pitanje 129. Onaj ko mnogo posti postaje nesposoban da na obrocima prima zajedničku hranu. Šta je bolje da izabere: da sa braćom POSTI I sa njima jede, ili da, usled neumerenog posta, za obrokom ima potrebu za drugim jelima?
Odgovor: Vreme posta ne određuje pojedinačna volja, nego potreba za onim što spada u poštovanje Boga, kao što nam pripovedaju Dela apostolska (Dap.10,30; 13,2-3; 14,23) i kao što nas poučava izabrani David (Ps.34,13). Prema tome, onaj ko posti na takvoj osnovi, biće udostojen da izdrži post. Jer, pouzdan je Onaj koji je obećao (Jev.10,23).
 
Pitanje 130. Kako treba postiti kada se javi potreba za postom radi nečega što zahteva pobožnost: pod prinudom ili rado?
Odgovor: Gospod je rekao: Blaženi gladni i žedni pravde (Mt.5,6). Stoga je opasno bez želje i usrdnosti činiti bilo šta što je povezano sa pobožnošću. I kao što nije bezopasno nerado postiti, tako je i u vreme slične potrebe neophodno da se posti, budući da apostol među drugim svojim podvizima, nama na pouku, navodi i sledeći: Često u postovima (2.Kor.11,27).
 
Pitanje 131. Da li dobro čini onaj ko ne okuša ono što jedu braća, nego traži drugo?
Odgovor: Uopšte, brinuti o hrani je suprotno zapovesti, budući da je Gospod rekao: Ne ištite šta ćete jesti i šta ćete piti, i ne uznemiravajte se, a zatim i još upečatljivije: Jer sve ovo traže neznabošci ovoga sveta (Lk.12,29-30). Onaj, pak, ko je određen za jelo treba brižljivo da izvršava sledeće: Davaše se svakome prema potrebi koju je imao (Dap.4,35).
 
Pitanje 132. Šta znači kad neko govori: „To mi šteti“, a žalosti se ako mu se ne da nešto drugo?
Odgovor: On pokazuje da nema u sebi uzdanje Lazarevo i da ne poznaje ljubav onoga kome je povereno staranje o svima, pa i o njemu. I uopšte, sud o tome šta je štetno ili korisno svako treba da prepusti onome ko je određen da saznaje šta je svakome potrebno i koji najpre treba da traži duševnu korist, a zatim, već na drugom mestu, da u skladu sa voljom Božijom raspoređuje i ono što služi za podmirivanje telesnih potreba.
 
Pitanje 133. Šta ukoliko on bude roptao zbog hrane?
Odgovor: Tada će on biti kažnjen isto kao i oni koji su roptali u pustinji (Izl.11,1). Jer, i apostol kaže: Niti ropćite, kao što neki od njih roptaše, i izgiboše od istrebitelja (1.Kor.10,10).
 
Pitanje 134. Šta ako neko, razgnevivši se, odbije da uzme nešto od onoga što mu je potrebno?
Odgovor: On zaslužuje da ne dobije ništa, čak i ako bude tražio, sve dok nastojatelj ne zaključi da je izlečena njegova strast, ili bolje reći – strasti.
 
Pitanje 135. Da li onaj ko se zamara treba sam da traži nešto više od uobičajenog?
Odgovor: Ukoliko podnosi napore radi nagrade od Boga, on ovde ne treba da traži utehu. Naprotiv, on treba da se priprema za nagradu od Gospoda, znajući da će od Boga čovekoljupca biti udostojen kako uzdarja za svoj trud, tako i utehe za podnošenje teškoća. Uostalom, onaj ko je određen da izvršava rečeno: Davaše se svakome prema potrebi koju je imao (Dap.4,35), treba obavezno da poznaje svakoga od onih koji se trude i da ga mu pruži po potrebi.
 
Pitanje 136. Da li je neophodno da se svi skupljaju u vreme obeda? I kako se odnositi prema onome ko zakasni i ko dolazi posle obeda?
Odgovor: Ako on nije stigao zbog obaveze koja zavisi od mesta ili posla, s obzirom da treba da poštujemo zapovest onoga koji je rekao: Svaki, braćo, u čemu je prizvan u onome neka ostane (1.Kor.7,24), onaj koji se stara o opštem poretku treba da mu oprosti. Ukoliko je, pak, mogao da stigne, ali se nije potrudio, pokazavši prestup nemarnosti, neka ostane bez hrane do određenog časa sledećeg dana.
 
Pitanje 137. Da li je dobro odlučiti da se na ovaj ili onaj rok uzdržavamo od bilo kakve hrane ili bilo kakvog pića?
Odgovor: Gospod je rekao: Ne… tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn.6,38). Stoga je svaka odluka donesena sopstvenom voljom varljiva. Znajući to, David je rekao: Zakleh se i prinudih se da čuvam sudove pravde tvoje (Ps.118,106), a ne svoje prohteve.
 
Pitanje 138. Da li treba dozvoliti da neko u bratstvu, po sopstvenoj volji, posti ili bdije više od drugih?
Odgovor: Gospod je rekao: Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn.6,38). Stoga, sve što se čini po vlastitoj volji jeste vlasništvo onoga koji dela, ali je istovremeno tuđe bogopoštovanju. I postoji opasnost da on od Boga čuje [reč], upućenu onome što on namerava da čini: On je obraćen ka tebi, i ti ćeš gospodariti nad njim (Post.4,7). Želeti, pak, više u poređenju sa drugima, makar se radilo i o dobrom, znači projavljivati strast pobedoljubivosti, koja nastaje iz taštine. Pokazujući da je ona zabranjena, apostol govori: Jer, ne smemo sebe ubrajati ili sravnjivati sa nekima koji sami sebe hvale (2.Kor.10,12). Stoga, ostavivši sopstvenu volju i želju da se pokažemo boljim od drugih, treba da se povinujemo apostolu koji savetuje i govori: Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite (1.Kor. 10,31). Jer, pobedoljubivost, taština i samougađanje su potpuno strani onima koji se pravilno podvizavaju dobrim podvigom. Stoga apostol na jednom mestu govori: Ne budimo sujetni (Gal.5,26), na drugom: Ako li neko misli da se svađa, mi takvoga običaja nemamo, niti Crkve Božije (1.Kor.11,16), a na trećem: Dužni smo, pak… ne sebi ugađati (Rim.15,1). I, radi veće uverljivosti, on tome dodaje: Jer i Hristos ne ugodi sebi (st. 3). Onaj, pak, ko misli da mu je potrebnija veća mera posta, ili u bdenja, ili nečeg drugog, neka razlog te potrebe otkrije onome kome je povereno opšte staranje, i neka uspoštuje ono što on odobri. Jer, često se ispostavlja da se njegova potreba može podmiriti na drugi način.
Pitanje 139. Pri dugotrajnom postu postajemo slabiji za napore. Stoga, šta je bolje: napustiti poslove radi posta ili radi poslova prenebreći post?
Odgovor: Naizmenično treba i post držati, i uzimati hranu u meri koja odgovara pobožnosti. Na taj način ćemo postiti, kada se zahteva da se zapovest Božija izvrši kroz post, i opet – jesti, kada zapovest Božija traži uzimanje hrane koja jača telo, i to ne kao proždrljivci, nego kao delatelji Božiji. Jer, treba očuvati ono što kaže apostol: Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite (1.Kor.10,31).
 
Pitanje 140. Treba li da se brinemo o onome ko se ne uzdržava od štetnih jela, i koji, uzimajući ih neumereno, postaje bolestan?
Odgovor: Neuzdržanje je očigledan porok. Stoga najpre treba da se pobrinemo da izlečimo tu strast. Želeći da pokaže koliko je veliko zlo neuzdržanje, čovekoljubivi Bog, naime, često popušta da duša pati od strasti neumerenosti u onome što je štetno za telo, kako bi preko telesnog zlopaćenja, kome je izložena zbog neumerenosti, mogla da shvati svoju štetu i da bude poučena na uzdržanje u svemu. Doduše, po zahtevu razuma i milosrđa treba pobrinuti za one čije telo strada zbog neumerenosti. Međutim, ta nega treba da se sprovede promišljeno, kako bi se uz lečenje tela izlečila i duša. Prema tome, mi treba da se zauzmemo oko telesnog staranja o onome koji se preko telesnog lečenja poučava da je dužan da se pobrine i o najsavesnijem izlečenju strasti duše. Ukoliko, pak, prihvatajući lečenje tela, on pokaže nemarnost prema duši, bolje je prepustiti ga patnji koju podnosi zbog svoje neuzdržljivosti, kako bi, pošto vremenom dospe do svesti o sebi samom i večnoj kazni, mogao da prihvati i staranje o duševnom zdravlju. Jer, kad nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osuđeni sa svetom (1.Kor.11,32).
 
Pitanje 141. Da li u prostorijama za rad treba da se nalaze stranci, ili i neko od domaćih, koji je napustio svoje sopstveno mesto?
Odgovor: Ako tako čini bilo ko osim onoga kome je poveren nadzor nad onima koji rade i raspoređivanje poslova, neka mu, kao onome ko krši poredak u skladu udova, bude zabranjen i ulaz koji je drugima dozvoljen. Neka on sedi na jednom mestu, koje se nađe kao pogodno radi urazumljivanja, te neka se bez rasejanosti i marljivije nego obično bavi svojim poslom, sve dok se ne nauči da čuva ono što je rekao apostol: Svaki, braćo, u čemu je prizvan u onome neka ostane (1.Kor.7,24).
 
Pitanje 142. Da li oni koji poznaju neku veštinu treba da uzimaju od nekoga posao bez znanja onoga koji je određen da se stara o tome?
Odgovor: I onaj ko daje i onaj ko uzima posao neka budu osuđeni kao lopov i onaj koji pomaže lopovu.
 
Pitanje 143. Kakvo staranje o priboru koji im je poveren treba da pokažu oni koji rade?
Odgovor: Najpre onakvo kakvo zahtevaju stvari koje su prinete na dar i posvećene Bogu, a zatim i kakvo zahtevaju stvari koje su im neophodne, budući da bez njih ne mogu da pokažu potrebnu neumornu marljivost.
 
Pitanje 144. Šta ako neko iz nemarnosti nešto izgubi ili iz nepažnje nešto pokvari?
Odgovor: Onaj ko je stvar pokvario neka se osudi kao kradljivac svetinje, a onaj ko je izgubi kao vinovnik krađe svetinje, budući da je sve to prineto na dar Gospodu i posvećeno Bogu.
 
Pitanje 145. Šta ako neko sam upotrebi bilo koji pribor za posao, ili ga uzme?
Odgovor: Neka se osudi kao drzak i samovoljan, budući da je to posao onoga kome je prepušten nadzor i raspodela.
 
Pitanje 146. Šta ako zbog velike potrebe nastojatelj od njega zatraži pribor, a on počne da se raspravlja?
Odgovor: Zar se onaj ko je zbog ljubavi Hristove sebe i udove svoje prepustio usluzi drugih, može raspravljati o priboru sa nastojateljem koji je zadužen da se brine i o oruđu?
 
Pitanje 147. Šta ako neko zbog zauzetosti poslom u ostavi ili u kuhinji, ili nečim drugim, ne uspe da stigne na pravilo pojanja Psalama i molitve? Zar time on ne šteti duši?
Odgovor: Svako na svom poslu vrši svoje obaveze, kao ud u telu. Stoga, nemarnošću prema onome za šta je određen on sebi šteti. Ukoliko, pak, pomišlja zlo protiv zajedničke koristi, on se izlaže još većoj opasnosti. Prema tome, neka on u razumu ispunjava napisano: Pevajući i pojući Gospodu u srcu svome (Ef.5, 19). Ako, pak, ne uspeva da i telesno bude sa ostalima, neka se ne žalosti, budući da izvršava rečeno: Svaki u čemu je prizvan u onome neka ostane (1.Kor.7,24). Međutim, treba da smo sigurni da se onaj ko ima mogućnost da izvrši svoju dužnost blagovremeno i bude uzor drugima, ne izgovara poslom [zbog odsustvovanja], na sablazan ostalima i na osudu za lenjost.
 
Pitanje 148. Kakvu meru vlasti u upravljanju ima onaj kome je povereno da nadgleda ostavu?
Odgovor: U odnosu prema onome ko mu je, nakon ispitivanja, poverio snabdevanje ostave, on treba da se seća samog Gospoda, koji je rekao: Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe (Jn.5,30), a u odnosu prema onima o kojima se stara, treba da ima u vidu potrebe svakoga, budući da je napisano: Davaše se svakome prema potrebi koju je imao (Dap.4,35). Taj zakon neka bude zajednički svima koji su određeni za slična staranja.
 
Pitanje 149. Kakva je krivica upravitelja koji počne da dela iz licemerja ili iz pobedoljubivosti?
Odgovor: Apostol na jednom mestu nalaže da se ništa ne čini po pristrasnosti (1.Tim.5,21), a na drugom potvrđuje: Ako li neko misli da se svađa, mi takvoga običaja nemamo, niti Crkve Božije (1.Kor.11,16). Stoga neka se on smatra tuđim Crkvi Božijoj dok se ne popravi. Uostalom, sa velikom opreznošću treba ispitivati sposobnost svakoga. I tek tada treba poveravati posao. Na taj način oni koji zapovedaju neće biti osuđeni kao loši upravitelji duša i zapovesti Gospodnjih usled toga što nalažu ono što ne odgovara [moćima drugih], niti će oni kojima se nalaže obaveza biti osumnjičeni da u [poslu] nalaze izgovor za greh.
 
Pitanje 150. Šta ako on iz nemarnosti ne da bratu ono što mu je potrebno?
Odgovor: Sud je poznat iz reči Gospodnjih: Idite od mene, prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim. Jer, ogladneh, i ne dadoste mi da jedem; ožedneh, i ne napojiste me (Mt.25,41-42), i ostalo. Proklet bio svako ko nemarno čini delo Gospodnje (Jer.48,10).
 
Pitanje 151. Da li je onome ko služi dozvoljeno da govori jakim glasom?
Odgovor: Snagu glasa određuje potreba onih koji slušaju. Stoga, ako je glas slabiji od potrebnog, biće nerazgovetan, tj. sličan šapatu, i zaslužiće osudu. Ako je, pak, pojačan preko potrebe, tj. ako onaj ko sluša može da razume i onoga ko govori tiho, on postaje „vika“, koja je takođe osuđena (Ef.4,31). 3apravo, nas samo gluvoća slušaoca privodi nuždi da upotrebimo „viku“ i time kao da ga trgnemo iz sna. Jer, i o Gospodu se pripoveda da je govorio snažno, kao što priča Jevanđelist: A Isus povika i reče: Ko veruje u mene, ne veruje u mene, nego u Onoga koji me je poslao (Jn. 12,44).
 
Pitanje 152. [Dešava se] da se neko, obavljajući redovnu službu u kuhinji, premara preko mere, tako da po nekoliko dana ostaje nesposoban za uobičajeni posao. Da li njemu treba nametati takvu službu?
Odgovor: Već je rečeno da onaj ko je dobio vlast da raspoređuje poslove treba da daje naloge koji su u skladu sa sposobnošću i snagama onoga ko se određuje za rad, da sam ne bi čuo: Onaj koji izmišlja napor kao naredbu (Ps.93,20). Uostalom, onaj kome je naloženo ne treba da protivreči, budući da poslušnost treba da se prostire do smrti.
 
Pitanje 153. Kako treba da koristi predivo ona koja je zadužena za njega i kako da nadgleda one koje rade?
Odgovor: Ona mora da čuva predivo kao zalog Božiji. Rad, pak, koji je poseban za svaku sestru, treba da određuje bez pobedoljubivosti i pristrasnosti.
 
Pitanje 154. Dešava se da bratije nema mnogo i da je, pošto pomažu velikom broju sestara, neophodno da se međusobno razdvoje. Da li je bezbedno da se podele, razišavši se po različitim poslovima?
Odgovor: Ako je ta prilježnost potvrđena zapovešću Gospodnjom, i ako se radi po Bogu, svaki od trudbenika čini bogougodno delo. Osim toga, i uzajamno jedinstvo se postiže time što su svi jednodušni, imajući istu misao i izvršavajući ono što rekao apostol: Jer, ako sam telom i odsutan, ali sam duhom sa vama (Kol.2,5).
 
Pitanje 155. Pomažući bolesnicima u gostoprimnici, mi smo naučeni da im prislužujemo sa raspoloženjem kao da služimo braću Gospodnju. Kako, pak, da se odnosimo prema onome ko, prihvatajući naše usluge, nije takav?
Odgovor: Gospod je rekao: Jer, ko izvrši volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj i sestra i mati (Mt.12,50). Onaj, pak, ko nije takav, nego, zapravo, grešnik dostojan osude: Svaki koji čini greh rob je grehu (Jn.8,34), najpre treba da bude poučen od nastojatelja. Ako li, pak, ostaje u istim gresima, poznat je sud samog Gospoda, koji je dodao: A rob ne ostaje u kući (st. 35), i apostola, koji je zapovedio: Izbacite zloga između vas samih (1.Kor.5, 13). Na taj način će i oni koji prislužuju biti izbavljeni od nedoumice, i obezbeđeni svi koji žive zajedno.
 
Pitanje 156. Da li onoga kome je povereno da nagleda zalihe ili nešto slično, stalno treba ostaviti na istom mestu ili ga treba smenjivati?
Odgovor: Ukoliko poštuje zahtev poretka i strogost propisa, ne treba ga menjati. Bolje rečeno, tada je to teško i neprilično. Ipak, neophodno je da on ima saradnika, koji pomalo treba da se obučava za dužnost nadzornika, kako, kada se ukaže potreba za naslednikom, ne bismo dospeli u teškoću zbog njegovog nepostojanja. Osim toga, mi smo često primorani da posao prepuštamo nesposobnom za dužnost, zbog čega se nužno događa da se, usled neiskustva, ili krši strogost ili narušava dolični poredak.
 
Pitanje 157. Sa kakvim raspoloženjem treba služiti Bogu? I uopšte, kakvo je to raspoloženje?
Odgovor: Dobrim raspoloženjem smatram snažnu, neutoljivu, čvrstu i nepromenjivu želju za bogougađanjem. Ono se usavršava razumnim i stalnim sagledavanjem uzvišenosti slave Božije, blagodarnim pomislima i neprestanim sećanjem na dobra koja nam je Bog darovao. Time u duši nastaje ono što je rečeno: I ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim (Mk.12,30), kao što je bilo i sa onim ko je govorio: Kao što jelen traži izvore vodne, tako duša moja traži tebe, Bože (Ps.31,2). Upravo sa takvim raspoloženjem treba služiti Bogu, ispunjavajući ono što je rekao apostol: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove? Žalost ili teskoba, ili gonjenje,ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili mač, i ostalo (Rim.8, 35).
 
Pitanje 158. Sa kakvim raspoloženjem treba prihvatati kaznu?
Odgovor: Kao što dolikuje bolesniku koji se nalazi u životnoj opasnosti i koga leči otac i lekar. I ma koliko gorak i mučan bio način lečenja, on treba da ga prihvata sa potpunim poverenjem u ljubav i iskustvo onoga koji kažnjava, i sa željom za izlečenjem.
 
Pitanje 159. Kakav je onaj ko se ogorčuje na onoga ko ga je podvrgnuo kazni?
Odgovor: On nije poznao ni opasnost greha, posebno u odnosu prema Bogu, ni prednost pokajanja. Osim toga, on nije poverovao onome koji je rekao: Onaj ko voli prilježno kara (Prič.24, 25), te je sam sebe lišio koristi koju je imao onaj ko je rekao: Neka me kažnjava pravednik sa milošću i neka me prekoreva (Ps.140, 5). On šteti bratstvu svojim prisustvom, rasejavajući one koji se podvizavaju.
 
Pitanje 160. Sa kakvim raspoloženjem treba da služimo bratiji?
Odgovor: Tako što ćemo im služiti kao samom Gospodu, koji je rekao: Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt.25,40). Ukoliko su i oni kojima se čini usluga [verni], takvo raspoloženje se lakše stiče. Nastojatelji treba da se brižljivo staraju o njima, kako se ne bi pokorili stomaku i uživanju, kao teloljupci, već kako bi, kao bogoljupci i hristoljupci, kroz savršeno trpljenje, kao pravedni Jov, postali pohvala za Gospoda, na sramotu đavolu.
 
Pitanje 161. Sa kakvim smirenjem treba da prihvatamo uslugu od brata?
Odgovor: Nju treba da prihvatamo kao sluga od gospodara i sa smirenjem koje je pokazao apostol Petar kada ga je Gospod služio. Na njegovom primeru vidimo i opasnost kojoj se izlažu oni koji ne prihvataju usluge.
 
Pitanje 162. Kakvu ljubav treba da imamo jedni prema drugima?
Odgovor: Onakvu kakvu je pokazao Gospod i kakvoj je učio, rekavši: Da ljubite jedni druge kao što ja vas ljubim. Od ove ljubavi niko nema veće, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje (Jn. 15,12-13). I ako već treba polagati dušu, utoliko pre u pojedinačnim slučajevima treba pokazati revnost prema svačijoj koristi, ne obazirući se na ljudske dužnosti, nego na cilj bogougađanja.
 
Pitanje 163. Na koji način čovek može steći ljubav prema bližnjem?
Odgovor: On, najpre, treba da se boji osude onih koji krše zapovest samog Gospoda, koji je rekao: A ko je neposlušan Sinu, neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu (Jn.3,36). Potom, on treba da žudi za večnim životom, budući da je zapovest Njegova život večni (Jn.12,50). Prva, pak, i najveća zapovest jeste: Ljubi Gospoda Boga svim srcem svojim, i svim umom svojim, i svom snagom svojom. A druga je kao i ova: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe (Mt.22,37-39; Mk.12,30-31). On, isto tako, treba da želi da se upodobi Gospodu, koji je rekao: Zapovest novu dajem vam: da ljubite jedni druge, kao što ja vas ljubih (Jn.13,34). Tome će još pomoći i sledeća razmišljanja: ako nam je brat dobročinitelj, mi smo mu i po ljudski dužni ljubav, kakvu drže i pagani, kao što Gospod u Jevanđelju jasno govori: I ako ljubite one koji vas ljube, kakva vam je hvala? Jer, i grešnici ljube one koji njih ljube (Lk.6,32); a ako nam je neprijatelj, mi smo mu opet dužni ljubav, ne samo radi zapovesti, nego i zbog toga što nam čini dobro u najvažnijem, ukoliko verujemo Gospodu koji je rekao: Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave reči, zbog mene. Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima (Mt.5,11-12).
 
Pitanje 164. Šta znače reči: Ne sudite, i neće vam se suditi; i ne osuđujte, i nećete biti osuđeni (Lk.6,37)?
Odgovor: Gospod ponekad kaže: Ne sudite, i neće vam se suditi, a ponekad zapoveda: Pravedan sud sudite (Jn.7,24). Prema tome, On nam ne zabranjuje da sudimo u potpunosti, već pokazuje razliku u suđenju. U vezi, pak, čega treba suditi, a u vezi čega ne, jasno nam je predao apostol: u vezi sa onim što je prepušteno svačijoj vlasti i nije određeno u Pismu, on kaže – A ti, zašto osuđuješ brata svoga (Rim.14,10), i još – Stoga da ne osuđujemo više jedan drugoga (st. 13); u vezi, pak, sa onim što nije ugodno Bogu, izobličavajući one koji ne osuđuju, sam presuđuje i govori – Jer, ja, odsutan telom no duhom prisutan, već sam osudio kao da sam tamo, onoga koji je to tako učinio. U ime Gospoda našeg Isusa Hrista kad se saberete vi i moj duh, sa silom Gospoda našega Isusa Hrista, da se takav preda satani na mučenje tela, da bi se duh spasao u dan Gospoda Isusa (1.Kor.5,3-5). Prema tome, ne treba da osuđujemo brata u vezi sa onim što zavisi od naše vlasti, što je često i nepoznato. I apostol o onome što ne znamo kaže: Stoga ne sudite ništa pre vremena, dokle ne dođe Gospod, koji će i osvetliti ono što je sakriveno u tami i objaviti namere srca (1.Kor.4,5). Međutim, štititi sudove Božije jeste nepobitna neophodnost, kako se ne bi desilo da, prećutkujući ih, sami iskusimo gnev Božiji. Uostalom, onaj ko čini isto što i okrivljeni nema smelosti da osudi brata, budući da Gospod govori: Izvadi najpre brvno iz oka svoga, pa ćeš onda videti izvaditi trun iz oka brata svoga (Mt.7,5).
 
Pitanje 165. Kako čovek da zna da li je revnošću Božijom podstaknut protiv brata koji greši, ili se, zapravo, gnevi na njega?
Odgovor: 0 revnosti Božijoj se radi ukoliko on pri svakom grehu u sebi oseća ono što je napisano: Revnost tvoja me izjede, jer neprijatelji moji zaboraviše reči tvoje (Ps.118,139). Uostalom, i ovde je radi izgrađivanja vere neophodna razborita opreznost. Ukoliko, pak, nema takvog raspoloženja koje podstiče dušu, delatnost će biti nepravilna i cilj bogopoštovanja se neće ostvariti.
 
Pitanje 166. Sa kakvim se raspoloženjem treba povinovati onome ko podstiče na izvršavanje zapovesti?
Odgovor: Treba se povinovati sa raspoloženjem koje ima gladno dete kad čuje da ga hraniteljka zove na obed, ili koje ima svaki čovek, koji ište da se prehrani, kada čuje onoga ko mu pruža sredstva za život. Tačnije rečeno, njegovo raspoloženje treba da je još mnogo snažnije, s obzirom da je večni život mnogo preči od sadašnjeg. Jer, Gospod kaže da je zapovest Božija život večni (Jn.12,50). Ono, pak, što je jelo u odnosu na hleb, to je izvršavanje u odnosu na zapovesti, kao što opet kaže sam Gospod: Jelo je moje da vršim volju Onoga koji me je poslao (Jn.4,34), tj. Oca.
 
Pitanje 167. Kakva treba da bude duša koja je udostojena da učestvuje u delu Božijem?
Odgovor: Kao što je bila ona koja kaže: Ko sam ja, Gospode moj, Gospode, i šta je moj dom, te si me zavoleo (2.Car.7,18). Ona treba da ispunjava ono što je napisano: Zahvaljujući Bogu i Ocu koji nas osposobi za udio u nasledstvu svetih u svetlosti, koji nas izbavi od vlasti tame i prenese u Carstvo Sina ljubavi svoje (Kol. 1,12-13).
 
Pitanje 168. Sa kakvim raspoloženjem treba uzimati odeću i obuću, ma kakve inače bile?
Odgovor: Ako su one velike ili male za tvoju visinu, iznesi svoju potrebu sa dužnom pristojnošću. A ukoliko ti se ne dopadaju zbog svoje jeftinoće ili stoga što nisu nove, seti se da je Gospod rekao: Poslenik je dostojan hrane svoje (Mt.10,10), a ne i svako drugi. Stoga se zapitaj da li si učinio nešto dostojno Gospodnjih zapovesti ili obećanja. I tada već ne samo da nećeš tražiti drugo, nego će te i ono što ti je dato privesti strahu koji se javlja kod onih koji su primili više nego što zaslužuju. Jer, ono što je rečeno u vezi sa hranom treba uzeti kao pravilo i u pogledu svake druge stvari koja je potrebna telu.
 
Pitanje 169. [Dešava se] da mlađi brat dobije nalog da nečemu nauči starijeg po uzrastu. Kako on treba da se odnosi prema njemu?
Odgovor: Kao onaj koji vrši službu po zapovesti Vladike Boga. On treba da ima strah da ne padne pod osudu onoga koji je rekao: Proklet bio svako ko nemarno čini delo Gospodnje (Jer.48, 10), čuvajući se da se ne bi pogordio i upao u osudu đavolju (1.Tim.Z, 6).
 
Pitanje 170. Da li treba jednaku pažnju poklanjati i onome ko napreduje više i onome ko napreduje manje?
Odgovor: U vezi sa oproštajem grehova Gospod je odredio: Opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala; a kome se malo oprašta malu ljubav ima (Lk.7,47). I apostol je u vezi sa prezviterima odredio: Prezviteri koji su dobre starešine dostojni su dvostruke časti, osobito oni koji se trude u propovedanju i učenju (1.Tim.5,17). Smatram da se time treba upravljati u svemu sličnom.
 
Pitanje 171. Kako treba da se odnosimo prema neznatnijem koji se vređa zbog ukazivanja poštovanja onome koji je pobožniji?
Odgovor: On je jasno osuđen za lukavstvo u jevanđelskoj priči u kojoj Gospod, onima koji su se ražalostili zbog toga što su drugi dobili platu jednaku njihovoj, kaže: Zar je oko tvoje zlo što sam ja dobar (Mt.20,15). Isti sud Božiji o takvom čoveku i njemu sličnima očigledan je i iz reči proroka: Ponižen je pred njim lukavi, dok one koji se boje Gospoda slavi (Ps.14,4).
 
Pitanje 172. Sa kakvim strahom, sa kakvim uverenjem i sa kakvim raspoloženjem treba da se pričešćujemo Telom i Krvlju Hristovim?
Odgovor: Strahu nas uči apostol, govoreći: Jer, koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije (1.Kor.11,29). Uverenje daje vera u reči Gospodnje: Ovo je telo moje koje se daje za vas; ovo činite za moj spomen (Lk.22,19), u svedočenje Jovana koji je najpre prikazao slavu Slova, a potom opisao i način Očovečenja: I Slovo postade telo i nastani se među nama, i videsmo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine (Jn.1,14), i u reči apostola: Budući u obličju Božijem, On nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom, nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovetan sa ljudima, i izgledom se nađe kao čovek; unizio je sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu (Fil.2,6-8). Poverovavši ovim i sličnim rečima, poznavši uzvišenost slave i zadivivši se preobilju smirenja i poslušnosti u tome što je On, premda takav i tako veliki, radi našeg života Ocu bio poslušan sve do smrti, duša će, mislim, postići raspoloženje ljubavi prema Bogu i Ocu, koji svoga Sina ne poštede, nego ga predade za sve nas (Rim.8,32), i prema Jedinorodnom Sinu Njegovom, koji beše poslušan do smrti radi našega izbavljenja i spasenja. Ona će, na taj način, biti u stanju da shvati i apostola koji, kao pravilo dobre savesti za one koji su ispravni, navodi: Jer, nas ljubav Hristova obuzima pa ovako mislimo: da ako jedan za sve umre, to svi umreše; i On za sve umre, da oni koji žive ne žive više sebi, nego Onome koji za njih umre i vaskrse (2.Kor.5,14-15). Takvo raspoloženje i takvu gotovost treba da ima onaj koji se pričešćuje Hlebom.
 
Pitanje 173. Da li treba da bude ikakvih razgovora za vreme kućnog pojanja Psalama?
Odgovor: Ne treba, izuzev među onima kojima je prepušteno staranje o poretku i briga o domaćim poslovima. I oni treba da razgovaraju samo u slučaju velike potrebe, uz svu pažljivost, sa dužnim poštovanjem mesta, pristojnosti i odmerenosti, izbegavajući sablazan. Svi ostali treba da ćute. Za vreme razgovora i onaj kome je povereno da poučava treba da zaćuti ako se otkrije drugome (1.Kor.14,30). Nije li neophodno, utoliko pre, da većina ćuti za vreme pojanja Psalama?
 
Pitanje 174. Kako čovek može sa unutrašnjom sklonošću i čežnjom da izvršava zapovesti Gospodnje?
Odgovor: Iskustvo prijatnog i korisnog i njegovo očekivanje u duši prirodno rađa sklonost i želju. U onome, dakle, ko omrzi i zgadi se na nepravdu (Ps.118,163), ko se očisti od svakog greha od koga duša zapada u lenjost i nemarnost prema zahtevima Božijim (kao što telo u bolesti pati od nedostatka želje za hranom i od odvratnosti prema njoj), ko se nepobitno uveri da je zapovest Božija život večni (Jn,12,50) i da su sva obećanja onima koji ih poštuju istinita – nastaje raspoloženje onoga ko je rekao: Sudovi su Gospodnji istiniti, pravedni svi zajedno: bolji su od zlata i dragog kamenja, i slađi od meda i saća. I sluga tvoj ih čuva, jer se u njihovom čuvanju nalazi velika nagrada (Ps.18,10-12).
 
Pitanje 175. Po čemu se vidi da neko voli brata po zapovesti Gospodnjoj, i po čemu se pokazuje onaj ko ga ne voli tako?
Odgovor: Ljubav ima dve značajne osobine: tugovati i patiti zbog toga što voljeni trpi štetu, a isto tako radovati se i starati se za njegovu korist. Stoga je blažen onaj ko plače zbog onoga ko greši i ko se time izlaže strašnoj opasnosti, kao i onaj ko se raduje zbog onoga ko postupa dobro i koji će, kao što je napisano, time steći neuporedivi dobitak. I apostol Pavle svedoči, govoreći: Ako strada jedan ud, sa njim stradaju svi udovi, bez sumnje prema zakonu ljubavi u Hristu, a ako li s ejedan ud proslavlja, sa njim se raduju svi udovi (1.Kor. 12,26). Ko, pak, nije tako raspoložen, očigledno ne voli brata.
 
Pitanje 176. Koje neprijatelje treba da volimo po zapovesti? I kako da volimo neprijatelje: čineći im dobro ili i samim raspoloženjem? I da li je to moguće?
Odgovor: Neprijatelju je svojstveno da škodi i smišlja zlo. Stoga svako ko drugome čini bilo kakvu štetu može da bude nazvan neprijateljem, a naročito grešnik. Jer, koliko je u njegovoj moći, on na različite načine nanosi štetu i smišlja zlo protiv svakoga ko živi ili se sreće sa njim. Stoga, budući da je čovek sačinjen od duše i tela, mi treba da takve volimo kako po duši (izobličavajući ih, savetujući ih i na svaki način dovodeći do obraćenja), tako i po telu (čineći im dobro prema njihovoj životnoj potrebi). Da se, pak, ljubav sastoji u raspoloženju, svakome je jasno. Samu, pak, mogućnost pokazao je i posvedočio Gospod, objavljujući ljubav Oca i svoju sopstvenu u poslušnosti do smrti (Fil.2,8) neprijatelja radi, a ne radi prijatelja, kao što svedoči apostol, govoreći: Ali Bog pokazuje svoju ljubav prema nama, jer još dok bejasmo grešnici, Hristos umre za nas (Rim.5,8). On i nas poučava istome, govoreći: Ugledajte se, dakle, na Boga, kao deca voljena. I živite u ljubavi kao što je i Hristos nas ljubio i predao sebe za nas kao prinos i žrtvu Bogu (Ef.5,1-2). A Blagi i Pravedni ne bi tako nešto naložio da nije ujedno podario i sposobnost. I On je objasnio da nam je takva sposobnost nužno data u samoj prirodi. I zveri po prirodi vole dobročinitelje. Najzad, da li nam prijatelj čini tolika dobročinstva kolika neprijatelji, koji nam donose blaženstvo od Gospoda, koji je rekao: Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave reči, zbog mene. Radujte se i veselite se, jer je velika nagrada vaša na nebesima (Mt.5,11-12)?
 
Pitanje 177. Kako jaki treba da nose slabosti slabih (Rim. 15,1)?
Odgovor: „Nositi“ znači uzeti i izlečiti, po napisanome: On nemoći naše uze i bolesti ponese (Mt.8,17; Is.53,4). Dakle, On ih ne uzima na sebe, leči one koji pate. I ovde treba podrazumevati isti način i načelo pokajanja kojim se, uz staranje jačih leče slabiji.
 
Pitanje 178. Šta znači: Nosite bremena jedan drugoga (Gal. 6,2)? Postupajući tako, kakav ćemo „zakon“ ispuniti?
Odgovor: [Odgovor] je isti kao kod prethodnog [pitanja]. Jer, greh je teret koji dušu vuče na dno ada. Upravo njega uzimamo jedan drugome i skidamo jedan sa drugoga, dovodeći grešnike do preobraćenja. A reč „nositi“, umesto reči „uzeti“ uobičajeno koriste i ovdašnji stanovnici, kao što sam često slušao od mnogih. Tako čineći, ispunićemo „zakon“ Hrista, koji je rekao: Nisam došao da pozovem pravednike nego grešnike na pokajanje (Lk. 5,32). On je nama propisao kao zakon: Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo; ako te posluša dobio si brata svoga (Mt. 18,15).
 
Pitanje 179. Kako neko može bez ljubavi zadobiti veru koja gore premešta, kojom razdaje sve imanje siromasima ili kojom telo svoje predaje da se sažeže (1.Kor.13,2-3)?
Odgovor: [O njima] je Gospod rekao: Oni [sva dela svoja] čine da bi ih ljudi videli (Mt.6,1). I onima koji su govorili: Gospode, Gospode, nismo li u ime tvoje prorokovali, i tvojim imenom demone izgonili, i tvojim imenom čudesa mnoga tvorili (Mt.7,22), Gospod kaže: Ne poznajem vas otkuda ste (Lk.13,27), ne stoga što su lagali, nego zato što su zloupotrebljavali blagodat Božiju prema sopstvenim prohtevima (što je tuđe ljubavi prema Bogu). Ukoliko se toga setimo, bez teškoća ćemo razumeti ono što je rečeno. A nije ni malo neobično da obdarenost Božiju ili dar dobije i nedostojni, budući da Bog, u vreme blagosti i dugotrpeljivosti, svojim suncem obasjava i zle i dobre (Mt.5,45). Često se to događa radi koristi onoga ko prima dar (ne bi li se, postidevši se dobrote Božije, preokrenuo na staranje o ugađanju Njemu), ili radi drugih, kao što je rekao apostol: Jedni, doduše, iz zavisti i svađe propovedaju Hrista, a drugi od dobre volje (Fil.1,15). Tome on nešto kasnije pridodaje: Bilo kako mu drago, pritvorno ili istinski, Hristos se propoveda; i tome se radujem (18).
 
Pitanje 180. Sa kakvim raspoloženjem i pažnjom treba da slušamo ono što nam se čita za vreme uzimanja hrane?
Odgovor: Sa mnogo većim zadovoljstvom od onoga sa kojim jedemo i pijemo, kako bi se pokazalo da um ne brine o telesnim zadovoljstvima, već se više raduje rečima Gospodnjim, saglasno raspoloženju onoga ko je rekao: [Odluke Gospodnje] su slađe od meda i saća (Ps.18.11).
 
Pitanje 181. [Dešava se] da su bratstva blizu jedno drugome i da je jedno siromašno, a drugo slabo raspoloženo za opštenje. Kakvo raspoloženje bratstvo koje je siromašno treba da gaji prema bratstvu koje izbegava da pomaže?
Odgovor: Zar će oni koji su ljubavlju Hristovom naučeni da i dušu svoju polažu jedni za druge, biti tvrdice u onome što je neophodno telu, zaboravivši Onoga koji je rekao: Ogladneh, i ne dadoste mi da jedem (Mt.25,42-43) i ostalo? Međutim, ako se to i dogodi, siromašni treba da imaju dugotrpljenje, ugledajući se na Lazara, u ubeđenju da će utehu dobiti u budućem veku.
 
Pitanje 182. Po kojim se plodovima može raspoznati onaj ko brata koji greši prekoreva iz sažaljenja?
Odgovor: On se može raspoznati, najpre, po posebnim znacima sažaljenja, prema onome što je rekao apostol: I ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi (1.Kor.12,26), i: Ko oslabi, a da i ja ne oslabim (2.Kor.11,29). Osim toga, on se može raspoznati i po jednakoj skrušenosti zbog svakog greha i po jednakoj tuzi i plaču zbog svih koji greše, bilo protiv njega, bilo protiv drugoga. Najzad, može se prepoznati i po tome što, prekorevajući, ne narušava način koji nam predao Gospod.
 
Pitanje 183. [Dešava se] da se oni koji žive u bratstvu međusobno posvađaju između sebe. Da li je bezbedno sa takvima imati opštenje radi ljubavi?
Odgovor: Gospod je rekao: Daj, Oče, da kao što smo ja i ti jedno, da i oni u nama jedno budu (Jn.17,22). I apostol govori: Jednodušni, jednomisleni (Fil.2,2), a i Dela pripovedaju da u narodu koji poverova beše jedno srce i jedna duša (Dap.4,32). Prema tome, oni koji se svađaju jesu tuđi onome što je rečeno. Ukoliko je razumna, ljubav ispunjava ono što je rečeno: A ko ga ljubi, prekoreva ga za vremena (Prič.13,24). A ukoliko je nerazumna, ona, ma kakva bila, nije pohvalna, budući da je Gospod rekao: Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, ncje mene dostojan (Mt. 10,37).
 
Pitanje 184. Kako će čovek uspeti da, pri poučavanju i prekorevanju, ne samo govori umešno, nego i sačuva potrebno raspoloženje i prema Bogu i prema onome kome govori?
Odgovor: Ukoliko se bude sećao apostola koji kaže: Tako da nas ljudi smatraju kao sluge Hristove i upravitelje tajni Božijih (1.Kor.4,1), on se znanjem neće koristiti vlasno, nego kao da služi Bogu, starajući se o dušama koje su iskupljene krvlju Hristovom, sa strahom i trepetom pred Bogom, po primeru onoga koji je rekao: Tako govorimo, a ne kao oni koji ugađaju ljudima, nego Bogu koji ispituje srca naša (1.Sol.2,4), i sa raspoloženjem i saučešćem prema onima koji slušaju, ispunjavajući rečeno: Bejasmo blagi među vama kao dojilja kada neguje svoju decu. Tako smo čeznuli za vama, da smo gotovi bili dati vam ne samo Jevanđelje Božije nego i duše naše (st. 7-8).
 
Pitanje 185. [Dešava se] da se neko raduje videći da su slušaoci dirnuti njegovom besedom. Na osnovu čega će on prepoznati da li se raduje iz dobrog raspoloženja ili iz neke strasti?
Odgovor: Ako se on raduje samo zbog pohvala, očigledno je da ga pokreće strast. Ukoliko se, pak, napre razveseli, primetivši kod onih koji ga hvale shvatanje onoga što su čuli (što pobuđuje na nadu u povinjavanje), a zatim se, posle brižljive procene koristi ili obraduje (pronašavši kod njih dobra dela), ili rastuži (zapazivši da se ničim nisu okoristili), neka zablagodari Bogu zbog toga što se udostojio da bude pokretan bogoljubljem i bratoljubljem, ne tražeći svoju slavu, nego slavu Božiju i nazidavanje braće.
 
Pitanje 186. Mi smo naučeni da imamo ljubav kojom smo spremni i dušu da položimo za prijatelje. Stoga želimo da saznamo za kakve prijatelje treba to da činimo?
Odgovor: Prirodno je da raspoloženje i način tog podviga mogu biti različiti. Jer, često je radi grešnih potrebno preduzimati jedno, a radi pravednih težiti drugome. Uostalom, ljubav do smrti treba da ukazujemo bez ikakve razlike – i prema pravednima i prema grešnima. Jer, rečeno je: Ali Bog pokazuje svoju ljubav prema nama, jer još dok bejasmo grešnici, Hristos umre za nas (Rim.5,8). U odnosu, pak, na svetitelje apostol kaže: Bejasmo blagi među vama kao dojilja kada neguje svoju decu. Tako smo čeznuli za vama, da smo gotovi bili dati vam ne samo Jevanđelje Božije nego i duše naše, zato što nam bejaste omiljeli (1.Sol.2,7-8).
 
Pitanje 187. Da li treba da primamo nešto od svoje rodbine po telu?
Odgovor: Rodbina je obavezna da onima koji prilaze Gospodu preda sve što im sleduje i da ništa ne oduzme, da ne bi bila osuđena za krađu svetinje. Međutim, trošenje onoga što im je pripalo po ličnom nahođenju i za njih same često postaje uzrok prevaznošenja, i za siromašne, koji stupaju u isti život – povod za tugu. Stoga i dolazi do pojave zbog koje apostol okrivljuje Korinćane, rekavši: Sramotite one koji nemaju (1.Kor.11,22). Oni, dakle, treba da donose [darove] onome kome je, kao pouzdanom i sposobnom da razumno upravlja, povereno staranje o pomesnim Crkvama, ugledajući se na one o kojima se u Delima pripoveda da polagahu pred noge apostolima (Dap.4,35). Upravljanje takvim stvarima nije posao svih, nego onih koji su izabrani posle provere. Stoga neka i ono što oni daju po svom nahođenju raspodeli onaj koji je izabran.
 
Pitanje 188. Kako da susrećemo naše ranije prijatelje ili rođake prilikom njihove posete?
Odgovor: Onako kako je pokazao i poučio Gospod, kada su ga obavestili: Mati tvoja i braća tvoja stoje napolju, i hoće da te vide (Lk.8,20). Jer, On je onima koji su ga obavestili sa prekorom odgovorio, rekavši: Ko je mati moja, i ko su braća moja? Jer, ko izvrši volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj i sestra i mati(Mt.12,48;50).
 
Pitanje 189. Da li ih, međutim, treba slušati ako počnu da nas nagovaraju da nas odvedu kući?
Odgovor: Ako nas zovu radi poučavanja u veri, neka onaj ko je sposoban, posle provere, bude poslan. A ako li nas zovu radi izvršavanja ljudskih dužnosti, treba čuti šta Gospod kaže onome ko je rekao: Dopusti mi da odem i oprostim se sa domaćima svojim, tj.: Nijedan ko je metnuo ruku svoju na plug pa se obazire nazad, nije pripravan za Carstvo Božije (Lk.9,61-62). I kad je takvom sudu podvrgnut onaj ko je samo nameravao da se „oprosti“, šta tek da se kaže o onome ko [učini delo]?
 
Pitanje 190. Da li treba žaliti srodnike po telu, želeći njihovo spasenje?
Odgovor: Onaj ko je rođen od Duha, po reči Gospodnjoj (Jn.Z, 8), i ko je stekao vlast da postane čedo Božije (Jn.1,12), stidi se srodstva po telu, dok svojim priznaje bliske po veri, kao što je posvedočio Gospod, govoreći: Mati moja i braća moja oni su koji slušaju reč Božiju i izvršuju je (Lk.8,21). Takav čovek treba da žali sve koji su se udaljili od Gospoda – i srodnike po telu i sve ostale. Onaj, pak, ko je prema njima nešto pristrasniji, i ko misli da svoju pristrasnost opravda preko apostola, koji kaže: Jer bih želeo da ja sam budem odlučen od Hrista za braću svoju, srodnike moje po telu (Rim.9,3), neka iz onoga što sledi shvati da apostol ne poštuje telesno srodstvo, nego Izrailj i preimućstva koja mu je dao Bog. Jer, apostol ne poštuje Izrailjce zato što su mu bili srodnici, već srodnike poštuje zato što su bili Izrailjci. Budući da ih je Bog udostojio tako mnogih i velikih preimućstava, budući da je njihovo bilo usinovljenje i slava, njihov zakon i bogosluženje, budući da su imali zavete i obećanja, budući da su njihovi bili oci, budući da je od njih i Hristos po telu (st. 4-5), on visoko ceni i njihovo spasenje, ne obazirući se na srodstvo, nego na Očovečenje Gospoda radi njih, i na Njegovu reč: Ja sam poslan samo izgubljenim ovcama doma Izrailjeva (Mt. 15,24).
 
Pitanje 191. Ko je krotki (Mt.5,5)?
Odgovor: Onaj ko ne menja mišljenje o onome što je neophodno za bogougađanje.
 
Pitanje 191. Šta znači „žalost po Bogu“, a šta „žalost ovoga sveta“ (2.Kor.7,10)?
Odgovor: „Žalost po Bogu“ postoji tamo gde je čovek tužan zbog toga što je zanemarena zapovest Božija, kao što je napisano: Obuzima me žalost zbog grešnika koji ostavljaju zakon tvoj (Ps.118,53). „Žalost ovoga sveta“, pak, čini da se čovek rastuži radi nečeg ljudskog i cenjenog u svetu.
 
Pitanje 193. Kakva je „radost u Gospodu“ (Fil.Z,1)? I posle kojih dela treba da se radujemo?
Odgovor: Radovanje zbog onoga što se čini po zapovesti Gospodnjoj u slavu Božiju jeste radost u Gospodu. Stoga, kada izvršavamo zapovesti Gospodnje, ili nešto podnosimo zbog imena Gospodnjeg, treba da se radujemo i da se radujemo međusobno.
 
Pitanje 194. Kakvim plačem treba da plačemo da bismo se udostojili blaženstva (Mt.5,4)?
Odgovor: Ovo pitanje je sadržano u pitanju o žalosti „po Bogu“. Takav plač imamo kada plačemo zbog grehova ili zbog uvrede Boga (budući da čovek prestupanjem zakona vređa Boga – Rim.2,23), ili zbog opasnog položaja onih koji prebivaju u grehu (s obzirom da je rečeno: Poginuće duša koja zgreši – Jez.18,4), čime se ugledamo na onoga koji je rekao: Plakah za mnogima koji su pre grešili (2.Kor.12,21).
 
Pitanje 195. Kada čovek sve čini u slavu Božiju?
Odgovor: Kada sve čini radi Boga, po zapovesti Božijoj i kada se ni u čemu ne obazire na hvale ljudske, nego se u svemu seća Gospoda koji je rekao: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima (Mt.5,16).
 
Pitanje 196. Kako da čovek jede i pije u slavu Božiju?
Odgovor: On će to činiti kada se bude sećao Dobročinitelja i kada mu i duševno raspoloženje i telesni položaj budu svedočili da ne obeduje bezbrižno, nego kao da ga Bog posmatra, te kada mu svrha uzimanja hrane ne bude bila uživanje (kao kod sluge stomaka), nego spremnost za dela koja se izvršavaju po zapovesti Hristovoj (kao kod delatelja Božijeg).
 
Pitanje 197. Kako desnica uspeva da je ne zna levica?
Odgovor: Um koji se nerasejano i sa usiljenom željom da ugodi Bogu podvizava po pravilu, koristi sva sredstva da ne skrene od onog što je obavezno. Tada on ne misli ni na šta drugo i ni na kakav drugi ud, osim na onaj koji mu služi za svrhu koja je zamišljena, kao što zanatlija u svakom poslu usredsređuje misao samo na oruđe koje mu je korisno.
 
Pitanje 198. Šta je smirenoumlje i kako da ga steknemo?
Odgovor: Po određenju apostola, smirenoumlje se sastoji u tome da sve smatramo većim od sebe (Rim.12,10). Ono se zadobija ukoliko se čovek, najpre, seća zapovesti Gospoda koji govori: Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt.11,29), kao što Gospod u mnogo slučajeva i na mnogo načina pokazuje i poučava, te ukoliko veruje Njegovom obećanju: Koji sebe ponizuje uzvisiće se (Lk.14,11). On u svakom delu i neprekidno treba da se stara oko upražnjavanja u smirenoumlju i da se obučava u njemu. Na taj način, uz neprestanu obuku, on će konačno biti sposoban da stekne naviku u smirenoumlju, kao što se obično događa i kod zanata. Isti način se koristi za zadobijanje i svake vrline koja se zahteva po zapovesti Gospoda našega Isusa Hrista.
 
Pitanje 199. Kako je moguće u sebi probuditi revnost za vršenje zapovesti Gospodnjih, koja se ni na opasnosti ne obazire?
Odgovor: Ona se budi, najpre, tako što se sećamo da je sam Gospod nas radi bio poslušan Ocu i to do smrti (Fil.2,8); zatim, tako što shvatamo silu zapovesti, tj. da je ona, kao što je napisano, život večni (Jn.12,50); i najzad, tako što verujemo Gospodu koji je rekao: Jer, ko hoće dušu svoju da sačuva, izgubiće je, a ko izgubi dušu svoju mene radi i Jevanđelja onaj će je sačuvati (Mr.8,35).
 
Pitanje 200. Kako oni koji su ranije počeli da se trude na delu Božijem mogu biti korisni za novopridošle?
Odgovor: Ako su snažnoga tela, oni će donositi korist primerom marljivog staranja, predstavljajući uzor svakog dobrog dela, a ako su slabi – duševnim stanjem zbog koga se i na licu, i u svakom pokretu odražava čvrsto uverenje u nadgledanje Božije (nad svim) i u svudaprisustvo Gospodnje, a takođe i osobinama ljubavi, koje nabroja apostol: Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se, ne čini što je nepristojno, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi. Ljubav nikad ne prestaje (1.Kor.13,4-8). Jer, sve se to može ispuniti i slabim telom.
 
Pitanje 201. Kako postići nerasejanu molitvu?
Odgovor: Ona će se postići preko nepobitnog uverenja da nam je Bog pred očima. Onaj koji pred sobom vidi načelnika ili nastojatelja i razgovara sa njim, ne okreće svoj pogled. Utoliko pre će onaj ko se moli Bogu svoj um držati neodvojivim od Onoga ko ispituje srca i unutrašnjosti, ispunjavajući napisano: Podižući svete ruke bez gneva i dvoumljenja (1.Tim.2,8).
 
Pitanje 202. Da li je moguće postići usredsređenost u svemu i u svako doba? I kako se to postiže?
Odgovor: Da je to postignuće moguće, pokazuje onaj ko je rekao: Oči su mi svagda upravljene ka Gospodu (Ps.24,15), i: Svagda pred sobom vidim Gospoda: On mi je s desne strane da ne posrnem (Ps,15,8). Kako je, pak, to moguće, rečeno je ranije. Duši, naime, ne treba ostavljati vremena u kome bi bila bez razmišljanja o Bogu i Božijim delima i darovima, a isto tako bez ispovedanja i zahvalnosti na svemu.
 
Pitanje 203. Da li se istom merom ocenjuje svako delo koje se vrši po zapovesti Gospodnjoj, ili jedan dobija više, a drugi manje?
Odgovor: Da ne važi ista mera za svako delo, nego se jednome i poverava i prepušta više, a drugome manje, vidi se iz reči Gospoda, koji na jednom mestu kaže: A posijano na dobroj zemlji, to je koji sluša reč i razume, koji, dakle, i rod rađa, i donosi jedan po sto, a jedan po šezdeset, a jedan po trideset (Mt.13, 23). Isto se odnosi i na one koji su dobili „kese srebra“ (Lk.19, 13). Na drugom mestu [On dodaje]: I jednome dade pet talanata, a drugome dva, a trećemu jedan (Mt.25,15).
 
Pitanje 204. Kako se čovek udostojava da postane pričesnik Svetog Duha?
Odgovor: Gospod naš Isus Hristos nas je to naučio, rekavši: Ako me ljubite, zapovesti moje držite, i ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog Utešitelja da prebiva s vama vavek, Duha Istine, koga svet ne može primiti (Jn.14,15-17). Stoga, sve dok ne budemo držali sve zapovesti Gospodnje i sve dok Gospod o nama ne posvedoči: Niste od sveta ovoga (Jn.15,19), mi ne treba da očekujmo da se udostojimo Duha Svetoga.
 
Pitanje 205. Ko su „siromašni duhom“ (Mt.5,3)?
Odgovor: Gospod na jednom mestu kaže: Reči koje vam ja govorim duh su i život su (Jn.6,63), a na drugom: Duh Sveti će vas naučiti svemu i podsetiće vas na sve što vam rekoh (Jn.14,26). Jer, rečeno je: On neće govoriti od sebe (Jn.16,13). Stoga su siromašni duhom oni koji su osiromašili jedino zbog učenja Gospoda, koji je rekao: Idi, prodaj sve što imaš i podaj siromasima (Mt.19,21; Lk.18,22). Blaženstvu, pak, nije tuđ ni onaj ko, slično Lazaru, siromaštvo, koje ga je snašlo na bilo koji način, prihvati po volji Božijoj.
 
Pitanje 206. Gospod zapoveda da se ne brinemo o tome šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odenuti (Mt.6, 31). Dokle seže ova zapovest i kako se ispunjava?
 
Odgovor: Ova zapovest, kao i svaka uostalom, prostire se sve do smrti, budući da je i Gospod bio poslušan i to do smrti (Fil.2,8). Ona se, pak, ispunjava uzdanjem u Boga. Jer, zabranivši brigu, Gospod dopunjuje obećanje, govoreći: A zna i Otac vaš šta vam treba pre nego što zatražite od Njega (Mt.6,32). Takav je bio i apostol, koji kaže: Osudu na smrt doživesmo, da se ne bismo uzdali u sebe nego u Boga koji podiže mrtve (2.Kor,1,9). On je, naime, po duševnoj odlučnosti i spremnosti svakodnevno umirao, premda ga je blagonaklonost Božija čuvala. Stoga je on smelo govorio: Kao oni koji umiru, a evo živimo (st. 6,9). Takvoj odlučnosti doprinosi plamena revnost i neutoljiva žudnja za zapovestima Gospodnjim. Onaj ko poseduje takvu želju nema kada da se rasejava staranjem o telesnim potrebama.
 
Pitanje 207. Zar nije suvišno raditi, budući da ne treba brinuti o neophodnom za život i da postoji druga zapovest Gospodnja, koja kaže: Trudite se ne za jelo koje prolazi (Jn.6,27)?
Odgovor: Sam Gospod je i na tom i na drugom mestu objasnio svoju zapovest. Zabranivši da se ište ono što je neophodno za život, rekavši: Ne tražite šta ćete jesti, ili šta ćete piti, jer sve ovo neznabošci sveta ištu, On je tamo dodao zapovest: Nego ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu (Mt.6, 25; 32-33). Kako, pak, treba da ga ištemo, On je otkrio preko onih koji su ga dostojni. Zabranivši, pak, da se trudimo za jelo koje prolazi, On je ovde poučio da se trudimo za jelo koje ostaje za život večni. Kakvo je to, opet, jelo, On je sam objavio na drugom mestu, rekavši: Jelo je moje da vršim volju Oca koji me je poslao (Jn.4,34). Ukoliko se, pak, volja Božija sastoji u tome da se gladni nahrani, žedni napoji, nagi odene i ostalo, potpuno je neophodno da se ugledamo na apostola, koji kaže: Sve vam pokazah da se tako valja truditi i pomagati nemoćnima (Dap.20,35), i povinovati se njegovom učenju: Nego bolje neka se čovek trudi da radi svojim rukama ono što je dobro da bi imao davati onome kome je potrebno (Ef.4,28). Gospod nam je, dakle, tako predao u Jevanđelju i preko apostola. Stoga je očigledno da je truditi se ili raditi sebe radi apsolutno zabranjeno, dok je truditi se i raditi zbog potreba bližnjega, po zapovesti Gospodnjoj, neophodno utoliko više ukoliko Gospod staranje za onoga ko se Njemu posvetio prima kao staranje o samom sebi i ukoliko za njega obećava Carstvo nebesko.
 
Pitanje 208. Da li je uopšte dobro upražnjavati ćutanje?
Odgovor: Dobro od ćutanja se procenjuje prema vremenu i prema osobi, kao što nas poučava bogonadahnuto Pismo. Prema vremenu se procenjuje kada se, na primer, kaže: Stoga će razboriti ćutati u to vreme, jer je zlo (Am.5,13), i još: Obuzdavaću usta svoja, dok je bezbožnik preda mnom (Ps.38,2). Prema osobi, pak, ono se procenjuje kada, na primer, apostol piše: Ako li se otkrije drugome koji sedi, prvi neka ućuti (1.Kor.14,30), i još: Žene vaše u Crkvama da ćute (st. 34). Ponekad je, pak, neuzdržljivima u govoru i nesposobnim da poštuju pravilo: Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra za izgrađivanje onoga što je potrebno (Ef.4,29), neophodno potpuno ćutanje, sve dok se ne izleče od svoje slabosti – brzopletosti u govoru, i ne budu u stanju da na vreme prepoznaju kada, šta i kako treba govoriti kako bi se, kao što je napisano, donela blagodat onima koji slušaju (Ef.4,29).
 
Pitanje 209. Kako možemo steći strah od sudova Božijih?
Odgovor: Očekivanje svega što je opasno prirodno rađa strah. Tako se plašimo i zveri i knezova, očekujući da od njih doživimo nešto loše. Prema tome, onaj ko poveruje da su Gospodnje opomene istinite i da će ih iskusiti na najužasniji i najbolniji način, steći će strah od sudova Božijih.
 
Pitanje 210. Šta označava „pristojno odelo“, koje pominje apostol (1.Tim.2,9)?
Odgovor: Ono označava upotrebu odeće koja pristoji pravoj svrsi, prilagođenoj zahtevima vremena, mesta, osobe i potrebe. Jer, razum ne dopušta isto odelo za vreme zime i za vreme leta, i jednaku odeću za onoga koji radi i onoga koji se odmara, za onoga koji služi i za onoga koji je služen, za ratnika i prostoga čoveka, ili za muškarca i za ženu.
 
Pitanje 211. Koja je mera ljubavi prema Bogu?
Odgovor: Ta mera se sastoji u neprestanom naprezanju duše (koje prevazilazi njene snage) da ispuni volju Božiju, u cilju i sa željom slave Božije.
 
Pitanje 212. Kako se stiče ljubav prema Bogu?
Odgovor: Ona se stiče ukoliko se savesno i sa blagodarnošću odnosimo prema Božijim dobročinstvima. Slično primećujemo i kod beslovesnih [životinja]. Jer, mi vidimo da psi vole samo onoga ko im daje hleba. To saznajemo i iz onoga što je prekorno rečeno kod proroka Isaije: Sinove rodih i podigoh, ali se odvrgoše od mene. Vo poznaje gospodara svoga i magarac jasle gospodara svoga, a Izrailj me ne pozna, i narod me ne razumede (Is.1,2-3). Kod vola i magarca se od dobročinstva onog ko ih hrani sama od sebe rađa ljubav. Zar se i u nama neće roditi ljubav prema Bogu, ukoliko sa dobrim osećanjem i zahvalnošću prihvatamo dobročinstva? Jer, u zdravoj duši se po prirodi i bez poučavanja rađa slično raspoloženje zbog tako velikih dobročinstava Božijih.
 
Pitanje 213. Koji su znaci ljubavi prema Bogu?
Odgovor: Sam Gospod nas je tome poučio, rekavši: Ako me ljubite, zapovesti moje držite (Jn.14,15).
 
Pitanje 214. Po čemu se međusobno razlikuju milostivost i blagost?
Odgovor: David je na jednom mestu rekao: Milostiv je Gospod prema svima (Ps.144,9), i: Milostiv je čovek koji pokazuje samilost i daje na zajam (Ps.111,5). Na drugom mestu je, pak, rekao: Postupi blago Gospode, prema blagima (Ps. 124,4), i Jeremija kaže: Blag je Gospod onima koji ga čekaju (Pl.Jer.3,25). Stoga mi se čini da je milostivost opštija u smislu što čini dobročinstvo svakome ko ima potrebu, dok je blagost ograničenija i u dobročinstvima se drži zakona pravde.
 
Pitanje 215. Ko je mirotvorac koga Gospod ublažava (Mt. 5,9)?
Odgovor: On je saradnik Gospodnji, po reči apostola, koji kaže: Umesto Hrista, dakle, molimo, kao da Bog poziva kroz nas: Molimo u ime Hristovo – pomirite se sa Bogom (2.Kor.5,20), i još: Opravdavši se, dakle, verom, imamo mir u Bogu kroz Gospoda našeg Isusa Hrista (Rim.5,1). Jer, mir drugačijih svojstava Gospod odbacuje, govoreći: Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao što svet daje (Jn. 14,27).
 
Pitanje 216. U čemu treba da se obratimo i postanemo kao deca (Mt.18,3)?
Odgovor: Tome nas poučava isto mesto iz Jevanđelja, objašnjavajući zbog čega je to rečeno. Zapravo, radi se o tome da ne treba tražiti prvenstvo, nego znati ravnočasnost prirode i voleti ga u odnosu prema onima koji su, kako može izgledati, po nečemu niži. Jer, takva su u međusobnim odnosima i deca, koja još nisu navikla na iskvarenost onih koji sa njima opšte.
 
Pitanje 217. Kako da primimo Carstvo Božije „kao dete“ (Mt.18,5)?
Odgovor: Tako što ćemo u odnosu prema učenju Gospodnjem biti kao „dete“ koje ne protivreči i ne opravdava se pred učiteljima, nego verno i poslušno prihvata pouke.
 
Pitanje 218. Kakvo razumevanje treba da za sebe tražimo od Boga i kako ga se možemo udostojiti?
Odgovor: O tome razumevanju saznajemo od samog Boga preko proroka, koji kaže: Neka se mudri ne hvali svojom mudrošću, ni jaki svojom snagom, ni bogati svojim bogatstvom. Nego ko se hvali, neka se hvali time što razume i poznaje Gospoda (Jer.9,23-24). I apostol kaže: Nego shvatite šta je volja Gospodnja (Ef.5,17). Tog razumevanja se možemo udostojiti ukoliko ispunimo ono što je napisano: Počinite i poznajte da sam ja Bog (Ps.45,11), i ako poverujemo da je istinita svaka reč Božija. Jer, rečeno je: Ako ne verujete, nećete ni razumeti (Is.7,9).
 
Pitanje 219. [Dešava se] da nam neko učini dobročinstvo. Kako ćemo ujedno i Gospodu odati dužnu čistu i celovitu blagodarnost i dobročinitelju razumno pokazati zahvalnost, ni malo ne umanjujući, niti prelazeći meru?
Odgovor: To ćemo učini ukoliko budemo tvrdo verovali da je Bog načelnik i savršitelj svakog dobra, a onaj ko nam je učinio – sluga Božijeg dobročinstva.
 
Pitanje 220. Da li treba svakome ko poželi dozvoliti susret sa sestrama? Ili, ko, kada i kako treba da se viđa sa sestrama?
Odgovor: O tome je govoreno u Opširnim pravilima, tj. da se čak ni muškarci ne mogu jednostavno susretati po svojoj volji i slučajno. To može samo onaj ko se, posle provere, pokaže sposoban da pruži korist i da sam stekne korist. Onaj, pak, ko se seća Gospoda koji je rekao: Za svaku praznu reč koju reknu ljudi će dati odgovor u dan Suda (Mt.12,36), plašiće se suda za svako delo i poslušaće apostola koji kaže: Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite (1.Kor.10,31), i na drugom mestu: Sve neka bude na izgrađivanje (14,26). On sebi neće dozvoliti da učini bilo šta isprazno ili beskorisno. U vezi, pak, sa tim ko, kako i kada treba da ima susret, treba voditi računa o vremenu, mestu i osobi kako se ne bi pojavilo nikakvo ružno podozrenje, već svi bili sačuvani od sablazni i susret poslužio za izgrađivanje vere. Ni Pismo ne dozvoljava susrete nasamo, budući da je rečeno: Bolje je dvojici, nego jednome. I ujedno, dvojica su pouzdanija. Teško, pak, jednome, jer ako padne, nema ko da ga podigne(Prop.4,9-10).
 
Pitanje 221. Gospod nas uči da se molimo da ne padnemo u iskušenje (Lk.22,40). Da li treba da se molimo da ne padamo ni u telesnu patnju? I kako treba da je podnosi onaj ko upadne u nju?
Odgovor: Gospod nije razlikovao osobinu iskušenja, nego je uopšte zapovedio: Molite se da ne padnete u iskušenje. Onaj ko dospe u iskušenje treba da moli od Gospoda da sa iskušenjem učini kraj, kako bi mogao podneti (1.Kor.10,13), i da bi se na njemu ispunilo: Ali ko pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mt.24,13).
 
Pitanje 222. Ko je „suparnik“ svakome od nas i kako da se mirimo sa njim (Mt.5,25)?
Odgovor: Ovde Gospod naziva suparnikom u pravom smislu onoga ko namerava da oduzme nešto od onog što nam pripada. A sa njim ćemo se pomiriti ukoliko sačuvamo zapovest Gospoda, koji je rekao: I koji hoće da se sudi s tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu (Mt.5,40). Tako treba postupati i u svakoj stvari.
 
Pitanje 223. Gospod je rekao: A ti kada postiš, namaži glavu svoju, i lice svoje umij: da te ne vide ljudi gde postiš (Mt.6, 17-18). Šta, pak, da radi onaj ko želi da posti iz nekakvog razloga koji je ugodan Bogu (što su i svetitelji često činili), ali ga ljudi, i protiv njegove volje vide?
Odgovor: Ova zapovest se tiče onih koji nastoje da izvršavaju zapovest Božiju da bi ih ljudi videli i da bi zadovoljili strast čovekougađanja, Jer, Gospod je sam objavio da se [ispunjavanje] zapovesti u slavu Božiju po prirodi ne može sakriti od onih koji vole Boga: Ne može se grad sakriti kad na gori stoji, niti se užiže svetiljka i meće pod sud, i ostalo (Mt.5,14-15).
 
Pitanje 224. Događa li se i sada da neki rade od prvoga časa, a drugi od jedanaestoga (Mt.20,1-16)? I na koga se to zapravo odnosi?
Odgovor: To svima može da bude vrlo jasno iz onoga što se pripoveda u bogonadahnutom Pismu. Mnogi su, po svedočenju apostola, iz detinjstva izučili Sveštene spise (2.Tim.Z,15), a mnogi su, poput Kornilija (Dap.10), ispravno iskoristili prirodne podsticaje. Međutim, zbog nedostatka učitelja sporo se postiže savršenstvo u poznanju. Jer, rečeno je: Kako li će poverovati, ako ne čuju (Rim.10,14). Stoga će Gospod onima koji se, poput Kornilija, ne bave ničim lošim, nego žele savršenstvo i iskreno pokazuju vrline (koje su u stanju da izvrše i koje poznaju), darovati isto što i Korniliju, ne uzimajući im za zlo prethodno vreme nedelatnosti (budući da, kao što sam rekao, za nju nisu bili krivi), i zadovoljavajući se željom koja se pojavila u kasnijoj revnosti i delima koja su do kraja brižljivo obavili.
 
Pitanje 225. Gospod je rekao: Jer, gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam i ja među njima (Mt.18,20). Kako se mi možemo toga udostojiti?
Odgovor: Oni koji se okupljaju u nečije ime, bez sumnje, treba da znaju nameru onoga ko ih je okupio i da se spreme u skladu sa time, kako bi obreli blagodat da mu ugode, i kako ne bi bili optuženi za zlonamernost ili nemarnost. Oni koje je neko pozove na žetvu čine pripreme koje su saobrazne nameravanom poslu, a oni koje je neko pozvao sa ciljem da zida kuću čine pripreme za gradnju kuće. Tako i mi, koje je Gospod pozvao, treba da se sećamo onoga što kaže apostol: Molim vas, dakle, ja sužanj u Gospodu, da se vladate dostojno zvanja na koje ste pozvani, sa svakom smirenošću i krotošću, sa dugotrpljenjem, podnoseći jedan drugoga u ljubavi, starajući se da čuvate jedinstvo Duha svezom mira. Jedno telo, jedan Duh, kao što ste i pozvani u jednu nadu zvanja svoga (Ef.4,1-4). To nam još jasnije predstavlja Gospod, u jednom obećanju rekavši sve: Ako me neko ljubi, reč moju držaće, i Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti (Jn. 14,23). Prema tome, kao što se u njega nastanjuju zbog ispunjavanja zapovesti, tako i Gospod prebiva među dvojicom, ili trojicom, ukoliko se upravljaju prema Njegovoj volji. A oni koji se okupljaju nedostojno „zvanja“ i protiv volje Gospodnje, čuće: A što me zovete: Gospode, Gospode, a ne izvršujete što govorim (Lk.6,46), pa makar se i činilo da su se okupili zajedno u Njegovo ime.
 
Pitanje 226. Apostol kaže: Kad nas grde, blagosiljamo, kad hule na nas, molimo (1.Kor.4,12-13). Kako treba da blagosilja onaj koga grde, ili šta da moli onaj na koga hule?
Odgovor: Čini mi se da nas apostol ovde svojim primerom poučava da sačuvamo nezlobivost prema svima i da onima koji prema nama postupaju zlo uzvraćamo dobrom. I tako treba postupati ne samo u pogledu onoga koji grdi, nego i u pogledu svakoga ko postupa zlo, da bi se ispunilo ono što je rečeno: Ne daj da te zlo pobedi, nego pobedi zlo dobrom (Rim.12,21). Reč, pak, „moliti“ Pismo ne upotrebljava u njenom uobičajenom značenju, nego u smislu dovođenja srca do potpunog uverenja u istinu, kao na sledećem mestu: Tešite narod moj, govori Bog (Is.40,1). I alostol kaže: Jer, žarko želim da vas vidim, da vam predam neki duhovni dar za vaše utvrđenje. To jest, da se tu sa vama utešim zajedničkom verom, i vašom i mojom (Rim. 1,11-12). I na drugom mestu [on kaže]: Ali Bog koji teši ponižene, uteši nas dolaskom Titovim (2.Kor.7,6).
 
Pitanje 227. Da li [čovek] treba i drugima da saopštava ono što misli, ili da u sebi skriva ono što je, po nepobitnom uverenju, ugodno Bogu?
Odgovor: Pamteći Božiju osudu, izrečenu kroz proroka: Teško onima koji misle da su mudri, i koji su sami sebi razumni (Is.5,21), i ono što je rečeno kod apostola: Jer, žarko želim da vas vidim, da vam predam neki duhovni dar za vaše utvrđenje. To jest, da se tu sa vama utešim zajedničkom verom, i vašom i mojom (Rim.1,11-12), smatram da je nužno da svoje misli saopštavamo onima koji su jednodušni sa nama i koji su dokazali svoju veru i razboritost, kako bi se ono što je pogrešno ispravilo, ili ono što je ispravno potvrdilo, te kako bismo izbegli navedenu osudu onih koji su mudri „sami sebi“.
 
Pitanje 228. Da li treba u svakom delu da saznajemo volju onih koji se sablažnjavaju, ili postoje i stvari u odnosu na koje se ne treba pretvarati, pa makar se neki i sablažnjavali?
Odgovor: Razliku u tome smo, kao odgovor na pitanje, jasno pokazali na odgovarajućem mestu. Koliko smo mogli, mi smo o tome rekli detaljno.
 
Pitanje 229. Da li treba nedozvoljene postupke bez ikakvog stida otkrivati svima, ili samo nekima. I kome, zapravo?
Odgovor: Otkrivanje grehova podleže istom zakonu kao i objavljivanje telesnih slabosti. Slabosti tela ljudi ne pokazuju svima i ne prvome koga sretnu, nego samo onima koji su vešti da ih izleče. Tako i otkrivanje grehova treba da bude pred onima koji su sposobni da ih izleče, kao što je napisano: „Vi jaki, slabosti slabih nosite“ (up. Rim.15,1), tj. otklanjajte ih svojom brigom.
 
Pitanje 230. Šta je „služba“, a šta „slovesno služenje“ (Rim.12,1)?
Odgovor: Služba je, kako mi se čini, napregnuto, postojano i nerasejano staranje o onome kome služiš. Razliku, pak, između slovesnog i beslovesnog služenja pokazuje apostol, govoreći na jednom mestu: Znate da kad bejaste neznabošci idoste bezglasnim idolima, kako vas odvođahu (1.Kor.12,2), i na drugom mestu: Dajte telesa svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu, kao svoje slovesno služenje (Rim.12,1). Jer, onaj koga vode ne vrši slovesnu službu, budući da ga ne pokreće sopstvena težnja i volja, kojom rukovodi razum, nego onaj koji ima vlast da ga vodi: on ide kuda ga vode, a ne kuda sam želi. Onaj, pak, ko po zdravom razumu i plemenitoj volji sa velikom brižnošću uvek i u svemu ima u vidu i čini ono što je ugodno Bogu, ispunjava zapovest o slovesnom služenju, poput onoga koji je rekao: Reč je tvoja svetilnik nozi mojoj, i videlo stazi mojoj (Ps. 118,105), i još: Savet moj su odluke tvoje (st. 24).
 
Pitanje 231. [Dešava se] da brat, a ponekad i jerej, prema meni postupa zlo, i mrzi me. Da li treba i u odnosu na njega da ispunim zapovest o neprijateljima?
Odgovor: Gospod u zapovestima o neprijateljima nije dao uputstva koja se odnose na razliku neprijatelja ili neprijateljstva, već je, nasuprot tome, odredio da je isti greh teži ukoliko je čin veći, rekavši: Zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u oku svome ne osećaš (Mt.7,3) Zbog toga su u pogledu takvih ljudi i onih koji se uvažavaju kao znatniji posebno neophodni marljivost i obazrivost, kako bismo se i o njima sa odgovarajućom strpljivošću dolično starali (bilo putem poučavanja, bilo putem izobličavanja), i same sebe sačuvali bez krivice, postupajući sa njima i u svemu ostalom po zapovesti Gospodnjoj.
 
Pitanje 232. Da li postupa u skladu sa zapovešću Gospodnjom onaj ko iz dugotrpeljivosti i nezlobivosti nikome ne želi da saopšti o uvredi koja mu je učinjena, već reši da sud prepusti Bogu?
Odgovor: Gospod je na jednom mestu rekao: Praštajte ako šta imate protiv koga (Mr.11,25), i na drugom mestu: Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo; ako te posluša dobio si brata svoga. Ako li te ne posluša uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da na ustima dva ili tri svedoka ostane svaka reč. Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt.18,15-17). Stoga treba pokazati plod trpljenja, sa istinskim raspoloženjem upućujući Bogu molitvu za onoga ko vređa i govoriti: Gospode, ne uračunaj mu greh (Dap.7,60). Jer, ukoliko se gnevimo na brata svoga, sami ćemo potpasti pod sud. Osim toga, onoga ko vređa treba posavetovati i prekoriti, kako bi se i on spasao od gneva koji dolazi na sinove protivljenja (Ef.5,6; Kol.3,6). Ukoliko, pak, bude nemaran i pod izgovorom svog dugotrpljenja prećuti, on će učiniti dvostruki greh: s jedne strane će sam prekršiti zapovest, koja kaže: Prekori bližnjega svoga i nećeš pretrpeti greha zbog njega (Lev. 19,17), i ćutanjem postati saučesnik onoga koji greši, a sa druge strane će ostaviti da u zlu propadne čovek, koga bi kroz karanje, možda, pridobio, kao što i Gospod zapoveda (Mt.18,15).
 
Pitanje 233. Zar se neće spasti onaj kome nedostaje neki od podviga?
Odgovor: I u Starom i u Novom Zavetu mnoga mesta nam mogu poslužiti kao zadovoljavajući odgovor na ovo pitanje. Ipak, čini mi se da je za vernoga dovoljna i jedna osuda Petra. Njega je zbog mnogih i velikih uspeha Gospod udostojio tolikih blaženstava i pohvala. Međutim, kada se pokazao neposlušan samo u jednom, i pri tome ne iz lenjosti ili zbog nemarnosti, nego iz strahopoštovanja i uvažavanja prema Gospodu, on je čuo: Ako te ne operem, nemaš udela sa mnom (Jn.13,8).
 
Pitanje 234. Kako čovek objavljuje smrt Gospodnju (1.Kor. 11,26)?
Odgovor: Gospod nas je tome naučio, rekavši: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj (Mt.16,24). I apostol je, ispovedajući se, rekao: Meni se razape svet i ja svetu (Gal.6,14). Na to smo se mi ranije zavetovali na samom krštenju. Jer, on kaže: Svi koji se krstismo u Hrista Isusa, u smrt Njegovu se krstismo (Rim.6,3). Tumačeći, pak, šta znači krstiti se u smrt Gospodnju, on dodaje: Naš stari čovek se razape sa Njime, da bi se uništilo telo grehovno, da više ne robujemo grehu (st. 6). Očistivši se od svake vezanosti za život, mi treba da postanemo dostojni svedočenja istog apostola, koji kaže: Jer, umreste i vaš je život sakriven sa Hristom u Bogu (Kol.3,3). Na osnovu toga ćemo se usuditi da odvažno kažemo: Dolazi knez ovoga sveta, i u meni nema ništa (Jn.14,30).
 
Pitanje 235. Da li je korisno mnogo proučavati Pismo?
Odgovor: Ljudi se mogu podeliti u dve vrste: jednima je povereno starešinstvo, a drugima je, na osnovu različite obdarenosti, određeno potčinjavanje i poslušnost. Stoga smatram da onaj ko je zadužen za starešinstvo i brigu o mnogima treba da zna i proučava dužnosti svih, kako bi sve poučavao volji Božijoj, pokazujući svakome njegove obaveze. Ostali, pak, sećajući se apostola koji kaže: Neka ne misli niko o sebi više nego što valja misliti, nego neka misli smirenoumno, svako po meri vere kako mu je Bog udelio (Rim.12,3), treba marljivo da izučavaju i ispunjavaju svoje dužnosti, izbegavajući znatiželju prema ostalome, kako bi se učinili dostojnima da od Gospoda čuju reči: Dobro, slugo dobri, u malome si bio veran, nad mnogim ću te postaviti (Mt.25,21).
 
Pitanje 236. Kako oni koji su udostojeni da nauče četiri Jevanđelja treba da prihvate blagodat?
Odgovor: Gospod je rekao: A od svakoga kome je mnogo dano, mnogo će se i tražiti (Lk.12,48). Stoga oni treba više od drugih da se boje i trude, kao što uči apostol, govoreći: A sarađujući s Njim, molimo vas da ne primite uzalud blagodat Božiju (2.Kor.6,1). To se postiže ukoliko verujemo Gospodu, koji kaže: Kad ovo znate, blaženi ste ako to tvorite (Jn.13,17).
 
Pitanje 237. Koja duša se usmerava po volji Božijoj?
Odgovor: Po volji Božijoj se usmerava duša koja je prihvatila poziv Gospodnji: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide (Mt. 16,24). Jer, onaj ko najpre ne ispuni zapovest o samoodricanju i uzimanju krsta, kasnije će sam u sebi naći mnogo prepreka u hođenju za Hristom.
 
Pitanje 238. Da li je moguće neprestano pevati, ili čitati Reč Božiju, ili razmišljati o njoj, tako da ne ostane vremena za nečiste telesne potrebe koje poneke susreću?
Odgovor: U vezi sa tim apostol daje pravilo, rekavši: A sve neka biva blagoobrazno i uredno (1.Kor.14,40). Stoga se treba više starati o blagoobraznosti i doličnosti u odnosu na vreme i mesto.
 
Pitanje 239. Koja je riznica „dobra“, a koja „zla“?
Odgovor: Umudrenost u svakoj vrlini po Hristu, koja služi na slavu Božiju, jeste dobra riznica, a poročna domišljatost o onome što je zabranjeno Gospodom, jeste zla riznica. Iz tih riznica, prema iskazu Gospoda, svako u delima i rečima svojim iznosi „zlo“ ili „dobro“ (Mt.12,35).
 
Pitanje 240. Zašto je rečeno: Široka su vrata i širok put što vode u propast (Mt.7,13)?
Odgovor: Po velikom čovekoljublju, Gospod je radi objašnjenja učenja istine koristio reči i nazive predmeta koji su nam poznati. Skretanje sa pravog puta koji se proteže zemljom upućuje na širi prostor. Tako i onaj ko izbegava put koji vodi u Carstvo nebesko, govori On, stupa na širok prostor prelesti. Reči, pak, „prostran“ i „širok“ su, po mom mišljenju, istoznačne, budući da se široko i kod onih koji su upoznati sa spoljašnjom učenošću naziva prostranim. Stoga je polje, tj. mesto prelesti prostrano, a njegov kraj je – propast.
 
Pitanje 241. Zbog čega su „uska“ vrata i „tesan“ put koji vodi „u život“ i kako da čovek stupa njima (Mt.7,14)?
Odgovor: Ni ovde usko i tesno ne označavaju nešto različito. Reč „tesan“ označava viši nivo uskosti, pri čemu je put tako uzak da onaj koji ide treba da se stegne, tj. da se stisne sa obe strane, budući da je opasno svako skretanje i na levu i na desnu stranu, kao na mostu sa koga je, ma na koju stranu se okrenuo, spremna da te primi reka koja teče ispod. Stoga David kaže: Na stazu mi postaviše sablazni (Ps.139,6). Zbog toga, onaj ko je namerio da uđe u život uskim i tesnim Dutem, mora da se čuva svakog skretanja i uklanjanja od zapovesti Gospodnjih, ispunjavajući ono što je napisano: Ne skreći… ni na desno ni na levo (Pon. Zak.17,11).
 
Pitanje 242. Šta znače reči: U bratoljublju budite jedni prema drugima nežni (Rim.12,10)?
Odgovor: Nežnom ljubavlju može se nazvati viši nivo prijateljstva, koji se sastoji u plamenom raspoloženju i težnji onoga ko voli prema voljenom. Prema tome, da bratoljublje ne bi bilo spoljašnje, nego unutarnje i plameno, rečeno je: U bratoljublju budite jedni prema drugima nežni.
 
Pitanje 243. Šta zahteva apostol, govoreći: Gnevite se ali ne grešite; sunce da ne zađe u gnevu vašemu, budući da na drugom mestu kaže: Svaka gorčina i gnev i ljutina neka su daleko od vas (Ef.4,26; 31).
Odgovor: Mielim da apostol ovde govori o podražavanju Gospodu. Naime, rekavši u Jevanđelju: Kako je kazano starima, Gospod odmah dodaje: A ja vam kažem (Mt.5,21; 22). Tako je i apostol najpre pomenuo drevnu izreku, koja je izrečena onima koji su tada živeli: Gnevite se ali ne grešite (Ps.4,5), da bi odmah dodao ono što priliči nama, rekavši: Svaka gorčina i gnev i ljutina i vika neka su daleko od vas.
 
Pitanje 244. Šta znači: Podajte mesto gnevu (Rim.12,19)?
Odgovor: To znači isto što i: Ne protivite se zlu, kao što je napisano, ili: Onome koji vas udari po desnom obrazu okrenite i drugi (Mt.5,39-41), ili, pak: A kad vas poteraju u jednom gradu, bežite u drugi (Mt.10,23).
 
Pitanje 245. Ko je mudar kao zmija i bezazlen kao golub (Mt.10,16)?
Odgovor: Mudar je kao zmija onaj ko promišljeno izlaže učenje, razumevajući kako da uspešno dovede slušaoce do potčinjavanja. Bezazlen je, pak, kao golub onaj ko uopšte ne pomišlja da se sveti onome ko smišlja zlo, nego nastavlja da mu čini dobročinstva, po zapovesti apostola: A vama… da ne dosadi dobro činiti (2.Sol.Z,13). Jer, Gospod tu zapovest daje učenicima, šaljući ih na propoved. Njima je, naime, bila potrebna i mudrost radi uveravanja, i nezlobivost prema onima koji smišljaju zlo. I kao što je nekada zmija umela da priđe sa ljubaznim licem i da primamljivo govori radi odvajanja od Boga i potčinjavanja grehu, tako i mi treba da odaberemo i lice, i mesto, i vreme, te da na sve načine utvrdimo „reči na sudu“ (Ps.111,5), radi odvajanja od greha i potčinjavanja Bogu, u iskušenjima čuvajući trpljenje do kraja, kao što je napisano (Mt.24,13).
 
Pitanje 246. Šta znači: Ljubav ne čini što ne pristoji (1.Kor.13,5)?
Odgovor: To znači isto što i reći da se ne udaljava od svog sopstvenog uzora. Njen, pak, uzor jesu osobine koje su nabrojane na istom mestu kod apostola (st. 4-7).
 
Pitanje 247. Pismo kaže: Ne hvalite se, i ne govorite oholo (1.Car.2,3). I apostol ponekad iznosi: A što govorim, ne govorim po Gospodu, nego kao u bezumlju, hvaleći se na ovakav način (2.Kor.11,17), i još: Postadoh bezuman hvaleći se (2.Kor.12,11), a ponekad dopušta hvalu: A koji se hvali, Gospodom neka se hvali (2.Kor.10,17). Koja je, dakle, hvala u Gospodu, ako je je zabranjena?
Odgovor: Kod apostola se veoma jasno vidi nužno suprotstavljanje strastima. On to ne govori da bi samog sebe uzdigao, nego da bi srušio nerazumnu oholost i nadmenost nekih. O pohvali u Gospodu se radi kada čovek svoja dobra dela ne pripisuje samom sebi, nego Njemu, govoreći: Sve mogu u Hristu koji .mi daje moć (Fil.4,13). Zabranjena, pak, pohvala može biti dvostruka, tj. ili prema rečenom: Grešnik se hvali pohotama duše svoje (Ps.9, 24), i: Što se hvališ zlobom, silni (Ps.51,3), ili po rečenom: Oni sve čine da ih vide ljudi (Mt.6,5), u želji da budu pohvaljeni, tj. kao da se hvale učinjenim. Takvi se, međutim, mogu nazvati i kradljivcima svetinje, budući da prisvajaju darove Božije i za sebe otimaju slavu koja priliči Bogu.
 
Pitanje 248. [Rečeno je]: Gospod daje mudrost, i od Njegovog lica dolazi znanje i razum (Prič.2,6) i: Jednome se daje kroz Duha reč mudrosti; a drugome reč znanja (1.Kor.12,8). Zašto onda Gospod prekoreva učenike: Eda li ste i vi još nerazumni (Mt.15,16), a apostol neke osuđuje kao „nerazumne“ (Rim.1,31)?
Odgovor: Onaj ko poznaje dobrotu Boga, koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine (1.Tim.2,4), i ko je poznao staranje Svetoga Duha oko deljenja i dejstva darova Božijih, poznaće da teškoće u razumevanju ne nastaju zbog nemarnosti Dobročinitelja, nego zbog neverovanja onih koji primaju dobročinstvo. I opravdano se okrivljuje.nerazumni kao onaj ko zatvara oči pri izlasku sunca da bi živeo u tami, i koji ne podiže pogled da bi primio svetlost.
 
Pitanje 249. Šta je prepodobno, a šta pravedno (Tit.1,8)?
Odgovor: Po mome shvatanju, prepodobno je dolično i dužno [ponašanje] nižeg prema višem, na osnovu njegovog prvenstva, a pravedno je ono što se svakome daje po vrednosti dela. U vezi sa prepodobnim može se [govoriti] samo o blagodarnosti i nagradi za lepo, a u odnosu prema pravednom i o proceni loših dela i plati za njih.
 
Pitanje 250. Kako se „svetinje daju psima“, kako se biseri bacaju pred svinje i kako se događa ono što je dodato: Da ih ne pogaze nogama svojim, i okrenuvši se ne rastrgnu vas (Mt.7,6)?
Odgovor: To nam objašnjava apostol kada, onome što je rekao Judejcima, dodaje: Zar ti koji se hvališ zakonom, prestupanjem zakona vređaš Boga (Rim.2,23). Ovde, dakle, Gospod zabranjuje sramotu koja se nanosi Njegovim svetim rečima, ukoliko ih kršimo. Posledica toga kršenja je da oni koji nisu u veri takođe smatraju Gospodnje pouke nečim što je lako prezreti. Zbog toga oni sa većom smelošću ustaju na nas i onoga koji krši kao da rastržu svojim prekorima i izigravanjima.
 
Pitanje 251. Zašto Gospod jednom zabranjuje da se sa sobom na put nosi „kesa i torba“ (Lk.10,4), a drugi put kaže: Ali sad koji ima kesu neka je uzme, tako i torbu; a koji nema neka proda haljinu svoju, i kupi nož (Lk.22,36)?
Odgovor: To objašnjava sam Gospod, govoreći: I ovo treba na meni da se izvriš što je napisano: I uvrstiše ga među bezakonike (st. 37). Jer, odmah posle ispunjenja proročanstva o nožu, On govori Petru: Jer svi koji se maše za nož, od noža će poginuti (Mt.26,52). Stoga reči: Ali sad koji ima kesu neka je uzme, ili „uzeće je“ (kao što je napisano u mnogim prepisima), nisu zapovest, nego proročanstvo Gospodnje kojim se predskazuje da će se apostoli, zaboravivši darove Gospodnje i zakon, usuditi da potegnu i mačeve. A da Pismo često zapovedni način govora koristi umesto proročanskog, vidi se na mnogo mesta, kao na primer: Deca njegova neka budu siročići (Ps.108, 9), i: Protivnik neka mu stane sa desne strane (st. 6), i slično.
 
Pitanje 252. Šta je „hleb nasušni“, za čije davanje treba da se, kao što smo naučeni, svakodnevno molimo?
Odgovor: Onaj ko se trudi, pamteći reči Gospoda, koji kaže: Ne brinite se dušom svojom, šta ćete jesti, ili šta ćete piti (Mt.6,25), i reči apostola, koji zapoveda da se trudimo da bismo imali davati kome je potrebno (Ef.4,28), u stvari ne radi zbog svoje sopstvene potrebe, nego zbog zapovesti Gospodnje (budući da je poslenik dostojan hrane svoje – Mt.10,10). Tada on nasušni hleb, tj. ono što služi našoj prirodi za svakodnevno održavanje života, ne obezbeđuje sam sebi, nego ga izmoljava od Boga. Otkrivši mu nuždu oskudice, on jede ono što mu udeljuje onaj ko je, posle ispitivanja, određen da svakog dana ispunjava ono što je rečeno: Davaše se svakome prema potrebi koju je imao (Dap.4,35).
 
Pitanje 253. Šta je talant i kako da ga uvećamo (Mt.25)?
Odgovor: Mislim da se ta priča odnosi na svaki Božiji dar. Ma koje se blagodati od Boga udostojio, [čovek] treba da se trudi da je uveća, usmeravajući je na dobročinstvo i na korist mnogima. Jer, niko nije lišen udela u milostivosti Božijoj.
 
Pitanje 254. Šta znači ona menjačnica, u koju je, kako govori Gospod, trebalo da predaš srebro (Lk.19,23)?
Odgovor: Priče svoje sagledavanje ne zadržavaju na obliku koji su jednom uzele, nego umu krče put prema samom predmetu. Postoji običaj da se menjačima daje srebro radi dobitka (jer, saznao sam da u Aleksandriji postoje ljudi koji uzimaju srebro i tako čine). Tako i onaj ko primi bilo kakav dar obavezno treba da ga preda onome kome je potreban ili da sa njim učini ono što se kod apostola kaže o učenju: To predaj vernim ljudima, koji će biti kadri i druge naučiti (2.Tim.2,2). I to se ne odnosi samo na učenje, nego i na svaki drugi posao. Jer, jedni su dobili sposobnost, a drugi su stekli iskustvo u upravljanju.
 
Pitanje 255. Kuda treba da ide onaj ko je čuo reči: Uzmi svoje pa idi (Mt.20,14)?
Odgovor: Možda tamo gde je zapoveđeno da idu oni koji su postavljeni na levu stranu, tj. koji su osuđeni zbog toga što nisu činili dobro (Mt.25,41-45). Međutim, svako ko zavidi bratu jeste gori od lenjivoga, budući da se u Pismu na mnogo mesta zavist, obično, poredi sa ubistvom (Rim.1,29; Gal.5,21).
 
Pitanje 256. Šta znači „plata“, koju dobijaju i oni jednako kao i poslednji?
Odgovor: Ne biti okrivljen zbog onoga što se dobro učini, jeste, možda, zajedničko svima poslušnim. Jer, proslavljenje pripada onome ko se po pravilu podvizavao dobrim podvigom, ko je završio trku, održao veru (2.Tim.4,7) u ljubavi prema Hristu Isusu Gospodu našem. A možda je utvrđena „plata“ ono što se u ovom veku prima „stostruko“, kao što je Gospod obećao onima koji su po zapovesti Njegovoj ostavili nešto od onoga što su imali (Mt.19,29). I o tome je rečeno: Uzmi svoje. Oni, pak, koji su počeli ranije da rade, po njihovom sopstvenom mišljenju, bolovahu od neduga zavisti prema onima koji su dobili jednako kao i oni. Stoga oni neće naslediti život večni, nego će, primivši „stostruko“ sada, biti osuđeni u budućem veku zbog zavisti, i čuti: Idi.
 
Pitanje 257. Koji su „pleva“, koju će sažeći „oganj neugasivi“ (Mt.3,12)?
Odgovor: To su oni koji, kao slama pšenici, donose korist onima koji su dostojni Carstva nebeskog. Oni, međutim, duhovne darove i telesna dobročinstva ne upotrebljavaju iz raspoloženja ljubavi prema Bogu i ljubavi prema bližnjem i na taj način ostaju nesavršeni.
 
Pitanje 258. Ko je onaj koga apostol osuđuje rečima: Obmanjuje tobožnjom poniznošću i služenjem i ostalo (Kol.2,18)?
Odgovor: Mislim da ono što apostol dodaje razjašnjava misao koju tražimo. Jer, apostol ubrzo potom ukazuje na „mučenje tela“ (st. 23). Takvi su manihejci i njima slični.
 
Pitanje 259. Ko je „vatren duhom“ (Rim.12,11)?
Odgovor: To je onaj ko sa vatrenom revnošću, neutoljivom željom i marljivom usrdnošću tvori volju Božiju u ljubavi prevma Hristu Isusu Gospodu našem, po napisanom: Njegove zapovesti uzažele veoma (Ps.111,1).
 
Pitanje 260. Apostol ponekad kaže: Ne budite nerazumni (Ef.5,17), a ponekad: Ne smatrajte sami sebe mudrim (Rim.12,16). Može li, međutim, onaj ko je razuman da se smatra nemudrim?
Odgovor: Svaka zapovest ima svoje sopstvene granice. Jer, rečima: Ne budite nerazumni, on dodaje: Nego shvatite šta je volja Gospodnja, a uz reči: Ne smatrajte sami sebe mudrim, dodaje se: Boj se Boga i uklanjaj se od zla (Prič.3,7). Stoga je nerazuman onaj ko ne shvata volju Gospodnju, a sebe smatra mudrim onaj ko se rukovodi svojim sopstvenim pomislima i ne hodi sa verom u reči Božije. Zbog toga, onaj ko hoće da nije nerazuman i da nije mudar sam sebi, treba da verom u Gospodnja shvati volju Njegovu i da se sa strahom Božijim ugleda na apostola, koji kaže: Obarajući pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega, i pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu (2.Kor.10,4-5).
 
Pitanje 261. Gospod je obećao: I sve što uzištete u molitvi verujući, dobićete (Mt.21,22), i još: Ako se dva od vas slože na zemlji u bilo kojoj stvari za koju se uzmole, daće im Otac moj koji je na nebesima (Mt.18,19). Zbog čega, dakle, ni sami svetitelji nisu dobijali ono što su tražili, kao na primer apostol, koji je rekao: Za njega triput Gospoda molih, da odstupi od mene (2.Kor.12,8)? I on nije dobio ono za šta se molio, a isto tako ni prorok Jeremija, ni sam Mojsije.
Odgovor: Gospod naš Isus Hristos je rekao u molitvi: Oče moj, ako je moguće, neka me mimoiđe čaša ova (Mt.26,39), a potom dodao: Ali ne moja volja, no tvoja neka bude (Lk.22,42). Stoga najpre treba da znamo da nam nije dozvoljeno da tražimo sve što želimo i da ne umemo u svakoj prilici da molimo za ono što nam je na korist: Jer ne znamo kao što treba o čemu ćemo se moliti (Rim.8,26). Prema tome, sa velikom obazrivošću treba da tvorimo molitvu u skladu sa voljom Božijom. Oni, pak, koji nisu uslišeni treba da znaju da im je potrebno ili strpljenje, ili pojačavanje molitve (prema priči Gospodnjoj o tome kako treba svagda da se mole, i ne klonu – Lk.18,1, i po onome što je rekao na drugom mestu: Za njegovu bezočnost ustaće i daće koliko mu treba – 11,8), ili takođe popravljanje i revnost (prema onome što je Bog o nekima kazao preko proroka: Stoga kad širite ruke svoje, zaklanjam lice svoje od vas; i kad množite molitve, ne slušam; ruke su vaše pune krvi. Umijte se, očistite se – Is.1,15-16). I sada su mnogima ruke „pune krvi“. U to ne treba da sumnjaju oni koji veruju u sud koji je Bog izrekao onome kome je zapoveđeno da propoveda narodu i koji je, međutim, ćutao: „Krv“ onoga koji sagreši iskaće se iz ruke „stražareve“ (Jez.33,6). Uverivši se u istinu i neizbežnost toga, apostol je rekao: U današnji dan da sam čist od krvi svih. Jer, ne propustih da vam objavim svu volju Božiju (Dap.20, 26-27). I ako je onaj ko samo prećuti kriv za krv onih koji greše, šta da se kaže za one koji druge sablažnjavaju ili onim što čine, ili onim koji govore. Ponekad se događa da se molba ne ispunjava zbog nedostojnosti onoga ko moli, kao što je bilo sa Davidom koji se molio za izgradnju doma Božijeg. On je bio ometen ne stoga što je bio tuđ bogougađanju, nego stoga što nije smatran dostojnim te stvari. A Jeremija je, opet, ostao neuslišen zbog grehova onih za koje se molio. Mi često ostajemo neuslišeni i usled toga što smo iz nemarnosti propustili vreme u kome je trebalo tražiti oproštaj. Stoga se potom pokazujemo kao oni koji se mole neblagovremeno i uzaludno. Što se tiče reči: Za njega triput Gospoda molih, da odstupi od mene, treba znati da ima mnogo različitih uzroka za spoljašnje i telesne prilike, koje Bog šalje ili popušta zbog domostroja koji je važniji nego oslobođenje od nevolja, Stoga, onaj ko sazna da može da se molbom oslobodi iskušenja, biće uslišen kad se bude molio, kao dva slepca u Jevanđelju, i deset gubavaca, i mnogi drugi. Onaj, pak, ko nije saznao razlog zbog koga je dopao u iskušenje (budući da se često cilj radi koga je poslano iskušenje shvata strpljenjem) i moli da se izbavi od napasti (iako je potrebno da je podnese do kraja), neće biti uslišen s obzirom da se ne bi postigao cilj čovekoljublja Božijeg. I opet, reči: Ako se dva od vas slože, objašnjava samo mesto. Jer, radi se o onome koji izobličava grešnika i onome koji se izobličava. Gospod neće smrt grešnika, nego da se obrati i bude živ. Stoga, ukoliko se okrivljeni skruši u duši i složi sa namerom onoga koji ga okrivljuje, „u svakoj stvari“, tj. za svaki greh će dobiti oproštaj od čovekoljupca Boga. Ako se, pak, izobličavani ne složi sa onim ko ga prekoreva, neće se dogoditi oproštaj, nego vezivanje, po onome što je dodato: Što god svežete na zemlji biće svezano na nebu (Mt.18,18), kako bi se ispunio sud: A ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik(st.11).
 
Pitanje 262. Pismo među ono što je pohvalno ubraja siromaštvo i ubogost, na primer: Blaženi siromašni (Mt.5,3), i: Želju ubogih si uslišio Gospode (Ps.9,38), i još: Siromašni i ubogi neka hvale ime tvoje (Ps.73,21). Kakva je, dakle, razlika između siromaštva i ubogosti, i u kom smislu David govori istinu kada kaže: Ja sam sirbmašan i ubog (Ps.39,18)?
Odgovor: Prisećajući se apostola, koji je za Gospoda rekao: Bogat budući nas radi osiromaši (2.Kor.8,9), smatram da je siromašan onaj ko je od bogatstva dospeo do oskudice, a ubog onaj ko je od početka bio u oskudici i ko je takvu nesreću bogougodno podnosio. David, pak, sebe imenuje siromašnim i ubogim bilo stoga što govori u ime Gospoda (koji je nazvan siromašnim u reči: Bogat budući nas radi osiromaši, a ubogim s obzirom da po telu beše Sin drvodelje, a ne bogataša), bilo stoga što sam, poput Jova, nije čuvao imetak u riznicama i na bogatstvo nije gledao kao na svojinu, nego je svime raspolagao po volji Božijoj.
 
Pitanje 263. Čemu Gospod hoće da nas pouči primerima, kojima pridodaje: Tako, dakle, svaki od vas koji se ne odrekne svega što ima, ne može biti moj učenik (Lk.14,33)? Jer, onaj ko hoće da „zida kulu“ ili da se „sukobi“ sa drugim carem (st. 28-32), mora da se pripremi ili za građenje, ili za rat. A ako nije u stanju da se pripremi, on može ili da uopšte ne postavlja temelj ili da moli za mir. I onaj, dakle, ko poželi da postane učenik Gospodnji treba da se odrekne [svega]. Međutim, ukoliko zapazi da mu je teško da se reši na tako nešto, da li mu je dopušteno da od samog početka ne postane učenik Gospodnji?
Odgovor: Cilj Gospodnji u tim primerima nije da prepusti volji čovekovoj da odluči da li će postati Njegov učenik ili ne, nego da pokaže nemogućnost bogougađanja usred rasejanosti duše, koje je izlažu opasnosti da bude uhvaćena u đavolje zamke i postane dostojna podsmeha i poruge zbog nedovršavanja onoga što je odlučila da postigne. Moleći se da to ne doživi, prorok je rekao: Da se ne obraduju neprijatelji moji kad se spotakne noga moja, i da ne povise glas (Ps.37,17).
 
Pitanje 264. Apostol kaže: Da budete iskreni (Fil.1,10), i još: Nego iz iskrenosti (2.Kor.2,17). Šta, dakle, znači „iskreno“?
Odgovor: Mislim da je iskreno ono što nije ni sa čim pomešano, nego krajnje očišćeno od svega suprotnog, što je usmereno i teži samo bogopoštovanju, i što se u svako doba i u svakom delu tačno zahteva radi cilja bogopoštovanja, pri čemu se onaj ko je za nešto određen ne rasejava čak ni onim što je srodno sa njegovim obavezama. Jedno se objašnjava iz same sveze reči. Jer, rečima: Nego od iskrenosti, apostol dodaje: Kao od Boga, pred Bogom, u Hristu govorimo. Drugo se, pak, objašnjava rečima: Da ne misli o sebi više nego što valja misliti, nego da misli smirenoumno, svaki po meri vere kako mu je Bog udelio (Rim.12,3), a i onime što sledi.
 
Pitanje 265. Rečeno je: Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i onde se setiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj (Mt.5,23-24). Da li to važi samo za jereje, ili i za sve? I kako može svako od nas da prinosi dar žrtveniku?
Odgovor: Prvenstveno i izvorno to bi trebalo prihvatiti kao nešto što je rečeno jerejima. Međutim, napisano je: Vi ćete se nazvati sveštenici Gospodnji, svi služitelji Božiji (Is.61,6), i: Mene proslavlja onaj koji prinosi hvalu na žrtvu (Ps.49,23), i još: Žrtva je Bogu duh skrušen (Ps.50,19). Osim toga, i apostol kaže: Da date telesa svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu, kao svoje slovesno služenje (Rim.12,1). Sve to, pak, jeste zajedničko za sve. Prema tome, i svako od nas treba da ispunjava ono što je rečeno.
 
Pitanje 266. Šta označava so koju treba da imamo, kao što Gospod zapoveda: Imajte soli u sebi, i mir imajte među sobom (Mk.9,50), i o kojoj apostol kaže: Reč vaša da biva svagda u blagodati, solju začinjena (Kol.4,6)?
Odgovor: I ovde je misao očigledna iz onoga što je povezano sa svakim od tih mesta. Jer, iz reči Gospodnjih se poučavamo da ne dajemo nikakav povod za međusobni raskid i razdor, nego da uvek svezom mira čuvamo sebe u jedinstvu duha. Onaj, pak, ko se seća onoga ko je rekao: Jede li se hleb bez soli, i ima li ukusa u praznim rečima (Jov 6,6), iz reči apostola će naučiti da upotrebljava reč za izgrađivanje onoga što je potrebno, da donese blagodat onima koji slušaju (Ef.4,29). On će se koristiti pogodnošću vremena i blagoobraznošću poretka kako bi oni koji slušaju postali još poslušniji.
 
Pitanje 267. Ako će jedan biti „mnogo bijen“, a drugi „malo“ (Lk.12,47-48), kako neki govore da neće biti kraja mučenju?
Odgovor: Ono što je na nekim mestima bogonadahnutog Pisma rečeno, kako izgleda, zaobilazno i prikriveno, razjašnjava se onim što je na drugim mestima rečeno otkriveno. Prema tome, Gospod odlučno govori da će neki otići u muku večnu (Mt. 25,46), ili opet neke šalje u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim (st. 41), dok na drugom mestu pominje „pakao ognjeni“, i dodaje: Gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi (Mk.9, 47-48), te još od davnine preko proroka predskazuje da crv njihov neće umreti i oganj njihov neće se ugasiti (Is.66,24). Prema tome, onaj ko i pored tolikog broja sličnih svedočenja, koja se nalaze na mnogo mesta bogonadahnutog Pisma, kao da zaboravlja izreke i određenja Gospodnja, te sebi obećava kraj mučenju (kako bi se slobodnije odlučivao na greh), mora da je upao u jednu od đavoljih zamki. Jer, kad bi postojao kraj večnom mučenju, svakako bi i večni život morao imati kraj. Međutim, kad sebi ne dozvoljavamo da tako nešto pomislimo o životu, na osnovu čega određujemo kraj večnom mučenju? Jer, i uz jedno i uz drugo se podjednako nalazi pridev „večni“? I ovi će otići, rečeno je, u muku večnu, a pravednici u život večni (Mt.25,46). Složivši se sa tim, treba da znamo da izrazi „biće mnogo bijen“, i „biće malo bijen“ ne označavaju kraj, nego različnost muke. Jer, Bog je pravedni Sudija, koji ne samo dobrima, nego i poročnima daje po njihovim delima: neko može zaslužiti oganj neugasivi, ali slabiji a ne onaj koji jače peče; neko drugi zaslužuje crva koji ne umire, ali koji izaziva manji a ne surovi bol; neko biva osuđen na geenu, u kojoj, opet, postoje različite vrste muka; a neko se šalje u tamu najkrajnju, gde može da postoji plač, ili škrgut zuba od strašnih muka. Sama tama najkrajnja (spoljašnja) bez sumnje pokazuje da postoji i unutrašnja. U Pričama je rečeno: Na dnu pakla (Prič.9, 18). To pokazuje da se neki nalaze u paklu, premda ne na njegovom dnu, već na lakšim mukama. To se može i sada primetiti kod telesnog stradanja. Jer, jedan je bolestan od groznice sa napadima i drugim bolovima, a drugi oseća samo groznicu, i to ne jednako sa drugim; neko nema groznicu, nego ga muči bol u nekom udu; i jednoga bol muči više, a drugoga manje. Dakle, „mnogo“ i „malo“ Gospod kaže u svakodnevnom značenju reči, kao i drugo slično. Jer, znamo da se takav način govora često koristi za one koji pate samo od neke bolesti, na primer kada govorimo o čoveku koji je bolestan samo od groznice, ili oseća bol u oku, diveći se veličini njegovog trpljenja ili tegoba koje je izdržao. Stoga opet ponavljam da biti „mnogo“ ili „malo“ bijen ne označava produžavanje ili prekraćivanje vremena, nego različitost kazne.
 
Pitanje 266. Šta označava so koju treba da imamo, kao što Gospod zapoveda: Imajte soli u sebi, i mir imajte među sobom (Mk.9,50), i o kojoj apostol kaže: Reč vaša da biva svagda u blagodati, solju začinjena (Kol.4,6)?
Odgovor: I ovde je misao očigledna iz onoga što je povezano sa svakim od tih mesta. Jer, iz reči Gospodnjih se poučavamo da ne dajemo nikakav povod za međusobni raskid i razdor, nego da uvek svezom mira čuvamo sebe u jedinstvu duha. Onaj, pak, ko se seća onoga ko je rekao: Jede li se hleb bez soli, i ima li ukusa u praznim rečima (Jov 6,6), iz reči apostola će naučiti da upotrebljava reč za izgrađivanje onoga što je potrebno, da donese blagodat onima koji slušaju (Ef.4,29). On će se koristiti pogodnošću vremena i blagoobraznošću poretka kako bi oni koji slušaju postali još poslušniji.
 
Pitanje 267. Ako će jedan biti „mnogo bijen“, a drugi „malo“ (Lk.12,47-48), kako neki govore da neće biti kraja mučenju?
Odgovor: Ono što je na nekim mestima bogonadahnutog Pisma rečeno, kako izgleda, zaobilazno i prikriveno, razjašnjava se onim što je na drugim mestima rečeno otkriveno. Prema tome, Gospod odlučno govori da će neki otići u muku večnu (Mt; 25,46), ili opet neke šalje u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim (st. 41), dok na drugom mestu pominje „pakao ognjeni“, i dodaje: Gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi (Mk.9, 47-48), te još od davnine preko proroka predskazuje da crv njihov neće umreti i oganj njihov neće se ugasiti (Is.66,24). Prema tome, onaj ko i pored tolikog broja sličnih svedočenja, koja se nalaze na mnogo mesta bogonadahnutog Pisma, kao da zaboravlja izreke i određenja Gospodnja, te sebi obećava kraj mučenju (kako bi se slobodnije odlučivao na greh), mora da je upao u jednu od đavoljih zamki. Jer, kad bi postojao kraj večnom mučenju, svakako bi i večni život morao imati kraj. Međutim, kad sebi ne dozvoljavamo da tako nešto pomislimo o životu, na osnovu čega određujemo kraj večnom mučenju? Jer i uz jedno i uz drugo se podjednako nalazi pridev „večni“? I ovi će otići, rečeno je, u muku večnu, a pravednici u život večni (Mt.25,46). Složivši se sa tim, treba da znamo da izrazi „biće mnogo bijen“, i „biće malo bijen“ ne označavaju kraj, nego različnost muke. Jer, Bog je pravedni Sudija, koji ne samo dobrima, nego i poročnima daje po njihovim delima: neko može zaslužiti oganj neugasivi, ali slabiji a ne onaj koji jače peče; neko drugi zaslužuje crva koji ne umire, ali koji izaziva manji a ne surovi bol; neko biva osuđen na geenu, u kojoj, opet, postoje različite vrste muka; a neko se šalje u tamu najkrajnju, gde može da postoji plač, ili škrgut zuba od strašnih muka. Sama tama najkrajnja (spoljašnja) bez sumnje pokazuje da postoji i unutrašnja. U Pričama je rečeno: Na dnu pakla (Prič.9, 18). To pokazuje da se neki nalaze u paklu, premda ne na njegovom dnu, već na lakšim mukama. To se može i sada primetiti kod telesnog stradanja. Jer, jedan je bolestan od groznice sa napadima i drugim bolovima, a drugi oseća samo groznicu, i to ne jednako sa drugim; neko nema groznicu, nego ga muči bol u nekom udu; i jednoga bol muči više, a drugoga manje. Dakle, „mnogo“ i „malo“ Gospod kaže u svakodnevnom značenju reči, kao i drugo slično. Jer, znamo da se takav način govora često koristi za one koji pate samo od neke bolesti, na primer kada govorimo o čoveku koji je bolestan samo od groznice, ili oseća bol u oku, diveći se veličini njegovog trpljenja ili tegoba koje je izdržao. Stoga opet ponavljam da biti „mnogo“ ili „malo“ bijen ne označava produžavanje ili prekraćivanje vremena, nego različitost kazne.
 
Pitanje 268. U kom smislu se neki nazivaju sinovima protivljenja i decom gneva (Ef.2,2-3)?
Odgovor: Decom ili sinovima nečijim Gospod obično naziva one koji ispunjavaju volju onog čija su deca, bio on dobar ili zao. Jer, On kaže: Da ste deca Avraamova, činili biste dela Avraamova (Jn.8,39), i još: Vama je otac đavo, i želje oca seoga hoćete da činite (st. 44). Stoga i sin protivljenja postaje onaj ko čini dela protivljenja. Đavo se ne naziva samo grešnikom, nego i samim grehom, budući da je postao prvi uzročnik greha. Iz istog razloga, đavo može biti i samo protivljenje. Dete, pak, gneva jeste onaj ko je sebe učinio dostojnim gneva. One koji su dostojni Gospoda i čine dela svetlosti i dana, apostol naziva sinovima svetlosti i sinovima dana (1.Sol.5,5). Tako treba razumeti i reči: Bejasmo deca gneva (Ef.2,3).Uostalom, treba znati da je sin protivljenja isto što i dete gneva, budući da je Gospod rekao: A ako je neposlušan Sinu, neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu (Jn.3,36).
 
Pitanje 269. Napisano je: Čineći volju tela i pomisli (Ef. 2,3). Zar je jedno volja tela, a drugo pomisli. I kakvi su oni?
Odgovor: Apostol na drugom mestu detaljno i poimenično nabraja volju tela, govoreći: A poznata su dela tela, koja su: preljuba, blud, nečistota, besramnost, idolopoklonstvo, čaranje, neprijateljstva, svađe, pakosti, gnev, prkosi, razdori, jeresi, zavisti, ubistva, pijanstva, raskalašnosti i slično ovima (Gal.5,19-21). Na drugom, opet, mestu on govori uopštenije: Jer je telesno mudrovanje neprijateljstvo Bogu, pošto se ne pokorava zakonu Božijem, niti pak može (Rim.8,7). Voljom razuma, pak, mogu se nazvati pomisli koje ne potvrđuje Pismo, poput onih za koje je rečeno: Obarajući pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega, i pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu (2.Kor. 10,4-5). Stoga je nužno i sigurno uvek i svagde poštovati ono što je rekao David: Odluke tvoje su… savetnici moji (Ps. 118,24).
 
Pitanje 270. Šta znače reči: Zbunjivani, ali ne očajni (2.Kor.4,8)?
Odgovor: Apostol pokazuje postojanost svog uzdanja u Boga kroz suprotnost ljudskom mudrovanju. U skladu sa tim on izlaže svaku misao koja se navodi na ovom mestu. Po ljudskom mudrovanju on kaže: Svačim smo ugnjetavani, a po uzdanju u Boga: Ali ne potišteni. I opet, po ljudskom mudrovanju on kaže: Zbunjivani, a po nadi u Boga: Ali ne očajni. Na sličan način govori i o ostalom. I na drugom mestu on govori slično: Kao oni koji umiru a evo živimo, kao kažnjavani ali ne ubijani, kao žalošćeni a uvek radosni, kao siromašni a mnoge bogateći, kao oni koji ništa nemaju a sve poseduju (2.Kor.6,9-10).
 
Pitanje 271. Gospod je rekao: Ali podajte milostinju od onoga što je unutra; i gle, sve će vam biti čisto (Lk.11,41). Zar će se milostinjom dobiti očišćenje od svega, ma koliko ko zgrešio?
Odgovor: Ono što je prethodno rečeno objašnjava ono što se navodi. Jer, On je najpre rekao: Spolja čistite čašu i zdelu, a iznutra ste puni grabeža i zlobe (st. 39), a zatim dodao: Ali podajte milostinju od onoga što je unutra; i gle, sve će vam biti čisto. „Sve“ se odnosi na ono u čemu grešimo i činimo zlo kroz otimanje i lakomost. To izražava i Zakhej, rekavši: Evo pola imanja svoga daću siromasima, i ako koga nečim oštetih, vratiću četvorostruko (Lk.19,8). Stoga se svi gresi, koji mogu da budu otplaćeni i za koje se može platiti nekoliko puta više, očišćuju na ovaj način. Međutim, taj način nije sam po sebi dovoljan za očišćenje, nego je prethodno potrebno milosrđe Božije i krv Hristova, kojom imamo izbavljenje i od svih drugih grehova (Ef.1, 7), tvoreći za svaki greh plodove dostojne pokajanja (Lk.3,8).
 
Pitanje 272. Postoji zapovest Gospodnja: Ne brinite se za sutra (Mt.6,34). Kako da ispravno razumemo ovu zapovest? Jer, vidimo da imamo mnoge brige za ono što nam je neophodno. Mi čak nagomilavamo i ono što može da stoji duže vreme?
Odgovor: Onaj ko je prihvatio učenje Gospoda, koji kaže: Nego ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu, ko ne sumnja u istinu obećanja Onoga koji je dodao: I ovo će vam se sve dodati (Mt.6,33), svoju dušu ne raslabljuje svakodnevnim brigama, koje zagušuju reč i čine je neplodnom (Mt.13,22). Podvizavajući se dobrim podvigom bogougađanja, on veruje Gospodu koji je rekao: Jer je poslenik dostojan hrane svoje (Mt,10,10), i ni malo se ne uznemirava zbog nje. On se ne trudi radi samoga sebe, nego radi zapovesti Hristove, kao što je pokazao i poučio apostol, rekavši: Sve vam pokazah da se tako valja truditi i pomagati nemoćnima (Dap.20,35). Jer, brinuti se radi samoga sebe jeste dokaz samoljublja, a brinuti se i truditi se radi zapovesti jeste obeležje pohvalnog hristoljubivog i bratoljubivog raspoloženja.
 
Pitanje 273. Kakvim delima se huli na Duha Svetoga (Mk.Z, 29; Mt.12,31-32)?
Odgovor: Iz hule koju su nekada izgovorili fariseji (kojima je i izrečena ova osuda), vidi se da i sada huli na Duha Svetoga onaj ko Njegova delovanja i plodove pripisuje protivniku. Tome podležu i mnogi koji usrdnoga nepromišljeno nazivaju taštim, zatim oni koji onoga ko pokazuje dobru revnost lažno okrivljuju za gnev, i drugi koji na sličan način lažno pripisuju svoja zla podozrenja.
 
Pitanje 274. Kako čovek postaje lud u ovome veku (1.Kor.Z, 8)?
Odgovor: On postaje takav ukoliko se uplaši suda Božijeg, koji kaže: Teško onima koji misle da su mudri, i sami su sebi razumni (Is.5,21), ako počne da se ugleda na onoga ko je rekao: Kao stoka bih pred tobom (Ps.72,22), ako odbaci svako mnenje o svojoj mudrosti, ako ništa ne bude smatrao dobrom pomisli i ako ništa ne bude pomišljao sam od sebe pre nego što se iz same zapovesti Gospodnje ne pouči onome što je bogougodno u delu, u reči, ili u pomisli. Jer, apostol je rekao: A takvo pouzdanje imamo u Boga kroz Hrista, ne da smo sposobni sami od sebe što pomisliti, nego je naša sposobnost od Boga (2.Kor.Z,4-5), koji uči čoveka da zna, kao što je napisano (Ps.93,10).
 
Pitanje 275. Može li satana da spreči nameru svetitelja, budući da je napisano: Bar ja Pavle nekoliko puta htedoh doći k vama i spreči nas satana (1.Sol.2,18)?
Odgovor: Od onoga što izvršavamo po Gospodu, nešto se dešava iz duševne namere i odluke, a nešto nastaje uz pomoć tela, ili staranja, ili trpljenja. Prema tome, ono što zavisi od duševne namere i odluke, satana ni na koji način ne može da spreči. Onome, pak, što se ispunjava uz pomoć telesne delatnosti, Bog često popušta smetnje radi ispitivanja i provere onoga koga susreće prepreka, tj. ili da se izobliči, ukoliko izmeni dobru nameru (poput onih što su posejani na kamenu, koji su na kratko vreme „s radošću“ prihvatili reč, ali su „u vreme iskušenja“ odmah otpali), ili da se [pohvali] radi revnosti prema dobrim delima, ukoliko ustraje u dobru (kao sam apostol, koji je mnogo puta nameravao da dođe Rimljanima, i bio sprečavan, kao što je sam priznavao, premda nije napuštao želju sve dok nije ispunio ono što je ranije naumio). [Slično je] i Jov pokazao trpljenje, mnogo propativši od đavola, koji ga je primoravao da izrekne hulu ili da se pokaže nezahvalan Bogu. Međutim, on čak ni u najvećim nevoljama nije odustajao od pobožnog rasuđivanja i od ispravnih misli o Bogu. Jer, o je njemu napisano: Uza sve to ne sagreši Jov ustima svojim, niti reče bezumlja Bogu (Jov 1,22).
 
Pitanje 276. Šta znači ono što je rekao apostol: Da iskustvom poznate šta je dobra i ugodna i savršena volja Božija (Rim. 12,2)?
Odgovor: Bog hoće mnogo toga. On nešto hoće iz dugotrpeljivosti i milostivosti (što jeste i naziva se dobrom), a nešto iz ljutnje zbog naših grehova (što se naziva zlom). Jer, On kaže: Ja… koji gradim mir i sačinjam zlo (Is.45,7). On ne [pominje] zlo kojim bivamo kažnjavani, nego kojim bivamo urazumljivani. Ono, pak, što urazumljuje i zlopaćenjem privodi obraćenju, služi dobru. Prema tome, ono što Bog želi iz dugotrpeljivosti i milostivosti, i mi treba da želimo i da ga podražavamo. Jer, On kaže: Budite, dakle, milostivi kao i Otac vaš što je milostiv (Lk.6,36). I apostol kaže: Ugledajte se, dakle, na Boga kao deca voljena, i živite u ljubavi kao što je i Hristos nas ljubio (Ef. 5,1-2). Ono, pak, što nam On šalje iz gneva zbog grehova naših i što se, kao što sam rekao, na osnovu toga što izaziva zlopaćenje, naziva zlom, mi ni u kom slučaju ne treba da činimo. [Dešava se] da je volja Božija da ljude često uništava glad, kuga, rat ili nešto slično. Mi, međutim, ne treba da služimo toj volji. Jer, u takvim slučajevima Bog koristi i zle sluge, kao što je rečeno: Posla na njih gnev jarosti svoje, jarost, gnev i skorb, poslanstvo zlih anđela (Ps.77,49). Zbog toga, najpre treba da utvrdimo šta je dobra volja Božija. Poznavši dobru volju, treba da ispitamo da li je ujedno i ugodna Bogu. Jer, nešto, uzeto samo po sebi, može da bude volja Božija i to dobra, ali da ujedno nije i ugodna Bogu, ukoliko je ne čini prava osoba, ili ako se ne čini u pravo vreme. Na primer, bila je volja Božija i to dobra volja da se kadi Bogu. Međutim, Bogu nije bilo ugodno da to čine Datan i Aviron. I još, volja je Božija i to dobra da se čini milostinja. No, ako se čini radi ljudske slave, ona više nije ugodna Bogu. I opet, bila je volja Božija i to dobra da učenici ono što im se šapuće „na uši“ propovedaju „sa krovova“ (Mt.10,27). Ipak, Bogu nije bilo ugodno da o tome govore pre vremena. Jer, On kaže: Nikom ne kazujte što ste videli dok Sin Čovečiji iz mrtvih ne vaskrsne (Mt.17,9). I uopšte, svaka volja Božija je dobra i bogougodna ukoliko se ispunjava ono što je rekao apostol: Sve na slavu Božiju činite (1.Kor.10,31), i: Sve neka biva blagoobrazno i uredno (1.Kor.14,40). Međutim, čak i vezi sa onim što biva po volji Božijoj, i to dobroj i ugodnoj, mi ne treba da se prepuštamo bezbrižnosti, nego da se podvizavamo i brinemo da [sve] bude savršeno i bez nedostataka, kako u odnosu na samo delo (da je u skladu sa onim što je zapoveđeno), tako i u odnosu na silu onoga koji ga vrši. Jer, rečeno je: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svim umom svojim; i bližnjega svoga kao samoga sebe (Lk.10,27), kao što Gospod učio i u Jevanđelju po Jovanu (Jn.13,34). Osim toga, i svaku zapovest [treba ispunjavati], kao što je napisano (Pon.Zak.6,6). Jer, rečeno je: Blago tome slugi koga gospodar njegov, došavši, nađe da čini tako (Mt.24,46).
 
Pitanje 277. Šta znači „klijet“ u koju, po Gospodnjoj naredbi, treba da uđe onaj ko se moli (Mt.6,6)?
Odgovor: „Klijet“ se, obično, naziva prazna i odvojena soba u koju stavljamo ono što hoćemo da sačuvamo ili u kojoj je moguće skriti se, prema onome što je rečeno kod proroka: Hajde, narode moj, uđi u klijeti svoje. Prikrij se (Is.26,20). Smisao, pak, zapovesti objašnjava sam predmet govora, koji je upućen onima koji pate od strasti čovekougađanja. Stoga će onaj koga uznemirava ova strast dobro učiniti ukoliko se ukloni i usami u molitvi, sve dok ne stekne naviku da ne obraća pažnju na ljudske pohvale, nego da se obazire samo na Boga, prema primeru onoga ko je rekao: Kao što su oči slugama uprte u ruku gospodara njihovih, i oči sluškinjine u ruku gospođe njene, tako su oči naše uperene u Gospoda Boga našega (Ps.122,2). Onaj, pak, ko je, po blagodati Božijoj, slobodan od ove strasti, nema potreba da skriva lepotu. Poučavajući nas tome, sam Gospod kazuje: Ne može se grad sakriti kad na gori stoji. Niti se užiže svetiljka i meće pod sud nego na svećnjak, te svetli svima koji su u kući. Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima (Mt.5,14-16). Isti je smisao zapovesti i o milosrđu i postu, o kojima se govori na istom mestu, i uopšte o svakom činu bogopoštovanja.
 
Pitanje 278. Kako se kod čoveka moli duh, a um ostaje bez ploda(1.Kor.14,14)?
Odgovor: To je rečeno za one koji upućuju molitve na jeziku koji je nepoznat onima koji slušaju. Jer, apostol kaže: Jer, ako se tim jezikom molim Bogu, moj duh se moli, a um je moj bez ploda. Kada su reči molitve nepoznate prisutnima, um onoga ko se moli je „bez ploda“, budući da niko nema koristi. A kada prisutni razumeju molitvu, koja može koristiti onima koji slušaju, um onoga ko se moli daje plod: popravljanje onih koji se koriste. Isto se mora reći i za svako izgovaranje reči Božije. Jer, napisano je: Iz vaših usta neka izlazi samo dobra reč za izgrađivanje onoga što je potrebno (Ef.4,29).
 
Pitanje 279. Šta znači: Pojte razumno (Ps.46,8)?
Odgovor: Ono što je osećaj kakvote jela pri obedovanju, to je razumevanje u odnosu na reči svetoga Pisma. Jer, rečeno je: Grlo kuša jelo, a um raspoznaje reči (Jov 12,11). Prema tome, onaj čija je duša osetljiva za smisao svake reči, kao što je ukus osetljiv prema kakvoti svakoga jela, ispunjava zapovest koja kaže: Pojte razumno.
 
Pitanje 280. Ko je „čisti srcem“ (Mt.5,8)?
Odgovor: To je onaj ko ne poznaje prezir prema zapovesti Božijoj, kao ni zanemarivanje, ni nemarnost.
 
Pitanje 281. Treba li primoravati onu koja ne želi da poje Psalme?
Odgovor: Ona koja ne pristupa usrdno pojanju Psalama, na kojoj se ne vidi raspoloženje onoga koji je rekao: Kako su slatke grlu mome reči tvoje, slađe od meda ustima mojima (Ps.118,103), i koja lenjost ne smatra velikom štetom, treba ili da se popravi, ili da bude isterana, kako malo kvasca ne bi ukiselilo sve testo (Gal.5,9).
 
Pitanje 282. Ko su oni koji su na reč: Jedosmo pred tobom i pismo, dobili odgovor: Ne poznajem vas (Lk.13,26-27)?
Odgovor: Možda su to oni koje je opisao apostol govoreći u prvom licu: Ako jezike čovečije i anđelske govorim… i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu veru, i ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi (1.Kor.13,1-3). Tome je apostola poučio Gospod, koji je za neke rekao: Čine „da ih vide“ ljudi. Zaista vam kažem: Primili su platu svoju (Mt.6,1-2). Jer, ono što se ne čini iz ljubavi prema Bogu, nego radi pohvale od ljudi, ma kakvo bilo, ne zadobija pohvalu za bogopoštovanje. Naprotiv, ono se osuđuje zbog čovekougodništva, ili samougađanja, ili zbog častoljublja ili zavisti, ili zbog kakve druge slične krivice. Stoga Gospod sve tome slično naziva delom nepravde, budući da onima koji su rekli: Jedosmo pred tobom, kaže: Odstupite od mene svi koji činite nepravdu. I kako da ne budu tvorci nepravde oni koji zloupotrebljavaju darove Božije da bi postigli zadovoljstvo? Takvi su, na primer, bili oni za koje apostol kaže: Jer, mi nismo kao mnogi oni koji trguju rečju Božijom (2.Kor.2,17): i još: Koji misle da je pobožnost izvor dobitka (1.Tim.6,5), i mnogo nalik tome. Od svega toga apostol se pokazao čist, govoreći: A ne kao oni koji ugađaju ljudima, nego Bogu koji ispituje srca naša. Jer, kao što znate, nikada ne nastupasmo radi laskanja, niti zbog pohlepe, Bog je svedok; ne tražeći slave od ljudi, ni od vas ni od drugih (1.Sol.2,4-6).
 
Pitanje 283. Da li je onaj ko ispunjava nečiju volju ujedno i njegov saučesnik?
Odgovor: Ako verujemo Gospodu koji kaže: Svaki koji čini greh rob je grehu (Jn.8,34), i još: Vama je otac đavo, i želje oca svoga hoćete da činite (st. 44), znaćemo da on nije naprosto njegov saučesnik. Naprotiv, po reči Gospoda, on onoga čije delo tvori priznaje za svoga gospodara i oca. O tome jasno svedoči i apostol, govoreći: Ne znate li da kome dajete sebe za sluge u poslušnost, sluge ste onoga koga slušate: ili greha za smrt, ili poslušnosti za pravednost (Rim.6,16)?
 
Pitanje 284. Da li će biti nerazborito da bratstvo od drugih primi ono što mu je potrebno ukoliko se desi da osiromaši usled nekih okolnosti ili bolesti? I ako treba, od koga da uzme?
Odgovor: Onaj ko se seća Gospoda, koji je rekao: Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt.25,40), sa posebnom pažnjom i revnošću će brinuti o tome da postane dostojan da se nazove brat Gospodnji. Prema tome, ako je neko takav, ne treba da se dvoumite, nego primajući zahvaljujte. Od koga, pak, kada i kako treba primati, treba da rasudi onaj kome su poverene zajedničke brige, sećajući se Davida koji je rekao: Ulje bezbožnika da ne namaže glavu moju (Ps.140,5), i još: Meni služi onaj ko hodi putem neporočnim (Ps.100,6).
 
Pitanje 285. Treba li bratstvo, koje trguje sa drugim bratstvom, da nastoji na odgovarajućoj ceni za stvar?
Odgovor: Ne mogu reći da Pismo dopušta braći da kupuju i prodaju jedni od drugih, budući da smo naučeni da delimo međusobno po potrebi, prema napisanom: Vaš suvišak da bude za njihov nedostatak, da i njihoe suvišak bude za vaš nedostatak; da bude jednakost (2.Kor.8,14). A ako se nekad i dogodi takva potreba, o tome da cena ne bude ispod odgovarajuće treba više da se postara kupac, negoli prodavac. Oboje, pak, treba da se sećaju onoga ko je rekao: Nije dobro činiti štetu pravedniku (Prič.17, 26).
 
Pitanje 286. Da li onoga ko živi u bratstvu i koga obuzme telesna bolest, treba odvesti u gostoprimnicu?
Odgovor: Svako mesto i svaki posebni cilj treba da služi opštoj koristi u slavu Božiju.
 
Pitanje 287. Koji su plodovi dostojni pokajanja (Lk.3,8)?
Odgovor: To su dela pravde, suprotna grehu, koja treba da rađa onaj ko se kaje, ispunjavajući ono što je rečeno: Da budete plodni u svakom dobrom delu (Kol.1,10).
 
Pitanje 288. Kome onaj ko želi da ispovedi svoje grehe treba da se ispovedi: svima, bilo kome, ili samo nekima?
Odgovor: Cilj Božijeg čovekoljublja prema grešnicima je očigledan, kao što je napisano: Neću smrti grešnika, nego da se obrati i bude živ (Jez.33,11). Način obraćenja treba da odgovara grehu i plodovi treba da su dostojni pokajanja, kao što je napisano: Rodite plodove dostojne pokajanja (Lk.3,8), kako, usled nedostatka plodova, ne bi bila ostvarena pretnja koja je pridodata: Svako drvo koje dobra roda ne rađa seče se i u oganj baca (st. 9). Stoga grehe treba ispovedati pred onim kome je poveren domostroj tajni Božijih. Mi nalazimo da su se i u starini pokajnici ispovedali pred svetiteljima. Jer, u Jevanđelju je napisano da su [ljudi] Jovanu Krstitelju ispovedali grehe svoje (Mt.3,6), i u Delima – apostolima, koji su sve krstili (Dap.19,18).
 
Pitanje 289. Šta treba da radi onaj ko se pokajao zbog greha i ponovo upao u isti greh?
Odgovor: Onaj ko se jednom pokajao zbog greha, pa ponovo čini isti greh, svakako se nije očistio od njegovog uzroka. Tako iz njega, kao iz nekakvog korena, opet nužno izrasta slično. I ko poželi da podseče grane biljke, ostavivši koren, [čini] da iz preostalog korena opet izrasta isto [granje]. Isto tako, neki grehovi nemaju početak u samima sebi, nego se rađaju iz drugih grehova. Onaj, dakle, ko želi da se očisti od njih, neminovno mora da iščupa iz sebe prve uzroke tih grehova. Na primer, svađa i zavist ne nastaju sami od sebe, neko izrastaju iz korena slavoljublja. Onaj ko ište slavu od ljudi, svađa se sa onim ko ima veliku slavu ili zavidi onome ko se proslavlja više od njega. Stoga, onaj ko jednom sebe osudi zbog zavisti ili svađe, pa ponovo padne u iste grehe, treba da zna da je u dubini bolestan od prvog njihovog uzroka, tj. slavoljubivosti. On strast slavoljublja treba da leči onim što je suprotno, tj. da se upražnjava u smirenoumlju. Upražnjavanje, pak, u smirenoumlju jeste bavljenje ponižavajućim poslovima. Na taj način, stičući raspoloženje smirenoumlja, on više neće padati u navedene oblike slavoljublja. Isto važi i za svaki slični greh.
 
Pitanje 290. Kako [čovek] napreduje neprestano u delu Gospodnjem (1.Kor. 15,58)?
Odgovor: On napreduje ukoliko uvećava dar koji mu je dat, doprinoseći koristi i uspehu onih kojima čini dobročinstva, ili ukoliko pokazuje veću revnost za delo Gospodnje nego za predmete običnog ljudskog staranja.
 
Pitanje 291. Šta znači „trska stučena“ i „žižak tinjajući“? I u kom smislu [čovek] jedno „ne lomi“ i drugo „ne gasi“ (Mt.12,20)?
Odgovor: Trska stučena je, mislim, onaj ko sa nekom strašću ispunjava zapovest Božiju. Njega ne treba lomiti ili seći, nego pre lečiti, kao što je Gospod poučio, rekavši: Pazite da milostinju svoju ne činite pred ljudima da vas oni vide (Mt.6,1), i kao što zapoveda apostol, govoreći: Sve činite bez gunđanja i dvoumljenja (Fil.2,14), i na drugom mestu: Ništa ne činite iz prkosa, niti za praznu slavu (st. 3). „Žižak tinjajući“, pak, predstavlja onoga ko zapovest ne ispunjava sa žarkom željom i potpunom revnošću, nego lenjo i bezvoljno. Ni njega ne treba zaustavljati, nego pre podsticati podsećanjem na sudove i obećanja Božija.
 
Pitanje 292. Treba li u bratstvu da bude učitelj dece svetovnjaka?
Odgovor: Apostol je rekao: I vi očevi, ne razdražujte decu svoju, nego ih podižite u vaspitanju i nauci Gospodnjoj (Ef.6,4). Ukoliko, dakle, oni koji dovode decu imaju takav cilj i ukoliko su oni koji ih primaju nepobitno uvereni da ih mogu odgajati u vaspitanju i nauci Gospodnjoj, neka se uspoštuje zapovest Gospoda, koji je rekao: Pustite decu, i ne brašte im da dolaze k meni, jer je takvih Carstvo nebesko (Mt.19,14). Bez takvog, pak, cilja i bez takve nade, koliko vidim, tako nešto ni Bogu neće biti ugodno, niti će nama priličiti i biti od koristi.
 
Pitanje 293. Kako treba da se odnosimo prema onima koji izbegavaju velike grehe, dok male čine ravnodušno?
Odgovor: Pre svega treba znati da se u Novom Zavetu ne može videti ta razlika. Jer, za sve grehe važi ista presuda Gospoda, koji je rekao: Koji čini greh rob je grehu (Jn.8,34), i još: Reč koju ja govorih, ona će mu suditi u poslednji Dan (Jn.12,48). I Jovan
uzvikuje: Onaj ko je neposlušan Sinu, neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu (Jn.3,36). Ovde se neverje prekoreva ne stoga što je gore od ostalih grehova, nego stoga što je neposlušnost. I uopšte, ako sebi dozvolimo da govorimo o „velikom i malom grehu“, moraćemo priznati kao neosporno da je za svakoga veliko ono što njime vlada i malo ono čime on vlada. I kod boraca je snažniji onaj ko je pobedio, dok je poraženi slabiji od pobedioca, ma ko on bio. Stoga, u odnosu na svakoga ko učini ma kakav greh, treba da poštujemo sud Gospoda, koji je rekao: Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo; ako te posluša dobio si brata svoga. Ako li te ne posluša uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da na ustima dva ili tri svedoka ostane svaka reč. Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt.18,15-17). I u odnosu na sve neka se poštuje ono što je rekao apostol: Zašto vi pre ne plakaste, da bi se izbacio između vas onaj koji je učinio to delo (1.Kor.2,5). Jer, prilikom odstranjivanja treba ispoljavati veliko strpljenje i sažaljivost,
 
Pitanje 294. Iz kog razloga čovek gubi neprestano sećanje na Boga?
Odgovor: On gubi sećanje ukoliko se ne opominje dobročinstava Božijih i ukoliko se pokazuje nezahvalan prema Dobročinitelju.
 
Pitanje 295. Po kakvim znacima se poznaje rasejani?
Odgovor: On se prepoznaje po tome što je nemaran prema onome što je neophodno radi bogougađanja, kao što je rekao prorok: Svagda vidim pred sobom Gospoda: On mi je s desne strane da ne posrnem (Ps.15,8).
 
Pitanje 296. Kako će se duša osvedočiti da je čista od grehova?
Odgovor: Duša će se u to osvedočiti ukoliko u sebi opazi raspoloženje Davida, koji je rekao: Omrzeh i zgadih se na nepravdu (Ps.118,163), ili ukoliko primeti da se na njoj ispunilo ono što apostol zapoveda: Umrtvite, dakle, udove svoje koji su na zemlji: blud, nečistotu, strast, zlu pohotu i lakomstvo, što je idolopoklonstvo, zbog kojih dolazi gnjev Božiji. Primenjujući taj sud na svaki greh, on dodaje: Na sinove protivljenja (Kol.3,5-6), kako bi se moglo reći: Srce pokvareno se ne prilepi za mene i ne poznadoh kako se lukavi udalji od mene (Ps.100,4). Čovek će poznati da se nalazi u takvom raspoloženju, ukoliko i prema grešnicima bude, slično svetima, osećao trepetno saosećanje. Tako je i David govorio: Videh nerazumne, i izjedoh se, jer ne čuvaju reči tvoje (Ps. 118,158). I apostol kaže: Ko oslabi, a da i ja ne oslabim? Ko se sablažnjava, a ja da ne gorim (2.Kor.11,29). Duša je, zaista, bolja od tela. Mi, pak, vidimo da se gadimo i gnušamo svake nečistote na telu, i da sagledavanje svake muke i svakog zloumišljaja u srcu rađa skrušenost i jad. Koliko je tek hristoljupcu i bratoljupcu svojstveno da oseća ono što je rečeno u odnosu na grešnike, videći dušu onih koji greše kao da je izranjavljena i izjedena zverima i kao da je prekrivena gnojem i truležnošću. Jer, i David reče: Jer, bezakonja moja izađoše vrh glave moje, kao teško breme otežaše mi. Usmrdeše se i zagnojiše se rane moje od bezumlja moga. Zgrčio sam se i pogurio se veoma, vas dan idem setan (Ps.37,5-7). I apostol govori: Žalac je smrti greh (1.Kor.15,56). Zbog toga, onaj ko oseti da njegova duša radi sopstvenih ili tuđih grehova, kao što je rečeno na početku, dospeva u takvo raspoloženje, može biti uveren da je čist od greha.
 
Pitanje 297. Kako se treba odvraćati od grehova?
Odgovor: Najpre, željom da se stekne raspoloženje Davida, koji kaže: Bezakonje moje poznah, i greh svoj ne pokrih. Rekoh, ispovediću Gospodu bezakonje svoje (Ps.31,5). On zatim na različite načine objašnjava put ka tome u šestom i u drugim Psalmima. I kod apostola se tome učimo iz onoga što je Korinćanima svedočio o tuđem grehu, rekavši: Jer, žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje. On objašnjava i osobinu žalosti: Jer, gle, baš to što se vi po Bogu ožalostiste, kakvu brižljivost stvori u vama, pa pravdanje, pa nezadovoljstvo, pa strah, pa želju, pa revnost, pa kažnjavanje! U svemu pokazaste sebe čistim u ovoj stvari (2.Kor.7,10; 11). Iz toga je očigledno da ne treba samo izbegavati greh i tugovati zbog onih koji greše, nego se uklanjati i od samih grešnika. I to je jasno izrazio David, rekavši: Odstupite od mene svi koji činite bezakonje (Ps.6,9). A apostol je zapovedao: Sa takvim zajedno i da ne jedete (1.Kor.5,11).
 
Pitanje 298. Dopušta li Pismo da se dobro čini iz samougađanja?
Odgovor: Onaj ko ugađa sebi, ugađa čoveku. Jer, svako je i sam čovek. Međutim: Proklet je čovek koji se nada u noveka, koji telo čini svojom uzdanicom. Time prorok izobražava pouzdanje u samoga sebe i dodaje: Njegova duša se udaljuje od Gospoda (Jer.17,5), Tako onaj ko ugađa drugome ili nešto čini iz samougađanja otpada od bogopoštovanja, a zapada u čovekougađanje. Jer, oni [sve] čine, kaže Gospod, „da ih vide“ ljudi. Zaista vam kažem: Primili su platu svoju (Mt.6,1; 5). I apostol izjavljuje: Jer, kada bih još ljudima ugađao, ne bch bio sluga Hristov (Gal.1,10). Međutim, postoji i najjača pretnja u bogonadahnutom Pismu, koje kaže: Bog rasipa kosti čovekougodnika (Ps.52,6).
 
Pitanje 299. Kako će se duša osvedočiti da se udaljila od slavoljublja?
Odgovor: Ona će to osvedočenje steći kada se bude povinovala Gospodu, koji kaže: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima (Mt.5,16), i apostolu, koji zapoveda: Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite (1.Kor.10,31). Na taj način će blagočastivi, ne tražeći ni sadašnju, ni buduću slavu, nego svemu pretpostavivši ljubav prema Bogu, imati smelosti da kaže: Ni sadašnjost, ni budućnost neće moći da nas odvoji od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem (Rim.8,38-39), koji je rekao: A ja ne tražim slave svoje (Jn.8,50), i još: Koji govori sam od sebe, svoju slavu traži; a ko traži slavu Onoga koji ga je poslao, taj je istinit (Jn.7, 18).
 
Pitanje 300. Koji je način obraćenja kada se govori o nevidljivom?
Odgovor: Način obraćenja se objašnjava u [odgovoru] na pitanje o načinu obraćanja od grehova. Što se, pak, tiče govora o nevidljivom, prisetimo se reči Gospodnje: Nema ništa tajno što se neće doznati (Mt. 10,26), i još: Usta govore od suviška srca (Lk.6.45).
 
Pitanje 301. A ako kaže: Mene ne grize savest?
Odgovor: To se dešava i u telesnim bolestima. Jer, ima mnogo bolesti koje bolesnici ne osećaju. Pa ipak, oni više veruju ispitivanju lekara nego što se oslanjaju na ono što sami osećaju. Tako je i u pogledu duševnih bolesti, tj. grehova. Premda i ne osuđuje sam sebe, budući da nije svestan greha, on ipak treba da veruje onima koji su sposobni bolje od njega da vide šta je u njemu. Primer za to su pokazali sveti apostoli: i pored osvedočenosti u najiskrenije raspoloženje prema Gospodu, oni su, začuvši: Jedan od vas izdaće me, poverovali Njegovoj reči i izmenili misao, govoreći: Da nisam ja, Gospode (Mt.26,21-22). Najjasnije nas tome poučava sveti Petar koji u vatrenom smirenoumlju odbija da ga služi Vladika – Bog i Učitelj. Međutim, pošto se uverio u istinu reči Gospodnjih: Ako te ne operem, nemaš udela sa mnom, on je rekao: Ne samo noge moje, nego i ruke i glavu (Jn.13,8-9).
 
Pitanje 302. Da li treba iz bratskih zaliha davati siromašnim strancima?
Odgovor: Gospod je rekar: Ja sam poslan samo izgubljenim ovcama doma Izrailjeva, i još: Nije dobro uzeti hleb od dece i baciti psima (Mt. 15,24; 26). Stoga nije nužno da se ono što je određeno za one koji su se posvetili Bogu rasipa na nepoznate ljude. Ukoliko je, pak, moguće da se ostvari ono što je rekla žena, koja je pohvaljena zbog vere: Da, Gospode, ali i psi jedu od mrva što padaju sa trpeze gospodara njihovih (st. 27), neka upravitelj, uz saglasnost ostalih starešina, donese odluku da od suviška, kao što je napisano, sunce obasja i zle i dobre (Mt.5,45).
 
Pitanje 303. Da li u bratstvu treba slušati ono što svi govore?
Odgovor: Odgovor na ovo pitanje je veoma težak. Najpre, biće jasan znak nereda ako svi budu o nečemu govorili. Jer, apostol kaže: A proroci dva ili tri neka govore, a drugi neka rasuđuju (1.Kor.14,29). I pri razdeljivanju darova on svakome od govornika određuje njegovo pravo mesto, rekavši: Svaki po meri vere kako mu je Bog udelio (Rim.12,3). Na primeru telesnih udova on jasno određuje da govornici treba da poštuju red. Još jasnije to razlikuje u rečima: Učiteljstvo, neka je u učenju; ako je tešitelj, neka teši, i ostalo (st. 7-8). Iz toga se jasno vidi da nije svima sve dozvoljeno, nego svako treba da prebiva u svom sopstvenom zvanju i da revnosno ispunjava ono što mu je Gospod poverio.
Stoga nastojatelj zajednice i onaj koji svima zapoveda treba da na sebe uzme tu brigu uz mnogo ispitivanje. On o svakome treba da se marljivo stara, te da na bogougodan način donosi odluke i naredbe u skladu sa sposobnošću i silom svakoga i na .opštu korist. Potčinjeni, pak, poštujući poredak i znajući sopstvenu meru poslušnosti, treba da se sećaju Boga koji kaže: Ovce moje slušaju glas moj, i ja njih poznajem, i za mnom idu. I ja im dajem život večni (Jn. 10,27), i koji je i pre toga rekao: A za tuđinom neće poći, nego će pobeći od njega, jer ne poznaju glas tuđinca (st. 5), a takođe i apostola, koji kaže: Ako neko drukčije uči i ne drži se zdravih reči Gospoda našega Isusa Hrista i učenja o pobožnosti, pogordio se ništa ne znajući. Posle nabrajanja posledica [takvog ponašanja], on dodaje: Kloni se takvih (1.Tim.6,3-5). I na drugom mestu, [on dodaje]: Proroštva ne prezirite: sve ispitujte, dobra se držite. Od zla u svakom vidu uklanjajte se (1.Sol. 5,20-22). Stoga treba da se povinujemo svemu što je rečeno u skladu sa zapovešću Gospodnjom, i što je usmereno prema zapovesti, pa makar pretila i smrt. Onome, pak, što je protiv zapovesti, ili što krši zapovest nikako ne treba da se potčinjavamo, pa makar nam i anđeo s neba ili neko od apostola naređivao, i makar nam i život obećavali ili pretili smrću. Jer, apostol je rekao: Ako li vam i mi ili anđeo s neba propoveda jevanđelje drukčije nego što vam propovedasmo, anatema da bude (Gal.1,8).
 
Pitanje 304. Da li treba od srodnika onih koji su prišli bratstvu primati bilo šta, ukoliko izraze želju da daju?
Odgovor: Staranje i procena o tome pripada nastojatelju. Uostalom, smatram da je mnogo bezopasnije za mnoge i korisnije radi izgrađivanja vere da se odbiju takvi pokloni. Jer, posledica primanja je, najpre, da na zajednicu često pada prekor. Zatim, srodniku onih koji su doneli poklon se daje povod da se nadima. Najzad, [može se desiti da se] na onima koji u zajednici jedu i piju svoje, ostvari apostolova reč: Sramotite one koji nemaju (1.Kor.11,22), i mnogo šta slično. Prema tome, pošto se javlja toliko povoda za greh, bolje je ne primati takve darove. Uostalom, treba prepustiti nastojatelju da odluči od koga treba primati i kako treba raspolagati sa onim što je primljeno.
 
Pitanje 305. Da li treba prihvatati darove od svetovnjaka zbog prijateljstva ili ranijeg srodstva?
Odgovor: To pitanje ima isti smisao sa pitanjem da li nešto treba primati od srodnika.
 
Pitanje 306. Na koji način se može steći nerasejanost?
Odgovor: Nju može steći onaj ko prihvati mišljenje izabranog Davida, koji negde govori: Svagda vidim pred sobom Gospoda: on mi je s desne strane da ne posrnem (Ps.15,8), negde: Oči su mi svagda upravljene ka Gospodu, jer On izvlači iz zamke noge moje (Ps. 24,15), a negde opet: Kao što su oči slugama uprte u ruku gospodara njihovih, i oči sluškinjine u ruku gospođe njene, tako su oči naše uperene u Gospoda Boga našega (Ps.122,2). I kako bismo manje značajnim primerom podstakli na revnosnije ispunjavanje važnijeg, razmislimo u sebi kako se ponašamo u prisustvu drugih, čak i sebi ravnih, tj. kako se trudimo da izbegnemo osudu zbog nečega u držanju, u hodu, u kretanju svakog uda i izgovoru. Mi se, dakle, pred ljudima trudimo da poštujemo ono što ljudi vide. Onaj, pak, ko je osvedočen da ga posmatra Bog, koji ispituje „srca i bubrege“, kao što je napisano (Ps.7,10), i Jedinorodni Sin Božiji koji ispunjava obećanje: Jer, gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam i ja među njima (Mt.18,20), i Sveti Duh, koji usmerava i deli darove i dejstvuje, i anđeli čuvari, kao što reče Gospod: Gledajte da ne prezrete jednoga od malih ovih; jer vam kažem da anđeli njihovi na nebesima stalno gledaju lice Oca moga nebeskoga (Mt.18,10), utoliko pre će na sebe uzeti najvažniji i najteži podvig, tj. da njegovo bogopoštovanje bude blagougodno. Na taj način se u njemu jače i savršenije učvršćuje nerasejanost, naročito ako se potrudi da ispuni ono što je rečeno: Blagosiljam Gospoda u svako doba, hvala je Njegova svagda u ustima mojim (Ps.ZZ, 2) i: U zakonu Njegovom se poučavam dan i noć (Ps.1,2). Jer, uz pojačano i neprestano proučavanje i sagledavanje volje i slave Božije, um njegov neće imati vremena za rasejanost.
 
Pitanje 307. Da li treba pojanje Psalama ili molitvu započinjati naizmenično?
Odgovor: Naizmeničnošću mnoštva onih koji su dostojni neka se poštuje poredak, kako i sama stvar ne bi bila smatrana nevažnom i sporednom i kako nepromenljivost jedne ili druge osobe ne bi dala povoda za sumnju u gordost igumana i za omalovažavanje ostalih.
 
Pitanje 308. Da li treba uzvraćati onome ko nešto daje bratstvu i darivati ga srazmerno sa darom?
Odgovor: To je jedno ljudsko pitanje. A o dokazu zahvalnosti neka odluči upravitelj, kao i da li će prihvatati darove i nagrađivati darodavca.
 
Pitanje 309. Da li treba da pristupi Svetim [Tajnama] onaj kome se [noću] desi nešto obično i prirodno?
Odgovor: Apostol je pokazao da je „onaj ko se kroz krštenje pogrebe sa Hristom“, iznad prirode i navika (Rim.6,4). Na istom mestu on o krštenju u vodi zatim kaže: Naš stari čovek se razape sa Njime, da bi se uništilo telo grehovno, da više ne robujemo grehu (st. 6). I na drugom mestu on zapoveda: Umrtvite, dakle, udove svoje koji su na zemlji: blud, nečistotu, strast, zlu pohotu i lakomstvo, što je idolopoklonstvo, zbog kojih dolazi gnev Božiji na sinove protivljenja (Kol.3,5-6), i opet na drugom mestu propisuje, govoreći: A koji su Hristovi, raspeše telo sa strastima i željama (Gal.5,24). A ja sam saznao da, po blagodati Hristovoj, i muškarci i žene to mogu postići iskrenom verom u Gospoda. Onoga, pak, ko se, budući nečist, približava Svetinjama, i po Starom Zavetu očekuje strašni sud. Ovde je, međutim, veći od hrama (Mt.12,6), tj. strašniji. Zbog toga nas apostol uči, govoreći: Jer, koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije (1.Kor.11,29).
 
Pitanje 310. Da li treba [svete darove] prinositi u običnoj kući?
Odgovor: Pismo ne dopušta ni da se obična posuda unosi u svetinju, ni da se svetinja obavlja u običnoj kući: Stari Zavet jasno zapovešću Božijom ne dozvoljava ništa slično. Gospod, pak, kaže: Ovde je veći od hrama (Mt.12,6), a i apostol kaže: Zar nemate kuća da jedete i pijete? Šta da vam kažem? Hoću li vas stoga pohvaliti? Ne pohvaljujem. Jer, ja primih od Gospoda što vam i predadoh, i ostalo (1.Kor. 11,22-23). Iz toga smo naučili da u crkvi ne jedemo i ne pijemo običnu večeru, kao i da večeru Gospodnju ne izvrgavamo ruglu, vršeći je u običnoj kući. Izuzetak se može napraviti iz velike potrebe i to u unapred izabranom čistom mestu ili kući.
 
Pitanje 311. Da li treba ići u posetu onima koji nas mole?
Odgovor: Posećivanje je bogougodno delo. Ipak, posetilac treba da bude razuman slušalac i mudar u odgovorima, ispunjavajući rečeno: Reč vaša da biva svagda u blagodati, solju začinjena, da znate kako treba svakome odgovoriti (Kol.4,6). Ići, pak, u posete radi srodstva ili prijateljstva, tuđe je našem zavetu.
 
Pitanje 312. Da li posetioce – svetovnjake treba pozivati na molitvu?
Odgovor: Treba, ako su prijatelji Božiji. Jer, apostol je njima pisao: Molite se i za mene, da mi se dade reč kad otvorim usta svoja, da smelo obznanim tajnu Božiju (Ef.6,19).
 
Pitanje 313. Da li treba da radimo pred gostima?
Odgovor: Nikakav posao koji se obavlja po zapovesti ne treba prekidati zbog onih koji dolaze iz prijateljske obaveze, osim ako se nekakvo posebno duševno staranje, po zapovesti Gospodnjoj, ne pokaže važnijim od telesne delatnosti, kao što su sveti apostoli rekli u Delima: Ne dolikuje nama da ostavivši reč Božiju služimo oko trpeza (Dap.6,2).
 

   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *