NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
GOSPODE, SPASI NAS OD NAS SAMIH!
 
Pre četrdeset i pet godina govorio je sa ovoga mesta naš veliki bogoslov – vladika Nikolaj. Pored mnogih knjiga koje je napisao, vladika Nikolaj je uoči drugog svetskog rata sastavio i jednu molitvu u kojoj su bile i reči:
„Gospode, spasi nas od nas samih!“
Te mi njegove reči često padaju na pamet.
Te su mi reči pale na pamet kad sam tu skoro pročitao statistiku o rađanju i umiranju u našem kraju. Na ovoj teritoriji od Smedereva pa dole do Paraćina i od Paraćina gore do Golupca i od Golupca Dunavom do Smedereva jedva da ima nekoliko sela u kojima je godišnje više rođenih nego umrlih. Naša i timočka eparhija u tom pogledu stoje najgore od svih ostalih. Dok se svet u južnoj Srbiji, na Kosovu i Metohiji množi i polako doseljava u naše krajeve, mi starosedeoci postepeno izumiremo.
Ta je „bela kuga“ prvo bila počela kod nas tamo negde u Peku, prešla potom u Stig i Mlavu, a vidim da je stigla i ovamo u Pomoravlje. I u ovome je selu prošle godine prvi put više umrlo nego što se rodilo. U Peku gde je to, velim, kod nas prvo otpočelo već ima sela gde je za godinu dana dvaput i, čak, triput više umrlo nego što se rodilo.
Kad sam nedavno bio u Peku, rekao sam im:
Hajde onda da izumiremo, braćo Srbi i sestre Srpkinje, pa neka ove vaše krajeve nasele Šiptari i ovi ljudi iz jugoistočne Srbije i sa bugarske granice čije žene ne ubijaju toliko plod svoje utrobe kao što to čine naše.
Ne mori nas ni kuga ni kolera, nego mi morimo sami sebe.
Tu su sasvim na mestu one Nikolajeve reči: „Gospode, spasi nas od nas samih!“
Te mi njegove reči padaju na um i kad vidim kako vaspitavamo svoju decu. Svakog leta se kod nas održavaju prijemni ispiti za bogoslovije. Tim ispitima obično prisustvujem i ja i tada mi tek pukne pred očima kako naši mlađi baš ništa o veri ne znaju. Dođe dete da se upiše u bogosloviju i – ako ga sveštenik ne stigne da spremi, nego dođe onako pravo od kuće – dogodi se da ne ume čestito ni da se prekrsti, ne zna ni Oče naš, ne zna zašto se praznuje Uskrs ni drugi praznici. Ne zna kako se pozdravljamo na Uskrs i na Božić, ne zna ništa, kao da nije iz srpske kuće nego kao da je došlo iz Afrike. U životu nije pročitalo nijednu versku knjigu ni list, jedva da se koji put ili nijedanput pričestilo, i bilo u crkvi, i čulo reč o Bogu, o moralu, o poštenju…
I katolici, i protestanti, i novoverci i muslimani, pa i naši Vojvođani, više polažu na svoju veru nego mi u Srbiji. Pitajte one koji su imali prilike da budu u Dalmaciji, Sloveniji, Hrvatskoj ili Vojvodini i nađu se nedeljom pred katoličkom crkvom ili u Bosni petkom pred džamijom – kakva je to druga slika nego kod nas! A i ti ljudi žive u istoj državi u kojoj i mi i pod istim uslovima kao i mi.
Stavite ruku na srce pa recite: ima li kraja u kome se toliko psuje Bog i Mati Božja, kao što je to slučaj kod nas?
Ali zato smo mi prvaci i rekorderi i u drugim stvarima. Nedavno su novine objavile da smo i mi u nečemu prvi. Jedan je naš maloletni Požarevljanin izvršio rekordni broj krađa od Ohrida pa sve do Zagreba – preko 50 krađa.
Pa smo rekorderi po broju parnica. U svakom našem sudu bude i po nekoliko hiljada parnica godišnje, a u jednom ih je prošle godine bilo preko deset hiljada.
Naš je srez prvi u Jugoslaviji još po nečem – po broju izvršenih ubistava u toku poslednjih nekoliko godina. I u drugim srezovima događa se da neko nekoga ubije, ali u našem srezu bude prosečno po 45 ubistava godišnje, što znači skoro po jedno svake nedelje.
Ubijaju se tuđini, ali se češće ubijaju svoji. U Homolju se doteralo dotle da deca ubijaju roditelje, a ovde u Kusatku je majka ubila svoju devojčicu i čovek svoga sinčića i bacili ih: devojčicu u baru i dečaka u bunar, a sve za to da bi lakše provodili svoj grešni život. Nije im decu pomorila ni difterija, ni šarlah ni tuberkuloza, nego su ih sami usmrtili – da pastorak ne smeta maćehi i pastorka očuhu. Zaista, daleko smo doterali!
I tu su sasvim na svom mestu one Nikolajeve reči: „Gospode, spasi nas od nas samih!“
Draga braćo i sestre,
Možda će mi neko zameriti što sve ovo govorim baš ovde u Krnjevu, u selu gde ima dosta bogomoljaca, u selu koje je dalo prilično sveštenika i monahinja, gde svake nedelje i praznika ima sveta u crkvi i gde se krađe i tužakanja dešavaju ređe a ubistva skoro nikako.
Evo zašto o svemu tome govorim ovde.
Kad sam jednom dovodio u Požarevac Vladiku gornjokarlovačkog, pročitao je na ulazu u jedno selo: Osipaonica. Onda je rekao: „Ovo je ime simvolično. Sve se kod nas Srba počelo da osipa i nijedno nam ime tako ne priliči kao: velika Osipaonica“.
Mislim da je taj moj kolega imao pravo: stvarno, mnogo se šta kod nas Srba počelo da osipa…
Braćo i sestre, vi koji ste još ostali verni svojoj veri, svojim srpskim tradicijama i običajima i hrišćanskom porodičnom i ličnom životu, ne dajte da se to osipanje nastavi.
Neka ono dođe i do vašeg praga, ali mu ne dajte da vam ospe kuću, ne dajte mu da ospe i vašu familiju.
Preklinjem vas i zaklinjem vas za to pred ovom starom crkvom i pred ovom našom najstarijom školom i molim se Bogu da vam u tome zaustavljanju zla koje nadire i nadolazi bude u pomoći kroz sve dane života vašega – Amin.
(Krnjevo, 1965)

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *