NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
UTISCI SA POKLONIČKOG PUTA U JERUSALIM
 
Srdačno ispraćeni, krenuli smo sa beogradske željezničke stanice 12. aprila izjutra. Napolju je bio vedar i sunčan prolećni dan, polja su se veselo zelenila, a dušu je neprekidno ispunjavala radost što polazimo na taj jedinstveni put.
U Atini su nas vanredno dočekali i primili, ali smo kroz nju prošli skoro trčeći i uspeli da na brzinu vidimo samo Akropolj, Vizantijski muzej i stari manastir Dafni sa njegovim čuvenim mozaicima. Skoro bez predaha produžili smo noću avionom za Kairo, odakle su nas posle električnim vozom odvezli u Aleksandriju.
Ona je za nas predstavljala prilično iznenađenje. Istina, pokazali su nam onaj najlepši deo grada koji se kilometrima i kilometrima proteže duž morske obale i koji daje utisak nečeg tako čistog, ujednačenog, gospodstvenog. Duž mora, kome proletnje nebo daje neku čudnu boju i sa koga neprekidno struji svežina, proteže se u nedogled jedan čisto evropski grad koji vas osvaja lepotom.
Posebno iznenađenje predstavljala je za nas u Aleksandriji crkva „Evangelismos“ (Blagovesti) u kojoj smo prisustvovali „Drugom bdeniju“ (Akatistu Presvetoj Bogorodici). Ta je crkva nedavno temeljno obnovljena po uputstvima jednog atinskog arhitekte, koji je redak poznavalac konstantinovske i justilijanovske epohe i koji, obnavljajući crkve, dočarava izgled ranohrišćanskih bazilika.
Ima nečeg što odmah podigne dušu kad čovek uđe u tu prostranu crkvu sa kolonadama visokih mermernih stubova i živopisom veselih boja kao na ranim mozaicima. Freske su sa temama iz života svete Bogorodice i rađene su u starom stilu. Ali koliko naivne lepote, i života i pokreta u tim figurama! Pada u oči slika dvorišta kuće Bogrodičinih roditelja: pred malom Marijom deca njenih godina uhvatila se u kolo i veselo igraju. Sve je u pokretu: ljupke glave te dece, njihove dugačke zalepršane haljine, njihove isprepletene ručice, mala, bosa, razigrana stopala… U centru ikone Blagovesti: mali, u starinskom stilu naivno naslikani, šedrvan, s jedne njegove strane uplašena devojka i s druge nebeski Vesnik…
Pevala su te večeri tri hora. Gore mešoviti hor odraslih, za levom pevnicom hor dečaka, a za desnom hor devojčica. Horovi ovde te večeri ne pevaju kao kod nas samo „Vozbranoj“ i „Aliluja“, nego su ta deca pevala sve: katavasiju, kanon, svjetilne… Slušali smo i ranije grčko pojanje, ali je ono imalo nekakav orijentalni prizvuk i bilo isuviše nazalno. Ovde u Aleksandriji pevaju te iste melodije ali nekako prefinjenije i nama mnogo bliže, tako da smo posle celim putem pevali ono nekoliko reči iz grčkog „Vozbranoj“, koje smo tu u Aleksandriji zapamtili. Jedan deo akatista čitao je neki mladi mitropolit Varnava. Ima prijatan i snažan bariton i igra se svojim sonornim glasom na jedan tako prirodan način da ste ga gotovi slušati satima.
Ta krasna crkva, to retko lepo pevanje i čitanje, ti sveštenici finih pokreta i manira, obučeni u čiste, ispeglane odežde, taj otmeno odeveni svet koji u rukama drži knjižice akatista, prati bogosluženje i živo učestvuje u njemu, vraćaće se uvek u svest kad se samo reč Aleksandrija spomene.
Imponuje ono što ta aleksandrijska grčka crkvena opština ima: svoje srednje i osnovne škole, svoje internate za decu, za mladiće, devojke; svoju najmodernije opremljenu bolnicu sa 350 postelja u kojoj je svojevremeno radio i sam profesor dr Koh. Bogati Grci iz celog sveta snabdevaju tu bolnicu svim onim što je poslednja reč nauke u ovoj oblasti.
Priznajemo, sve to mi u aleksandrijskom patrijarhatu koji broji samo stotinak hiljada vernih nismo ni izdaleka očekivali.
Bili smo u Kairu i vodili su nas do piramida. Sunce je bilo na zalasku, nebo je bilo prljavo – žuto, prašina od pustinjskog peska je uporno padala svuda.
Gledali smo Keopsovu piramidu i Sfingu, zatim, sutradan, one „stepenaste“ piramide u Sahari. Iza svih njih se pružala beskrajna peskovita pustinja. Kad čovek dođe do piramida, obuzima ga osećanje da je sve to vešto ređanje ogromnih kamenih blokova bez maltera i bez cementa, sva ta egipatska geometrija, sve te piramide, u krajnjoj liniji jedna uzaludna stvar, jedan nepotrebni napor, i nešto vam teško, kao ti ogromni kameni blokovi, kao tad dosadni mrki sitni pesak, pada na dušu. Jedno jedino pitanje vas progoni kad stojite pred njima: čemu sve to?
Obradovali smo se kad smo posle letenja nad jednoličnim Sredozemnim morem od Kaira prema Damasku i još jednoličnijim golim planinama videli snegove na Livanu i malo posle u dolini veliku zelenu oazu i na njenom kraju Damask.
Pred Patrijaršijom u Damasku, gde je sedište antiohijskog patrijarha, dočekala nas je velika grupa skauta i stala veselo da udara u bubnjeve. Oni najmanji rastom, koji su jedva bili veći od doboša koje su o vratu nosili, udarali su najrevnosnije. Prolazili smo kroz jedan, pa drugi, treći, četvrti i peti špalir učenika koji su aplaudirali i veselo uzvikivali. Prvi put smo tu u Damasku u hrišćanskoj crkvi čuli pevanje i govor na grlatom arapskom jeziku i videli crkvene knjige pisane onim istim slovima koja smo dosada viđali samo po muzejima na sultanskim fermanima.
Govorili su nam članovi pojedinih crkvenih delegacija, koje su nam dolazile u posetu, da je naša zgrada Patrijaršije najlepša. Ova u Damasku je manja, ali je, čini nam se, lepša od naše. Rađena je sva iz belog kamena, vođeno je mnogo računa da bude ne samo praktična, nego i da lepo izgleda. Velike terase s jedne i druge strane zgrade, oivičene lukovima i belim kamenim stubovima daju joj vanredan izgled. Ona fontana s kristalnom vodom u kamenom popločanom dvorištu, oko koje su i posle dočeka i dalje marširali u krug i bubnjali mali skauti, jako lepo deluje.
Pokazali su nam u Damasku muzej sa vanrednim primercima iskopina iz Palmira, videli smo freske iz jedine živopisane sinagoge na svetu pronađene u Dura – Europosu, videli onaj najstariji primerak klinaste azbuke. Pokazali su nam ogromnu trobrodnu baziliku cara Teodosija II, koja je pretvorena u džamiju zvanu Omejada. Usred džamije nalazi se kapela u kojoj se čuva glava svetog Jovana Krstitelja. Zatekli smo muslimanske vernike kako pred tom kapelicom klanjaju.
Videli smo etnografski muzej vrlo sličan onom našem u Sarajevu i „Pokrivenu čaršiju“ prepunu zlatnih predmeta i ukrasa, a još puniju damaske svile i tekstila koji se ovde ne prodaje samo na metar nego i na kilogram.
Nadali smo se da ćemo videti više od onoga što podseća na boravak apostola Pavla u ovom gradu. Prošli smo samo kroz uličicu koja se spominje u Delima apostolskim (9, 11) i koja se i u ono vreme zvala, a i danas zove, „Prava“, u kojoj je ap. Pavle stanovao. Videli smo zid preko koga su ga učenici jednom spustili u korpi da bi se bekstvom spasao (D. ap. 9, 25).
Iznenadilo nas je da se ne zna mesto gde je apostol Pavle imao ono čudesno viđenje pred Damaskom (D. ap. 9 gl.).
Posetili smo nedaleko od Damaska manastir Sednaju u kome se nalazi čudotvorna ikona svete Bogorodice. Pre no što smo ušli u kapelu u kojoj se čuva ova ikona, morali smo skinuti obuću. To je valjda jedina bogomolja u hrišćanskom svetu u koju se tako ulazi.
Inače, manastir je na bregu koji dominira celom okolinom. I njegove su zgrade, kao i Patrijaršija u Damasku, sve od beloga kamena sa ravnim krovom i terasama, stubovima i lukovima.
U manastiru su nas dočekala deca obučena u svečane haljinice od velura. Naime, ovde je smešteno oko sto dvadesetoro dece bez roditelja i monahinje vode brigu o njima. Igumanija nam je na svom perfektnom francuskom jeziku, kojim u Siriji i Libanu govore svi koji su prošli kroz francuske škole, izložila ustrojstvo doma i pokazala ukusno nameštene dečje spavaće sobe, učionice, kuhinju i trpezariju. Napomenula je da poneke od pitomica ovoga doma, kad odrastu, ostanu i dalje u manastiru, prime monaštvo i rade s novom decom koja u dom pristižu.
Te plave dečje haljinice koje promiču između ozbiljnih crnih riza monahinja daju manastiru retko simpatičnu sliku.
Od Bejruta do Jerusalima vozili smo se malim dvomotorskim libanskim avionom. Leteli smo nad planinama i avion je često propadao. Kad smo bili nad sirijskom pustinjom pothvatio nas je pustinjski vetar i avion se stao ljuljati kao ranjena ptica. Prilično se predano čovek moli, kad avionska krila podrhtavaju kao u groznici, a dole se zemlja jedva vidi.
Videli smo iz aviona planinu Jermon sa večitim snegom na vrhu, zatim vijugavi Jordan sa nešto zelenila oko njegovih obala na pretežno žutoj podlozi okolnog tla. I najzad ugledali Jerusalim sa njegovim belim kućicama bez krovova.
Na aerodromu stoji opet u vezenim narodnim nošnjama sličnim onim našim iz Konavlja: vitke figure ljudi i žena sa kao sneg belim velovima koji se spuštaju niz leđa.
Nailazimo s aerodroma u Jerusalim. On leži na visini, te osećate neku svežinu i nekako lako dišete. Dve boje preovlađuju: nešto malo zelene i mnogo bele – beli kamen i bele ravne građevine. Vozimo se prvo kroz noviji deo grada, a onda spolja pored zida koji opasuje stari grad. Pokazuju nam: ono je dole levo dolina potoka Kedrona, ono preko njega, u stare masline obrasla, Getsimanija, a ono dalje Maslinska Gora, Gora Jeleonska, na kojoj se uzdiže visoki toranj ruskog Jeleonskog manastira koji dominira ne samo Jerusalimom nego celom okolinom. Proviri iz doline vrh tornja crkvice podignute na mestu gde je ubijen sveti prvomučenik i arhiđakon Stefan, ukaže se sav u zelenilu drugi ruski manastir – svete Marije Magdaline i ispod njega jedna od najnovijih jerusalimskih crkava, katolički „Hram nacija“, podignut na mestu gde se Gospod molio u noći uoči pogubljenja. Zaokrećemo kroz gradsku kapiju, vidimo desno „Omarovu“ džamiju na mestu gde je nekada bio Solomonov hram, i uzanim, krivim uličicama prodiremo, u sredinu grada gde je Bogoslovija i Patrijaršija. Tu nas dočekuje NJ. Sv. jerusalimski patrijarh Benedikt s litijom koja odmah kreće kroz isto takve uzane i strme ulice od Patrijaršije prema crkvi Groba Gospodnjega. Grupe hadžija sa Kipra nose slike arhiepiskopa Makariosa i pozdravljaju nas sa: „Zito Makarios“! (Živeo Makarije!). Prolazimo kroz „Pokrivenu čaršiju“ i jednom strmom ulicom izbijamo na veći popločani trg pred crkvom Groba Gospodnjeg. Trg prepun sveta. Naš Patrijarh u beloj panakamilavci i tamnocrvenoj gornjoj mantiji privlači opštu pažnju. Ulazimo kroz ogromni portal pod tamne svodove crkve u kojoj vlada neka jeziva hladovina.
Prva potresna slika: naš i jerusalimski patrijarh idu pred nama i odjednom ničice padaju na zemlju. Nismo znali o čemu se radi. Objasnili su nam da se nalazimo u podnožju Golgote i da patrijarsi sada celivaju ploču na kojoj je Spasitelj pomazan pre no što je spušten u grob. Dolazimo zatim u jednu ogromnu okruglu prostoriju koju nadvišava kube velikih razmera.
U sredini te prostorije, ispod ogromnog kubeta, prepoznajemo toliko puta na slikama viđenu malu kapelu Groba Gospodnjeg. Oko nje svuda ogromna masa sveta, pred njom sveće velike po nekoliko metara i brojna kandila.
Pošto je Grobnica malena, ulazimo dvojica po dvojica. Unutra polutama, niski svodovi, zatim jedna vratanca, kroz koja se morate sagnuti da uđete, i onda ste u samoj prostoriji gde je grob. Levo malo prostora za klečanje i desno grobnica sa tamnocrvenom pločom odozgo.
Još pre nego što kleknete, osetite kako drhtite celim telom. Klečite, spuštate čelo i usne na kamenu ploču i zbunjeno i bez reda pominjete imena onih koji su vas molili da ih se na tom mestu setite.
Zatim vas uvode u prostranu crkvu Vaskrsenja koja se nalazi tu odmah istočno od groba i pod istim krovom. Od uzbuđenja ništa ne razaznajete. Još tako zbunjene od onoga što ste doživeli vode vas iz oltara te crkve stepenicama gore na Golgotu.
Saginjete se, ljubite mesto gde je stojao sveti Krst i gde je kapala Spasiteljeva krv i osećate da je ovo najveći doživljaj vašega života.
Njegova Svetost Patrijarh je odseo u Patrijaršiji, a nas su ponovo onim istim uzanim ulicama izvezli iz grada i preko potoka Kedrona odvezli iznad Getsimanije u „Malu Galileju“, u vilu jerusalimskog patrijarha u kojoj ćemo stanovati nepune dve nedelje. Kad smo došli gore blizu vile, pred nama se s istočne strane u daljini ukazao Jordan, transjordanske Moavske planine i Mrtvo more. Prolazimo zatim kroz šumicu maslina i pred nama se kroz zelenilo ukazuje letnja patrijarhova rezidencija. Opija miris borova i drugih četinara, a u vama se rađa osećanje da je sve tako dobro, da je život tako pun i da bi u ovom trenutku i sama smrt bila primljena sa zahvalnošću.
Iz te vile je najlepši pogled na Jerusalim. Tamo sasvim južno je zgrada Ujedinjenih nacija, udesno je brdo Sion, nešto niže na mestu današnje „Omarove“ džamije, čije kube dominira, bio je hram u koji je dolazio Spasitelj, ona zazidana vrata na gradskom zidu su „Zlatna vrata“ kroz koja je On ušao u Jerusalim; eno dalje kubeta crkve Groba Gospodnjeg, ono preko je izraelski deo novog grada…
Sunce zalazi, brzo pada noć nad Jerusalimom i u „Galileji“ je tako hladno da potpuno razumemo ono loženje vatre u noći između Velikog četvrtka i Velikog petka koje se spominje u Jevanđelju: „A sluge i momci bijahu naložili oganj i stajahu te se grijahu, jer bješe zima; a i Petar stojaše s njima i grijaše se (Jovan, 18, 18).
Na Lazarevu subotu služili smo u Vitaniji, selu svetog Lazara, koje se nalazi nedaleko od Jerusalima. Išli smo zatim u litiji do groba svetog Lazara, gde smo pročitali Jevanđelje koje govori šta se one subote pre toliko vekova na tome mestu zbilo (Jovan, 11). Tu je negde morala biti kamena kućica Marte i Marije u kojoj „Marija uzevši litru pravoga nardova mnogocjenoga mira pomaza noge Isusove, i otre kosom svojom noge Njegove; a kuća se napuni mirisa od mira“ (Jovan 12, 3). Tuda je On hodio sa svojom dvanaestoricom; i isto su se tako onog proleća ova bela brda oskudno zelenila, i isto je tako bilo plavo nebo nad Vitanijom.
Sutradan, na Cveti, nosili smo i mi u povorci kroz jerusalimske ulice palmove grane, kao što su ih nosili „mnogi od naroda“ onoga dana kada je Spasitelj kroz „Zlatna vrata“ svečano ušao u Sveti grad (Jovan 12, 12 i 13). Toga smo dana prvi put služili u hramu Vaskrsenja čiji su prvi ktitori bili sveti car Konstantin i carica Jelena.
Na Veliki ponedeljak spustili smo se putem iz Jerusalima prema Jerihonu, kuda je, prema Spasiteljevoj priči, išao čovek koga su napali razbojnici i koga je milostivi Samarjanin našao ranjenog, oprao mu i previo rane i postarao se za njegovo smeštanje i lečenje (Luka 10, 30-37). Sada razumemo zašto je rečeno: Jedan čovek silažaše iz Jerusalima u Jerihon. Jerusalim je na oko 800 metara nadmorske visine, a Jerihon je na nekoliko stotina metara ispod morske površine. Prošli smo kroz Jerihon i spustili se pravo na Jordan „ondje gdje Jovan kršćavaše“ (Jovan 1, 28).
Skoro celim putem: mrka pustinja bez vegetacije i onda – mala vijugava reka sva u zelenilu.
Navezli smo se čamcem na sredinu reke, izvršivši čin vodoosvećenja i onda nas je mitropolit sevastijski Atinagora, koji je iz Jerusalima pošao s nama, oblio osvećenom jordanskom vodom i proglasio hadžijama.
Svratili smo zatim u manastir svetog Jovana Krstitelja koji se nalazi tu blizu Jordana i onda se ponovo uputili u Jerihon.
Pred nama je bila visoka i sumorna „Gora iskušenja“ na kojoj je Gospod posle krštenja boravio i gde je četrdeset dana postio.
Ispod nje u kiparisima, palmama i bananama leži Jerihon, jedan od najstarijih naselja na svetu.
Ovamo je još Isus Navin bio poslao izaslanike da vide zemlju u koju sa svojim narodom dolazi (Isusa Navina, 2). To je bio prvi grad u koji su Izrailjci, po povratku iz Egipta, trubeći u trube, ušli (Isusa Navina 3, 16; 6, 1-27).
Ovamo je dolazio i naš Spasitelj. „I kad uđe u Jerihon i prolažaše kroza nj, i gle, čovjek po imenu Zakhej, koji bješe starešina carinski, i bješe bogat, a iskaše da vidi Isusa da ga pozna; a ne mogaše od naroda, jer bješe maloga rasta. I potrčavši naprijed, pope se na drvo da ga vidi; jer mu je ovuda trebalo proći. I kad dođe Isus na ono mjesto pogledavši gore vidje ga, i reče mu Zakheju, siđi brzo, jer mi danas valja biti u tvojoj kući. I siđe brzo; i primi ga radujući se. I svi, kad vidješe, vikahu na njega govoreći da grješnome čovjeku dođe u kuću. A Zakhej stade i reče Gospodu: Gospode! Evo pola imanja svojega daću siromasima, i ako sam koga zakinuo vratiću mu toliko četvoro. A Isus mu reče: danas dođe spasenje kući ovoj; jer je i ovo sin Avramov. Jer je Sin Čovečij došao da nađe i spase što je izgubljeno“ (Luka 19, 1-10).
I na drugom mestu piše:
„I dođoše u Jerihon. I kad izlažaše iz Jerihona, On i učenici Njegovi i narod mnogi, sin Timejev Vartimej slijepi sjeđaše kraj puta i prošaše. I čuvši da je to Isus Nazarećanin stade vikati i govoriti: Sine Davidov Isuse! pomiluj me. I prijećahu mu mnogi da ućuti, a on još većma vikaše: sine Davidov, pomiluj me. I stavši Isus reče da ga zovnu. I zovnuše slijepca, govoreći mu: ne boj se, ustani, zove te (Marko, 10, 46-49).
U sećanje naviru stihovi:
„Zalud sunce sija iznad Jerihona
I blista se širom čudna vasiona,
Zalud Jordan hitri, zalud Mrtvo more,
Zalud šarno cveće i kamene gore,
Zalud zelen palme i žuti banani,
Zalud labudovi i vrani gavrani,
Zalud stare kule i starini zidi,
Kad Vartimej slepi to ništa ne vidi,
Kad celoga veka to gledao nije;
Kad mu oči služe sam da suze lije“ …
Odvezli su nas zatim do Mrtvoga mora koje nam se učinilo i mnogo lepše i mnogo pitomije nego što bi čovek po imenu sudio.
Sutradan, na Veliki utorak, pošli smo do Vitlejema koji je nekih 14 kilometara južno od Jerusalima. Ide se jednim savršenim putem kroz lepu, valovitu okolinu.
Prolazimo pored groba Rahilje, žene Jakovljeve i majke Josifove i Venijaminove… Sećamo se onoga mesta iz knjige Postanja: „I otidoše od Vetilja. A kad im osta još malo puta do Efrata, porodi se Rahilja, i bješe joj težak porođaj. A kad se rastavljaše s dušom te umiraše, nazva novorođenče Venonije (što znači moja žalost); ali mu otac nadjede ime Venijamin. I umrije Rahilja, i potreboše je na putu koji ide u
Efratu, a to je Vitlejem. I metnu Jakov spomenik na grob njezin. To je spomenik na grobu Rahiljinu do današnjega dana“ (I Mojs. 35, 16-20).
Ulazimo u Vitlejem, čist, beo gradić, u kome one davne noći dvoje putnika nije moglo naći konačišta. „U to vrijeme pak iziđe zapovijest od ćesara Avgusta da se prepiše sav svijet… I pođoše svi da se prepišu svaki u svoj grad. Tada pođe i Josif iz Galileje iz grada Nazareta u Judeju u grad Davidov koji se zvaše Vitlejem, jer on bijaše iz doma i plemena Davidova – da se prepiše s Marijom. . I kad onamo bijahu, dođe vrijeme da ona rodi. I rodi Sina svojega prvenca, i povi ga, i metnu ga u jasle; jer im ne bijaše mjesta u gostionici. I bijahu pastiri u onome kraju koji čuvahu noćnu stražu kod stada svojega… I gle anđeo Gospodnji stade među njima i slava Gospodnja obasja ih; i uplašiše se vrlo. I reče im anđeo: ne bojte se, jer gle, javljam vam veliku radost koja će biti svemu narodu. Jer vam se danas rodi Spas, koji je Hristos Gospod, u gradu Davidovu. I eto vam znaka: naći ćete Dijete povito gdje leži u jaslima. I kad anđeli otidoše, pastiri govorahu jedan drugome: hajdemo do Vitlejema da vidimo to što se tamo dogodilo što nam kaza Gospod. I dođoše brzo, i nađoše Mariju i Josifa i Dijete gdje leži u jaslima“ (Luka 2, 1-16).
Uvode nas u petobrodnu baziliku koju su car Konstantin i carica Jelena podigli nad pećinom (koja leži upravo pod oltarom). Kolonade mermernih stubova, ostaci mozaika po zidovima, tipično ranohrišćanski pod od mozaika… Silazimo ispod oltara u pećinu u kojoj se rodio Onaj koji na zemlji nije imao gde glave zakloniti (Matej 8, 20).
Mala pećina koja kraj svih „ukrasa“ daje utisak nečeg ubogog…
Pročitali smo u njoj Jevanđelje o Rođenju Hristovom i poklonili se mestu gde je one svete noći u jaslima ležalo Dete. Razgledali smo ponovo veliku crkvu iznad pećine, učinili posetu Mitropolitu i krenuli natrag za Jerusalim, ne sluteći da ćemo tog istog dana još dva puta videti Vitlejem. Naime, istoga dana posle podne pošli smo za manastir sv. Save Osvećenog putem koji vodi pored Vitlejema. Prošli smo upravo kroz zeleno „Polje pastira“ blizu koga je „Hrišćanska zajednica mladih ljudi“ otkupila veći komad zemljišta i podigla bogomolju u kojoj se o Božiću okupljaju njeni članovi koji žele da Badnje veče i dan Hristovog rođenja provedu blizu mesta gde se Spasitelj rodio.
Pri povratku iz manastira Sv. Save Osvećenog svratili smo u „Selo pastira“ koje se nalazi kraj Vitlejema i posetili crkvu, gde nas je stanovništvo vrlo srdačno dočekalo. Dečji hor je, na nama još uvek čudnom arapskom jeziku, pevao: „Roždestvo Tvoje, Hriste Bože naš“ i druge pesme.
Kroz Vitlejem smo sada prošli noću. Slika ono dvoje putnika iz Nazareta koji idu od kuće do kuće, uzalud traže konačište i najzad ga nalaze tamo izvan grada u pećini – štali sve vreme se nametala.
 
Na Veliku sredu smo pošli malo na sever od Jerusalima (Jerihon, Vitlejem i man. sv. Save Osvećenog su na jugu).
Tim putem kojim idemo dolazili su Galilejci na praznik u Jerusalim. Tim je putem dolazio s roditeljima i Spasitelj. „I roditelji njegovi iđahu svake godine u Jerusalim o prazniku Pashe. I kad mu bi dvanaest godina dođoše oni u Jerusalim po običaju praznika, i kad dane provedoše i oni se vratiše, osta dijete Isus u Jerusalimu; i ne znade Josif i mati njegova, nego misleći da je s društvom otidoše dan hoda, i stadoše ga tražiti po rodbini i po znancima. I ne našavši ga vratiše se u Jerusalim da ga traže. I nađoše ga u crkvi gdje sjedi među učiteljima i sluša ih, i pita ih, i svi koji ga slušahu divljahu se njegovu razumu i odgovorima. I vidjevši ga začudiše se… I siđe s njima i dođe u Nazaret… (Luka 2, 41-51).
Prošli smo kroz selo Ramalu dokle su došli bili roditelji onoga dana kada su malog Isusa izgubili.
Posle smo u daljini videli na brdu selo Jude Iskariotskog.
Idući dalje na sever, došli smo u pokrajinu Samariju. Ispod gore Garizima blizu današnjeg grada Nablusa, nedaleko od negdašnjeg Sihema, nalazi se i sada „Studenac Jakovljev“ kraj koga je Spasitelj razgovarao sa Samarjankom i o čemu je ostalo pomena u četvrtoj glavi Jovanovog jevanđelja: „(Isus) ostavi Judeju, i otide opet u Galileju. A valjalo mu je proći kroz Samariju. Tako dođe u grad samarjanski koji se zove Sihar… a ondje bijaše izvor Jakovljev; i Isus umoran od puta sjeđaše na izvoru; a bješe podne i dođe žena Samarjanka da zahvati vode. Isus joj reče: Daj mi da pijem“…
I sada stoji duboki kameni studenac. I slika umornog Putnika koji moli ženu da mu dade vode da se napije lebdi pred vama.
Pročitali smo Jevanđelje koje govori o tome događaju, napili se vode iz studenca iz kojega je i On pio i pohitali natrag u Jerusalim.
Strasne sedmice se u Jerusalimu vrše bogosluženja kao i kod nas, ali najveće mase sveta privlače baš ona kojih kod nas nema: jeleosvećenje na Veliku sredu, obred pranja nogu na Veliki četvrtak, čin svetog Ognja na Veliku subotu, i „Devteropasha“ na prvi dan Uskrsa.
Na Veliku smo sredu posle podne i mi učestvovali u patrijaršijskoj crkvi, posvećenoj svetom caru Konstantinu i carici Jeleni, u činu jeleosvećenja, posle čega nas je jerusalimski patrijarh, kao i ostale poklonike, pomazao osvećenim uljem.
Na Veliki četvrtak prisustvovali smo svetoj Liturgiji koju je Njegova Svetost jerusalimski Patrijarh služio u crkvi svetog Jakova. Posle službe Božje spustili smo se na plato pred crkvom Groba Gospodnjeg da bismo prisustvovali obredu pranja nogu.
Na sredini platoa podignuta je naročita balustrada, a oko nje se tiskale hiljade ljudi, žena i dece. Svi su okolni krovovi, terase i prozori bili zaposednuti.
Taj obred je kao neka mala drama. Jedan sveštenik sa improvizovane predikaonice čita preko megafona kako se ova radnja na Tajnoj večeri odvijala i kako je u jevanđeljima opisana. A trinaestoro učenika – jerusalimski patrijarh i 12 sveštenika govore tekstove koje su Spasitelj i apostoli te večeri govorili. Ove godine su u obredu uzeli učešća i naši protojereji Smiljanić i Maleski, kao i jeromonah Dositej iz Žiče. Svaki je od njih dobio na grčkom jeziku tekst koji će u datom trenutku izgovoriti. Prva scena je: Spasitelj ulazi u Jerusalim i apostoli traže gde će se proslaviti pasha. Jedan od „apostola“ kaže: „Učitelj veli: gde je gostionica gdje ću jesti pashu s učenicima? “ I drugi pokazuje rukom balustradu i odgovara: „Ovde je prigotovljeno“. Onda patrijarh i dvanaestorica sveštenika, svi u odeždama, uzlaze na balustradu. Sveštenik sa predikaonice čita: „A pred praznik pashe, znajući Isus da mu dođe čas da pređe iz ovoga svijeta k Ocu, ustade od večere, i skide svoje haljine, i uze ubrus te se zapreže“ (Jovan 13, 1-4). U tom trenutku patrijarh ustaje, skida omofor i opasuje se ubrusom. Sveštenik čita dalje: „Potom usu vodu u umivaonicu, i poče prati noge učenicima i otirati ubrusom kojijem bješe zapregnut“ (Jovan 13, 5). Patrijarh za to vreme sipa vodu u veliki lahan i prilazi jednome po jednome svešteniku, pere svakome desnu nogu i otire je ubrusom. Kad dođe do najstarijega sveštenika, koji u ovaj mah ima ulogu apostola Petra, ovaj odbija: „Gospode, zar ti moje noge da opereš“? Onda mu patrijarh ponavlja Spasiteljeve reči: „Što ja činim, ti sad ne znaš, ali ćeš poslije doznati… Vi zovete mene Učiteljem i Gospodom; i pravo velite… Ja vam dadoh ugled da i vi tako činite kao što ja vama učinih“ (Jovan 13, 6-15). I onda se između patrijarha i sveštenika razvija razgovor u kome ovako od učesnika kaže po jedan stav od onoga što su apostoli te večeri govorili. Zatim patrijarh s trojicom „apostola“ silazi s balustrade. On siđe sasvim dole, a njih trojica poležu po stepenicama. Patrijarh klekne i čita molitvu. Za to vreme sveštenik s predikaonice čita: „Isus iziđe s učenicima svojim preko potoka Kedrona gdje bješe vrt, u koji uđe On i učenici njegovi … I dođoše u selo koje se zove Getsimanija, i reče učenicima svojijem; sjedite ovdje dok ja idem da se pomolim Bogu. I uze sa sobom Petra i Jakova i Jovana, i zabrinu se i poče tužiti. I reče im: žalosna je duša moja do smrti: počekajte ovdje, i stražite. I otišavši malo, pade na zemlju, i moljaše se da bi ga mimoišao čas ako je moguće. I dođe i nađe ih gdje spavaju i reče Petru: Simone! Zar spavaš? Ne mogade li jednoga časa postražiti … I opet otišavši pomoli se Bogu … I vrativši se nađe ih opet gdje spavaju; jer im bijahu oči otežale; i ne znadijahu šta bi mu odgovorili. I dođe treći put, i reče im: jednako spavate i počivate: dosta je, dođe čas, evo se predaje Sin Čovečiji u ruke grešnicima. Ustanite da idemo; evo izdajnik se moj približi“ (Marko 14, 32-42).
Posle toga se cela povorka ponovo vraća u crkvu. Obredu pranja nogu prisustvovala je ove godine i etiopska carica sa svojom kćeri.
Uveče su se kao i kod nas u crkvi čitali na bdeniju 12 jevanđelja o stradanju Spasiteljevom. Skoro svi poklonici iz Grčke držali su u rukama knjige u kojima je izložen ceo tok bdenija i tekst svih 12 jevanđelja. Potresno je bilo kad je cela crkva zapevala: „Čertog Tvoj“…
To bdenije na Veliki četvrtak i kod nas dočarava onu noć kad se sve to što se čita zbivalo. Ovde u Jerusalimu to osećate pogotovu. Ali mi smo to osobito doživeli kad smo, vraćajući se posle bdenija u „Galileju“, prelazili preko potoka Kedrona i sreli ruske monahinje koje su to bdenije odstojale u samoj Getsimaniji i sada se sa upaljenim svećicama vraćale od „Sudnih vrata“ u svoj manastir.
Čini nam se da ćemo se tih svećica u noći pored potoka Kedrona, koje su iznenada iskrsle pred nas, sećati svakog Velikog četvrtka. One su nas rečitije od svega opomenule: sve se to one noći ovuda zbivalo.
Na Veliki petak išli smo do Pilatove sudnice „na mjesto koje se zove Litostroton, a jevrejski Gavata“. Sećali smo se: „A kad bi ujutru, učiniše vijeću svi glavari sveštenički i starješine narodne za Isusa da ga pogube. I svezavši ga odvedoše, i predaše ga Pontiju Pilatu sudiji… A Isus stade pred sudijom, i zapita ga sudija govoreći: Ti li si car judejski? A Isus mu reče: ti kažeš. I kad ga tužahu glavari sveštenički i starješine, ništa ne odgovori. Tada mu reče Pilat: čuješ li šta na tebe svjedoče? I ne odgovori mu ni na jednu riječ tako da se sudija divljaše vrlo… A o svakom prazniku pashe bijaše običaj u sudije da pusti narodu po jednoga sužnja koga oni hoće. I glavari sveštenički i starješine nagovoriše narod da ištu Varavu razbojnika… Reče im Pilat: a šta ću činiti sa Isusom prozvanijem Hristom? Rekoše mu svi da se razapne. Sudija pak reče: a kakvo je zlo učinio? A oni iz glasa povikaše govoreći: da se razapne. A kad vidje Pilat da ništa ne pomaže nego još veća buna biva, uze vodu te umi ruke pred narodom govoreći: ja nijesam kriv u krvi ovoga pravednika. I odgovarajući sav narod reče: krv njegova na nas i na djecu našu. Tada pusti im Varavu, a Isusa šibavši predade da se razapne. Tada vojnici sudijini uzeše Isusa u sudnicu i skupiše na nj svu četu vojnika. I svukavši ga obukoše mu skerletnu kabanicu. I opletavši vijenac od trnja metnuše mu na glavu, i dadoše mu trsku u desnicu; i kleknuvši na koljena pred njim rugahu mu se govoreći: zdravo, care judejski! I pljunuvši na nj uzeše trsku i biše ga po glavi. I kad mu se narugaše, svukoše s njega kabanicu, i obukoše ga u haljine njegove i povedoše ga da ga razapnu… I noseći krst svoj iziđe na mjesto koje se zove košturnica a jevrejski Golgota“ (Matej, 28, 1-31; Jovan 19, 17).
Pošli smo zatim tim putem koji od Pilatove Sudnice vodi prema Golgoti i naizmenice nosili novi drveni krst koji smo – po kod poklonika uvedenom običaju – uzneli i postavili na Golgotu da bismo ga pri polasku iz Jerusalima uzeli i doneli u beogradsku sabornu crkvu.
Nosili smo krst tim istim putem…
U sećanju su se nizale slika za slikom: „A za njim iđaše mnoštvo naroda i žena, koje plakahu i naricahu za njim. A Isus obazrevši se na njih reče: kćeri jerusalimske! Ne plačite za mnom, nego plačite za sobom i za djecom svojom…
… Vođahu pak i druga dva zločinca da pogube s njim…
… Uhvatiše nekoga Simona Kirijca koji iđaše iz polja, i metnuše na njega krst da nosi za Isusom“ … (Luka 23, 26-32).
Te večeri nosili smo svetu Plaštanicu, svu pokrivenu cvećem, prvo na Golgotu, pa s Golgote do „Kamena pomazanja“ i odatle u Sveti Grob. I opet smo se sećali: „A potom Josif iz Arimateje, koji bješe učenik Isusov… moli Pilata da uzme tijelo Isusovo, i dopusti Pilat… A dođe i Nikodim… i donese pomiješane smirne i aloja… i uzeše tijelo Isusovo, i obaviše Ga platnom s mirisima… A bijaše blizu onoga mjesta vrt, i u vrtu grob nov“… (Jovan 19, 38-41).
Prisustvovali smo zatim zaista veličanstvenom opelu: hiljade ljudi u jedan glas peva! I kao što smo posle Aleksandrije ponavljali vizantijsku melodiju „Vozbranoj vojevode“, koju smo na onom nezaboravnom bdeniju zapamtili, tako smo posle Velikog petka stalno pevali melodiju treće „statije“ koju smo u Jerusalimu čuli.
Na Veliku subotu vodili su nas na mesto gde je nekada bio Solomonov, a zatim Irodov hram i gde je sada ogromna Omarova džamija. Do gradskog zida prema potoku Kedronu, na prostranom kamenom popločanom velikom platou, uzdiže se ogromna osmougaona građevina sa kupolom. U sredini te bogato ukrašene građevine nalazi se i sada veliki kameni žrtvenik i pod njim odvodni kanali kojima je oticala krv žrtvenih životinja. To je, kažu, ona stena na kojoj je još Avram načinio žrtvenik Bogu (I Moj. 22, 9) i gde su njegovi potomci kroz vekove prinosili žrtve i dolazili na molitvu.
Tu je Solomon sedam godina zidao čuveni hram koji je sav iznutra bio obložen zlatom (I Knj. o carevima 6 gl.). Tu je on, kad je hram bio gotov, klekao, podigao ruke nebu i rekao: „Gospode Bože naš! Nebo i nebesa nad nebesima ne mogu te obuhvatiti, a kamoli ovaj hram što ga sazidah… Ali neka budu, Gospode, oči tvoje otvorene nad hramom ovijem dan i noć… Čuj molbe kojima će ti se narod moliti na ovom mjestu, čuj i smiluj se (Tamo, 8, 23-30).
I prinosile su se ovde molitve vekovima…
A kad je hram zajedno s Jerusalimom razrušen, onda je prorok Jeremija naricao: „Pogledajte svi koji prolazite ovuda i vidite, ima li bola kakav je moj, kojim me ucvijeli Gospod u dan žestokoga gnjeva svojega… Odbaci Gospod oltar svoj, predade u ruke neprijateljima zidove dvora Sionskih… Kako potamnje zlato? Kamenje je od svetinje razmetnuto po uglovima svijeh ulica… Pade vijenac s glave naše; teško nama što zgriješismo“. (Plač Jeremijin).
Ovde je kasnije Irod podigao hram i u taj je hram dolazio i Spasitelj. Tu su ga roditelji dovodili, tu su ga pronašli onda kad se kao dete bio izgubio, tu je opleo bič i isterao „one koji prodavahu i kupovahu po crkvi“ (Mar. 11. 15). Tu je vodio prepirke s književnicima, tu je pohvalio siromašnu udovicu koja je priložila svoje dve poslednje lepte, tu su mu deca klicala: Osana, sinu Davidovu (Matej 21, 15). Za taj hram piše u Matejevom jevanđelju: „I izišavši Isus iđaše od crkve. I (pristupiše k njemu učenici njegovi da mu pokažu građevinu crkvenu. A Isus im reče: Vidite li sve ovo? Zaista vam kažem? Neće ostati ovdje ni kamen na kamenu koji se neće razmetnuti“ (Matej 24, 1-2).
I stvarno, od tog hrama formalno nije ostao ni kamen na kamenu. Ostao je samo tamo po strani jedan zid od ograde hrama iz ogromnih blokova kamena kraj koga su jevreji do skora plakali i koji je poznat kao „Zid plača“.
Išli smo zatim do banje Siloamske koja je južno, izvan gradskih zidova i koja se spominje u Jovanovom jevanđelju (9, 7), a onda na drugi kraj grada do banje Vitezde, gde je Spasitelj iscelio dugogodišnjeg bolesnika (Jovan 5, 1-17).
U podne smo prisustvovali obredu svetog Ognja. U Jerusalimu je bilo mnogo sveta pri obredu pranja nogu, prilikom čitanja dvanaest jevanđelja o stradanju, prilikom iznošenja plaštanice i opela, i kasnije prilikom Vaskrsenja i „Devteropashe“, ali ni u Jerusalimu niti igde nismo videli toliko sveta u crkvi i oko crkve kao prilikom tog obreda. Po svima crkvenim prozorima, po galerijama, skelama, „simsovima“, na ikonostasu – svuda je zbijen svet koji drži svežanj od 33 sveće (po broju Spasiteljevih godina) i satima čeka pojavu svetog Ognja. U prostranom oltaru crkve Vaskrsenja ne možete da maknete. Sve je tu izmešano: mitropoliti, civili, sveštenici, fotoreporteri, deca, žene – formalno se gušimo. Raščistili su nekako mesto pred svetim prestolom i smestili nas tu, okrenute zapadu. Vidimo prolaz koji drži špalir vojnika i vatrogasaca od oltara kroz crkvu, pa sve skroz do Groba. Dolaze u oltar koptski i jermenski patrijarh i ljube jerusalimskog patrijarha u ruku, moleći da i njima i ove godine dade sveti Oganj. Jerusalimski patrijarh obučen u belo odjejanje i njegovo sveštenstvo probijaju se zatim iz oltara prema Grobu. Ne razaznajemo šta se tamo događa. Znamo samo da je Grob zapečaćen, da Patrijarh sada skida odežde i ostaje samo u stiharu i pojasu, zatim ulazi u pešteru Groba, moli se, prelazi vatom po ploči Groba i, kad se plavičasti Oganj pojavi, pali baklje, ulazi u predvorje Groba i kroz otvore u zidu pruža buktinju sa svetim Ognjem koptskom i jermenskom patrijarhu koji na jednoj strani Groba čekaju, a zatim kroz otvor na drugoj strani pruža ga jerusalimskom pravoslavnom proti. Onda se probija do oltara u kome mi stojimo da odatle razdeli Oganj vernima.
Mi smo videli samo taj momenat. Iz dubine crkve pojavljuje se Patrijarh samo u stiharu i pojasu, u rukama drži dve buktinje, i dok ga vojnici i sveštenici okolo štite i brane od ljudi koji žele prvi da prime sveti Oganj, on trčeći i, skoro nošen na rukama sveštenika i vojnika, uz urnebesnu ciku i usklike, jedva se bled i izmučen dočepa oltara i prosto pada od uzbuđenja i umora. Dok ste trepnuli a ono u oltaru i hramu gore na sve strane svežnjevi sveća i huka, kao na dan Pedesetnice, ne prestaje. Oni s galerija i prozora spuštaju konopcima sveće da ih pripalimo i onda ih vuku gore. Kaluđer iz manastira svetog Save Osvećenog došao je sa svojim fenjerom, uzima i on sveti Oganj i nosi ga u svoj daleki manastir, dajući usput, u svim naseljima kroz koja prolazi, da svet uzme od njega „Agion Fos“.
Nama sva ta huka, to klicanje i sva ta usplahirenost, to „istupljenje“ smeta, stalno se obziremo da nas ko ne zapali, pa ipak – kada, po ustanovljenom običaju, prinesemo svoj svežanj sveća sa svetim Ognjem licu, osećamo kako – i protiv naše volje – suze same naviru i teku. Nešto nezemaljsko dirne i vas do srca. Nestaje straha: iako je, takoreći, sva crkva u plamenu, nismo se upalili, i niko se nije upalio, i ne pamti se da se iko na taj dan upalio.
U noći između Velike subote i Uskrsa bogosluženje se vrši u samom Svetom grobu. Čim jerusalimski Patrijarh zapeva Hristos vaskrese, nastaje ponovo ona jučerašnja huka, klicanje, aplaudiranje, pevanje sa svih strana i sa tih unutrašnjih balkona i galerija te ogromne rotunde koja se prostire oko Svetog groba. Okreću se brzo u rukama veštih nosača litije kao dečije vrteške, pocikuju neljudski visokim glasovima žene sa istoka, idu procesije jedna svečanija od druge, okolo se svet tiska i peva iz sveg glasa. Nismo na sve to naviknuti i nikako da se priberemo i dođemo k sebi. Tu se pred svetim Grobom služi i sveta Liturgija. Za vreme Malog vhoda ulazimo u predvorje Groba. Kao sveti presto služi nam onaj kamen na kome je onog ranog jutra sedeo „mladić obučen u bijelu haljinu“ i rekao uplašenim mironosicama: „Ne plašite se, Isusa tražite Nazarećanina raspetoga; usta, nije ovdje, evo mjesto gdje ga metnuše“ (Luka 16, 5-6).
Proskomidija se na ovaj dan vrši na samom svetom Grobu. Ulazimo jedan po jedan u Pešteru. Drhtavom rukom vadimo svete čestice i pominjemo sve kojih se setimo. Jedno sasvim neobično osećanje: proskomidišete na Grobnici u kojoj je On ležao i ne znate kako da zahvalite Bogu na tome što u ovaj mah doživljujete.
Po svršenoj službi prešli smo u Patrijaršiju na svečani obed, a onda se uputili preko potoka Kedrona u našu Galileju. Sunce se tek rađalo. Pred nama je Gora Jeleonska izgledala sva kao pozlaćena; opet se s brega zabelasao Jordan, opet se u daljini naziralo Mrtvo more i ponovo su nas u borovoj šumi oko vile pozdravile ptice i opojni miris četinara.
U podne smo opet došli dole u Grad, obukli bogoslužbene odežde u samoj patrijaršiji i tako obučeni, sa svećama u rukama, prošli smo, kroz prepune ulice svečano odevenog naroda koji je pravio špalir i klicanjem i aplaudiranjem pozdravljao patrijarhe, do crkve gde je služeno večernje koje ovde nazivaju „Devteropasha“ i na kome se čita Jevanđelje o Vaskrsenju na raznim jezicima.
Ta litija kroz iskićeni i razdraganim svetom preplavljeni grad na ovaj veliki Praznik i to svečano podnevno bogosluženje u stvari predstavlja završni deo praznovanja, pošto poklonici već sutradan polako napuštaju Jerusalim.
Trećeg dana Uskrsa nas je jerusalimski patrijarh kroz „Mandelbaumovu kapiju“ preveo iz jordanskog u izraelski deo Jerusalima. Prešli smo samo stotinak metara i učinilo nam se da smo ušli ne samo u drugu državu, nego u jedan sasvim drugi svet. Ovo je moderni deo Jerusalima: široke ulice, nove građevine, savremenije obučen svet. Ali tu srećete i ortodoksne Jevreje sa tipičnim plitkim šeširima, dugačkim crnim „ibercigerima“ i zulufima. Činimo zvanične posete i svuda nas, po jevrejskim propisima, dočekuju pod kapom. Pod šeširima sede u nadleštvima, pod šeširima obeduju na banketima, pod šeširima se mole Bogu u sinagogama. I u najmodernijem hotelu sprema se samo ritualna hrana i na vratima svake hotelske sobe prikucane su pločice u kojima se nalaze ispisani odlomci iz Starog Zaveta.
Nekolicina od nas je zaželela da ode na brdo Sion koje se uzdiže tu nedaleko od hotela prema jordanskom delu Jerusalima. Kraj njega smo, dok smo bili s one strane granice, svakodnevno prolazili.
U psalmima opevani Sion je sada kao neko izraelsko nacionalno svetilište. Kolima se gore ne sme, nego samo pešice. Asfaltiranim serpentinama izlazi se do terase sa koje se lepršaju zastave i odakle je divan pogled na grad. Zatim se kroz borovu šumu i park ulazi u citadelu gde se nalazi grob careva Davida i Solomona.
Tu je i „Sionska gornica“ u kojoj je Spasitelj održao poslednju večeru sa svojim učenicima uoči raspeća; tu su negde apostoli bili sabrani u dan Pedesetnice; tu je bio dom Jovana Bogoslova u kome je živela i umrla sveta Bogorodica.
Izvezli smo se potom svi malo dalje izvan grada do sela u kome je rođen sveti Jovan Preteča i u koje je dolazila u pohode svojoj rođaci Jelisaveti Sveta Djeva. „A Marija ustavši onijeh dana otide brzo u Gornju zemlju u grad Judin. I uđe u kuću Zaharijinu i pozdravi se s Jelisavetom“ (Luka, 1, 39-40). Na tome se mestu sada uzdiže treći veliki ruski ženski manastir.
Pošto smo se vratili u grad, razgledali smo hipermodernu zgradu Rabinata i s njenog krova posmatrali Jerusalim, obišli novi univerzitetski grad i odvezli se potom u rusku crkvu. Nema valjda na svetu naroda koji ume u svečane crkvene dočeke da unese toliko stvarne srdačnosti i topline kao što to umeju Rusi… Iz ogromne crkve prešli smo potom u još ogromniju zgradu Ruske misije. Opet doček, pevanje, pozdravi i tako živ poluruski, polucrkvenoslovenski razgovor da su nas odatle jedva odvukli na zvanični prijem koji nam je priredio ministar vera. Na tom prijemu, najzad, nismo se morali mučiti s francuskim, ruskim i grčkim niti govoriti onim „četvrtim jezikom“ skrpljenim od ta tri, jer su većina zvanica bili Jevreji koji su se u Izrael doselili iz Jugoslavije i koji su jedva dočekali da s nekim progovore jezikom koji su govorili u detinjstvu. Nastalo je raspitivanje za zajedničke poznanike, žaljenje za „našom lepom zemljom“, uveravanja da je nikada ne mogu zaboraviti, da u kući govore samo srpski, da se često sastaju, obnavljaju uspomene iz detinjstva, priređuju jugoslovenska posela, igraju naše pozorišne komade.
U Svetlu sredu oprostili smo se od Jerusalima i rano jutrom krenuli za Tiverijadu. Za nama je ostajao Sveti grad… Još su se neko vreme videli toranj ruskog manastira na Gori Jeleonskoj i visoka kupola zgrade Hrišćanske zajednice mladih ljudi i onda je slika Jerusalima iščezla …
Ne samo da izraelski deo Jerusalima pruža sasvim drugačiju sliku od onog jordanskog, nego i sama polja. Za ovih deset godina, koliko Izrael postoji, mnogo je učinjeno da se zemlja kultiviše: vrši se pošumljavanje, podižu se čitave plantaže voćnjaka, sade vinogradi, navodnjavaju polja… Celim putem gledali smo kako pomoću veštačke kiše zalivaju njive i bašte.
Idemo prvo u Lidu, jer danas je Đurđevdan, a u Lidi se nalazi grob svetog velikomučenika Georgija.
Stižemo tamo u crkvu za vreme jutrenja, silazimo u kriptu, celivamo grobnicu i ubrzo polazimo dalje na sever. Ponovo prolazimo kroz mlade šume, nove voćnjake i vinograde. Vidimo desno gradić Nain, gde je Gospod sreo sprovod sina one udovice; vidimo levo Goru Tavor i pod njom selo proročice Devore, prolazimo pored Gore Blaženstva i, pred podne, ugledamo s brega pitomo i plavo Genisaretsko jezero koje i oblikom i veličinom tako podseća na naše Ohridsko. Silazimo u gradić Tiverijadu koji leži kraj jezera i spuštamo se pravo na obalu.
Blago proletnje sunce, prijatno plavetnilo jezera, privezani čamci koji se ljuljuškaju na vodi, ljubičasti ravni bregovi tamo preko jezera i u daljini pod snegom planina Jermon … Čini vam se da udišete vazduh Jevanđelja …
Dali su nam tu na obali obed od ribe pečene na žaru, a onda su nas kroz bivši Genisaret i Magdalu i pored Vitsaide, rodnog mesta apostola Petra i Andreja, odveli na mesto gde se nekad uzdizao Kapernaum. Pred Kapernaumom na jednom poluostrvcu zaronjenom u jezero viri iz kiparisa i palmi mali, lepi manastir „Umnoženje hleba“. Da je čoveku takav jedan manastirić da u njemu proživi starost!
Dolazimo u Kapernaum. Tu je Gospod neko kratko vreme stanovao: „I ostavivši Nazaret dođe i namjesti se u Kapernaumu primorskome … Od tada poče Isus učiti i govoriti“ (Matej. 4, 13-17). Tu je živeo i rimski kapetan koji je ono rekao: „Gospode, nijesam dostojan da pod krov moj uđeš, nego samo reci riječ i ozdraviće sluga moj“ (Tamo 8, 8). To je onaj grad kome je Gospod pretskazao strašnu sudbinu (Matej 11, 23). Od celog Kapernauma „koji se do neba uzdizao“ stoji sada samo jedan deo sinagoge sa mermernim kolonama i kapitelima. Vratili smo se istim putem u Magdalu, na izvor Marije Magdaline, gde Rusi imaju mali manastir, sedeli na verandi okrenutoj jezeru i trudili se da ga što bolje zapamtimo. Krenuli smo onda natrag na jugozapad. Dok smo se kolima peli uz breg za nama je ostajalo sveto jezero sa malom Tiverijadom na obali i belim Jermonom u daljini.
Prvo mesto u koje smo potom došli bila je Kana Galilejska. Malo selo, krivudave ulice i puno dece: na svakom pragu sedelo ih je po četvoro-petoro i po dvaput toliko ih se igralo pred njima. Ušli smo u malu crkvu u kojoj su postavljena dva kamena „vodonosa“ radi sećanja na događaj koji se ovde zbio. „I treći dan bi svadba u Kani Galilejskoj, i ondje bješe Mati Isusova. A pozvan bješe i Isus i učenici njegovi na svadbu… A ondje bijaše šest vodenijeh sudova od kamena koji uzimahu po dva ili po tri vedra. Reče im Isus: napunite sudove…“ (Jovan 2, 1-11). Silna deca navalila su za nama u crkvu. Neko je počeo deliti krstiće, te smo se jedva spasli i krenuli dalje za Nazaret.
Nazaret je najveća hrišćanska arabljanska oaza u Izraelu. Dočekalo nas je valjda celokupno stanovništvo i jedva smo ušli u crkvu, a posle je sav taj svet krenuo za nama, kao u nekoj velikoj litiji kroz grad, prema Mitropoliji, gde smo svratili da predahnemo.
U tome je gradiću sveta Porodica živela. Tu su se dogodile Blagovesti (Luka, 1, 26). Tu je Spasitelj živeo kao dečak. Na onaj jedini izvor nasred grada, sa koga i danas svi zahvataju vodu, dolazio je i On po vodu s Majkom. Tim je putevima i bregovima hodio, po tome se gradu prozvao Isus Nazarećanin.
Predveče smo produžili prema Hajfi. Prošli smo blizu „kibuca“ u kome žive jugoslovenski Jevreji, videli „jugoslovensku“ šumu, ugledali Goru Karmil proroka Ilije i onda – Sredozemno more i na njegovoj obali moderni primorski grad Hajfu.
Prenoćili smo u novom hotelu čije sobe gledaju na more. I opet: ritualna hrana, ka dovratcima hotelskih soba kućice sa natpisima iz Biblije i u restoranu hotela objava: „Mole se gosti da subotom ne puše i ne pišu pisma“. Videli smo sutradan na obroncima Gore Karmilske hram te nove bogate sekte „bahaita“. Usred jednog od najlepših parkova divan hram sa pozlaćenim kupolama. Okolo: cveće, potkresano ukrasno šiblje, bogato stepenište koje se s brega spušta čak u podnožje prema moru. Sve je vrlo, vrlo lepo, ali odnekud neverovatno hladno i prazno.
Prošli smo posle pored Kesarije Filipove, čije ruševine leže kraj mora, i došli u Tel-Aviv, negdašnju Jafu i bivšu Jopu iz Dela Apostolskih. Istina, naš je hotel izvan grada na obali mora, ali je zato jugoslovenska ambasada u centru bivše Jope i sva okružena crkvama.
Kesarija Filipova i Jopa, i uopšte ovaj primorski kraj, često se spominju u Novom zavetu. „A u Ćesariji bješe jedan čovjek po imenu Kornilije, kapetan od čete koja se zvaše Talijanska; pobožan i bogobojazan sa cijelim domom svojijem, koji, davaše milostinju mnogijem ljudima i moljaše se Bogu bez prestanka, on vidje na javi u utvari oko devetoga sahata dnevi anđela koji mu reče Kornilije, molitve tvoje i milostinje tvoje iziđoše pred Boga. Pošlji u Jopu ljude i dozovi Simona prozvanoga Petra; on stoji u nekoga Simona kožara, kojega je kuća kod mora: on će ti kazati riječi kojima ćeš se spasti ti i sav dom tvoj… Kornilije dozvavši dvojicu od svojijeh slugu i jednoga pobožna vojnika… posla ih u Jopu… A sjutradan ustavši Petar pođe s njima, i neki od braće koja bješe u Jopi pođoše s njim. I sjutradan uđoše u Ćesariju. A Kornilije čekaše ih sazvavši rodbinu svoju i prijatelje. A kad Petar šćaše da dođe, srete ga Kornilije, i padnuvši na noge njegove pokloni se. A Petar ga podiže govoreći: ustani, i ja sam čovjek. I s njim govoreći uđe, i nađe mnoge koji se bijahu sabrali… A Petar otvorivši usta reče: zaista vidim da Bog ne gleda ko je ko; nego u svakom narodu koji se boji njega i tvori pravdu mio je njemu“ (Dela apostolska, 10 gl.).
… „A u Jopi bješe jedna učenica, po imenu Tavita, što znači Srna, i ona bješe puna dobrijeh djela i milostinje što činjaše. I dogodi se u te dane da se ona razbolje i umrije; onda je okupaše i metnuše u gornju sobu. A budući da je Lida blizu Jope, onda učenici čuvši da je Petar u njoj poslaše dva čovijeka moleći ga da ne požali truda doći do njih. A Petar ustavši otide s njima, i kad dođe, izvedoše ga u gornju sobu, i skupiše se oko njega plačući i pokazujući haljine koje je Srna radila“ … (9, 36-39).
Sutradan, 8. maja, oprostili smo se na lidskom aerodromu sa Njegovom Svetosti jerusalimskim patrijarhom Benediktom, nazaretskim mladim mitropolitom Isidorom i sa svima koji su nas na ovom putu toliko zadužili, i krenuli za Carigrad.
Kipar i Malu Aziju videli smo samo iz aviona.
Posle Aleksandrije, Bejruta i novih, moderno izgrađenih izraelskih primorskih gradova Hajfe i Tel Aviva, Carigrad daje utisak nečeg starog i oronulog. Godinama i godinama ništa tu nije prinovljeno. Nova se turska država, kažu, bavila uglavnom na izgrađivanju Ankare. Carigradu još uvek daju lepotu samo Bosfor, Zlatni Rog i – starine. Divili smo se Aja Sofiji, Ahmedovoj „Plavoj džamiji“ i Kahri-džamiji (negdašnjoj hrišćanskoj crkvi) u kojoj je otkriven onaj najlepši mozaik na svetu.
Vrlo snažan utisak učinio je na nas Njegova Svetost Vaseljenski patrijarh Atinagora. On ne samo da zauzima u Pravoslavnoj crkvi najviše zvanje, nego je i jedan od najviših rastom ljudi u celom Pravoslavlju i mnogo liči na Mikelanđelovog Mojsija. Kao đakon službovao je pre prvog svetskog rata 6 godina u Bitolju i još uvek dosta dobro zna naš jezik. Ima u sebi nečeg vrlo prisnog i prirodnog te smo se kod njega stvarno osećali kao kod oca.
Iznenadila nas je i Bogoslovska škola na ostrvu Halki kraj Carigrada. Kad se naša bogoslovija preselila iz Rakovice u novu zgradu u Beogradu, mislili smo: ovakve škole nema u Pravoslavlju! Kako smo se postideli toga kad smo videli onu na Halki! Nalazi se na jednom od, u svetu čuvenih po lepoti, „Prinčevskih ostrva“. Kupasto brdo obraslo borovinom, sa tri strane more, i na vrhu brda škola: svetla, prostrana, najmodernije opremljena. Kraj nje sportska igrališta za učenike, dole u dnu brda đačka plaža. U školi: od američkog grčkog arhiepiskopa skoro dobijeni fizički i hemijski kabinet; projektori, stepenaste slušaonice, ogromna biblioteka, čitaonica u duborezu, đačke umivaonice kao kupatila najmodernijih hotela, električna kuhinja, električna moderna vešernica, potpuno opremljena frizernica, bogato snabdevena kantina u kojoj učenici mogu da nabave neophodne stvari te ne moraju zbog svake sitnice da silaze dole u grad. Okružena školskim zgradama, u sredini stoji crkva u kojoj se svakodnevno služi. Škola sada ima oko 90 učenika. Ovi su obučeni u besprekorna tamno-plava civilna odela i čine jako lep utisak. Skoro svi profesori školovani su na strani i svaki govori po nekoliko jezika.
Na Tominu nedelju služili smo u prepunoj patrijaršijskoj crkvi svetog Georgija u kojoj je starešina prota Anastasijadis koji je nekada studirao na našem Bogoslovskom fakultetu.
U Turskoj je zakonom zabranjeno nošenje mantije na ulici, te smo se po gradu kretali samo kolima i mnogo smo šta propustili da vidimo: Dolma-Bakče, Rumeli-Hisar, crkvu Vlahernu, Balukliju, Cisternu sa hiljadu stubova …
Kad smo prešli tursku granicu i ušli u Grčku, na svakoj većoj željezničkoj stanici priređivan nam je doček: izlazili su na stanicu građani, vojska, škole; držani pozdravni govori, predavani buketi, svirala muzika. Osobito je veliki doček priređen u gradu Drami gde je svu okolinu stanice bio pritisnuo svet, koji je pozdravljao i aplaudirao. Ono pak što smo doživeli u Solunu nećemo dugo moći zaboraviti: mitropolit solunski Pantelejmon objavio je bio solunskom građanstvu da dolazimo i skupilo se kod crkve svetog Dimitrija oko petnaest hiljada da nas dočeka i pozdravi.
Sutradan smo na Zejtinliku kraj Soluna izvršili pomen našim vojnicima izginulim u prvom svetskom ratu koji su tu sahranjeni. Posle nam je mitropolit pokazao sve stare ranohrišćanske solunske bazilike: Svetu Sofiju, Svetog Đorđa, Svetog Dimitrija, zatim jednu pozno vizantijsku crkvu i najzad jedan manastir sa čije je terase najlepši pogled na Solun i Solunski zaliv.
Sutradan nas je preko Aristotelove Stagire i Jerisosa mitropolit odveo u Svetu Goru. Došli smo iz Soluna autobusom do nekog malog pristaništa Tripiti. Tu smo se ukrcali u vojni brodić i zaplovili prema Atonu. Bilo je sunčano popodne, more je bilo mirno, plovili smo sve pored zelenog Halkidikija, prošli kulu koja obeležava svetogorsku granicu i uskoro ugledali na obali prve manastire Dohijar, Ksenofont i Pantelejmon… Iskrcali smo se uskoro u svetogorskom pristaništu Dafni. Tu su nas dočekali guverner, drugi zvanični predstavnici i o. Nikanor iz Hilandara.
Koristili smo se do sada na putu: vozom, autobusom, brodom, avionom… Sada su nas na pristaništu čekale – jedino svetogorsko „prevozno sredstvo“ – mazge. Nezgodno je što se od Dafne odmah put naglo penje uzbrdo, što su staze okomite, samari nekako klimavi i neučvršćeni, što mazge vole da idu sve pored provalija koje nenaviknutog jahača svaki čas dovode u priliku da pretrne od straha. Prošli smo pored manastira Ksiropotama, ne smejući čestito ni da se okrenemo da ga vidimo, i posle tročasovnih muka i strahovanja nekako stigli uveče u Kareju. Odlaknulo nam je kad smo još daleko pre Kareje sjahali i našli se na svojim nogama.
Kareja je neka vrsta prestonice Svete Gore. Tu je sedište guvernera, tu je svetogorska opština – Protat (na čelu koje je ove godine hilandarac o. Danilo), tu svaki svetogorski manastir ima svoj „konak“ i svoga predstavnika. Ovde se, u ruskom Svetoandrejevskom skitu, nalazi svetogorska monaška škola. Tu je u Kareji i sedište svetogorskog episkopa Natanaila, koji je pod jurisdikcijom Vaseljenskog patrijarha.
Razume se da je na doček izišlo ne samo sve što živi u Kareji, nego su došli i monasi iz svih obližnjih manastira. I za nas sveštena lica bila je to čudna slika, sve sam monah: od onih staraca koji jedva idu do ove dece u mantijama koja su iz monaške škole dotrčala da vide Patrijarha. Uvode nas u karejsku Sabornu crkvu: bogosluženje, tri govora, upoznavanje… Činimo zatim posetu opštini i onda nas odvode u zgradu manastira Vatopeda na večeru i konak. Sutradan zorom posećujemo Isposnicu u kojoj se podvizavao i pisao Tipik sveti Sava i koju sada čuva hilandarski starac o. Nićifor. Zatim idemo u hilandarski konak, pa ponovo u Sabornu crkvu da po danu vidimo čuvene Panselinove freske. Potom ponovo na mazge, pa kroz hladovitu gustu svetogorsku šumu za Vatoped. Da li što staze nisu tako strme, ili što su samari bolje pritegnuti, tek danas se putuje sigurnije i veselije. Prolazimo pored ogromnog Svetoandrejevskog skita, vidimo tamo daleko na moru manastir Iver, zatim kroz jednu uvalu Stavronikitu i pred podne padamo u vatopedske voćnjake, a zatim svečano ulazimo u taj aristokratski svetogorski manastir, gde su sveti Sava i sveti Simeon živeli dok se nije bio izgradio Hilandar.
Posle ručka ukrcali smo se na jedan veći motorni čamac i krenuli prema Hilandaru. More je bilo nemirno i čamac se ljuljao na talasima. Nije bilo nikakve ozbiljne opasnosti i slatko smo se smejali onima iz naše grupe koji su sa strahom gledali kako se katarka duboko savija čas na jednu čas na drugu stranu, dok nam talasi, daleko veći od barke, sve jedan za drugim dolaze u susret.
Ukazao se u jednom zalivu manastir Esfigmen i odmah iza prvog rta – hilandarsko pristanište: na steni zaronjenoj u more manastir svetog Vasilija i niže njega nove pristanišne zgrade… Čim smo odmakli od mora ušli smo u čisto šumadijski pejzaž: šumarci, livade, naše tipične ograde, u plastove zdenuta sena… A onda pored staze: kula svetog Milutina, krst i maslina cara Dušana, i tamna kiparisova šuma koju je pre četrdesetak godina zasadio proiguman Mihailo Komatović. Dok pešačimo kroz svu tu lepotu, osećamo kako se duša odmara. Posle pola sata ukazuje se najzad kroz zelenilo Hilandar okružen sa svih strana starinskim, visokim i pomalo neujednačenim konacima. Pred glavnim ulazom svečani doček i onda ulazimo s litijom u portu. Hilandarskih monaha je malo i oni su pozvali u pomoć Grke iz Esfigmena i Vatopeda da uveličaju svečanost. I ovde, dakle, dočekuju nas s grčkom pesmom. Nismo je očekivali i u Hilandaru i neki mali bolni grč steže srce. Ulazimo u prostranu portu i pred nama se ukazuje slika koju smo po našim đačkim knjigama toliko puta videli: hilandarska velika crkva i nekoliko ogromnih kiparisa pred njom…
U crkvi na bogosluženju opet pevaju grčki monasi. Prilazimo ikoni svete Bogorodice koju je s Istoka doneo sveti Sava, celivamo mesto gde je bio grob svetog Simeona i misao se stalno vraća na njih. Tu je u keliji odmah desno od oltara Nemanja ležao na podu na asuri, s kamenom pod glavom, kada je umirao. Tu je on onog jutra „kad je započelo crkveno pojanje“ izgovorio svoje poslednje reči: „Hvalite Boga va svetih jego“… Tu je sveti Sava „pao na lice svetoga Starca i plakao dugo“. Tu je živeo i u ovoj se crkvi molio arhiepiskop Danilo, tu je bio naš univerzitet, kroz ovaj su manastir prošli toliki naši najbolji ljudi…
Pokazali su nam u Hilandaru biblioteku rukopisa i riznicu. Jedno ogromno bogatstvo smešteno je u starim i za to već neprikladnim prostorijama. Dušanova zastava je već u takvom stanju da nam je nisu mogli ni pokazati. Neophodno je da se tamo podigne neka zgrada izolovana od vlage i požara za biblioteku i riznicu gde bi te silne povelje, pergamenti, rukopisne knjige sa čudesnim inicijalima i bogata zbirka duboreza, filigrana i vezova bila preglednije izložena i sigurnije zaštićena. Možda je vreme da se i Karejska isposnica i Hilandarska crkva restauriraju i konzerviraju kao Studenica i Dečani: da sve to ponovo sine u prvobitnoj lepoti i da se još malo duže očuva…
Pošto smo u nedelju 17. maja odslužili u Hilandaru svetu Liturgiju, krenuli smo odmah preko Jerisosa i Soluna za domovinu i u utorak 19. maja pre podne ušli u prepunu sveta beogradsku sabornu crkvu. Krst, koji smo na Veliki petak nosili od Pilatove sudnice do Golgote, i kadionice sa svetim Ognjem dobijenim u Jerusalimu na Veliku subotu.

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *