NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
NE MUČI SEBE!
 
Jedno vreme čitala se kod nas po crkvama čitavu godinu dana jedna molitva u kojoj su, između ostalog, bile i ove reči: „Gospode, spasi nas od nas samih!“
U prvi mah to zvuči malo neobično. Zašto bi nas Bog spasavao od nas samih kad je – mislimo mi – i tako svaki čovek sebi najveći prijatelj?
Ali ako samo malo bolje zagledamo u život, uviđamo da čovek u većini slučajeva može da bude sebi veliki neprijatelj i ume da nanese sebi strahovito mnogo zla.
U jednom selu kraj manastira Kalenića pokazali su nam nekog bedno odevenog i po izgledu sudeći sasvim propalog čoveka i ispričali da je tome nesrećniku bilo ostalo od oca najlepše imanje u selu koje je on po očevoj smrti za vrlo kratko vreme propio i upropastio. Dolazilo je dotle da je odnosio u kafanu i na kockarski sto posteljne pokrivače i ženine haljine. Za toga se čoveka nikako ne bi moglo reći da je bio prijatelj sebi i on je svojom neurednošću i rasipnošću stvarno naneo sebi i svojima daleko više zla, nego što mu je naneo iko drugi.
U jednom ženskom manastiru živela je neka vrlo darovita kaluđerica: vanredno je pevala, vezla i slikala. Ali su iz godine u godinu počele dolaziti u manastir sve nove i nove sestre i među njima se našlo dosta sposobnih. To je onu darovitu monahinju koja je nekada bila prva u svemu toliko pogađalo da ju je svaki uspeh mlađe sestre užasno boleo. Postala je bila u tolikoj meri zavidljiva da joj se život pretvorio u pravi pakao. A Bog joj je bio dao toliko darova da joj je život mogao biti kao raj. I za tu se sestru ne bi moglo reći da je bila prijatelj sebi. I ona je, predajući se nerazboritoj zavisti, osudila samu sebe na nepotrebne, ali strahovite muke.
Ali, ne nanose sebi zlo samo pijanice i ne muče sebe samo bolesno zavidljivi, nego nanose zlo sebi i zagorčavaju svoj život i obični čestiti ljudi kad one muke i rane koje im zadaju drugi sami još pozleđuju i povećavaju. Na zemlji nema mesta gde bismo se mogli skloniti da nam ljudi ne nanesu zlo. Ili će nas uvrediti, ili će nas oklevetati, ili će nam naneti kakvu bilo ranu na duši. Od toga se niko i nigde na zemlji ne može spasti. Ali na nama stoji da taj bol i te rane koje nam drugi zadaju sami još ne pozleđujemo i ne povećavamo.
Dostojevski je ispričao život onoga mladića koga su drugovi još u detinjstvu strašno vređali zbog njegovog vanbračnog porekla. Njega su te uvrede toliko pekle da je još čitav niz godina posle toga svakome novome poznaniku već od prvih reči s nekom čudnom i bolesnom ozlojeđenošću saopštavao da je on vanbračno dete, premda ga za to više niko nije pitao. On je one uvrede koje je u detinjstvu primio neprestano pozleđivao i sebe bez stvarne potrebe mučio.
Ima, opet kod Dostojevskog, ona tužna povest o čestitom starcu Nikoli Sergijeviću, čija je jedinica kći bila odbegla iz roditeljskog doma jednome mladiću koji je nije bio nimalo vredan i čija je porodica i bez toga bila nanela starcu Nikoli mnogo bola i uvreda. Starac je u uvređenom roditeljskom ponosu prokleo kćer, naredio da se njene stvari izbace iz kuće i spale i zabranio da se u njegovom prisustvu njeno ime uopšte spominje. Uvređeni ponos nije mu dozvoljavao da oprosti kćeri ni onda kada ju je onaj lakomisleni mladić napustio, a očinska ljubav gonila ga je da krišom, kad niko ne vidi, uzima medaljon sa kćerinom slikom, da ga ljubi, da s tom slikom razgovara i da joj govori milošte i nežnosti kao kad mu je kći još bila dete. Uvređeni ponos nije mu dao da javno spomene ime svoje jedinice, a noću, kad ga niko nije video, odlazio je pod njene prozore, stajao i gledao neće li možda na zavesi videti kćerinu senku; prilazio je njenim vratima i stajao u mračnom hodniku i na stepeništu i slušao neće li čuti njen glas ili korak. I trajale su te strašne i nepotrebne muke sve dok očinska ljubav nije, najzad, pobedila uvređeni ponos i dok starac nije ponovo primio svoje dete u očinski zagrljaj.
Ali zašto navoditi primere iz manastira i iz knjiga kad je i svaki od nas tokom života tako često zadavao bol sebi i ozleđivao rane koje su mu drugi nanosili? Koliko je svaki od nas propatio zbog uvređenog samoljublja, zbog ljubomore, zbog uvređenog ponosa! Ta pola života prođe nam u tome!
Kad je naš Spasitelj govorio svoju čuvenu Besedu na gori, On je prvih devet pouka otpočeo rečju „blaženi“. Reč „blažen“ na onom istočnjačkom jeziku na kome je prvi put izgovorena znači: onaj koji ne grize sebe.
Ne grizi, dakle, sebe, ne muči sebe… Dosta je što te muče drugi, ne muči još i ti sam sebe.
Ne muči sebe zavišću, jer time ne zaustavljaš uspehe onoga kome zavidiš, nego samo stvaraš od svoje duše pakao.
Ne muči sebe mržnjom ni prema najvećem neprijatelju, jer time ne škodiš onome koga mrziš, nego samo razjedaš sopstvenu dušu.
Ne muči sebe pamćenjem uvreda, jer se time ne svetiš onome koji te je uvredio, nego samo dozleđuješ ovoje sopstvene rane.
Sveti Jovan Lestvičnik je pisao: „Zlopamćenje je kao trnje zabodeno u dušu“.
Zašto onda pamtiti zlo, zašto nositi to trnje u duši, zašto gristi sebe kada je daleko lakše oprostiti, i zaboraviti, i voleti, nego taj jed u sebi nositi?
Jevanđelje nas, braćo i sestre, uči da budemo istinski prijatelji sebi, da krotošću, praštanjem i ljubavlju ulepšavamo život i sebi i drugima.
Neka bi nam zato naš Spasitelj bio u pomoći da ne nosimo u srcu ništa ni protiv koga, nego da nam u duši bude svetlo, lako i radosno kao u carstvu Oca našeg nebeskog kome neka je slava u vekove! – Amin.

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *