NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
POSMRTNO SLOVO IGUMANIJI JEFIMIJI
 
Prekratile su se muke igumanije majke Jefimije. Pozvao ju je Gospod sebi da njenu namučenu i umornu dušu odmori.
Kad ocenjuje ljude, sveto Jevanđelje daje samo jednu meru: „Po plodovima njihovim – piše – poznaćete ih“.
A igumanija mati Jefimija izlazi pred Gospoda s puno plodova.
Još kao devojka – zvala se tada Boginja Mićić – išla je neumorno od sela do sela i od sabora do sabora i propovedala Jevanđelje Hristovo. Skupljao se oko nje svet, slušao je, kajao se i počinjao da živi po Bogu. Stotine duša je obratila Bogu, utešila, ohrabrila, duševno podigla i na Hristov put uputila.
Otišla je potom u Divljanski manastir i tamo se pod rukovodstvom one čuvene ruske monahinje, isposnice i molitvenice, igumanije majke Diodore, spremala za monaštvo i primila monaški postrig.
Sa onda mladom majkom Jefimijom je u manastir bila pošla i jedna grupa sestara i ona je s njima ubrzo obrazovala novo sestrinstvo, primivši na upravu Temski manastir.
Kada je blaženopočivši episkop bački Irinej hteo da osnuje jedan uzoran ženski manastir, pozvao je majku Jefimiju u manastir Kovilj u Bačkoj i tu je ona razvila sve one svoje bogate organizatorske sposobnosti koje joj je Bog dao. Zatekla je manastir prezadužen. Dugovao je blizu 400. 000 predratnih dinara. I neumorna igumanija Jefimija uspela je da za četiri godine oduži dug, sakupi 40 sestara, podigne dve nove zgrade, kupi četiri zvona za manastir, nabavi neophodni inventar i podigne manastir na visinu na kojoj nikada nije bio. Bio je to zaista uzoran manastir – po redu, čistoći, pojanju, bogosluženju, po životu.
A onda je došla 1941. godina – rat. Došli su Mađari i naredili da sve sestre sa po jednom boščom najnužnijih stvari odmah napuste manastir i Bačku – mađarsku teritoriju.
I onda je nastalo ono teško potucanje, mučenje i gladovanje.
Sestre su se u prvo vreme bile nekako smestile u Feneku u Sremu, ali su ubrzo i odatle proterane.
Prešle su onda u Beograd.
Ja se vrlo dobro sećam tih teških dana. Stanovale su neko vreme kod jednog sveštenika, svoga poznanika, u jednoj jedinoj sobi. Prešle su zatim u deo konaka crkve sv. Lazara i tu su se mučile – i meni je i danas nejasno – kako su uopšte sastavljale kraj s krajem.
Došle su zatim u Svetu Petku. Kada se iz malaričnog Kovilja pređe na čestobrodičku i izvorsku košavu, kada se u manastiru od cele imovine zatekne samo nekoliko desetina kilograma projnog brašna i kada komad proje bude nedeljama i mesecima sav dnevni obrok, onda bolest i smrt dolaze kao neminovnost. U dobru je lako služiti i pevati Bogu. Ali sestrinstvo mati Jefimije je pokazalo da to ume i u ljutoj nevolji. Bolovalo se, mučilo se, umiralo, ali se nije posustalo i razbežalo.
Prešlo se zatim na neko vreme u manastir Rakovicu kod Beograda i najzad u Ravanicu. Otada manastir Ravanica s pravom važi za jedan od najurednijih u Srbiji.
Iako i sama godinama teško bolesna, mati igumanija Jefimija je stigla da bdi nad Ravanicom i Svetom Petkom, nad domom defektne dece – koji smatraju za jedan od najbolje održavanih u državi – i nad dušom svake svoje monahinje, iskušenice, svakog svog radnika, pa i gosta i prolaznika.
Dve stvari su me kod Mati igumanije uvek zbunjivale: kako je uspevala, kraj svih poslova i briga, da toliko pročita i da toliko mnogo drži u pameti i da vam na svako postavljeno pitanje odgovori ili nekim primerom iz Žitija svetih ili nekim citatom iz svetih otaca. I drugo: kako je stizala da o svemu misli; da o tolikim sestrama i poslovima i nevoljama istovremeno vodi brigu, da sve konce drži u svojim rukama, da ne uzdahne i ne poklekne sve dok je teška bolest nije oborila.
Drvo se po rodu poznaje, piše u svetom Jevanđelju. Majka Jefimija se poznaje po onome što je uradila u Čukojevcu i okolini, u Temskoj, Kovilju, Rakovici, Svetoj Petki i Ravanici. Poznaje se po svojim sestrama koje ovako blede i tihe, posluju kao pčele oko Ravanice i Svete Petke i nečujno obavljaju svoj teški posao: održavanje dvaju manastira i negovanje one nesrećne dece. Mislim da nema poštenog čoveka koji, kad ih sretne, ne oseća u duši da im se mora skinuti kapa i odati svaka čast zbog njihovog požrtvovanja, vrednoće i istrajnosti. Te sestre nisu same od sebe takve postale. Njih je neko morao godinama upućivati i vaspitavati da takve budu. Taj neko – ova pokojnica koja leži pred nama bila je, mora se priznati, veliki i Bogom dani vaspitač.
Neka joj je zato slava među ljudima i večni pokoj u Bogu, Kome je tako predano celog svog veka služila – Amin.

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *