NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
NAŠE NEBO POČINJE OVDE
 
Ivan Bunjin spominje u svojoj knjizi „Selo“ neku gluvonemu ženu koja je bila dobila na poklon jednu raskošnu svilenu maramu. Žena je bila prilično ograničena i žao joj je bilo da tu skupocenu maramu nosi sa lica, nego je nosila samo s naličja, sve očekujući da će joj se nekad ukazati prilika da je pokaže svetu u svemu sjaju. Ali, kao i svaka stvar, svilena marama nije bila večita, i ona se tako s naličja iskrzala i pocepala, a da je ona jadnica i nije ponela s lica. – Tako radi, piše Bunjin, i većina od nas. I mi smo svi dobili na poklon divan dar – život. Međutim, mnogi postupaju s tim darom kao ona nerazborita žena – prožive čitav život s naličja, s njegove ružnije strane.
Kada je Evgenije Onjegin u poodmaklim godinama pogledao za sobom – na svoj prazan, besplodan život, kada je sagledao kako je samo s malo više pameti sve moglo biti daleko lepše i daleko drukčije, on je s uzdahom kazao:
– A sreća je bila tako blizu!
Da, istinski život je često tako blizu nas, a mi mu nerazumno okrenemo leđa. Živi se posle ove u nekoj nadi: biće bolje, iskrsnuće neko čudo; razvedriće se dani; poneću i ja svoju lepu maramu s lica, a ne s naličja. Ali život polako odmiče bez promene na bolje. Prolaze dani prazno, tupo, bez istinskog stvaralaštva, bez radosti, bez lepote.
Kraj puta kojim je jednom Spasitelj prolazio zelenilo se smokvino drvo i On mu je prišao u nameri da utoli glad, ali na smokvi nije bilo plodova. I On, koji je toliko blagosiljao, prokleo je to drvo koje je samo listalo, a ploda nije imalo (Mat. 21, 18- 19). Tako nosi na sebi pečat nekog prokletstva i svaki život koji samo spolja liči na život. Tako je, u neku ruku, uklet i čovek koji tek samo vegetira, koji radi koliko baš mora, tek da bi se održao, a ne stvori ništa što bi ga prevazišlo i od njega ostalo.
Istina, na svakom se poslu može poslužiti Bogu, ali blago onome ko se oda onome što može do smrti da radi s voljom i ljubavlju!
Mladi Jovan Iljič Sergijev (potonji otac Jovan Kronštatski) je još u ranoj mladosti osetio da ga je Bog pozvao da bude sveštenik. I odao se tome pozivu s mnogo ljubavi i s mnogo plemenite strasti: služio je svakodnevne liturgije, propovedao, obilazio bolesnike, molio se za njih, obilazio domove po periferiji svoga grada Kronštata, odučavao ljude od pića, mirio, učio, savetovao, tešio, pomagao. Hiljade duša je izveo na pravi put, podigao, uputio, oplemenio i od duševnih i telesnih bolesti spasao.
Malog Mikelanđela su roditelji bili dali u gramatičku školu, a on je osećao da ga je Bog pozvao da bude umetnik i sve je vreme provodio u crtanju i obilaženju radionica slikara i vajara. Na slikanju i vajanju su ga „zaticale noći i nalazile zore“, kako pišu njegovi biografi, i nije osećao umor, jer je radio ono za što je bio rođen, ono što je voleo, ono što mu je postala jedina životna strast i – ubrojao se u najveće umetnike sveta.
Mladi Edison je bio prvo prodavac novina, pa trgovac, novinar i štampar, dok nije otkrio da mu je Bog dao pronalazački dar. A tada se tako strasno odao tome poslu da je na ponekom izumu radio i po dvadeset časova dnevno i ostavio svetu oko hiljadu i dvesta pronalazaka koje mi i danas koristimo.
A tako stoji stvar i u svima drugim oblastima. Ono je dobar zanatlija koji strasno voli svoj zanat. U onoga je vinogradara vinograd kao bašta koji sa strašću radi svoj posao, u one domaćice sve blista u kući koja svom dušom voli ovoj dom, urednost, čistoću…
Ti ljudi koji nađu svoje pravo mesto u životu i koji rade ono što strasno vole imaju stvarno plodan život, oni su „pomagači Božji“, oni sarađuju s Bogom da u svetu bude bolje, oni istinski žive.
Drugi uslov za istinski život jeste čovekovo raspoloženje duše.
Kada se jedan sveštenik koji je često menjao mesto službovanja obratio Vladici Nikolaju za novi premeštaj, Vladika mu je rekao: „Premestio bih ja tebe kad bih bio siguran da nećeš na to novo mesto povesti i sebe sa sobom“.
Da li ćemo biti mili ljudima i da li će nama biti dobro među njima mnogo zavisi od nas samih.
Jevanđelje nas uči kako da živimo, pa da ne budemo teret drugima, i kako da drugi budu laki nama.
Prvo što nam preporučujete jeste – neisticanje sebe, nedržanje mnogo do sebe, do svoje „vrednosti“, svojih „zasluga“.
Koje se biće na ovoj zemlji moglo uporediti sa Gospodom Hristom? A za njega je Bog preko proroka rekao: „Gle… , ljubljeni moj, koji je po volji duše moje!… Neće se svađati, ni vikati, niti će ko čuti po raskršćima glasa njegova. Trske stučene neće prelomiti, i stenjka koji tinja neće ugasiti. . (Is. 42, 1-4; Mat. 12, 18-20). Kad bi koga izlečio, Gospod Hristos mu je obično govorio: „Gledaj da nikome ništa ne kažeš“ (Mark. 1, 44).
Mi koji radimo za to da nas drugi hvale i koji stalno ističemo svoje zasluge, doživljavamo teška razočaranja.
Ima u Jevanđelju jedno mesto preko koga, dok ga čitamo, nekako olako prelazimo, a koje sadrži veliku istinu. Naime, u svetom Jevanđelju po Luci piše da Bog „razorava ponosite“ ni sa čim drugim, nego „mislima srca njihovih“ (1, 51). I stvarno, samoljubiv i ponosit čovek stalno, i danju i noću, samo misli kako mu se ne odaje dovoljno priznanja, kako ga ljudi manje cene nego što on zaslužuje, kako ga vređaju, ponižavaju, omalovažavaju… Gori pakao od tih crnih misli nije mu potreban.
Sasvim drukčije stoji stvar sa onim koji radi zbog samoga posla, koji ne očekuje aplauz i koji ne misli visoko o sebi. Njega misli o uvređenom ponosu ne proganjaju i on vedro provodi dane i ima mirne i spokojne noći.
Hrišćansko raspoloženje duše zavisi još i od toga da li volimo.
Jedan sveštenik je, prilikom obilaska svoje parohije, morao prenoćiti u nekoj kući u kojoj je bilo detence od dve-tri godine. Kada je trebalo da pođe na spavanje, dete su doveli da poljubi ukućane i gosta. – Sveštenik je u tom trenutku pomislio: „Bože dragi, kako bi lepo bilo kad bismo svi mi, polazeći na spavanje, s ljubavlju pomislili na one među koje nas je Bog postavio! Kako bi posle jednog takvog poljupca u mislima bila blagoslovena i mirna naša noć. ‘
U jednoj siromašnoj porodici učili su dete, kad god bi dobilo što za jelo, da prvo odlomi komadić i dade veći tetki ili sestri idi gostu… Da se iz malena nauči da deli s drugima i ne misli samo na sebe!
Ima priča o onom ocu koji je jednog jutra dobio na poklon jabuku. Žao mu je bilo da je pojede on, nego je dao kćerci. Njoj je bilo žao da je pojede ona, pa je dala majci. Majci je bilo žao da je pojede ona, pa je, ne znajući od koga je jabuka izjutra pošla, predala mužu kada se uveče vratio s posla. Blago ljudima među kojima vladaju takvi odnosi!
Jedan domaćin iz Levča je govorio: „Dok smo bili u zajednici sa ocem, braćom i snajama, bili smo skoro najimućnija kuća u selu i imali smo svega. Ali nekako smo se teško slagali. U kući su među ženama bile skoro svakodnevne svađe. Kad nas je otac izdelio, postali smo siromašni: jeli smo proju. Ali nam je bila slatka jer smo bili srećni i zadovoljni: slagali smo se, radili s voljom, voleli smo se…“
Imao je taj domaćin pravo.
Samo kada čovek s voljom radi svoj posao, kada ga ne grize duševni bol i kada istinski voli, život mu nije izgubljen, nego na njega „pada ona tiha božanska svetlost, te postaje svetao, lep i vredan življenja“. Jer, „naše nebo počinje ovde“.

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *