TRAGOM JEVANĐELSKOG PODVIGA

 

TRAGOM JEVANĐELSKOG PODVIGA
 

O PODVIŽNIŠTVU
 
Smernice podvižništva
Upečatljivi su ukazi carski koji se objavljuju podanicima, ali su još znamenitije carske naredbe vojnicima. I onaj ko želi gornji i veliki čin, koji hoće da uvek bude sapodvižnik Hristov, treba pažljivo i kao vojničko naređenje da sluša velike reči: Ko meni služi, za mnom neka ide, i gde sam ja onde će i sluga moj biti (Jn.12,26). Gde je Car Hristos? Naravno, na nebu. Tuda i ti, vojniče, treba da upravljaš svoje hođenje. Stoga zaboravi svaki zemni pokoj.
Ni jedan vojnik ne gradi kuću, ne stiče polja, ne upušta se u različite kupovine radi uvećanja imovine. Nijedan se vojnik ne upliće u poslove običnog života, da bi ugodio vojvodi (2.Tim.2, 4). Vojnik prehranu dobija od cara. Njemu nije potrebno da sam nabavlja hranu: on uopšte ne treba da se brine o tome. Njemu će svagde carski podanici otvoriti vrata po zapovesti carskoj. On ne mora da se brine o kući. On ima šator na širokom putu i hrane koliko mu treba, i sna koliko mu je priroda dala. On [podnosi] mnoge pohode i bdenja, i vrućinu i hladnoću, bitke sa protivnicima, izuzetne opasnosti, mnogo puta i blizinu smrti, ali slavne smrti. On prima i počasti i darove carske. Veoma je težak život njegov u vreme rata, ali je ugodan u doba mira. Kao nagrada za junaštvo i venac za dobar život u podvizima, njemu se poverava načelstvo, imenuje se carevim prijateljem, ima pristup caru, udostojava se da pozdravlja carsku desnicu, da prima odlikovanja iz careve ruke, da vlada nad njegovim podređenima i zauzima se za prijatelje po njihovoj potrebi.
Dakle, vojniče Hristov, uzevši male primere iz ljudskih dela, razmisli o večnim dobrima. Opredeli se za život bez doma, bez druženja, bez sticanja. Postani nezavisan, oslobodivši se svih svetovnih briga. Neka te ne vezuje ni žudnja za ženom, ni staranje o deci. Jer, to nije moguće onome ko vojuje za Boga. Jer, oružje našega vojevanja nije telesno, nego silno Bogom (2.Kor. 10,4). Neka te ne savladava telesna priroda i neka te ne pritiska protiv volje. Neka te od slobodnog ne načini sužnjem. Nemoj se starati da na zemlji ostaviš decu, nego da ushodiš na nebo. Ne privijaj se plotskom supružništvu, nego stremi ka duhovnom. Rađaj duše i duhovno vaspitavaj decu. Ugledaj se na nebeskog Ženika, obaraj pobune nevidljivih neprijatelja, ratuj protiv poglavarstava i vlasti (Ef.6,12), izgoneći ih najpre iz svoje duše (da ne bi imali nikakvog udela u tebi), a zatim i iz srdaca onih koji ti pribegavaju i postavljaju te za vođu i zaštitnika, koje štiti reč tvoja. Obaraj pomisli koje ustaju na veru Hristovu. Rečju blagočašća ratuj sa nečastivim i zlim pomislima. Jer, rečeno je: Obarajući pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega (2.Kor. 10,4-5). A najviše se uzdaj u desnicu velikog Cara. Čim se pokaže, ona odmah uliva strah i protivnike nagoni u bekstvo. A ako Njemu ugodno bude da pokažeš odvažnost u opasnostima i ako zaželi da svoju vojsku uvede u bitku sa protivničkom vojskom, ti budi istrajan u svakom naporu, nepokolebive duše usred opasnosti, rado prelazeći iz zemlje u zemlju, sa mora na more. Jer, rečeno je: A kad vas poteraju, bežite iz grada u grad (Mt.10,23). I kada budeš prinuđen da se pojaviš na suđenju, da staneš pred upravljače, da trpiš napade gomile, da gledaš strašni izgled dželata, da slušaš njegov surovi glas, da podneseš užasni izgled sprava za mučenje, da izađeš na muke, da se podvizavaš do smrti, nemoj gubiti veru, već imaj pred očima Hrista, koji je tebe radi sve to izdržao. Znaj da Hrista radi i ti moraš pretrpeti zlo. I tada ćeš pobediti, budući da ideš za Carem pobednikom, koji želi da i ti postaneš učesnik Njegove pobede.
Ukoliko i umreš, nećeš biti pobeđen, nego ćeš upravo zadobiti najsavršeniju pobedu, do kraja u sebi sačuvavši nepokolebivu istinu i postojanu odvažnost za nju. I preći ćeš iz smrti u večni život, od beščašća kod ljudi do slave u Bogu, iz patnje i muka u svetu do večnog pokoja sa anđelima. Zemlja te nije prihvatila kao svog građanina, ali te prihvata nebo. Svet te je progonio, ali će te poneti anđeli i predstaviti Hristu, te ćeš se nazvati prijateljem i čućeš najželjeniju pohvalu: Dobro, slugo dobri i verni (Mt.25,23), dobri vojniče, podražavatelju Vladike, sledbeniče Cara. Nagradiću te svojim darovima. Poslušaću reči tvoje, jer si i ti slušao moje. Molićeš se za spasenje braće koja se trudi i sa zajedničarima vere, sa tajnicima svete ljubavi primićeš od cara učešće u dobrima. Likovaćeš večnim likovanjem, bićeš vencenosac među anđelima, pod skiptrom Cara carujući nad tvari i večno blaženujući u liku blaženih. A ako poželi da te i posle podviga još ostavi u svetu, kako bi izvršio veći broj raznovrsnih podviga i mnoge spasao od vidljivih i nevidljivih borbi, i na zemlji će tvoja slava biti velika: poštovaće te prijatelji, koji će u tebi naći zastupnika, pomoćnika i dobrog molitvenika. Jedni će te nahraniti kao dobrog vojnika, drugi će te poštovati kao hrabrog ratnika, a neki će te pozdravljati i sa radošću dočekivati primajući te, kako kaže Pavle, kao anđela Božijega, kao Hrista Isusa (Gal.4,14). Takvi su i tome slični primeri vojevanja Božijeg.
Ova beseda se ne odnosi samo na muškarce. Hristu vojuje i ženski pol, koji se upisuje u vojsku iz duševne hrabrosti i koji se ne odbacuje zbog telesne slabosti. I mnoge žene se istakoše isto kao i muškarci. Ima i takvih koje su se čak i više proslavile. Takve su napunile devstvenički lik. One sijaju podvizima ispovedanja i pobedama mučeništva. I samog Gospoda su, pri Njegovom dolasku, pratili ne samo muškarci, nego i žene. I jedni i drugi su služili Spasitelju.
Pošto su takve i tako slavne nagrade koje su pripremljene onima koji vojuju za Hrista, neka takvo vojevanje požele i očevi za sinove i majke za kćeri. Neka privedu one koje su rodili, naslađujući se večnim nadama, kojima će se priopštiti njihova deca i želeći da imaju zastupnike i dobre molitvenike kod Hrista. Nemojmo biti malodušni zbog dece, niti se plašimo ako se pomuče, već se radujmo što će se proslaviti. Posvetimo Gospodu one koje nam je darovao, kako bismo i mi bili učesnici u slavi svoje dece, kada sami sebe sa njima privedemo i posvetimo Gospodu. Ljudima koji su tako revnosni i koji se tako prekrasno podvizavaju može se reći rečima psalmopojca: Blagosloveni ste vi Gospodu, koji je stvorio nebo i zemlju (Ps.113,23). O njima se, po primeru Mojsija, možemo pomoliti: Blagoslovi, Gospode, dela njihova i porazi gordost onih koji ustaju na njih (Pon. Zak.33,11). Budite hrabri kao oni koji ne znaju za strah i odvažno obavljajte tečenje svoje radi večnih venaca u Hristu Isusu Gospodu našem, kome slava u vekove. Amin.
 
Beseda o podvižništvu i pouka o odricanju od sveta i duhovnom savršenstvu
 
Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti, kaže Božanstveni glas (Mt.11,28), ukazujući ili na tamošnji ili na ovdašnji pokoj. Ipak, pozivajući nas, On bez sumnje savetuje da najpre odbacimo breme prekomernog imetka, prepuštajući: ga potrebitima. Zatim, odbacivši svo mnoštvo grehova, koji nastaju od prekomernog sticanja, kroz dobročinstvo i ispovest, treba da priteknemo krstonosnom monaškom životu. Stoga je onaj ko namerava da se povinuje Hristu i ko hita ka siromaštvoljubivom i bezmetežnom životu zaista dostojan divljenja i ublažavanja.
Međutim, molim da se to ne čini bez ispitivanja. Neka niko ne zamišlja lagodan život i spasenje bez borbe. Bolje je da se unapred [čovek] vežba u podnošenju telesnih i duhovnih patnji. Jer, ako se podvrgne neočekivanoj borbi, i potom nema snage da se suprotstavi iskušenjima koja nailaze, on će se sa sramotom i podsmehom ponovo uputiti natrag onome od čega je otišao, vraćajući se u svet sa duševnom osudom i postajući sablazan za mnoge. Jer, tada će svima pružiti povod da zaključuju o nemogućnosti života u Hristu. Tu opasnost poznajete svi koji čitate Jevanđelje, u kome Božanstveni glas kaže: Bolje bi mu bilo da mu se vodenični kamen obesi o vrat i da ga bace u more, nego da sablazni jednoga od ovih malih (Lk.17,2). Jer, njemu će se suditi ne samo kao vojniku koji je napustio svoje redove, nego i za propast onih koje navede na zlo. I neka ne misli da ubeđuje sebe pogubnim umovanjima kako će, navodno, i živeći u svetu, umilostiviti Boga dobrim delima: za njega je to nemoguće. Jer, onaj ko u životu koji je bezgrešan, zbog svoje nerasejanosti, nije mogao da izdrži napade neprijatelja, zar će će u mnogogrešnom životu, kojim sam neprijatelj rukovodi, uspeti u bilo kojoj vrlini? No, čak i da uspe da uredi svoj sopstveni život, on svejedno neće izbeći osudu zbog toga što je ostavio Hrista, poput učenika koji se pominju u Jevanđelju, o kojima božanstveni jevanđelista svedoči: Mnogi od učenika njegovih otidoše natrag, i više ne iđahu za Isusom, govoreći: Tvrda je beseda Njegova. Ko je može slušati (Jn.6,66; 60).
Stoga je čovekoljubivi Bog, starajući se o našem spasenju, ljudskom životu dao dve različite usmerenosti, tj. brak i devičanstvo. Onaj ko nije u stanju da podnese podvig devstvenosti, stupa u zajednički život sa ženom, znajući da se od njega zahteva da se brine o celomudrenosti, svetosti i upodobljenju onima koji su u braku i pri vaspitanju dece živeli sveto. Takav je u Starom Zavetu bio Avraam, koji se proslavio pretpostavljanjem Boga i savlađivanjem osećanja žalosti, prinevši na žrtvu jedinorodnog sina. On je vrata svoga šatora držao otvorenim, spreman da primi prolaznike, budući da (još) nije čuo: Prodaj sve što imaš i podaj siromasima (Mt.19,21). Još više su pokazali Jov i mnogi drugi, David i Samuilo. U Novom Zavetu takvi su bili Petar i ostali apostoli. Jer, od svakog čoveka se očekuju plodovi ljubavi prema Bogu i bližnjemu. Za njihovo izbegavanje, kao i za [zanemarivanje] svih zapovesti, svako će primiti kaznu, kao što Gospod i objavljuje u Jevanđeljima, govoreći: Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan (Mt.10,37), i još: Ko ne mrzi na svoga oca i mater, i ženu, i decu, i braću, i sestre, pa i dušu svoju, ne može biti moj učenik (Lk.14,26).
Slažeš li se sa time da su Jevanđelja data i oženjenima? Eto, tebi je razjašnjeno da se poslušnost Jevanđelju zahteva od svih ljudi, bilo da su monasi ili da žive u braku. Za onoga ko je stupio u brak dovoljno je i to što mu se dopušta neuzdržavanje, želja za ženom i zajednički život sa njom. Ostale, pak, zapovesti, koje važe za sve podjednako, nije bezopasno kršiti. Blagovesteći zapovesti Očeve, i Hristos se obraćao onima koji žive u svetu. Kad se dešavalo da je zapitan nasamo, On je svojim učenicima odgovarao, svedočeći: A što vama govorim, svima govorim (Mr.13,37). Stoga i ti, koji si izabrao zajednicu sa ženom, ne treba da budeš bezbrižan, kao da navodno imaš pravo da se predaješ svetu. Tebi je za sticanje spasenja potrebno više napora i opreznosti zato što si izabrao prebivalište u zamkama i oblasti otpadničkih sila, što pred očima imaš pobude na grehove, i što su sva tvoja čula dan i noć napregnuta u žudnji za njima. Zbog toga znaj da nećeš izbeći borbu sa otpadnikom i da nećeš zadobiti pobedu nad njim bez mnogo napora na straži jevanđelskih dogmata. Jer, kako ćeš uspeti da izbegneš sukobljavanje sa neprijateljem, živeći na samom bojnom polju? To bojno polje je sva zemlja što je pod nebesima, koju prohodi i obilazi đavo, kao besni pas tražeći koga će proždreti, kako saznajemo iz priče o Jovu (Jov 2,2). Prema tome, ako se odričeš od borbe sa neprijateljem, idi u drugi svet u kome njega nema. Tamo ćeš moći da izbegneš borbu sa njim i da se bez opasnosti nemarnije odnosiš prema jevanđelskim dogmama. A ako to nije moguće, požuri da se obučiš za ratovanje protiv njega. U Pismu ćeš moći da izučiš veštinu ratovanja da ne bi, pobeđen zbog neznanja, bio bačen u oganj večni. Ovo kao usput rekosmo onima koji u supružničkom životu bez bojazni zanemaruju ispunjavanje Hristovih zapovesti.
A ti, ljubitelju nebeskih propisa, revnitelju anđelskog života, koji želiš da postaneš saborac svetih učenika Hristovih, ukrepi se za podnošenje nevolja, odvažno pristupi saboru monaha i na samom početku svoga odricanja budi čvrst, kako te ne bi zanela sklonost prema srodnicima po ploti. Krepi sebe zamenom smrtnog sa besmrtnim. A kada zaista ostavljaš svoj imetak, budi nepokolebiv u nesumnjivom uverenju da sve unapred šalješ na nebo, skrivajući u nedrima siromaha i nalazeći kod Boga sa velikom dobitkom. Raskidajući veze sa prijateljima i bliskima, nemoj biti žalostan, budući da se vezuješ sa Hristom, koji se zbog tebe raspeo. Zar možeš zamisliti nešto više od takvog prijateljstva?
Kada, uz Božiju pomoć, pobediš neprijatelja u toj prvoj borbi, nemoj napuštati sebe kao nekakav nepogodan sasud. Jer, odricanjem od zemaljskih stvari, ti si se već ukrasio pred Hristom. Zatim se veoma brižljivo i promišljeno potrudi da pronađeš čoveka koji bi, po načinu života, nepogrešivo išao pred tobom, koji bi dobro umeo da rukovodi onima koji idu ka Bogu, koga bi krasile vrline, koji bi u svojim delima imao svedočanstvo ljubavi prema Bogu, koji je vičan u Božanstvenim Spisima, koji nije rasejan, nije srebroljubiv, nije mnogobrižan, koji se drži bezmolvija, koji je bogoljubiv, siromaštvoljubiv, negnevljiv, nezlopamtljiv, koji je sposoban da pouči one koji su uz njega, koji nije tašt, ni visokouman, koji nije lažljivac, koji nije prevrtljiv, koji ništa ne pretpostavlja Bogu. I ukoliko ga pronađeš, prepusti mu se, ne računajući ni u šta i odbacivši svaku svoju volju, kako bi bio poput čistog sasuda, čuvajući, na svoju pohvalu i slavu, dobro koje se u tebe stavlja. A ako ostaviš u sebi neku od ranijih strasti, i dobro koje se u tebe polaže pretvoriće se u sirće, te ćeš biti izbačen napolje, kao nepodesni sasud.
To je druga borba sa protivnikom našeg spasenja. Jer, kod dobrih učitelja su i saveti dobri, a kod rđavih, naravno, rđavi. I kada nije u stanju da nas ubedi da ostanemo u svetskom metežu i pogibiji, naš lukavi protivnik žuri da nas ubedi da se ne prepuštamo strogom životu ili čoveku koji nam sve grehe naše obelodanjuje i ispravlja, nego nekome od strasnih slavoljubaca, koji zadovoljava svoje sopstvene strasti pod izgovorom snishođenja onome ko živi zajedno sa njim. Na taj način, on bi nas neprimetno opet učinio mnogostrasnima, sputavši nas lancima greha. Ukoliko se, pak, prepustiš čoveku koga krase mnoge vrline, postaćeš naslednik dobara koja su u njemu i bićeš blažen i pred Bogom i pred ljudima. Ako, opet, štedeći svoje telo, pronađeš učitelja koji snishodi tvojim strastima ili, bolje rečeno, koji zajedno sa tobom pada, uzalud si stupao u podvig odricanja od sveta. Jer, prepustivši se strasnom životu, uzeo si za vođu slepca i približavaš se jami. Jer, slepi slepoga ako vodi, oba će u jamu pasti. Dosta je učvniku da bude kao učitelj njegov (Mt.15,14; 10,25). To je reč Božija koja neće pogrešiti: ti treba da živiš po podvižničkom pravilu. U suprotnom slučaju nećeš zadobiti venac, kao što reče apostol: Ako se neko i podvizava, ne dobija venac, ako se ne podvizava po pravilu (2.Tim.2,5).
Stoga, ako po blagodati Božijoj pronađeš (a ako tražiš, sigurno ćeš naći) učitelja dobrih dela, čuvaj se da ne činiš ništa protivno njegovoj volji. Jer, sve što se čini bez njegovog znanja jeste neko otimanje i krađa svetinje, koja vodi u smrt. I od toga nema koristi, čak i ako ti izgleda dobro. Jer, da je dobro, zbog čega bi se obavljalo tajno, a ne javno. Ispitaj svoju pomisao koje te preko ispravnih dela dovodi do krađe i prividno dobrim preslušanjima ti priprema neispravna dela. Nemoj želeti da obavljaš zaklinjanje nad zverima, budući da si neiskusan u zaklinjanju. Jer, pošto okupiš oko sebe zmije i one te obaviju, bićeš sam nemilosrdno izujedan ukoliko ne budeš sposoban da im se suprotstaviš. Ne oslanjaj se na telesnu plemenitost i ne išti časti, budući da telesni čovek ne prima što je od Duha (1.Kor. 2,14).
Nemoj se usuđivati da bilo šta menjaš u pravilima dobrog života i da svojom sopstvenom samovoljom saplićeš one koji se podvizavaju, uvećavajući teret svojih grehova. (Nemoj to činiti) ni u postelji [tj. željom da] bude mekša, ni u odeći, ni u obući, niti u kakvoj drugoj stvari, ni u izmeni hrane, ni u trpezi koja ne odgovara vremenu tvog odricanja, ni u stojanju, ni u rukodelju koje bi bilo mirnije ili urednije. Jer, ništa takvo, ne samo kad je već kod tebe, nego i kada je jedino predmet tvoga traženja, neće imati dobre posledice. I ukoliko ubrzo u tome ne poznaš đavolje lukavstvo, i ne odsečeš ga od svoga srca, biće ti pripremljeno otpadništvo od života u Hristu. Nasuprot tome, u srce svoje stavi [misao] da si nečasniji i grešniji od svih ljudi, da si stranac i došljak, koga su iz sažaljenja prihvatili oni koji su se pre tebe odrekli sveta, te požuri da budeš poslednji od svih i svima sluga. I to će ti doneti čast i istinsku slavu, a ne ono prvo.
Uši neka su ti otvorene za poslušnost i ruke spremne da izvrše ono što se čulo, usta neka su ti ćutljiva i srce neka bude oprezno. Budi lenj na prazne priče, a mudar i razborit u spasonosnom slušanju Božanstvenih Pisama. Neka ti gorko jelo bude slušanje svetovnih priča, a saće meda beseda prepodobnih ljudi. Žuri da se ugledaš na one koji su pre tebe počeli da se podvizavaju u dobroj naravstvenosti i ne prihvataj se da sam koga poučavaš. Založi se oko uspeha u najvažnijim vrlinama i ne budi nemaran ni prema manjim. Ne zanemaruj nikakvu pogrešku, makar bila manja od najneznatnijeg otrovnog stvorenja, nego požuri da je ispraviš pokajanjem, premda mnogi često greše u velikom i malom i ne kaju se.
Nemoj biti sudija tuđih padova. Oni imaju pravednog Sudiju, koji će dati svakome po delima njegovim (Rim.2,6). Ti gledaj svoje i, koliko možeš, olakšaj svoje breme. Onaj ko dodaje na svoje breme, sam će poneti [veći teret]. U pokajanju je spasenje, a nerazumnost je smrt pokajanja.
Skrivaj se od sujetnih ljudi, a pokazuj se, najčešće, pred Bogom. Koliko od tebe zavisi, izbegavaj svaki izlazak u društvo, da bi izbegao rasejanost srca. Čim izađeš iz kelije, ti već ostavljaš uzdržanje, pogružavaš se u svet, srećeš ženu bludnicu. Začaravši tvoj sluh prevarnim rečima, pogled lepotom lica, a ukus slatkim jelima, ona će te kao uzdom privući sebi. Privijajući se, zatim, uz tebe i stežući te u zagrljajima, ona će u tebi oslabiti postojanost ljubavi prema uzdržanju. I tako će te, postepeno te udaljivši od vrlinskog života, baciti u razvrat. A ako, uz Božiju pomoć, i uzmogneš da izbegneš njene zamke, ipak se u keliju nećeš vratiti onakav kakav si bio (kada si je napustio), nego raslabljen i bolećiv, neraspoložen za bilo kakvo dobro delo. I tek ćeš posle mnogo vremena biti u stanju da se vratiš svom svakodnevnom poretku. U pomislima će te uznemiravati želja za drugačijim životom i duša će tek posle mnogo muke biti u stanju da zadobije pobedu. Stoga, ako se dogodi da iz nekog razloga izađeš iz kelije, obukavši oklop straha Božijeg, stavivši na ruku (poput štita) ljubav Hristovu i uzdržanjem u svemu prevladavši nalete pohote, istog trena pošto obaviš šta je potrebno idi nazad, ni malo ne odugovlačeći. Na brzim krilima se vraćaj, poput nevine golubice se spasavajući u kovčegu iz koga si poslan, noseći u ustima milosti Hristove. Na taj način uveravaj svoje unutarnje pomisli, budući da na drugom mestu nećeš naći spasonosno uspokojenje.
Ako si mlad telesno, ili po razumu, uklanjaj se od prisnog druženja sa vršnjacima i beži od njih, kao od vatre. Jer, đavo je preko njih raspalio mnoge i predao ih večnom ognju. Pod vidom duhovne ljubavi on ih je oborio u gnusnu propast stanovnika pet gradova [up. Post.19]. I oni koji su se spasli na sred mora pri svim olujama i burama, potopljeni su u dubinu sa lađom i mornarima u pristaništu, kada su bili bezbrižni. Kada sediš, sedi što dalje od tvoga vršnjaka, a kada ležeš da spavaš, neka se tvoja odeća ne dodiruje sa njegovom. Najbolje je da između vas bude starac. Kada razgovara sa tobom, ili poje, stojeći naspram tebe, odgovaraj mu sa oborenim pogledom kako, zadržavajući pogled na licu, ne bi primio semena pohote od đavola i sejača zla i požnjeo snopove truležnosti i propasti. Sa njim nasamo ne ostaj u kući, ili na nekom drugom mestu na kome niko ne vidi dela vaša ni pod izgovorom raspravljanja o Reči Božijoj, niti pod izgovorom nekakve druge, čak i najnužnije, potrebe. Jer, od svega je važnija duša, za koju je Hristos umro. Nemoj verovati zavodljivoj pomisli, koja ti šapuće da se radi o nečemu što nije ni malo sablažnjivo. Znaj sa sigurnošću da se radi o. sablazni. U to neka te jasno uvere mnogobrojna iskustva onih koji su pali. Poveruj rečima mojim koje izlaze iz bratoljubivog srca. Pribegavaj surovim starcima, koji pripovednim rečima pomazuju mladiće za dela dostojna hvale, i ne nanose nikakvu štetu svojom spoljašnjošću.
Iznad svega što se čuva, čuvaj srce svoje (Prič.4,23). Lopovi se danonoćno neprekidno prikradaju zlatu i kradu ga iznenada, kad se ne nadaš. Prema tome, pazi da te đavo ne zavede praroditeljskim grehom i ne progna ubrzo iz raja sladosti. Jer, onaj, koji je otimanjem jela Adama odvukao od života, i koji se nadao da će i Isusa uloviti, neće se libiti da i tebi podmetne prvi uzrok zala, poznajući njegov silan otrov. Strast stomakougađanja obično svoju silu ne projavljuje u mnoštvu jela, nego u želji za malim kušanjem. I ukoliko želja da se okusi nešto malo bude tako jaka da te vrgne u strast stomakougađanja, bez truda ćeš biti predan smrti. Kao što voda, deleći se na mnoge kanale, čini da ozelenjuju sva mesta koja se nalaze pored kanala, tako i strast stomakougađanja, razlivši se po srcu, ispunjuje sva tvoja osećanja i u tebi zasađuje šumu poroka, čineći od tvoje duše stanište zverinja. Video sam kako su se mnogi opsednuti strastima iscelili. Međutim, nisam video da se iscelio bilo ko od onih koji su navikli da jedu tajno od drugih, tj. stomakougodnika. Naprotiv, svi takvi ljudi su ili napuštali uzdržljivi život i vraćali se u svet, ili su pokušavali da se prikriju među uzdržljivima, slastoljubljem ukazujući usluge đavolu. Jer, to su lažljivci, ljudi koji se mnogo kunu, krivokletnici, oni koji vole da se prepiru, osvetoljubivi, oni koji viču, koji poriču da jedu, tvrdice, oni koji jedu izobilno, koji se žale na svoj udeo, radoznalci, koji se raduju mračnim delima i koji se rado suprotstavljaju svakom načinu života koji je dostojan hvale. Da bi prikrili strast stomakougađanja, oni upadaju u mnoštvo zala. Mada su naizgled među onima koji se spasavaju, takvi ljudi po delima spadaju među osuđene. Stomakougađanje je Adama odvelo u smrt i svet dovelo do propasti. Zbog stomakougađanja je Noje ismejan, Ham proklet, Isav se lišio prava prvorođenog i orodio se sa Hananejcima. Lot je postao muž kćeri, a potom sam sebi i zet i tast, otac – muž i deda – otac, u oba slučaja kršeći zakone prirode. Proždrljivost je i Izrailj učinilo poklonikom idola i Izrailjce dovelo do toga da im telesa popadaju mrtva u pustinji (Broj.14,29). Stomakougađanje je i jednoga od proroka, Bogom poslanog da izobliči bezbožnog cara, učinilo hranom za divlju zver. I onaj kome, pored sve svoje carske moći, nije mogao da se osveti car Jerovoam, skonča žalosnom smrću, ulovljen prevarom stomaka (Z.Car. 13,23-24). A Danilo, muž željeni, savladavši stomak postade zapovednik u carstvu haldejskom, rušitelj idola, istrebitelj, ukrotitelj lavova, predskazatelj Božijeg Očovečenja, tumač skrivenih tajni. Pokazavši da su iznad slasti stomaka, tri sveta mladića su prezreli carski gnev i bez straha se usudili da uđu u zapaljenu peć koju je raspalio car Navuhodonosor. Oni su pokazali ništavnost obogotvorenog zlatnog lika, koji je dugo vremena, na porugu slave Božije, održavao satana. Uzevši ga u plen, oni su ga prineli svome Vladici, nateravši najmrskijeg cara i čitavu bogomrsku vojsku da sa svom tvari proslavlja Boga. I, reći ću ukratko: ukoliko budeš vladao stomakom, [udostojićeš se] da prebivaš u raju, a ako ne zavladaš njime, postaćeš plen smrti. Budi verna riznica vrline, i neka njen ključ bude jezik tvoga duhovnog oca. Neka on otključava usta tvoja radi uzimanja hleba, i neka ih on i zaključava. Ne uzimaj za savetnika zmiju, koja će, umesto ključa, pokušati da te ulovi savetom da makar nešto probaš jezikom. Čuvaj se greha tajnojedenja. Ukoliko uspe da te zavede u malome, on će te već i potpuno oboriti i držati te u okovima.
Nemoj pružati uši svoje svakome pričljivcu, i ne odgovaraj svakom brbljivcu u razgovorima koji nisu u skladu sa svrhom tvoga podvižništva. Budi slušalac dobrih pouka i razmišljanjem o njima čuvaj svoje srce. Čuvaj se od slušanja svetovnih priča, da ne bi isprljao svoju dušu prljavštinom. Nemoj se starati da prisluškuješ šta govore drugi i ne guraj se među one koji razgovaraju, da sam ne bi bio ismejan i da njih ne bi učinio ogovaračima. Nemoj biti radoznao i nemoj želeti da sve vidiš, kako u svome srcu ne bi zadržao gnoj strasti. Prema potrebi gledaj, prema potrebi slušaj, prema potrebi govori, prema potrebi odgovaraj.
Pred starijim se ne usuđuj da odmah sedaš, a ako te pozovu, nemoj sedati pored, nego se, pošto pogledaš okolo, potrudi da pronađeš niže mesto, kako bi te Bog proslavio zbog smirenja. Kada te pitaju, odgovaraj pristojnim i smirenim glasom, a ako te ne pitaju, drži se ćutanja. Kada pitaju drugoga, stegni usta svoja da se tvoj jezik, teran brzopletim srcem, ne otme i zaprepasti nekoga od strogih u podvižništvu, a tebe samog baci u okove prekora. Kad sediš, ne stavljaj nogu preko noge: to je znak nepažnje i duševne rasejanosti. Ako razgovaraš sa neznatnijim od sebe ili te nešto pita, nemoj odgovarati nemarno, budući da ćeš, prezirući brata, i Boga ožalostiti. Jer, ko se ruga siromahu, sramoti njegovog Stvoritelja (Prič.17,5), kaže priča. Slovo utehe neka prethodi ostalim tvojim rečima, potvrđujući tvoju ljubav prema bližnjem. Izriči je i u sredini i na kraju razgovora, sa svetlim licem, kako bi svome sagovorniku pričinio radost. Prilikom svakoga uspeha bližnjeg svog raduj se i proslavljaj Boga, zato što su njegovi uspesi i tvoji, a tvoji njegovi. Na sabranjima izbegavaj začeljan prva mesta (Mt.23,6) i traži poslednje mesto, kako bi čuo: Prijatelju, pomakni se naviše (Lk.14,10). Za trpezom tvoja leva ruka neka ne bude nepristojna i neka ne uzima prvenstvo od desne. Uostalom, bolje je da ona miruje. U suprotnom slučaju, neka barem pomaže desnoj.
Neka usta tvoja preduhitre svaki poziv na molitvu. Na pravilu budi do poslednje molitve, smatrajući velikom štetom njeno napuštanje. Kušajući hranu radi okrepljenja svoga tela, ti nepomično ostaješ za trpezom, sve dok ne zadovoljiš potrebu, bez velike potrebe ne napuštajući lako sto. Zar utoliko pre ne treba da ostaneš do kraja duhovnog hranjenja, molitvom okrepljujući svoju dušu? Jer, koliko se razlikuje nebo od zemlje, i nebesko od zemaljskog, toliko se razlikuje duša od tela. Duša je podobije neba stoga što u njoj prebiva Gospod, a telo je od zemlje, na kojoj prebivaju ljudi smrtni i beslovesne životinje. Stoga telesne potrebe usklađuj sa časovima molitava, pripremivši se da ne slušaš pomisli koje te odvlače od pravila. Jer, demoni imaju običaj da nas u časovima molitve, pod izgovorom navodno opravdanog razloga, podstiču na izostanak, kako bi nas na zgodan način odvojili od spasonosne molitve. Nemoj radi opravdanja govoriti: „Boli me glava, boli me stomak“, navodeći nepoznate svedoke navodne bolesti i radi pokoja slabeći revnost ka bdenju. Nasuprot tome, obavljaj još i tajne molitve, jer Bog koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno (Mt.6,6).
Sakupljaj dobit savršenog života kako bi pronašao skriveno bogatstvo u dan nevolje. U vreme svoga služenja telesnom naporu pridodaj i reč utehe, kao svedočanstvo ljubavi prema onima kojima služiš. Tako će te tvoja služba, solju začinjena (Kol.4,6), učiniti omiljenim. Nemoj dozvoliti da drugi izvršava dela koja tebi pripadaju, da i nagrada ne bi bila oduzeta i predata drugome i da se drugi ne bi proslavio bogatstvom tvojim, na tvoju sramotu. Dela službe svoje vrši dostojanstveno i marljivo, kao onaj koji služi Hristu. Jer, rečeno je da je proklet svako ko nemarno čini delo Gospodnje (Jer.48,10). Ma kako ti službe koje su ti određene izgledale neznatne, boj se zloupotrebe, tj. pazi da ne dozvoliš prevaznošenje i prezir, budući da te gleda Bog. Delo služenja je veliko i može da ti omogući Carstvo nebesko. To je mreža vrlina koja u sebi obuhvata sve zapovesti Božije: najpre, najvažniju od svih vrlina – smirenje (koje sa sobom donosi čitav roj dobara), a zatim i ostale: Jer ogladneh i dadoste mi da jedem; ožedneh, i napojiste me, nag bih i bolestan, i u tamnici i dođoste mi (Mt.25,35-36), a naročito – kada se ono što dužnost zahteva izvršava sa smirenim mišljenjem o sebi, bez uznošenja, gneva i roptanja.
Ugledaj se na one koji žive ispravno i dela njihova zapiši u svom srcu. Poželi da budeš među malobrojnima, stoga što je dobro retko. Zbog toga malo njih ulazi u Carstvo nebesko. Nemoj misliti da će se spasti svi koji žive u keliji, i dobri i rđavi. Zaista nije tako. Mnogi prilaze životu koji je dostojan hvale, ali ne primaju mnogi njegov jaram. Jer, Carstvo nebesko pripada onima koji ga sa naporom stiču i podvižnici ga zadobijaju (Mt.11,12). To je jevanđelska reč. Ona je podvižništvom nazvala iznurivanje tela, koje Hristovi učenici dobrovoljno podnose kroz odricanje od svojih sopstvenih prohteva i telesnog spokojstva, u držanju svih zapovesti Hristovih. Stoga, ako želiš da zadobiješ Carstvo Božije, upotrebi podvig, prigni svoj vrat pod igo služenja Hristovog, stavi jaram na vrat svoj. Neka ti on pritiska vrat: olakšaj ga trudom vrlina, postovima, bdenjima, poslušnošću, bezmolvijem, pojanjem Psalama, molitvama, suzama, rukodeljem, podnošenjem svake skorbi koju ti nanose demoni i ljudi. Neka te visokoparna pomisao ne nagovara da sa vremenom umanjiš napore, kako te pred ulaznim vratima ne bi zatekli obnaženog od vrlina i kako ne bi ostao pred dverima Carstva.
Neka te stepen crkvenog čina ne nadima, već neka te pre smirava. Jer, napredovanje duše je – napredovanje u smirenju, dok se neuspeh i beščašće rađaju od visokoumlja. Ukoliko se budeš približavao višim svešteničkim činovima, utoliko se smiravaj, bojeći se primera sinova Aronovih. Poznanje pobožnosti je poznanje smirenosti i krotosti. Smirenost je podražavanje Hristu, a uznošenje, samovolja i besramnost su ugledanje na đavola. Podražavaj Hrista, a ne antihrista; Boga, a ne protivnika Božijeg; Vladiku, a ne slugu otpalog; milostivog, a ne surovog; čovekoljupca, a ne čovekomrzitelja; stanovnike bračne palate, a ne tame. Ne žuri da naređuješ bratstvu, da sebi na vrat ne bi navalio breme tuđih grehova.
Razmatraj delanje svakoga dana, upoređuj ga sa delanjem prethodnog, i žuri da se ispraviš. Napreduj u vrlinama, kako bi stao bliže anđelima. Prebivaj u keliji ne danima, ne mesecima, nego tokom mnogih godina, slaveći svog Vladiku dan i noć i ugledajući se na heruvime. Ako tako počneš, tako ćeš i završiti. Idući uskim putem za kratko vreme svoga podvižništva, ti ćeš, po blagodati Božijoj, ući u raj sa sijajućim svetilnikom duše, radujući se sa Hristom u vekove. Amin.
 
Beseda o podvižništvu. Šta treba da krasi monaha?
Monah, pre svega, treba da stekne negramžljivi život, telesnu samoću, doličan izgled, odmeren glas i pristojan govor; hranu i piće treba da uzima tiho i uzdržano; u prisustvu starijih treba da ćuti; mudre treba da sluša, a prema jednakima da ima ljubav; nižima od sebe treba da daje savet pun ljubavi; da se uklanja od pokvarenih, plotskih i sujetnih ljudi; više da misli, a manje da govori; da izbegava drskost u govoru i preterivanje u razgovorima; da nije podsmešljiv, već da se ukrašava sramežljivošću; da pogled obara dole, a dušu uznosi gore; da na prigovore ne uzvraća prigovorima; da je pokoran; da se trudi svojim rukama; da se svagda seća poslednjih; da se sa nadom raduje; da trpi skorbi; da se neprestano moli; da na svemu zahvaljuje; da pred svima bude smiren; da mrzi uobraženost; da bude trezvouman i da srce čuva od zlih pomisli; da kroz izvršavanje zapovesti sabira riznicu na nebu; da preispituje svoje svakodnevne pomisli i postupke; da se ne upušta u žitejske brige i suvišne razgovore; da se ne zanima za život nemarnih ljudi, već da se ugleda samo na život svetih otaca; da se raduje, a ne da zavidi onima koji napreduju u vrlini; da saoseća sa onima koji pate; da plače sa njima i mnogo tuguje zbog njih, a ne da ih okrivljuje; da ne prekoreva onoga koji se odvraća od greha i da nikada ne opravdava samog sebe, smatrajući se najgrešnijim pred Bogom i pred ljudima; da urazumljuje nepristojne; da teši malodušne, da pripomaže bolesnima; da pere noge svetiteljima; da se stara o gostoprimstvu i bratoljublju; da je sa istovernima u miru, a da se od čoveka jeretika uklanja; da čita opšteprihvaćene knjige, a da odbačene uopšte ne uzima u ruke; da o Ocu, Sinu i Svetom Duhu ne raspravlja, nego da odvažno govori i misli o nestvorenoj i jedinosušnoj Trojici i da onima koji pitaju odgovara da treba da se krste kao što su prihvatili, da veruju kao što su se krstili, i da proslavljaju kao što su poverovali; da čini i govori dobro; da se uopšte ne zaklinje; da ne daje srebro u zalog; da ne daje žito, vino i ulje pod kamatu; da se uzdržava od neumerenog života, i od pijanstva, i od žitejskih briga; da se ni prema kome ne odnosi podlo; da ni o kome ne govori loše; da ne ogovara, niti da uopšte sa zadovoljstvom sluša ogovaranje; da ne veruje odmah onome što se o nekome govori; da se ne prepušta srdžbi; da se ne pokorava želji; da se ne srdi uzalud na bližnjeg; da ni prema kome ne oseća nezadovoljstvo; da ne uzvraća zlom na zlo; da radije trpi da mu se rugaju, negoli da se ruga; da bude bijen, negoli da bije; da podnese uvredu, negoli da vređa; da podnese lišavanje, negoli da drugoga nečeg liši.
Monah iznad svega treba da se uzdržava od viđanja sa ženama i od pijenja vina. Jer, vino i žene razvraćaju razborite (Sir.19,2). Ispunjavajući po mogućnosti zapovesti Gospodnje, on ne treba da pada u uninije, nego da od Njega očekuje nagradu i pohvalu. On treba da želi sladost večnog života i da uvek pred očima ima Davidovu izreku koja govori: Svagda vidim pred sobom Gospoda: On mi je s desne strane da ne posrnem (Ps.15,8). Kao sin, on svim srcem, svom snagom, mišlju i silom treba da voli Boga, a kao sluga da ima strahopoštovanje pred Njim, da ga se boji i mu se povinuje. Sa strahom i trepetom on treba da gradi svoje spasenje, da gori duhom; da se obuče u sveoružje Duha Svetoga; da ne trči kao na nepouzdano i da se ne podvizava kao onaj koji bije vetar (1.Kor.9,26); da savlađuje neprijatelja u slabosti tela i duševnom siromaštvu; da vrši sve što je zapoveđeno i da sebe naziva nepotrebnim; da blagodari svetom, slavnom i strašnom Bogu; da ništa ne čini iz nadmenosti i taštine, nego Boga radi i radi ugađanja Njemu, budući da Bog rasipa kosti čovekougodnika (Ps. 52,5); da se uopšte ne hvali, da ne govori hvale sebi samom i da mu nije ugodno da sluša kada ga drugi hvali; da uvek služi u potaji, a ne da bi ljudi videli; da ište pohvalu samo od Boga i da pomišlja o strašnom i slavnom Njegovom dolasku, o odlasku odavde, o dobrima koja su pripremljena pravednicima, a isto tako i o ognju koji čeka đavola i anđele njegove; da se iznad svega seća reči apostolske: Jer mislim da stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim.8,18) i da ubuduće govori sa Davidom: Oni koji čuvaju zapovesti Njegove imaće veliku nagradu (Ps.18,12), veliko uzdarje, vence pravde, večnu hladovinu, beskrajni život, neizrecivu radost, nepropadljivo boravište na nebesima kod Oca i Sina i Svetoga Duha – istinitog Boga, gledanje licem u lice, likovanje sa anđelima, sa ocima, sa patrijarsima, s prorocima, sa apostolima, sa mučenicima, sa ispovednicima i sa onima koji su od iskona ugodili Bogu. I mi sami se potrudimo da budemo sa njima po blagodati Gospoda našega Isusa Hrista, kome neka je slava i sila u vekove vekova. Amin.
 
Beseda o podvižništvu
Čovek je stvoren po obrazu i po podobiju Božijem. Greh je, pak, navodeći dušu na strasne želje, unakazio lepotu obraza. Bog, koji je stvorio čoveka, jeste istinski život. Zbog toga je onaj ko je izgubio podobije Božije, ujedno izgubio i opštenje sa životom. Stoga je nemoguće da onaj ko je izvan Boga, bude u blaženom životu. Prema tome, vratimo se prvobitnoj blagodati od koje smo se otuđili kroz greh i ponovo se ukrasimo po obrazu Božijem, bestrašćem se upodobivši Tvorcu. Jer, onaj ko je kroz to upodobljavanje, koliko je moguće, postigao bestrašće Božije prirode, u duši svojoj je obnovio obraz Božiji. A ko se, pak, upodobio Bogu na navedeni način, bez sumnje je stekao i podobije Božanstvenog života, neprekidno prebivajući u večnom blaženstvu. Stoga, ukoliko bestrašćem ponovo u sebi obnavljamo obraz Božiji, i ukoliko nam upodobljenje Bogu daruje beskrajni život, zanemarimo sve ostalo i upotrebimo sve svoje staranje na to da nam duša nikada ne bude obuzeta nikakvom strašću, te da nam misao, u naletima iskušenja, ostane postojana i nepokolebiva. Jer, tako ćemo postati pričesnici Božijeg blaženstva.
Kao potpora u takvom staranju služi devstvenost, naravno, ako joj se mudro pristupa. Jer, dar devičanstva se ne sastoji samo u uzdržavanju od rađanja dece. Čitav njegov život, i delanje, i narav treba da budu devičanski: svaki poduhvat bezbračnog treba da projavljuje netruležnost. Jer, može se i rečju bludeti, i okom preljubočinstvovati, i glasom se oskrnaviti i u srce primiti nečistotu, i neumerenošću u jelu i piću preći granice celomudrenosti. Onaj, pak, ko se kroz uzdržanje u svemu tome pridržava zakona devičanstva, zaista u sebi pokazuje savršenu i u svemu ostvarenu blagodat devstvenosti.
Zbog toga, ako želimo da se oblik naše duše, po podobiju Božijem ukrasi bestrašćem (čime bismo obreli život večni), treba da pazimo da ne postupimo u nečemu protiv zaveta i da ne budemo osuđeni poput Ananije. Jer, Ananija je u početku mogao da svoj imetak ne obeća Bogu. Međutim, pošto je, imajući u vidu ljudsku slavu i želeći da ljude zadivi svojom milostivošću, svoje imanje zaveštao Bogu, on je utajio deo vrednosti. Zbog toga je izazvao takav gnev Gospodnji (čiji izvršilac beše Petar), da čak ne pronađe ni dveri pokajanja. Onaj ko nije dao zavet strogog života, može, u skladu sa dozvolom i zakonom, da stupa u žitejske odnose i da ulazi u bračnu zajednicu. Međutim, onaj ko je već izrekao svoj zavet, treba da se čuva za Boga, kao jedan od sveštenih darova, kako telo, koje je zavetom obećano Bogu, ne bi oskrnavio ponovnim služenjem običnom životu, i kako ne bi bio osuđen radi krađe svetinje.
Ja imam u vidu ne samo jednu vrstu strasti (kao što misle oni koji smatraju da se podvig devstvenosti sastoji samo u čuvanju tela), nego strasna raspoloženja svake vrste. Onaj ko namerava da se sačuva za Boga ne treba da se oskrnavljuje nikakvim svetovnom pristrašćem. Onaj ko je Bogu dao zavet devstvenosti treba da se čuva gneva, zavisti, zlopamćenja, laži, gordosti, lutanja misli, neumesnih razgovora, želje da ima ono što se nema, nemarnosti prema zapovestima, raskošnih odeždi, ukrašavanja lica, nepriličnih i nepotrebnih sastanaka i razgovora. Jer, prepuštanje nečemu od toga skoro je jednako opasno kao prebivanje u grehu, od koga se odrekao. Jer, sve što se čini iz strasti, na neki način šteti duševnoj čistoti i ometa božanstveni život. Onaj ko se odriče sveta treba da ima u vidu da Božiji sasud, tj. sebe ne oskrnavi nekom strasnom upotrebom.
On naročito treba da shvati da je, izabravši anđelski život, prekoračio granice ljudske prirode i potčinio se pravilima života bestelesnih. Jer anđelskoj prirodi je svojstveno da je slobodna od bračne sveze, da se ne zanima ni za kakvu drugu lepotu, nego da neprestano gleda u lice Božije. Stoga je onaj ko stupi u anđelski čin i oskrnavljuje se ljudskim strastima nalik na kožu risa, kod koga dlaka nije ni potpuno bela, ni potpuno crna, već išarana mešavinom raznih boja, tako da ne spada ni u crne, ni u bele.
Neka to bude neko opšte pravilo za one koji su odabrali uzdržljiv i čist život. Međutim, pošto je potrebno da se detaljno razmotre i posebni slučajevi, navešćemo neke kratke napomene.
Oni koji se udaljuju od uobičajenog života i koji se podvizavaju za božanstveni život, neka se ne trude sami, niti pojedinačno. Jer, za takav život je nužno svedočanstvo, kako bi se izbeglo lukavo podozrenje. Duhovni zakon zahteva da onih koji kušaju tajanstvenu pashu ne bude manje od deset. Pri tome, bolje je da onih koji se skupa podvizavaju u duhovnom životu bude više, nego manje od desetorice.
Predvodnik u uzornom životu neka bude jedan, izabran od ostalih posle ispitivanja njegovog života, naravi i prikladnog ponašanja u svemu i pošto se uzmu u obzir i godine njegovog života. Jer, ljudi su po prirodi skloni da poštuju starost. Neka on nad bratstvom, tj. nad onima koji mu se dobrovoljno povinuju iz odanosti i smirenoumlja, ima vlast po kojoj nikome u zajednici nije dozvoljeno da se suprotstavlja njegovoj volji, tj. kada zapoveda nešto što je usmereno na priličnost i strogost života. Jer, kao što kaže apostol, ne treba se protiviti vlastima koje su od Boga ustanovljene, budući da se osuđuju oni koji se suprotstavljaju uredbi Božijoj (Rim.13,1-2). Ostala bratija treba da su uvereni da starešini nije slučajno, nego po milosti Božijoj data takva vlast, kako bi se napredovanje po Bogu sprovodilo bez prepreka: jedan predlaže sve što je duši korisno i prilično, a ostali odano prihvataju dobre savete. Pošto je potrebno da zajednica bude savršeno poslušna i potčinjena starešini, neophodno je da se izabere iguman čiji život će za one koji se ugledaju na njega biti uzor svega dobrog. On treba, kao što kaže apostol, da bude trezven, mudar, pošten, kadar da poučava (1.Tim.Z,2). Meni se čini da njegov život ne treba ispitati samo u pogledu godina, tj. da li je star (budući da sedu kosu i bore može pratiti [nezrela] mladalačka narav). Naprotiv, naročito treba ispitati da li njegovu narav i ponašanje ubeljuje blagoljepije koje čini da sve što govori ili dela može zajednici da posluži kao zakon i pravilo.
Onima koji provode takav život priliči da smisle način prehrane koji bi bio u skladu da onim što predlaže apostol: Mirno radeći jedite svoj hleb (2.Sol.Z,12). Njihovim radom treba da rukovodi neki starac koji je osvedočen u časnom životu. On će raspoređivati dela njihovih ruku na najnužnije potrebe, kako bi se izvršila i zapovest koja nalaže da se u znoju lica nalazi hrana (Post.3,19), i kako bi pristojnost vladanja ostala besprekorna i bez zamerke, budući da neće imati nikakve neophodnosti da se pojavljuju u narodu radi životnih potreba.
Najbolja granica i pravilo uzdržavanja neka bude sledeće: ne težiti ni nezi, ni zlostavljanju tela, nego izbegavati neumerenosti. Tako telo neće otežati i postati nemirno, niti će postati bolesno i ostati bez snage za izvršavanje zapovesti. Jer, za dušu su podjednako štetna oba slučaja: i kada je telo nepokorno (od suviška zdravlja se prepuštajući besnim porivima), i kada je od bolesti iznureno, raslabljeno i nepokretno (tada duša nema vremena da slobodno upućuje poglede gore, već je po neophodnosti obuzima osećanje bola, usled čega slabi, pritisnuta zlopaćenjem tela).
Stoga neka upotreba bude srazmerna potrebi. Ni vina se ne treba gnušati, ako se uzima radi lečenja. Njega se ne treba prihvatati bez potrebe. Isto tako i sve ostalo neka služi potrebama, a ne hirovima onih koji se podvizavaju.
I neka čitav život bude zapravo vreme molitve. Međutim, pošto naporima psalmopojanja i klečanja treba davati predah povremenim prekidima, [vreme za molitvu] treba prilagođavati časovima koje su svetitelji odredili za molitvoslovlje. Tako veliki David kaže: U po noći ustajah da te slavim za pravedne sudove tvoje (Ps.119,62). Njega, kao što vidimo, slede Pavle i Sila koji oko ponoći hvale Boga u tamnici (Dap.16,25). Potom, isti Prorok kazuje: Uveče i izjutra i u podne (Ps.55,17). I dolazak Duha Svetog se zbio trećeg časa, kao što znamo iz Dela. Farisejima, koji su se podsmevali učenicima zbog raznovrsnosti jezika kojima su govorili, Petar kaže: Nisu pijani… jer je tek treći čas dana (Dap.2,15). Deveti čas napominje stradanje Gospodnje, koje se zbilo radi našeg života. Međutim, pošto David govori: Sedam puta na dan hvalim te za sudove pravde tvoje (Ps.118,164), i pošto pomenuta vremena molitve ne ispunjavaju sedmocifren broj molitava, podnevnu molitvu treba podeliti na molitvu pre i posle uzimanja hrane, kako bi i nama, prilikom svakog dnevnog kruga, kao uzor služilo pravilo: „Sedam puta na dan hvaliti Boga“.
U prebivalište podvižnika ne treba da ulaze žene. Ni svi muškarci ne treba da ulaze, već samo oni kojima je starešina dozvolio. Jer, oni koji bez potrebe ulaze često u srcima ostavljaju niz neprikladnih reči i beskorisnih priča: sa praznim, pak, rečima unose se i isprazne i nepotrebne pomisli. Stoga neka bude opšte pravilo da oni koji dolaze o svojim potrebama razgovaraju samo sa starešinom i od njega dobijaju odgovore. Ostali neka ne odgovaraju ljubiteljima sujetnih razgovora, kako ne bi bili uvučeni u kolo praznih reči.
Neka svi imaju zajedničku ostavu i neka se ništa ne naziva ličnim vlasništvom – ni odeća, ni obuća, niti bilo šta od onoga što služi za telesne potrebe. Njihova upotreba neka bude u vlasti starešine, kako bi svako iz zajedničkog koristio ono što mu je potrebno.
U tom opštežiću zakon ljubavi ne dozvoljava posebna prijateljstva i druženja. Jer, pojedinačne pristrasnosti, po prirodi stvari, mnogo štete opštoj saglasnosti. Naprotiv, svi treba da gledaju jedan drugoga sa podjednakom raspoloženjem, kako bi u čitavoj zajednici vladala ista mera ljubavi. Ukoliko se pronađe neko ko pod nekim izgovorom ima veću ljubav prema monahu bratu, ili rođaku, ili prema nekome drugom, neka se opomene, budući da nanosi uvredu zajednici. Jer, izobilje naklonosti prema jednoj osobi razotkriva veliki nedostatak ljubavi prema drugima.
Kazne osuđenome zbog nekakvog sagrešenja neka budu u skladu sa grehom. [Kazna može biti]: zabrana da stoji zajedno sa drugima prilikom psalamopojanja; odstranjivanje iz opštenja u molitvi; udaljavanje od uzimanja hrane. Pri tome će onaj koji je postavljen da brine o opštoj pristojnosti prema značaju prestupa odrediti kaznu onome koji je pogrešio.
Prisluživanje zajedničkom saboru neka bude po redu: neka dvoje na smenu tokom jedne nedelje vode svu brigu koju zahteva potreba, kako bi i nagrada za smirenoumlje bila opšta, kako nikome ne bi bilo moguće da čak ni u prekrasnom ima prednost pred bratstvom, i kako bi i odmor svima podjednako bio pružen. Jer, naizmenični umor i odmor onima koji rade trud čine neosetnim.
Starešina manastira ima vlast da, po svom nahođenju, dozvoljava nužne izlaske. Onima, pak, kojima je korisno, on nalaže da ostaju u obitelji i bave se domaćim poslovima. Jer, često u mladom telu, i pored svih nastojanja da se iscrpe uzdržanjem, nikako ne vene snaga uzrasta, što za one koji izlaze postaje povod za strasti. Stoga onaj ko po naponu tela izgleda mlad, neka ne pokazuje privlačnu spoljašnjost, skrivajući je sve dotle dok spoljašnjost ne dođe u dolično stanje.
Ništa kod njih ne treba da bude povod za gnev, ili zlopamćenje, ili zavist, ili tvrdoglavost: ni izgled, ni pokret, ni reč, ni prodoran pogled, ni izraz lica, niti bilo šta drugo što obično budi gnev kod onih koji žive zajedno sa drugima. Onaj, pak, ko padne u nešto slično ne može imati izvinjenje za svoje sagrešenje u tome što je sam ranije podneo nešto uvredljivo: jer, ono što je rđavo ostaje rđavo, ma u kom vremenu se usudili da ga učinimo.
Svaka zakletva neka bude prognana iz zajednice podvižnika. Umesto zakletve i oni koji govore i oni koji slušaju neka prihvate klimanje glavom ili saglasnost koja se potvrđuje rečju. Onaj ko ne poveruje jednostavnom potvrđivanju, izobličiće sopstvenu savest, tj. da još nije postigao istinoljubivost u reči. Zbog toga starešina treba da ga priključiti onima koji greše i da ga urazumi lekovitom kaznom.
Pošto protekne dan i pošto se svako delo, bilo telesno ili duhovno, privede kraju, pre usnuća svačija savest treba sopstveno srce da podvrgne ispitivanju. I ono što je neprilično (ukoliko se nađe), bilo pomisao na zabranjeno, bilo nedostojna reč, bilo lenjost u molitvi, bilo nemarnost u psalamopojanju, bilo želja za svetovnim životom – treba otkrivati zajednici, kako bi slabost onoga koji je upao u zlo bila izlečena opštom molitvom.
 
Beseda o podvižništvu
Podvižnički život ima jedan cilj – spasenje duše. Stoga sve što može da doprinese toj nameri treba držati sa strahom, kao Božanstvenu zapovest. Jer, i same Božije zapovesti nemaju u vidu ništa drugo do spasenje onoga ko ih ispunjava.
Oni koji ulaze u kupaonicu skidaju svoju odeću. Tako i oni koji stupaju u podvižnički život treba da, oslobodivši se od svake žitejske veštastvenosti, vode mudroljubivi život. Prvo o čemu Hrišćanin treba da pobrine jeste da se oslobodi od raznovrsnih i različitih poročnih sklonosti koje skrnave dušu. Onaj, pak, ko teži uzvišenom životu, osim prethodnog, treba da se odrekne imovine, budući da briga i staranje o veštastvenom izazivaju veliku rasejanost u duši. Kada mnogi stupaju u zajednicu, imajući u vidu cilj spasenja, treba pre svega da se učvrste [u nameri] da imaju jedno srce, jednu volju, jednu želju i, kao što zapoveda apostol, da sva punota sabranja bude jedno telo, sačinjeno od različitih udova (1.Kor.12,12). U tome se, pak, ne može uspeti ukoliko se ne prevlada običaj da se bilo šta naziva ličnim vlasništvom – bilo odeća, bilo sasud, bilo nešto drugo što se koristi u zajedničkom životu. Jer, svaka stvar treba da služi potrebi, a ne onome ko je poseduje. Velikom telu ne pristoji mala odeća, ni malome velika, nego svakome priliči i koristi ona koja mu je srazmerna. Tako je i sa svim ostalim: ležajem, posteljom, toplom odećom, obućom. Oni treba da pripadaju onome kome su najpotrebniji, a ne onome ko ih poseduje. Jer, kao što se leči ranjenik, a ne zdravi, tako i ono što je izmišljeno radi staranja o telu ne uživa onaj koji živi raskošno, nego onaj kome je potreban pokoj.
Ljudi imaju različite naravi i ne rasuđuju svi podjednako o onome što je korisno. Stoga, da ne bi nastupilo rastrojstvo ukoliko svako bude živeo po sopstvenoj volji, treba postaviti za rukovodioca čoveka koji je pred svima posvedočen kao razborit, postojan i strog u životu. Tako će ono što je u njemu dobro postati zajedničko svima koji se na njega ugledaju. Ako mnogi živopisci budu oslikavali crte istoga lica, sva izobraženja će biti međusobno slična, budući da su slična sa jednim licem. Isto tako će u mnogim naravima podjednako blistati dobar način života ukoliko svi budu težili podražavanju naravi jednoga. Stoga će izborom jednoga postati nedejstvena sva pojedinačna proizvoljenja. Prema najprevashodnijem će se saobražavati svi koji ga slede, povinujući se. apostolskoj zapovesti koja nalaže da se svaka duša pokorava vlastima koje vladaju, budući da će oni koji se protive primiti osudu na sebe (Rim.13,1-2).
Istinska i savršena poslušnost potčinjenih nastavniku iskazuje se u tome da se, prema savetu starešine, ne samo uzdržavaju od nepriličnog, nego da bez njegove volje ne čine ni ono što je pohvalno. Jer, uzdržanje i svako zlopaćenje tela je korisno. Međutim, onaj ko, idući za sopstvenim stremljenjima, čini ono što mu je ugodno i ne povinuje se savetu starešine, čini sagrešenje koje prevazilazi njegov podvig. Jer, onaj ko se suproti vlasti protivi se uredbi Božijoj (Rim.13,2). Osim toga, nagrada za poslušnost je veća od nagrade za napredak u uzdržanju.
Međusobna ljubav treba u svima da bude jednaka i opšta, kao što čovek po prirodi voli svaki od svojih udova, u jednakoj meri želeći zdravlje čitavom telu. Jer, patnja svakog uda pričinjava podjednako nespokojstvo telu. Stradanje svakog bolesnog organa podjednako se tiče čitavog tela, premda jedni organi imaju prednost u odnosu na druge. Stradanje oka i prsta na nozi može biti jednako. Međutim, mi se ne staramo podjednako o jedno i o drugom. Tako je potrebno da u svakome prema svima koji žive u toj zajednici postoji saosećajno raspoloženje i ljubazan odnos. Ipak, veće poštovanje će, kao što je pravo, svako imati prema onima koji su korisniji. Ali, pošto su svi neizostavno obavezni da vole jedni druge sa podjednakim raspoloženjem, za zajednicu je uvredljivo ukoliko postoje nekakva posebna pobratimstva i drugarstva. Jer, onaj ko jednog voli iznad drugih razotkriva da u sebi nema savršene ljubavi prema drugima. Stoga iz zajednice moraju jednako biti prognani i nedostojna svađa i posebna naklonost. Jer, iz svađe nastaje mržnja, a od posebnog prijateljevanja i bliskosti proizilaze sumnjičavost i zavist. Naime, kršenje jednakosti kod onih koji su zapostavljeni uvek izaziva i proizvodi zavist i neprijateljstvo. Stoga smo od Gospoda i primili zapovest da podražavamo Njegovu blagost: On svojim suncem podjednako obasjava i zle i dobre (Mt.5,45). Kao što Bog svima daje mogućnost da podjednako učestvuju u svetlosti, tako i Božiji podražavatelji treba da na sve izlivaju opšti i ravnodelni zrak ljubavi. Jer, gde nedostaje ljubav, obavezno nastupa mržnja. Ako je, pak, kao što kaže Jovan, Bog ljubav (1Jn.4,16), onda je, po svoj prilici, mržnja – đavo. Onaj ko ima ljubav, u sebi ima Boga, a onaj ko mrzi, u sebi čuva đavola. Prema tome, ljubav u svima i prema svima treba da bude ista i podjednaka, dok poštovanje treba da se ukazuje svakome prema dostojanstvu. Kod ljudi koji su međusobno tako povezani telesno srodstvo ne treba da ima prednost s obzirom na ljubav. Onaj ko [u toj zajednici] ima brata po telu, ili sina, ili kćer, tj. srodnika, ne treba da ima i posebno raspoloženje, koje će se razlikovati od raspoloženja prema drugima. Jer, onaj ko u tome sledi prirodu, pokazaće da se nije potpuno oslobodio prirodnih okova i da se još upravlja po telu.
Beskoristan govor i rasejavanje razgovorom u neprikladno vreme treba da budu zabranjeni. Nasuprot tome, treba govoriti samo o onome što je korisno za nazidavanje duši. Međutim, i o korisnom treba govoriti pristojno, u pogodno vreme, i to samo onima kojima je dozvoljeno. Onaj ko je potčinjen treba da čeka dozvolu od onoga ko je stariji. Šaputanje, došaptavanje na uho, kao i znakovi koju se daju pokretima treba da budu prognani. Jer, šaputanje navodi da se sumnja na ogovaranje, a znaci kretnjama mogu poslužiti kao povod da brat pomisli da od njega skrivaju nekakvu lošu nameru. Sve to, pak, predstavlja začetak mržnje i podozrenja. Kada međusobni razgovor o nečemu bude nužan, jačinu glasa treba da određuje sama potreba: sa onim ko je blizu treba razgovarati tihim glasom, a sa onim ko je daleko treba povisiti glas. Međutim, onaj koji nekoga savetuje ili koji nešto zapoveda ne treba da koristi jak i preteći glas: tako nešto, kao uvredljivo, ne treba da se događa u zajednici.
Nije dozvoljeno da se podvižničko boravište napušta, osim radi određenih i neophodnih izlazaka.
Budući da postoje zajednice ne samo muškaraca, nego i devojaka, sve što je do sada rečeno treba da predstavlja zajedničko pravilo i za jedne i za druge. Treba, međutim, znati da veću i prevashodniju pristojnost zahteva život žena, tj. njihovo napredovanje u negramžljivosti, u bezmolviju, u poslušnosti, u druželjublju, njihova strogost koja se odnosi na napuštanje manastira, čuvanje od susreta, uzajamna naklonost, izbegavanje posebnih naklonosti. U svemu tome sa posebnom brižljivošću treba da se odvija život devojaka.
Ona kojoj je povereno da se stara o doličnosti ne treba da traži ono što je ugodno sestrama, niti da se brine o tome da zasluži njihovu blagonaklonost, čineći im po volji, već da se uvek drži dostojanstvenosti, budeći strah i poštovanje. Jer, ona mora da zna da će Bogu odgovarati zbog zajedničkih sagrešenja protiv dužnosti. I svaka koja živi u zajednici neka od igumanije ne traži ono što je ugodno, nego što je korisno i prilično, te neka ne ulazi u razmatranje onoga što joj zapovedaju. Jer, navika u tome predstavlja priučavanje bezvlašću i jeste njegova posledica. Mi zapovesti Božije prihvatamo bez ispitivanja, znajući da je sve Pismo bogonadahnuto, i korisno za učenje (2.Tim.Z,16). Neka sestre tako prihvataju i naredbe igumanije: bez ispitivanja, sa revnošću, ne sa žalošću ili prinudno (2.Kor.9,7). Neka one izvršavaju svaku zapovest, kako bi njihovo poslušanje bilo nagrađeno. Pri tome, one ne treba da prihvataju samo pouke koje se odnose na strogost života. Naprotiv, ako nastavnica zabranjuje post ili savetuje da se uzme hrana radi okrepljenja, ili nešto drugo što služi za olakšanje radi potrebe, neka sve jednako izvršavaju sa uverenjem da je ono što je ona rekla zakon.
Ukoliko bude potrebno da se porazgovara o nečemu ili sa nekim od muškaraca, ili sa onim koji se stara o poslu, ili sa drugim čovekom koji može da bude koristan u stvari o kojoj se radi, neka razgovara nastojateljica u prisustvu jedne ili dve sestre, kojima zbog života i zbog godina više nije opasno da se susreću i da razgovaraju sa bilo kime. A ako sestra samostalno smisli nešto korisno, neka izloži igumaniji i preko nje kaže ono što treba reći.
 

   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *