NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
DUHA NE GASITE
 
Za vreme poslednjeg zasedanja Svetog arhijerejskog sabora davao se u Patrijaršiji film o našim manastirima, koji su snimili neki Nemci u Žiči i Studenici. Lepo se vide žičke monahinje kako oru, kako kopaju, kako denu seno, kako podižu na kola neku tešku burad i, uopšte, kako rade najteže muške poslove.
Gledajući njih, sećao sam se vas…
Mi ovamo dođemo obično praznikom i vidimo vas samo u crkvi i na lakšim poslovima. A i vi se, kao i žičke monahinje, svakako mučite radeći teške muške poslove i uveče, užasno premorene, ležete na svoje tvrde i neudobne monaške postelje. Neka bi dao Bog da vam taj ogromni trud bude na duševno spasenje a ne uzalud!
Jednog dana vam se u mladosti uvukla u dušu želja da odete u manastir i provodite život u devstvenosti, u molitvi, u podvizima i svesrdnom služenju Gospodu.
Ta želja, koju ste prvo tajno nosile u dubini srca, vremenom je postala javna. Prvo se o njoj nekako saznalo u kući. Roditeljima, ma koliko bili pobožni, to saznanje obično padne teško. Zaboli ih baš to što će se njihovo dete toliko namučiti.
Vest da ćete ići u manastir procuri nekako i u selo. Neki vas sažaljevaju, neki ismevaju, neki osuđuju, a skoro svi odvraćaju.
Ali vi se slabo obazirete na sve to i jednog dana skupite ono malo svojih stvarčica i dođete ovamo.
U duši vam se smenjuje čas radost, čas gorčina. Gorčina od nekog straha, od neizvesnosti, od novine, od usamljenosti u tom velikom nepoznatom jatu. S druge pak strane, tu je radost i zanos što je, eto, velika želja, najzad, ispunjena, što prisustvujete tim divnim bogosluženjima i slušate to pevanje koje daleko prevazilazi sve ono što ste u svojim seoskim crkvama mogle čuti, i što imate prilike da u trpezariji slušate pouke koje su pisali najduhovniji ljudi koji su na zemlji živeli.
I tako stupate na taj trnoviti gorko-slatki put iskušeništva i monaštva.
Prvih meseci, pa i prvih godina, ono radosno i lepo obično preovlađuje.
Ali, vremenom, naiđe kod poneke sestre izvesna vrsta zasićenosti i razočaranja. Otkriju se u manastiru poneke slabosti, jer nigde – pa ni u manastiru – nije sve savršeno. I ta sestra počinje misliti kako je ona i manastir i monaštvo nekako drukčije zamišljala.
Onda se ponekoj dogodi da je nekako zaobiđu i preskoče. Neka sestra koja je došla posle nje zamonaši se pre nje ili, uopšte, isprednjači ispred nje. U srcu se prvo rodi samožaljenje, a onda revolt i zavist.
Ponekoj se, opet, učini da se prema njoj uopšte nepravedno postupa, da je previše opominju, da dobija najgore poslove, da mora najviše i najteže da radi. Kad ponekad ostane sama, zaplače nad sobom i pojavi joj se u srcu kajanje što je uopšte ovamo dolazila. U kritičnim momentima joj prekipi, pa joj dođe i misao da sve napusti i da ode…
Onda, kod mnogih dođe i bolest…
Pa se još razboli neko u manastiru i teško, mesecima umire, ponekad daleko teže nego li u svetu…
Misao počne da muči, sumnja nagriza i na duši bude teško.
Sveti apostol Pavle je savetovao Solunjanima: „Duha ne gasite“ (I Sol. 5, 19).
Neka i sestre koje klonu duhom poslušaju svetog apostola: Duha ne gasite!
Šta to znači?
U Otkrovenju svetog Jovana Bogoslova govori Gospod: „I anđelu efeske crkve napiši: Tako govori Onaj što drži sedam zvijezda u desnici svojoj… Znam tvoja djela i trud tvoj i trpljenje tvoje. Ali imam na tebe što si ljubav svoju prvu ostavio. Opomeni se, dakle, otkuda si spao, i pokaj se, i prva djela čini. Ako li ne, doći ću ti skoro, i dignuću svijetnjak tvoj s mjesta njegova“ (II, 1-5).
Opomeni se i Ti, zbunjena sestro, otkuda si spala! Što si ljubav svoju prvu ostavila? „Prva djela čini“! Nekadašnja dela čini! Nekada si s poverenjem stavljala svoju ruku u ruku Božju i On ti je grejao dušu. Vrati mu svoju ruku i svoju dušu, i opet će ti biti lako kao nekada.
Gospod nas je učio da budemo poslednji na ovome svetu. Poslušaj ga iz ljubavi i raduj se, ako se i zbilja nađeš među zalostavljenima i među poslednjima, jer On drugo od nas i ne traži.
Svakoj onoj koja je klonula, neka Bog pomogne da ponovo „prva djela čini“.
Neka Bog i sveta Bogorodica pomognu i sestrama koje su se sinoć i danas zamonašile da se održe na putu kojim su pošle i da ne podlegnu iskušenjima.
A svima vama, mučenicama i trudbenicama, neka Bog dade da vaše muke, trud i napori ne budu uzalud, nego da ih s ljubavlju polažete na nebeski žrtvenik kao mirisnu žrtvu Onome koji se i Sam iz ljubavi žrtvovao i svoju krv prolio za nas nedostojne i grešne.
Njemu neka je slava sa Ocem i Duhom Svetim, sada i u sve vekove – Amin.
(1966. god.)

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *