NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
SKRIVENO OD OČIJU NAŠIH
 
Kada je prilikom svog poslednjeg dolaska u Jerusalim Gospod Hristos ugledao sa Maslinske gore taj lepi drevni grad, zaplakao se nad njim i rekao: O, kad bi ti, Jerusalime, znao šta za tebe znači ovaj dan! Ali sada je to skriveno od očiju tvojih (Luka 19, 41-44).
I zaista, Jerusalim nije bio svestan i nije osetio da ga je toga dana posetio Spasitelj i Gospod. Kao što ono u starini naš praotac Avram nije znao koga je primio u goste kod Mavrijskog duba (I Mojs. 18). I kao što prorok Samuilo nije naslutio čiji ga je ono glas zvao u hramu dok još kao dete „služaše Gospodu“ (I Sam. 3). Kao što i mi ne osećamo da „u Bogu živimo, krećemo se i jesmo“ (D. A. 17, 28). I kao što ne čujemo one Spasiteljeve reči iz Otkrovenja: Evo stojim na vratima srca i kucam. Ako ko čuje glas moj i otvori, ući ću k njemu i biću s njime, i on sa mnom (Otkr. 3, 20).
Možda i nad mnogima od nas tuguje Gospod što ne osećamo njegovo prisustvo u svome životu. Koliko puta nas je pohodio i mi nismo bili svesni toga? ! Toliko je puta Bog bio s nama i upravljao korake naše putem koji nam odgovara i koji nas spasava, a mi smo se, ne osećajući njegovu svetu ruku, opirali i roptali.
Blaženopočivši mitropolit zagrebački Dositej pričao nam je jedan svoj doživljaj iz vremena kada je kao mladi jeromonah studirao u Berlinu. Siromaštvo i mala stipendija nagnali su ga bili da se tamo primi za pomoćnika ruskom berlinskom proti Maljcevu. I prota ga jednom odredi da otputuje i služi u nekom nemačkom gradu u unutrašnjosti, gde je takođe postojala ruska crkva i mala ruska kolonija. Služba je bila zakazana i vernima je bilo javljeno da sveštenik dolazi te da se mogu pripremiti za sveto pričešće. Ali – i pored najbolje volje – jeromonah Dositej tog jutra ne uspe da stigne na vreme na železničku stanicu. „Bio sam, veli, očajan. Obmanuo sam protu koji me je, sirotog, prihvatio i koga sam veoma poštovao; obmanuo sam i one ljude koji su postili i spremali se za pričešće… Bio sam van sebe od stida i očajanja… Očajan sam bio što je Bog to dopustio… Ali, nisam stigao od železničke stanice ni do svoga stana, a Berlinom se pronela vest da se taj voz, za koji sam zadocnio, sudario s drugim vozom i da se dogodila strašna katastrofa… Tek kad sam to čuo, osetio sam koliko je moje roptanje moralo vređati Boga, čija me je ruka zadržala od toga puta“.
I blaženopokojni patrijarh Vikentije pričao nam je zanimljive pojedinosti iz svoga života. Bio je svršio i gimnaziju i Karlovačku bogosloviju sa odličnim uspehom, i kao prvi u rangu. Ali, nikako mu nije polazilo za rukom da dobije parohiju jer nije imao dobar sluh ni glas. U to su vreme, naime, u Vojvodini parohe birali sami odbornici crkvene opštine, a vladika je taj izbor samo potvrđivao. Pošto za dve godine nije nigde uspeo dobiti mesto, morao je – po ondašnjem zakonu – ponovo polagati bogoslovsku maturu da mu diploma ne bi izgubila važnost. Ali ni posle druge položene mature nije uspeo da bude izabran za sveštenika. Ogorčen i očajan, otišao je iz svoje rodne Bačke u temišvarsku eparhiju i – zakaluđerio se. Nije ni slutio da će ga taj korak, učinjen u očajanju, i ogorčenju i roptanju, dovesti – istina, ne na položaj bačkog sveštenika, ali – na presto srpskog patrijarha.
Neko je od bogoslovskih pisaca uporedio naš život s persijskim tepihom. Na tim tepisima s naličja vidimo samo zamršene boje i konce… A isti ti tepisi s lica predstavljaju jedan savršeni sklad. Tako i mi ljudi, kaže taj pisac, često u životu vidimo mnoge zamršene i nerazumljive stvari. Tek se docnije razabere čemu je šta u životu bilo namenjeno. I često je ono što smo smatrali dobrim bilo zlo, i ono što smo smatrali zlom bilo dobro. Bog polako i neprimetno tka svoj tepih – naš život, premda mi to i ne osećamo.
U žitiju jedne svetiteljke piše kako je za vreme nekog velikog iskušenja i nevolje žarko prizivala ime Božje. Činilo joj se da je to bilo sasvim uzaludno. Kad je nevolja minula, upitala je u molitvi: „Gospode, gde si bio za vreme mojih muka? “ I dobila je odgovor: „Sve vreme bio sam u tvome srcu“.
Bog je s nama, i kada su nam staze zasute cvećem, i onda kad su posute trnjem. On polako tka naš život. Uvek smo u njegovim sigurnim rukama. Ne vređajmo ga svojim prevremenim roptanjem, jer „sada vidimo kao kroz staklo u zagonetki, a jednom ćemo videti licem k licu“ (I Kor. 13, 12) – čemu je šta u našem životu bilo namenjeno i za šta je služilo.

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *