NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
NA DOČEKU SRPSKOG PATRIJARHA U RAVANICI
 
Svetosti,
Od sveg srca pozdravljamo Vaš prvi svečani dolazak u ovu drevnu zadužbinu Čestitoga Kneza.
Dozvolite da svi danas ovde sakupljeni zajedno sa Vama, našim duhovnim Poglavarem, ukratko prelistamo ravaničku ličnu kartu i podsetimo se: da je ovaj manastir ravno pre šest vekova podigao sveti srpski Knez Lazar; da je sveti Knez s Kneginjom Milicom i svojom decom lično ovuda hodio i radove oko zidanja i ukrašavanja crkve nadgledao; da je u ovom manastiru još u doba živopisanja crkve izrađen Knežev originalni portret na ktitorskoj ikoni, kao i portreti njegove supruge i njihovih sinova – tada još dečaka – Stefana i Vuka; da su godinu dana posle Kosovske bitke prenete Kneževe svete mošti s Kosova, iz prištinske crkve svetog Vaznesenja, ovamo u Ravanicu i da su ovde počivale ravno 300 godina…
Da se još podsetimo da je Ravanica posle Kosovske tragedije bila kao neki „nadgrobni spomenik srpske slave i veličine“; da su Turci bezbroj puta napadali, pustošili i rušili grad oko Ravanice, tako da i danas – kad ovamo naiđemo – prvo što vidimo, to su kamene ruševine od kojih se čoveku srce stegne. Ovde se, kraj tih ruševina, naš narod godinama okupljao, molio, borio i nadao, očekujući bolje dane …
Za vreme naše Seobe pod patrijarhom Arsenijem III Kneževe su mošti morale biti odnete odavde iz Ravanice čak u Sent-Andreju iznad Budima, a odatle – nekoliko godina kasnije – u Srem, u manastir Vrdnik – „Novu Ravanicu“, gde su ostale čitavih 250 godina i gde su vidovdanske crkvene svečanosti bile najveće srpske nacionalne manifestacije za celu Vojvodinu…
Da se još podsetimo kako je i za vreme poslednja dva svetska rata Ravanica takođe pustošena i da su za vreme II svetskog rata Kneževe mošti morale biti prenete iz Srema u beogradsku sabornu crkvu, gde i danas počivaju…
Od 1946. godine Ravanica je prvi put u istoriji postala ženski manastir. Trenutno ona ima šezdesetak monahinja i šest duhovnika. Ovo je valjda jedini naš ženski manastir koji – pored bogoslužbene – vrši i karitativnu delatnost; neguje devedesetoro ženske defektne dece.
Ali i pre dolaska sestara i bolesne dece, Ravanica je vršila dobrotvornu misiju. Ja se lično mogu pohvaliti da me je Ravanica prihvatila kao svršenog bogoslova i iškolovala za vreme studiranja na Bogoslovskom fakultetu. Još se mogu pohvaliti da sam jednog Velikog četvrtka u ovom manastiru iz ruku oca Justina primio monaški čin. Prvo mi je službeničko mesto u životu bilo: paroh na ovdašnjoj manastirskoj senjskorudničkoj parohiji.
Zahvaljujem Bogu što sam s braćom episkopima, majkom igumanijom, ravaničkim duhovnicima i sestrama, našim sveštenstvom, monaštvom i narodom dočekao da nam danas, povodom proslave šestogodišnjice Ravanice, lično služi srpski Patrijarh.
Hvala Vam, Vaša Svetosti, što ste prevalili toliki put i došli i ovamo među nas i među ove naše ruševine, sa željom i molitvom Hristu Gospodu:
„Da se digne što je bilo palo,
Da propeva što je proplakalo,
Da se spoji što je rastavljeno,
Da zablista što je potamnelo,
Da se združi što se otuđilo,
Da se zbrati što se odrodilo.
Amin, Bože, amin rodu mome!“
Živeo naš Patrijarh!
Živeo naš Narod!
(Juli 1981. god.)

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *