NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
IZDAVAČKA DELATNOST
 
Pre nego što je NHZ i osnovana obrazovao se u Beogradu 1919. godine jedan uređivački odbor koji je otpočeo izdavati mesečni časopis Bogomolja. List je doživeo svega dva broja pa se ugasio. Ni Patrijaršijska biblioteka ni biblioteka Bogoslovskog fakulteta nemaju nijedne sveske toga časopisa. Oktobra 1920. pojavljuje se i drugi list Sabornici. Sudeći po jednoj kasnijoj belešci, izišlo je 11 brojeva. Patrijaršijska biblioteka ima samo prvih 6 (od oktobra 1920. do marta 1921). To je bio pomalo pretenciozan list i, po svemu sudeći, više namenjen gradu nego selu. Na koricama je stajao moto: „I usred Sodoma stajaćemo silno kao Zakon Tvoj, i na razvalinama bivšeg čovečanstva, mi ćemo poći korak dalje“. Ali list nije imao dovoljno ni čitalaca ni saradnika (donosio je prevode, nasumice uzete odeljke iz Nikolajevih knjiga i neke maglovite pesme u prozi), te je i on prestao izlaziti. Pošto su i „Sabornici“ obustavljeni, „kao list nepodesan za narod“, pokrenut je 1922. godine u Kragujevcu časopis Nove duše. Pod ovim nazivom izišle su svega 2 sveske (za januar i februar 1922). Ali, kako je naziv „Nove duše“ bio „tako idealan i visok da je bio nerazumljiv za mnoge… spustili smo se niže“ i po četvrti put promenili ime listu. Tako se marta meseca 1922. godine pojavio list Hrišćanska zajednica. U prvom broju (koji ipak nosi oznaku „br. III“) objavljena je i prigodna molitva… „I sada, Gospode, možda po Tvojoj volji, mi nazivamo list „Hrišćanska zajednica“, tj. zajednica s Tobom“ … List je pod tim imenom (i neko vreme pod imenom „Pravoslavna hrišćanska zajednica“) izlazio sve do 1935. godine. Prvog januara 1936. list se sjedinio sa bitoljskim časopisom „Misionarom“ i otada pa do kraja izlaženja (februar 1941) nosio je naslov „Misionar“ – organ Saveza Pravoslavnih Bratstava Narodne hrišćanske zajednice.
„Bogomolja“ i „Sabornici“ štampani su u Beogradu i Zemunu, a „Hrišćanska zajednica“ i „Misionar“ u Kragujevcu (najpre u štampariji „Novo vreme“ S. Pantelića, a kasnije (od 1924) u sopstvenoj štampariji NHZ). Od 1922. do 1931. urednik lista bio je Dragoljub (potom Dionisije) Milivojević. Neko vreme (od 1927-1929) kada je on nešto pao u nemilost kod patrijarha Dimitrija (što je kao Patrijarhov klirik „ignorisao kanonska prava svoga nadležnog Arhijereja prilikom svoga monašenja i rukopoloženja“), list je nominalno „uređivao odbor“, a odgovorni urednik bio je jeromonah Mihailo Stojanović, sabrat manastira Drače. Godine 1932-1934. uređivanje lista bilo je povereno Živanu M. Marinkoviću, tadašnjem profesoru veronauke III beogradske gimnazije. U toku 1935. list HZ je uređivao Aleksa Todorović, arhijerejski namesnik iz Guče. Kao što smo već pomenuli, 1936. časopis je promenio ime i počeo izlaziti pod nazivom „Misionar“. Prvih šest meseci urednik „Misionara“ bio je književnik Emilijan Glocar, sveštenik iz Dalja; pomoćnik urednika sveštenik Milan Sretenović, iz Kragujevca i odgovorni urednik dr Radoje Arsović, potonji monah Jakov. Od oktobra 1936. do aprila 1938. list uređuju dr Arsović i jeromonah Jovan Rapajić, a od 1. maja 1938. do februara 1941. sam o. Jovan Rapajić. List je izlazio mesečno, prvo na 16, pa na 32 strane. „Misionar“ je uz svaki broj imao i besplatni dodatak „Mali misionar“, koji je, uglavnom, sam ispunjavao svojim prilozima vladika Nikolaj. – Časopis je 1922. godine otpočeo sa tiražom od 3. 000 primeraka. Do 1937. godine najveći tiraž lista je bio 12. 000. – „Mali misionar“ je štampan jedno 5 meseci (1936) u 40. 000, pa je spao na 20. 000, da bi se 1937. popeo na 22. 000. Za dalje godine, na žalost, nema podataka.
Pored toga časopisa, izdavane su prvih godina i „Svetogorske vesti“ (sveščice od 4 strane koje su se besplatno delile narodu). Povremeno je izlazio i tromesečni list „Žitija svetih za svaki dan u godini“ u 2. 000 primeraka. Svake godine objavljivano je i po nekoliko knjižica Biblioteke NHZ. Do 1941. godine izdato je u toj biblioteci preko stotinu većih ili manjih knjiga verske sadržine. Krajem 1936. godine Misionar s vidnim zadovoljstvom beleži: „Do sada smo izdali 1. 773. 000 svezaka našega lista; 164. 000 Svetogorskih vesti; 57. 000 Žitija Svetih; 969. 300 raznih pobožnih knjiga i knjižica, što ukupno čini 2. 963. 300 svezaka. Septembra meseca 1937. objavljeno je da se taj broj popeo na 3. 224. 300. svezaka. Velika je šteta što ova statistika nije objavljivana i sledećih godina (1938 – 1941). Ipak, nećemo pogrešiti ako kažemo da je NHZ odštampala između dva rata preko četiri miliona svezaka verskih knjižica i listova. To je impozantna i kod nas do tada nezabeležena cifra. Narodna hrišćanska zajednica je, dakle, prva „omasovila“ pobožnu knjigu u našoj Crkvi i u našem narodu.
Istina, ta knjiga nije uvek bila i na visini. Kad je urednik lista bio tek student nije se moglo ni očekivati da je imao vremena i mogućnosti za pisanje nekih briljantnih članaka. Radio je, prevodio i pisao neverovatno mnogo, ali, razume se, na dohvat i na brzinu (a posle je to pomalo prešlo i u naviku). Neki čitalac iz Bitolja bezdušno je pisao uredniku: „Vaš list ne samo da ne služi Pravoslavnoj crkvi na čast, nego je prosto kompromituje“. Još porazniju kritiku lista dao je prota dr Vlada Dimitrijević u Vesniku za 1926. godinu u članku „Bogomoljačka književnost“: „Ovaj organ – pisao je on – stoji na niskom stepenu prosvećenosti… U njemu je suština bogoslovlja slabo zastupljena … Naročito su s’početka u časopis puštani i skroz nepismeni sastavi“ … Među „Duhovnim pesmama“ dr Dimitrijević je pronašao i 4 pesme koje su prenete iz nazarenske pojanke „Nova harfa Siona“, a među prvim knjižicama nekoliko spiritističkih spisa…
Posle ovih oštrih kritika nivo lista se vidno popravljao, a kada je za urednika došao jeromonah Jovan (Branko) Rapajić, jedan od naših najdarovitijih mlađih bogoslova, list je postao sasvim solidan. Poslednjih godina je u svakom broju bilo po nekoliko novih (ne preštampanih!) priloga episkopa Nikolaja, a „Mali misionar“ je tada bio vanredan.
Ali, i dok je list bio slabiji, on je imao po pet i po deset puta veći tiraž od svakog od 15 pravoslavnih verskih listova, koliko ih je četrdesetih godina kod nas izlazilo. Dosta je rado priman i čitan. Šteta je što nije i uredno plaćan. Kada prelistavamo stara godišta lista, stalno nailazimo na saopštenja: „Bili smo primorani da izbrišemo oko 2. 000 pretplatnika koji nisu platili list dve i više godina“ … „Pretplatnici nama duguju preko 100. 000. – dinara“ (to je onda bila ogromna suma)… „Izmirite pretplatu! Grehota je da nam dugujete!“ I zaista, bilo je grehota. NHZ je bila siromašna ustanova. Iz godišnjih izveštaja vidimo da je ponekada u novu godinu ulazila i samo sa 1. 502. – dinara u kasi! Zaduživala se, molila za priloge, smanjivala plate osoblju i otpuštala radnike. (Neko vreme imala je 3 svoja štamparska radnika, a neposredno pred rat opala je samo na jednoga! Pravo je čudo kako je – i tada -mogla štampati dva lista u tolikom tiražu i izdavati još i poneku brošuru!). Interesantno je da Patrijaršija u to vreme nije uopšte izdavala knjižice i verske listove za narod. Još je interesantnije da se nije osećala pobuđenom da izdavačku delatnost NHZ bar koliko-toliko materijalno pomogne.
Bogomoljački pokret doneo je Srpskoj pravoslavnoj crkvi tri pozitivne stvari:
1) živo je bio zatalasao između dva rata verski život u Srbiji, Vojvodini i istočnoj Bosni;
2) „omasovio“ je, po prvi put kod nas, versku štampu i
3) obnovio je monaštvo po našim skoro zapustelim manastirima.
Kad otvorimo „Šematizam“ za 1924. godinu, već od prvih strana čitamo: „Starešina manastira je N. N. – sabraće nema“. Ili: „Dužnost starešine manastira vrši sveštenik N. N.“ Ili: „Nastojatelj manastira je ruski izbeglica N. – Bratstva nema“. Ili „Nastojatelja nema – manastirom upravlja odbor od mirjana“.
Prilikom proslave dvadesetogodišnjice NHZ (1940. godine) neko je tačno napisao da je bogomoljački pokret bio rezervoar iz koga je dolazilo naše obnovljeno monaštvo. I stvarno, Pokret je dao samo Hilandaru dvadesetak iskušenika i monaha. Od članova NHZ stvorene su monaške matice u Sv. Naumu, Drači, Ovčar-Kablaru, Studenici, Žiči i Rači. Pokret je dao na stotine i stotine iskušenica i monahinja: Kuveždinu, Kalištu, Vraćevšnici, Jovanju, Ljubostinji, Beluću, Nikolju, Sretenju, Tavni, Peći, Ravanici, Manasiji, Miljkovu, Ćelijama, Koporinu, Sv. Romanu, Deviču, Bogovađi i drugim manastirima… Ima bogomoljačkih sela (Riđevštica kod Kruševca, Gojna Gora kod Užičke Požege, Orašje i Mala Kruševica u Temniću, Slatina i Ugljevik u Semberiji, Klenje u Mačvi) koja su samo dala na desetine monaha i monahinja. Ima bogomoljačkih porodica iz kojih je u manastir otišlo po nekoliko članova: iz porodice Čeperković, Jovanović i Đuketić po 4, iz porodice Čabrić, Stevanović i Petrović po 5, iz porodice Ignjatović, Radovanović i Šušić po 6… itd. Istina je da su nam žensko monaštvo donele monahinje – ruske izbeglice, ali je bogomoljački pokret dao za te naše prve ženske manastire jedan dragoceni materijal. Možda otkako smo primili hrišćanstvo nismo imali toliko monahinja po manastirima koliko ih imamo danas. Pre prvog svetskog rata u Srpskoj pravoslavnoj crkvi nije bilo nijedne monahinje, a sada ih ima na stotine. Te naše seoske žene i devojke iz bogomoljačkog pokreta koje su pošle u manastir na podvig i na žrtvu možda su najbolji svedoci da je Pokret iz koga su ponikle bio u svoje doba izuzetno snažan i predstavljao jednu nesvakidašnju pojavu.

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *