NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
NEODRŽANO POSMRTNO SLOVO PROTI STEVI DIMITRIJEVIĆU
 
Danas će sedi prota Steva Dimitrijević poslednji put proći svojim rodnim gradom da u miru otpočine pod svodovima svoje zadužbine kraj svoje voljene rano preminule kćeri i ostale rodbine.
Neka ga na tom putu prate naše molitve i naša duboka ljubav i poštovanje.
Jer, bio je to jedan izuzetan čovek, kakav se retko rađa i retko sreće u životu.
Poslednjih dana imao sam prilike da slušam i čitam više nego obično šta je sve taj vredni starac u svome životu uradio.
Kao vrlo mladom čoveku bila mu je poverena dužnost rektora bogoslovsko – učiteljske škole u Prizrenu. Raspolažući izvanrednom energijom i organizatorskim darom, on je u toj školi uveo jedan nov nastavni plan i program, doveo nove i spremne nastavnike, snabdeo biblioteku sa nekih 20. 000 svezaka knjiga i časopisa, preuredio zgrade, našao i doveo vodu, podigao vinograd, voćnjak i ekonomiju.
Pri bogosloviji je osnovao i nedeljnu trgovačko-zanatlijsku školu koju je posećivalo oko 270 mladih Srba iz Prizrena.
Dao je ideju da se osnuje jedan novčani zavod čiji je kapital stavljen na raspoloženje Srbima iz Prizrena i okoline da bi se razvilo zanatstvo i trgovina i podigao privredni život našeg življa u tom kraju.
Osnivao je osnovne škole i zemljoradničke zadruge.
Vodio je brigu o manastiru Dečanima i Pećkoj Patrijaršiji, mirio manastirske uprave s Arbanasima i priticao u pomoć kad god je trebalo.
Videći njegovu aktivnost Prizrenci su u njemu gledali ne samo svešteno lice, nego su ga smatrali za svoga zaštitnika i nezvaničnog srpskog konzula.
Posle petogodišnjeg rada u Prizrenu poverena mu je dužnost direktora gimnazije i učiteljske škole u Skoplju i nešto kasnije i dužnost referenta za hilandarske poslove pri našem Generalnom konzulatu u Solunu.
Govoreći o našim ljudima i ustanovama na jugu iz toga vremena, književnik Petar Kočić je 1905. godine napisao: „Stevo Dimitrijević je… svojim patriotskim radom s onu stranu Kačanika toliko učinio da je u očima tamošnjeg našeg naroda postao kao neki svetac, kao neka zagonetna, mitska ličnost“.
Pošto je za naš goloruki narod u Turskoj svakim danom rasla opasnost od obesti i zuluma pojedinaca i mnoge naše kuće bile skoro istrebljene, Srbija je preko prote Dimitrijevića vršila naoružanje naših ljudi na Jugu slanjem pušaka i drugog oružja.
1910. godine je prota Dimitrijević ponovo došao na položaj rektora bogoslovsko-učiteljske škole u Prizrenu i tu 1912. godine dočekao oslobođenje tih naših krajeva od Turaka i ulazak srpske vojske u Prizren.
Radost zbog oslobođenja južnih krajeva i kasnije radost zbog pobede na Ceru i Kolubari pomućena je 1915. godine padom Srbije.
Te godine su Bugari internirali protu Dimitrijevića u mesto Karlovo u Bugarskoj, ali je on i tamo svojim autoritetom i vezama uspevao da olakša život naših interniraca.
Po oslobođenju, došao je 1919. godine po treći put za rektora Prizrenske bogoslovije. Školska arhiva, nameštaj i učila bili su upropašćeni, zgrade teško oštećene i upropašćene, biblioteka delom spaljena, a delom odneta. Usiljenim radom uspeo je da ponovo organizuje školu, dovede u red zgrade, nabavi nameštaj, osigura neophodne namirnice za internat i vrati iz Bugarske nekoliko hiljada odnetih knjiga.
Kad je Prizrensku bogosloviju ponovo postavio na noge i osposobio je za normalan rad, povereno mu je osnivanje Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. On je napisao prvu fakultetsku uredbu, bio prvi dekan, odabrao nastavnički kadar, vodio taj fakultet u doba kada je trebalo sve podizati iz temelja i bio zatim sedam godina dekan i isto toliko prodekan.
Kraj tolikog rada na fakultetu, prota Steva Dimitrijević je uspevao da istovremeno bude urednik „Vesnika Srpske Crkve“, da za njega napiše oko stotinu dužih i kraćih članaka, da objavi knjigu o Sv. Savi, knjigu o Mitropolitu Stratimiroviću, knjigu o Mitropolitu Mihailu, knjigu o Pećkoj Patrijaršiji, da objavi dokumenta Hilandarske arhive, građu za srpsku istoriju iz ruskih arhiva i biblioteka; da učestvuje u radu crvenog krsta, da kao njegov izaslanik odnese pomoć gladnima u Rusiju 1923. godine i da otud donese na desetine hiljada bogoslovskih knjiga za biblioteku Bogoslovskog fakulteta; da učestvuje u radu Zadužbine Sime Igumanova i da podigne onu divnu palatu te zadužbine na Terazijama; da učestvuje u radu Patrijaršijskog saveta, da vodi grupe poklonika u Jerusalim i Sv. Goru, da se brine za obnovu podmlatka manastira Hilandara, da trči i da se neumorno zauzima za svaku dobru i korisnu i pravednu stvar.
1936. godine proglašen je za počasnog doktora Beogradskog univerziteta. Kada je rektor univerziteta tom prilikom uznosio njegov naučni, istoriografski i organizatorski rad, prota Dimitrijević je skromno odgovorio: „U celini uzet, moj rad nije nikakva naročita zasluga, nego samo deo izvršene dužnosti prema uzvišenom forumu nauke i naše opšte kulture, u podnožju koga smo dužni da… požrtvovano prinesemo svu snagu i svu volju našu“.
Kad je taj čovek toliko u životu uradio i s toliko skromnosti govorio o sebi, onda nije čudo što su ga na Jutu smatrali za neku vrstu svetog čoveka i što su ga pretprošle godine kada je bio u Prizrenu izaslanik na maturskim ispitima Prizrenci molili da im uđe u kuću i unese u nju blagoslov i sreću.
Tome izvanredno vrednom, čestitom i velikom sinu srpskog naroda, toj svetoj i poštenoj duši neka je među ljudima večan pomen i večna slava!
(Novembar 1953)

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *