NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
POMILUJ RABA TVOJEGO
U Tebe je izbrojeno potucanje moje, suze se moje čuvaju u sudu kod Tebe,
one su u Knjizi Tvojoj (Psalam 56, 8).

 
Skoro će biti šest meseci kako je u Pokrajinskoj bolnici u Novom Sadu umro bez sveće i bez prisustva svojih bližnjih episkop sremski Makarije.
Mučan je bio njegov život.
Već kao dete roditelji su ga, zbog svog siromaštva, morali odvesti u Beograd i dati ga da služi po beogradskim imućnijim kućama i, kao slušče, da uči osnovnu školu. Do suza nas je dovodio kad bi nam ponekad pričao o tim svojim detinjim danima: kako je svake bogovetne noći po tim tuđim kućama plakao za majkom i za svojom sirotinjskom kućom u Koceljevu.
Tako je, sirotujući i pateći se, svršio u Beogradu i osnovnu školu i nižu gimnaziju, a onda je u Sremskim Karlovcima završio bogosloviju i u Beogradu Bogoslovski fakultet. Škola mu je teško išla, ali u njemu je bilo izuzetno mnogo upornosti i sve je završio o roku.
Kao veliki siromah, đačka ferija je provodio potucajući se po manastirima, gde je ponekad prekorevan zbog one kore hleba koju je tamo dobijao, i večito je išao bedno odeven i obuven.
Po svršetku fakulteta postao je suplent gimnazije u Sremskoj Mitrovici i tu mu se ljudska sreća malo osmehnula. Bio je prvi put u životu sit, obuven i odeven. Voleo je tu školsku decu i ona su volela i poštovala njega. U Mitrovici je bio određen i za duhovnika Kaznione. Služio je u zatvorskoj kapeli i skoro svakodnevno obilazio i tešio sužnje. Zauzimao se kod Uprave kaznione za robijaše i više puta moljakao da se i političkim krivcima olakša život u zatvoru, te je „otac Makarije“, kako su ga zvali i verni i neverni, bio za sve – dušebrižnik u onom najboljem smislu reči. (Neki su od tih političkih zatvorenika – u novoj državi – postali visoki funkcioneri, ali njihovo poštovanje prema ocu Makariju ostalo je, i njihova su mu vrata još za dugo bila otvorena, kad je molio da se kakva nepravda ispravi.
Za vreme rata otac Makarije je prešao za katihetu u Jagodinu. Prota Mladen Vukićević smestio ga je u neku sobicu kod crkve i tu je ponovo sirotovao, radio u školi i vredno pomagao proti Mladenu i ostalim jagodinskim sveštenicima u služenju. A služiti je voleo neizmerno. Ponekada je izgledalo da se za to služenje u crkvi i otimao. Kod naše srpske indolentnosti prema služenju u crkvi, ljubav prema bogosluženju i to otimanje da se služi, velika je vrlina.
Kad je kod nas po gimnazijama ukinuta veronauka, o. Makarije se našao u manastiru Rakovici gde je takođe imao ne malih teškoća.
Kada se blaženopočivši patrijarh Gavrilo vratio iz zarobljeništva i kada je počeo redovan rad u Crkvi, izabrani su – posle toliko godina – i novi episkopi. Pokojni mitropolit Josif nastojao je da među šestoricom izabranih episkopa bude i o. Makarije.
Ali ga je i tu pratila njegova teška sudbina. Izabran je za kraj gde vekovima nije stolovao episkop. Došao je u Bijelo Polje na Limu… Nije imao ni kreveta, ni čestitog krova nad glavom, nego je stanovao iznad jedne štale. U „prizemlju“ je bila stoka, a na „spratu“ – vladika.
Posle je prešao u Prijepolje gde je bio pristojnije smešten i u tom je kraju uspeo obnoviti nekoliko hramova.
A onda je došao za episkopa u Srem. Naišao je na još razrušene fruškogorske manastire i na bezbroj porušenih crkvenih tornjeva, koji su prilikom proteklih borbi služili kao osmatračnice ali, istovremeno, i za redovne mete za topove i minobacače. Zahvaljujući svojim vezama sa funkcionerima, koje je u svoje vreme u sremskomitrovačkoj kaznioni štitio, episkop Makarije uspeo je da dosta sremskih parohijskih hramova ponovo dobije svoje lepe zvonike.
Izuzetno je teško podnosio vožnju, ali je ipak neprekidno putovao po Sremu i – što je izuzetna retkost – u toku svoga episkopovanja služio je u svakoj sremskoj crkvi. Služio je i po onim najmanjim selima u kojima niko živi ne pamti da je tu nekada dolazio kakav vladika. Jednom je u nekom takvom malom i zabačenom selu čak i krstio nekoliko desetina nekrštenih dečaka i devojčica.
Osobito ga je bolela smrt pobijenih i poginulih Srba u Sremu i svake godine držao je opšti parastos nad njihovim humkama, koji se parastos uvek pretvarao u jednu bolnu i veličanstvenu manifestaciju. U tim prilikama propovedao je nekako od srca i nadahnuto, i gorko plakao. Prisutni ožalošćeni narod plakao je zajedno s njim, i te mu pomene dugo neće zaboraviti…
Umeo je da voli, osobito one najmanje i pravo je čudo kako je s njima nalazio zajednički jezik i obasipao ih tepanjem punim milošte i nežnosti.
Davao je utisak slabog čoveka ali je u odsudnim trenucima pokazivao neverovatnu čvrstinu u osnovnim stavovima za dobro Crkve.
Bio je jedan od onih episkopa koji je uporno nastojao da verska štampa što više uđe u narod i u crkvene biblioteke.
Ali je ponekad bio i naivan, lakoverno poverljiv i nepraktičan i upravljanje eparhijom mu je zadavalo mnogo muka. Zapadao je u teške situacije i često dolazio Patrijarhu za savet: kako u kojoj kriznoj situaciji da postupi…
A onda su nastala ona silna napadanja, vređanja i nipodaštavanja, ne samo usmeno nego i preko štampe, što ga je sve do dna srca bolelo…
Posle toga navalile su i bolesti kojima nije bilo kraja. I tako je završio život u bedi kako ga je i započeo.
A sahrana mu je bila svečanija od života. Prisustvovalo je šest episkopa, preko šezdeset sveštenika i bezbroj monahinja. Ogromna karlovačka katedrala bila je puna vernika koji su mu – kraj svih napada i grdnji kojima je iz dana u dan bio obasipan – ostali odani.
Položen je u kriptu manastira Krušedola.
Neka se Bog smiluje njegovoj namučenoj duši!
(1978. god.)

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *