TRAGOM JEVANĐELSKOG PODVIGA

 

TRAGOM JEVANĐELSKOG PODVIGA
 

UVOD

O sudu Božijem
 
Milosrđem i čovekoljubljem blagog Boga, po blagodati Gospoda našeg Isusa Hrista i po dejstvu Svetog Duha, ja sam izbavljen od paganske zablude koju smo nasledili od predaka. Odavno i od samog početka vaspitan od hrišćanskih roditelja, ja sam od detinjstva izučavao i Sveštena Pisma, koja su me vodila poznanju istine. Postavši, pak, čovek, preduzimao sam česta putovanja i, kao što je normalno, upoznao se sa mnogima. U raznim umetnostima i naukama primetio sam veliku saglasnost kod ljudi koji se njima predano bave. Međutim, jedino sam u Crkvi Božijoj, za koju je Hristos umro i na koju je obilno izlio Duha Svetog, video veliko i izuzetno neslaganje kod mnogih, kako između njih samih, tako i sa Božanstvenim Pismom. I, što je najgore od svega, i sami crkveni predstojatelji se među sobom razlikuju u uverenjima i mišljenjima i dopuštaju mnogo toga što je suprotno zapovestima Gospoda našeg Isusa Hrista, nemilosrdno razdirući Crkvu Božiju i surovo uznemiravajući Njegovo stado. I upravo sada, sa pojavom Anomeja, na njima se ispunjava ono što je rečeno: I između vas samih ustaće ljudi koji će govoriti naopako da odvlače učenike za sobom (Dap.20,30).
Videći to i slično tome i, pri tome, ne razumevajući uzrok takvog zla, najpre sam živeo kao u dubokoj tami ili kao da sam se na vazi kolebao tamo-amo. Jer, svako me je na svoj način ili privlačio sebi (usled dugotrajnog opštenja sa ljudima), ili odbijao od sebe (usled poznanja istine iz Božanstvenih Spisa). Dugo vremena se nalazivši u tome stanju i tragajući za uzrokom koji sam pomenuo, setio sam se Knjige o sudijama, koja pripoveda o tome da svaki činjaše ono što mu pred očima izgledaše pravo. Ona je istovremeno objašnjavala i uzrok toga, navodeći: U te dane Izrailj nemaše cara (Sud.17,6). Prisetivši se toga, ja sam i o današnjem pomislio ono što je, možda, strašno i neobično reći (što se, međutim, mora priznati ispravnim); zbog otpadništva od jednog i velikog, istinskog i jedinstvenog Cara svih i Boga i danas nastaju nesloge i sporovi među članovima Crkve, pri čemu svaki otpada od učenja Gospoda našeg Isusa Hrista, svojevoljno braneći neko sopstveno rasuđivanje i određenja i radije želeći da načelstvuje nasuprot Gospodu, negoli da bude pod načelstvom Gospodnjim? Rasudivši tako i užasnuvši se od tolike nečastivosti, ja sam se se, nastavljajući svoje istraživanje, i iz žitejskih stvari uverio u to da je navedeni uzrok istinit. Uvideo sam da se sve što je prilično i svaka sloga održavaju sa uspehom sve dok se čuva opšta pokornost svih jednom zapovedniku, a da su svaka nesloga i razdor, isto kao i haotičnost, posledica anarhije. Viđao sam ponekad da i roj pčela, po zakonu prirode, ima vođu i da poslušno sledi svoga cara. Mnogo šta slično sam i video i slušao. O tome još više od mene znaju oni koji se time bave. I time se pokazala istina onoga što je rečeno. Onima koji prate jedan znak i imaju jednog cara svojstveni su pristojnost i sklad, dok su velike nesuglasice i razdor obeležja anarhije. Stoga neslaganje koje se kod nas susreće kako u vezi sa zaiovestima Gospodnjim, tako i u međusobnim odnosima, predstavlja vinovnika otpadništva od pravog Cara (kao što je rečeno: Samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava – 2.Sol.2,7), kao i odricanja od Njega (kao što je rečeno; Reče bezumnik u srcu svome: „Nema Boga“, čemu se, kao neka oznaka ili dokaz, pridodaje: Pokeariše se i postaše odvratniu namerama – Ps.14,1).
Prema tome, i ovde je razmatranje pokazalo da obeležja takve nečastivosti, koja tajno prebiva u duši, jesu poroci koji se očigledno obelodanjuju. Kako bi ljude koji nisu pogubili svoje srce jače naveo na strah od sudova Božijih, i blaženi apostol Pavle tvrdi da se upravo na njih (tj. poroke) umesto kazne osuđuju oni koji su nemarni prema istinskom bogopoznanju. Jer, šta on kaže? I kako ne mariše da poznaju Boga, predade ih Bog u pokvaren um da čine što je neprilično, njih koji su ispunjeni svake nepravde, bluda, zloće, lakomstva, nevaljalstva, puni zavisti (Rim.1,28-29), i ostalo. I ja mislim da apostol nije sam izmislio taj stav, budući da je Hristos u njemu govorio. Na to mišljenje naveo ga je Njegov iskaz u kome se kaže da narodu govori u pričama stoga što ne razumeju Božanstvene tajne Jevanđelja, budući da su sami najpre očima svojim zažmurili, ne slušajući ušima i ne razumevajući srcem (Mt.13,13; 15). Na taj način slepoću za ono najvažnije trpe kao kaznu oni koji su se još ranije pomračili, proizvoljno oslepivši svoje duhovno oko. Bojeći se da se ne podvrgne tome, David je govorio: Prosveti oči moje da ne zaspim na smrt (Ps.13,3). Iz toga i sličnog tome izvodio sam jasan zaključak da uopšte poročnost strasti potiče od neznanja Boga ili od neispravnog znanja. Osim toga, neslaganje mnogih među sobom nastaje zbog toga što sami sebe činimo nedostojnima Gospodnje brige o nama.
Premda sam ponekad i hteo da se upustim u razmatranje takvog života, nisam mogao da pojmim veličinu te bezosećajnosti, ili nerazumnosti, ili bezumlja bilo zbog prekomernosti poroka, bilo zbog svoje nedoumice. Naime, mi ćemo naći da i kod beslovesnih (životinja) međusobno slaganje tako dobro učvršćuje njihova odanost predvodniku. Šta bismo, pak, rekli za nas koji se nalazimo i u takvom međusobnom razdoru i u takvoj nesaglasnosti sa zapovestima Gospodnjim? Kako ne pomisliti da nam sve ovo preblagi Bog sada pruža radi pouke i naziđivanja. To će, pak, u Veliki i strašni dan suda biti preokrenuto u poniženje i osudu nepokornih Onome koji je već rekao i uvek govori: Vo poznaje gospodara svoga i magarac jasle gospodara svoga, a Izrailj me ne poznaje i narod moj ne pokaza razumevanje (Is.1,3). I mnogo drugo slično [je rečeno]. I apostol govori: I ako strada jedan ud, sa njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavi, s njim se raduju svi udovi (1.Kor.12,26), i još: Da ne bude razdora u telu, nego da seudovi podjednako brinu jedan za drugoga (st. 25, očigledno pokretani istom dušom koja prebiva u njima). Zašto je tako ustrojeno? Stoga, mislim, da bi se sličan poredak i sklad još više održavao u Crkvi Božijoj, o kojoj je rečeno: A vi ste telo Hristoeo i udovi ponaosob (1.Kor.12,27). U njoj, naime, jedna i jedinstvena Glava (koja je Hristos) drži i u jednomisliju ujedinjuje sve udove među sobom. One, pak, koji ne čuvaju jednomislije, koji se ne staraju o svezi mira, ne čuvaju krotost u duhu, već se nalaze u podelama, raspravama i zavisti, bilo bi veoma drsko nazvati udovima Hristovim ili reći da su pod upravom Hristovom. Naprotiv, u prostoti srca se može smelo tvrditi da tu vlada i caruje plotsko mudrovanje, po reči apostola, koji na jednom mestu jasno kaže: Kome dajete sebe za sluge u poslušnost, sluge ste onoga koga slušate (Rim.6,16). Na drugom mestu on jasno nabraja osobine takvog mudrovanja, govoreći: Jer, sve dokje među vama zavist i nesloga i razdori, zar niste telesni (1.Kor.Z,3). On istovremeno pozitivno uči da je njihov kraj tegoban i da kod njih nema ničeg zajedničkog sa pobožnošću: Jer je telesno mudrovanje neprijateljsteo Bogu, pošto se ne pokorava zakonu Božijem, niti pak može (Rim.8,7). I Gospod kaže: Niko nemože dva gospodara služiti… (Mt.6,24).
Sam Jedinorodni Sin Božiji, Gospod i Bog naš Isus Hristos, kroz koga je sve postalo, ističe: Jer sam sišao s neba ne da tvorim eolju svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn.6,38), i opet: Ništa sam od sebe ne činim (Jn.8,28), i: On mi dade zapoeest šta da kažem i šta da govorim (Jn.12,49). I sam Duh Sveti, koji raz deljuje velike i čudesne darove i sve u svima dejstvuje, ništa ne govori od sebe, nego ono što čuje od Gospoda (Jn.16,13). Utoliko je pre neophodno da Crkva Božija brižljivo čuva jedinstvo Duha svezom mira (Ef.4,3) i da ispunjava ono što je rečeno u Delima: A u naroda koji poverova beše jedno srce i jedna duša (Dap.4,32). Među njima niko nije činio po svojoj volji, nego su svi u jednom Svetom Duhu zajednički tražili volju jedinog Gospoda Isusa Hrista, koji je rekao: Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn.6,38), kome i kaže: Ne molim pak samo za njih, nego i za one koji zbog reči njihove poveruju u mene, da svi jedno budu (Jn.17,20-21). Iz ovih i mnogih drugih mesta, koja ću prećutati, jasno i bespogovorno sam se uverio da je za celokupnu Crkvu Božiju neophodna saglasnost po volji Hristovoj u Duhu Svetom, i da je opasna i kobna nepokornost Bogu u uzajamnom razdoru (budući da je rečeno da onaj koji ne bude poslušan Sinu neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu – Jn.3,36). Stoga sam smatrao doličnim da istražim kakvi grehovi mogu naći izvinjenje kod Boga, te posle čega i posle koliko sagrešenja čovek podleže osudi zbog neposlušnosti.
Uzevši, dakle, Božanstveno Pismo, u Starom i Novom Zavetu nalazim da se nepokornost Bogu sastoji u jednom kršenju ma koje zapovesti, a ne u mnoštvu [grehova], niti u njihovom značaju. Osim toga, nalazim da je za svaki prestup sud Božiji jednak.
U Starom Zavetu čitam o užasnom Ahanovom kraju (Is.Nav.7), ili priču o onome koji je skulljao drva u subotu (Broj. 15,32-36). Ni jedan ni drugi nikad u drugom vremenu uopšte ne izgledaju ni grešni pred Bogom, niti krivi ired ljudima ni na koji način. Međutim, jedan od njih zbog samo jednog i prvog sakupljanja drva podnosi neminovnu kaznu, ne nalazeći mesta za pokajanje, budući da ga istog časa po Božijoj zapovesti svi kamenuju.Drugi, pak, samo zbog toga što je uzeo nešto od prokletog (st. 11), od onog što nije bilo uneto u sinagogu i što nije bilo primljeno od onih koji su postavljeni za takve stvari, navlači propast ne samo na sebe, nego i na ženu i decu, pa čak i na šator svoj sa čitavom svojinom. Zlo greha, poput vatre, već je bilo spremno da istrebi i čitav narod, koji nije ni znao šta se dogodilo, niti je imao udela sa grešnikom. Međutim, pošto su ljudi ubijeni (st. 5), narod je, osetivši gnev Božiji, pristupio skrušenosti, a sam Isus Navin je sa starcima pao na zemlju, posuvši se prahom. Zatim je sam krivac, otkriven kockom, podneo navedenu kaznu.
Neko će, možda, reći da se ovi ljudi mogu opravdano sumnjičiti i za druge grehove, premda su najzad uhvaćeni zbog navedenih, te da je Sveto Pismo pomenulo samo poslednje, kao najteže i dostojne smrti. Međutim, zar će onaj ko je tako krajnje smeo da Pismu jedno dodaje, a drugo oduzima, mnoštvo grehova pripisati i Mariji, sestri Mojsijevoj, čija vrlina je, mislim, poznata svakom vernom? Rekavši nešto protiv Mojsija kao optužbu (i to nešto istinito, budući da je napisano da je uzeo ženu Etiopljanku – Broj.12,1), ona iskusi na sebi takav gnev Božiji da ni zauzimanjem samog Mojsija ne beše ukinuta kazna zbog greha. A kad vidim da je sam Mojsije, sluga Božiji i tako uzvišeni muž, koga je Bog udostojio tako velike časti i o kome je sam mnogo puta svedočio, udostojivši ga da čuje: Poznah da si iznad svih i obreo si milost preda mnom (Izl.33,17), pored vode prepiranja začuo pretnju da neće ući u obećanu zemlju (koja je tada za Judejce bila najvažnije obećanje) samo zbog toga što je narodu koji je roptao zbog nedostatka vode rekao: Zar ću vam iz ove stene izvesti vodu (Broj.20,10), kada vidim da se moli i ne dobija oproštaj, kada vidim da ni zbog takvih postignuća nije udostojen nikakvog izvinjenja za kratku izreku, ja zaista, po rečima apostola, primećujem strogost Božiju (Rim.11,22), i zaista se uveravam u istinitost onoga što je rečeno: I ako se pravednik jedva spasava, bezbožnik i grešnik gde će se javiti (1.Pt.4D8).
I zašto to pominjem? Kada čujem strašnu Božiju presudu, koja se izriče čoveku koji iz neznanja prekrši samo jednu zapovest, ja ne znam kako da se dovoljno uplašim veličine gneva. Jer, napisano je: Ako ko zgreši i učini nešto protiv zapovesti Gospodnjih, što nije trebalo da učini, i iz neznanja postane krivac i ponese greh, neka svešteniku donese kao žrtvu ovna bez poroka po svojoj oceni, te će sveštenik zagladiti prestup koji je učinio iz neznanja, I biće mu oprošteno. To je žrtva za prestup kojim je zgrešio pred Gospodom (Lev.5,17-19). Ako je tako neumoljiva presuda zbog grehova iz neznanja i ako je radi očišćenja potrebna žrtva (koju je, kako se tvrdi, zbog sinova prinosio čak pravedni Jov), šta da se kaže o onima što greše svesno ili o onima koji slične ljude ostavljaju na miru?
Da ne biste pomislili da ja samo po verovatnim dosetkama izvodim zaključak o gnevu Božijem na te ljude, treba da se opet prisetimo bogonadahnutog Pisma, koje o datom slučaju i kroz jednu priču dovoljno prikazuje presudu sličnima. Rečeno je: A sinovi Ilijevi behu nevaljali (1.Car.2,12). Otac, međutim, nije strogo kažnjavao takve sinove. To je Božije dugotrpljenje pokrenulo na gnev: po napadu tuđinaca, njegovi sinovi su istog dana ubijeni u borbi, čitav narod je pobeđen, mnogo je ljudi poginulo, a sa kovčegom svetog Božijeg zaveta se dogodila nečuvena stvar. Taj kovčeg Izrailjci nisu smeli da dotiču. Njega su mogli doticati samo pojedini sveštenici, i to samo u određeno vreme. On nije mogao da bude smešten na svako mesto bez razlike. I upravo taj kovčeg je nečastivim rukama bio nošen tamo-amo. On nije bio postavljen u Svetinji, nego u idolopokloničkim hramovima. I može se zamisliti koliko su se tuđinci rugali i sramotili i samo ime Božije. Osim toga, kako je napisano, i sam Ilije je doživeo najtužniji kraj, pošto je čuo pretnju da će čak i njegovo potomstvo biti lišeno svešteničkog čina (što se i dogodilo). Eto šta se desilo sa narodom! Eto šta je zbog bezakonja dece podneo otac, koji, uostalom, u sopstvenom životu nikad ni za šta nije bio okrivljen. On čak ni sinove svoje nije ostavljao na miru, nego ih je mnogo savetovao da ne nastavljaju sa takvim stvarima, govoreći: Nemojte, deco moja. Nije dobar sluh koji čujem o vama (1.Car.2,24). On im je čak u snažnijim izrazima dočaravao veličinu greha, predstavljajući im strašniju opasnost. Naime, on je govorio: Kad čovek zgreši čoveku, pomoliće se Gospodu za njega. Kad, pak, čovek zgreši Gospodu, ko će mu biti zastupnik (25). Ipak, pošto, kao što rekoh, nije pokazao potrebnu revnost prema sinovima, dogodilo se ono što je prethodno opisano.
U Starom Zavetu nalazim veoma mnogo sličnih osuda svake neposlušnosti. Ali, i kada se okrenem Novom Zavetu, vidim da Gospod naš Isus Hristos ne oslobađa od kazne čak ni grehove iz neznanja, dok protiv sagrešenja sa znanjem još snažnije izriče pretnje, govoreći: A onaj sluga kojije znao volju gospodara svoga i nije pripravio niti učinio po volji njegovoj, biće mnogo bijen; a koji nije znao, pa je učinio što zaslužuje batine, biće malo bijen (Lk. 12,47-48). Kada nalazim takve osude samog Jedinorodnog Sina Božijeg, kada vidim negodovanje svetih apostola na grešnike, kada vidim da takvi i tako veliki jadi grešnika ni u čemu nisu manji od onih koji su opisani u Starom Zavetu, već još i veći, ja poznajem svu strogost suda. Jer, kome je mnogo dano, mnogo će se i tražiti (Lk.12,48). Evo šta kaže i blaženi Pavle, pokazujući istovremeno i čast zvanja i negodrvanje protiv svakog greha: Jer oružje našega vojevanja nije telesno, nego silno Bogom za rušenje utvrđenja, obarajući pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega, i pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu. Čak se dodaje: Te smo gotovi kazniti svaku neposlušnost (2.Kor.10,4-6).
Onaj ko brižljivo prouči svaku reč može tačno da sazna nameru Božanstvenog Pisma, tj. da ne dozvoljava da se duša naša, budući naklonjena grehu, zavodi prevarnim mnenjima misleći da se neki grehovi kažnjavaju, a neki ostaju nekažnjeni. Šta govori (Pavle): Obarajući pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega. Jer, svaki greh se, usled prezrenja Božanske zapovesti, naziva ohološću, koja ustaje protiv poznanja Božijeg. To se jasno izražava i u Knjizi brojeva. Nabrojavši nehotične grehe i utvrdivši žrtve za njih, Bog je ushteo da narodu da odgovarajuće zakone koji se odnose i na proizvoljne grehe. On započinje ovako: Duša koja nešto učini drskom rukom… (drskom rukom On naziva bezočnost onih koji greše svesno, što i apostol označava kao oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega). On, dakle, kaže: Ako neko od domaćih ili između došljaka učini nešto drskom rukom, pohuliće na Gospoda. Neka se ta duša istrebi iz naroda svoga. Jer, on je prezreo reč Gospodnju i zapovest Njegovu pogazio. Neka se istrebi ta duša. Greh njen je na njoj (Broj. 15,30-31).
Ovde treba primetiti da će, ukoliko se ta duša ne istrebi, greh njen biti ne samo na njoj, nego i na onima koji nisu pokazali dobru revnost, kao što je na mnogo mesta zapisano i kao što se često dešavalo. I da bismo se na neznatnijem naučili strahu zbog većega, pogledajmo kako se u Ponovljenim Zakonima (Bog) srdi na one koji su neposlušni svešteniku ili sudiji. Jer, On kaže: Onaj ko postupi drsko i ne ushte da posluša sveštenika koji stoji na služenju pred Gospodom Bogom tvojim, ili sudiju, neka umre. I tako istrebi zlo iz Izrailja. I sav narod će čuti i uplašiti se i više neće postupati drsko (Pon.Zak.17,12-13). I to treba imati u vidu kako bi čovek, koji je dovoljno osetljiv, bio poražen velikim strahom.
I apostol kaže: I pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu (svaku pomisao, a ne ovu ili onu), gotovi smo kazniti svaku neposlušnost (i ovde opet – ne ovu ili onu, nego – svaku neposlušnost). Dakle, ova najpodlija navika nas obmanjuje. Uzrok naših velikih nesreća, prema tome, jeste varljivo ljudsko predanje koje jedne grehe zabranjuje, a druge ravnodušno dopušta. Na neke, kao što su ubistvo, preljuba i tome slično, ono silno negoduje, a neke, kao na primer – srdžbu, pakost, pijanstvo, gramžljivost i slične, ne smatra dostojnim ni jednostavnog prekora. Međutim, i o poslednjim Pavle, koji govori u Hristu, takođe govori: Koji to čine zaslužuju smrt (Rim.1,32). Tamo gde se ruši svaka oholost koja ustaje protiv poznanja Božijeg, gde se svaka pomisao pokorava na poslušnost Hristu i gde se svaka neposlušnost podjednako kažnjava, ništa se ne ostavlja neočišćeno, ništa ne ostaje izvan poslušnosti Hristu. Jer, apostol Pavle je pokazao da je svaka neposlušnost uopšte najveća nečastivost. On kaže: Zar ti koji se hvališ zakonom, prestupanjem zakona vređaš Boga (Rim.2,23).
Ali, zar to nisu samo reči, a ne dela? U Korintu se onaj koji je imao ženu očevu i koji nije okrivljen ni za šta drugo predaje satani na mučenje tela sve dok sagrešenja ne ispravi dostojnim plodovima pokajanja. Osim toga, i čitava tamošnja Crkva je izložena istim optužbama zbog toga što ga nije kaznila zbog greha: Šta hoćete? Da dođem k vama sa prutom… (1.Kor.4,21), i još: I vi ste naduveni, umesto da plačete, da bi se izbacio između vas onaj koji je učinio to delo (1.Kor.5,2). I Ananija, koji se pominje u Delima apostolskim (gl. 5), kakvo drugo rđavo delo učini osim pomenutoga? Zbog čega on postaje dostojan takvog gneva? On je prodao sopstveno imanje, doneo novac i položio ga pred noge apostolima, sakrivši jedan deo. I zbog toga je istog trena, zajedno sa ženom, kažnjen smrću, ne budući udostojen da čuje reči o pokajanju zbog greha, nemajući vremena da se zbog njega skruši, niti dobijajući odgodu radi pokajanja. A izvršilac ove strašne presude, sluga takvog gneva Božijeg prema grešniku, beše blaženi Petar, pretpostavljeni svim učenicima, koji sam više od drugih beše odlikovan i uzvišen, kome behu povereni ključevi Carstva nebeskog. Pa ipak, i on sluša od Gospoda: Ako te ne operem, nemaš udela sa mnom (Jn.13,8). Koje srce (makar bilo i kameno) ovo neće ubediti da se boji i dršće od sudova Božijih? To sluša onaj koji nije pokazao ni traga greha i prezira. Naprotiv, on je ukazao najvišu čast Gospodu i pokazao poštovanje dostojno sluge i učenika. Jer, videći da se njegov i svima zajednički Bog i Gospod, i Car, i Vladika, i Učitelj, i Spasitelj, i sve zajedno, opasuje ubrusom poput sluge i želi da mu opere noge, on trenutno kao da postaje svestan svoje ništavnosti. Poražen dostojanstvom Onoga koji mu je prišao, on uzviknu: Gospode, zar ti moje noge da opereš i još: Nikada ti nećeš oprati moje noge (Jn.13,6-8). I zbog toga on sluša pretnju koju (da nije postao svestan nstine reči Gospodnjih i da nije požurio da nepokornost ispravi poslušnošću) ne bi izgladilo ni sve prethodno, ni njegove prava postignuća, ni Gospodnja ublažavanja, ni darovi, ni obećalja, ni samo otkrivenje o neizmernoj blagonaklonosti Boga i Oca prema Sinu Jedinorodnome.
Ukoliko bih, pak, poželeo da sakupim sve što se može naći u Starom i Novom Zavetu, neću imati vremena da sve prepričam. Prešavši na reči samog Gospoda našega Isusa Hrista u Jevanđelju, na reči Onoga koji će suditi živima i mrtvima, na reči koje su za verujuće verodostojnije od svake istorije i svakog drugog dokaza, takođe primećujem veliki zahtev za poslušnošću Bogu u svemu. I uopšte, ni u kom slučaju se ne vidi mogućnost za oproštajem onima koji se ne kaju zbog nepokornosti. Pri tako otvorenim, jasnim i odlučnim izrazima uopšte se ne treba ni usuditi na pomisao o nečem drugom. Jer, On kaže: Nebo i zemlja će proći, ali reči moje neće proći (Mt.24,35). Tu se ne pravi razlika, nema odvajanja i uopšte nije načinjen nikakav izuzetak. On nije rekao: „Ove ili one reči“ neće proći, nego: Reči moje, tj. sve u celini. Jer, napisano je: Veran je Gospodu svim rečima svojim (Ps.145,17), bilo da zabranjuje ili zapoveda, bilo da obećava ili opominje (kako zbog činjenja zabranjenog, tako i zbog propuštanja naloženog).
Podjednako sa činjenjem zla, On kažnjava i propuštanje dobrih dela kod duše koja uopšte ne pati od neverovanja. Kao dokaz i svedočanstvo pomenutog može se navesti sud nad Petrom koji nije učinio ništa zabranjeno, niti prenebregao bilo kakvu zapovest (što bi pokazalo nemarnost ili prezir), nego je samo iz poštovanja izbegao da se složi da prihvati uslugu i počast od Vladike. Zbog toga je on čuo pretnju koju ne bi izbegao da nije, kao što je gore rečeno, gnev predupredio brzinom i usrdnošću u ispravljanju. Pošto je Bog, kao blag, milosrdan i dugotrpeljiv, blagoizvoleo da nam jedno isto pokaže mnogo puta i kroz mnoge primere kako bi duša, podstaknuta i zadivljena mnogim i neprestanim poukama, postupno mogla da se izbavi od dugotrajne navike na bezakonje, mi bismo u sadašnjem slučaju pomenuli samo ono što je rečeno o onima koji će u Veliki i strašni dan suda stati levo od Gospoda našega Isusa Hrista. O njima je Onaj koji je od Oca primio svu vlast suda i koji će i osvetliti što je sakriveno u tami i objaviti namere srca (1.Kor.4,5) rekao: Idite od mene, prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim (Mt.25,41). On je i naveo razlog, govoreći: „Ne zato što ste ubijali ili bludničili, ili lagali ili nekoga vređali, ili činili nešto zabranjeno, pa makar i beznačajno“. Nego, zbog čega? Zato što se niste starali o dobrim delima. Jer, ogladneh, govori, i ne dadoste mi da jedem; ožedneh, i ne napojiste me; stranac bih i ne primiste me; nag bih, i ne odenuste me; bolestan i u tamnici bih, i ne posetiste me (Mt.25,42-43).
Po blagodati blagog Boga, koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine (1.Tim.2,4), i koji čoveka uči razumu (Ps. 94,10), ja sam to i tome slično saznao iz bogonadahnutih spisa. Ja sam shvatio najstrašniji uzrok neslaganja mnogih međusobno i sa zapovestima Gospoda našeg Isusa Hrista, i bio poučen o Strašnom sudu za takvo bezakolje. Naučio sam se tome, dakle, da se svaka neposlušnost svakom Božijem sudu podjednako kažnjava. Ja sam saznao i za strašnu osudu onih koji nisu grešili, ali su pali pod udar gneva stoga što nisu pokazali dobru revnost protiv grešnika (premda često nisu ni bili svesni njihovog greha). Stoga sam smatrao za potrebno, doduše, možda kasno (stoga što sam uvek čekao one koji su preduzeli taj podvig pobožnosti, izbegavajući da se pouzdam u sebe samog), a možda ipak još blagovremeno, da iz bogonadahnutih Spisa sakupim i ono što nije ugodno Bogu i ono što mu je blagougodno, te da ga izložim po meri [svojih] sila i u skladu sa opštom željom, kako bi oni koji se podvizavaju podvigom blagočašća imali podsetnik. Time se [nadamo] da ćemo, blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista i poukom Svetog Duha, napustiti naviku da tvorimo sopstvenu volju i da se pridržavamo ljudskih predanja, okrenuvši se Jevanđelju slave blaženog Boga Isusa Hrista Gospoda našeg (1.Tim.1, 11). U sadašnje vreme poživevši bogougodno usrdnim udaljavanjem od zabranjenog i revnosnim staranjem o pohvalnom, mi ćemo se u budućem veku udostojiti besmrtnosti, izbeći „gnev“ koji dolazi na sinove protivljenja (Kol.3,6), i udostojiti se da se pokažemo vredni večnog života i nebeskog Carstva, koje Gospod naš Isus Hristos obeća svima koji drže zavet Njegov, i pamte zapovesti Njegove da bi ih izvršavali (Ps.103,18). Prisećajući se da je apostol rekao: Jer, u Hristu Isusu nptp što vredp obrezanje ni neobrezanje, nego vera koja kroz ljubav dela (Gal.5,6), smatrao sam za dolično i istovremeno potrebno da izložim najpre ispravnu veru i blagočastivo učenje o Ocu i Sinu i Svetom Duhu, i da zatim pridodam i naravstvena [pravila].
 

   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *