NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
UMESTO PREDGOVORA
15. JUNI 1947. GODINE[1]

 
Sa izvesnim strahom u duši uzimam arhijerejski žezal. Od jednog episkopa se mnogo traži i mnogo očekuje i ja se bojim da neću moći opravdati ta očekivanja, jer ni izdaleka ne raspolažem onim što je za taj čin neophodno. Zato sam i bio pokušao da izbegnem ovo služenje i da ostanem na nekom nižem položaju koji bi mi više odgovarao. Vaša Svetost i Sveti arhijerejski sabor sudili su drukčije i ja ne mogu da ne budem blagodaran na tome nezaslužnom i neopravdanom poverenju. Neka bi dao Bog da ste bili u pravu vi, a ne ja, i neka bi Gospod delao na dobro u Crkvi svojoj i kroz mene nedostojnog. Naš Spasitelj, koji je obećao svojim učenicima da ih neće ostaviti sirote, neka ne ostavi ni mene i neka nam svima bude na pomoći da očuvamo njegovu Crkvu i duše koje nam je poverio.
Običaj je da novoposvećeni episkop u svojoj prvoj reči iznese program svoga budućeg služenja. Ja ne raspolažem nekim svojim ličnim programom, niti novim programom. Tu, u levom uglu Saborne crkve, iznad ikone svetog Save, isklesane su u mermeru reči: Ljubite pravoslavlje; ljubite srpstvo.
To je ono što bih i ja hteo da kažem kao svoju prvu reč i što bih hteo da propovedam celog svog života.
Da ljubimo Hrista Gospoda i njegovo večno mlado i aktuelno Jevanđelje ljubavi i pravde.
Da volimo njegovu zelenu Galileju i jezero kraj kojeg je propovedao i gore na kojima se molio.
Da volimo njegovu božansku blagost i čistotu, i ono požrtvovanje i ljubav koje je prenosio na sve koji su ga slušali i kao opijeni za njim išli. Jer Spasitelj je pozivao ljude na visinu i budio u njima interes za ono što je najplemenitije, najbolje i božansko u njima. A kada je to pokrenuo u dušama, onda su ljudi i narodi pošli za njim kao očarani.
Kada su ga pozdravili istočni narodi, oni su mu doneli na dar smirnu, livan i zlato.
Kad su ga primili Jelini, doneli su mu svoju filosofiju.
Kad su ga primili Romani, doneli su mu svoj smisao za poredak i organizaciju.
A kad ga je primio naš mali seljački narod, on mu je doneo đurđevdanske i ivanjdanske vence od cveća, božićnu slamu, pšenični slavski kolač i plaho, ali toplo i za velike stvari sposobno srce.
Mi smo Srbi svome hrišćanstvu dali jedno, možda, primitivno obeležje, ali smo u odsudnim trenucima umeli da pokažemo da smo shvatili i usvojili i njegovu suštinu.
I mi smo umeli da budemo duboko čovečni, da se žrtvujemo, da budemo hrabri i da, kao Spasitelj, teško stradamo za pravdu.
I mi smo umeli da ustanemo protiv silnika ovoga sveta i da im bacimo istinu u lice kao On Irodu i farisejima. Ceo je jedan narod stajao na ulicama 1914. godine i diktirao odgovor na ultimatum. I ceo je jedan narod 1941. godine rekao: „Nas je stid da se udružujemo s dojučerašnjim neprijateljima protiv do jučerašnjih prijatelja. Neka svi naši susedi to učine, mi ne možemo, makar nas to stajalo i života“.
I naši su ljudi umeli, kao Spasitelj u getsimanskoj noći, da ostanu uzdignute glave pred strahom koja im se sprema. Nije tako davno bilo kad je onaj direktor gimnazije u Kragujevcu sam tražio da streljaju i njega kad već streljaju njegove učenike.
Neka nam i dalje bude blizak i svet taj duh.
Da se i mi odlučujemo za ono što je uzvišeno, plemenito i pravedno.
Da i mi poštujemo čoveka kao i naši stari koji su i prosjaka stavljali za svoju slavsku sofru i dvorili ga kao kneza.
Da volimo onu skoro svetiteljsku pitomu duševnost koja se i danas može sresti kod našeg sveta i onu stidljivu dobrotu i gotovost da se i život da za onoga ko se voli.
Da nam bude sveto i blisko sve ono što predstavlja spoljašnje obeležje srpstva i pravoslavlja:
Da volimo te naše skromne crkvice u čije su zidanje naši očevi uneli toliko duše.
Da volimo naša bogosluženja i zvuke naših zvona; naše Bogojavljenje, našu Vrbicu, naš Uskrs i litije.
Da volimo naše Badnje večeri, slamu rasutu po podu i badnjake ukrštene na vatri.
Da volimo svoju Krsnu slavu i ikonu, i pretpraznično treperenje kandila pred njom.
Da volimo sve što je lepo, i dobro, i sveto kod nas; da volimo srpstvo, da volimo pravoslavlje.
A Gospodar njegov reče mu: Dobro, slugo dobri i vjerni, u malom bio si mi vjeran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost Gospodara svojega!
(Mat. 25, 23).
 


 
NAPOMENE:

  1. Prva arhipastirska beseda održana posle hirotonije u Sabornoj crkvi u Beogradu.

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *