NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
U GORNJAKU
 
Za ovo godinu dana koliko sam episkop u ovome kraju retko me je šta tako prijatno dirnulo kao slučaj sa manastirom Gornjakom.
Zbog ratnih prilika manastir nije služio desetak godina. Došli su ljudi iz okoline i odneli iz njega sve što se moglo odneti. Ne da su poskidali samo vrata i prozore i ragastove, nego su porušili i odneli svojim kućama i čitave zgrade. Kada sam to čuo i kada sam još čuo da svet u Homolju nerado krštava decu, da se još slabije venčava i da pri sahranama veću važnost pridaje svojim običajima nego crkvenom obredu, pomišljao sam sa žalošću da je ovaj kraj za veru i Crkvu sasvim izgubljen.
I onda je došao ovaj slučaj sa manastirom Gornjakom.
U rano proleće ove godine manastir je ponovo predat Crkvi i odobreno je da se u njemu služi. I odjednom su iz ovog kraja počeli da stižu sasvim drukčiji glasovi.
Kada su posle deset godina prvi put zazvonila Gornjačka zvona, svet je od radosti plakao.
Svake nedelje bila je ova crkva puna sveta i skoro niko nije dolazio praznih ruhu. Ljudi su prema ovoj svetinji pokazivali toliku ljubav da je to diralo do suza. Ne da su ljubili samo ikone, ne da su ljubili zidove crkve, nego su žene, dolazeći ovamo, klečale i ljubile nagorele grede mosta koji preko Mlave vodi u manastir. Divili su se toj ljubavi vojnici koji su opravljali most, divili su se kaluđeri koji su ovamo došli i divili smo se svi koji smo o tome slušali.
Nije se, dakle, ugasila vera u srcu ovoga naroda, nego je još živa, i zadivljujuća, i lepa.
Kod nas u Srbiji domaćice uveče zatrpaju vatru na ognjištu. Neupućeni izjutra vidi na ognjištu samo gomilu pepela, ali kada se taj pepeo razgrne, naiđe se na rumeni i vreli žar i dovoljno je staviti samo nekoliko grančica pa da vatra ponovo zaplamsa.
Čini mi se da tako stoji stvar i sa verom u duši našeg naroda. Kada pogledaš spolja vidiš samo jedno mrtvilo, neinteresovanje za crkvu – pepeo i ništa više. Ali dođe Teodorova subota, dođe Preobraženje, dođe Velika Gospojina i ti vidiš da si se grdno prevario. Vrvi narod crkvi sa svih strana i ništa tu bujicu sveta ne može da zaustavi.
Neka mi braća sveštenici oproste što ću reći jednu bolnu istinu: rđavi sveštenici i kaluđeri su sve činili da ubiju veru u narodu i – nisu uspeli. Pilo se, lumpovalo, prekomerno naplaćivalo, činilo se bezakonje, javne sablazni…
Ko je onda čuvao veru?
Čuvale su je baš ove svetinje i ljubav i poštovanje narodno prema njima: prema Gornjaku, Vitovnici, Trškoj crkvi, crkvi Milje Vezilje, Zaovi, Sestroljinu, Rukumiji… Vekovima se tu dolazilo i nalazilo radosti i utehe. I sav greh i bezakonje sveštenika i kaluđera nisu uspeli da umanje vrednost tih svetinja.
Čuvao je veru u ovome kraju i ovaj svetitelj čije smo svete mošti danas doneli iz Požarevca i za koga se narod od prvog dana otvaranja manastira raspitivao kada će biti ponovo prenet u svoj lepi Gornjak, koga je knez Lazar za njega i za svoju dušu sazidao.
Prošli smo danas putem pored Mlave kojim je knez Lazar prolazio, prošli smo putem kojim je prepodobni Grigorije sa Sinaja preko Svete Gore došao ovamo u Gornjačke planine da se podvizava i da se moli i da svetošću svoga života evo već i stotinama godina posle smrti, privlači srce narodno Bogu, svetinji i lepoti. Sveta je ovo zemlja na kojoj stojimo, jer su sveti i veliki ljudi ovuda hodili i otisci njihovih stopa i njihovog duha još uvek traju.
Nismo došli ovamo da vas učimo i poučavamo. Došli smo da okrilimo svoju veru boravkom na ovom svetom mestu i da ogrejemo dušu na ljubavi koju ste prema ovoj svetinji pokazali.
Neka je hvala crkvenim opštinama eparhije braničevske koje su se našem pozivu za pomoć Gornjaku preko očekivanja i bogato odazvale.
Neka je hvala i svima vama priložnicima, darodavcima i prijateljima koji pomogoste da ovaj manastir postoji.
Neka je hvala proti Slavoljubu i ocu Vasiliju koji su se oko obnove ove svetinje toliko potrudili.
Neka je hvala braći i sestrama iz Bačke koji su u ovo uložili mnogo materijalnih žrtava.
Sveti Lazar i sveti Grigorije bili vam vazda na pomoći. Kud god stupali, daj Bože, na sreću nastupali, kud god hodili – hodili putem pravim i s obrazom svetlim. Bog vas sve spomenuo, Bog vam pomogao i niko vam nauditi ne mogao – Amin.
(1953. god.)

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *