NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
BOŽJA BLIZINA
 
Otišao je tu skoro jedan naš novinar u selo Dubravicu i pitao seljake kako je ponela letina. Jedan mu je čovek odgovorio: „Pa, hvala Bogu, ove godine smo imali blagovremene i obilne kiše i sve je odlično ponelo“. I onda je duhovito dodao: „Inače, spusti u zemlju celu agrotehniku, metni u nju unutra i samog predsednika zadruge, ako nema kiše, malo šta pomaže“.
I, imao je taj duhoviti seljak pravo. Ma koliko se mi trudili, ma kakve mere preduzimali, ako nam i nebo ne bude naklonjeno, kao što se ranijih godina događalo, malo koristi.
Ipak, čini mi se da mi za Boga sve nekako nemamo dovoljno vremena. Malo poslovi, malo razgovori, malo radio, malo televizija, a za misao na Boga i molitvu Bogu jedva da u danu ostane koji trenutak.
Možda u svetu ima onih koji to sebi mogu dozvoliti. Mi, seljački narod, koji smo upućeni da gledamo u nebo ne možemo, i ne bi trebalo.
U Otkrovenju svetog Jovana Bogoslova zapisane su one Gospodnje reči: „Evo stojim na vratima i kucam, ako ko čuje i otvori, ući ću k’ njemu“.
Na vratima svačijeg srca i svačijeg doma stoji Gospod. Nije pametno da ga ostavljamo napolju. Jer, u životu uvek treba razlikovati glavno od sporednog.
Bog – Gospodar i Domaćin sveta, i život u njemu su glavno, a sve ostalo – kako piše u Matejevom jevanđelju – „dodaće nam se“.
Ne u tuđem, nego u našem sopstvenom interesu je da pustimo Boga u svoju kuću i u svoju dušu da nam On donese ono što je doneo svetom apostolu Pavlu i svima koji su Ga svesrdno primili: pravdu, mir i radost u Duhu Svetome.
Jer, to je jedino važno i potrebno, a sve je ostalo – kako piše onaj starozavetni Propovednik – na kraju krajeva, samo „taština i muka duhu“.
Nijedan vek nije imao toliko aparata da čoveku olakšava život i da ga zabavi. Pozaduživasmo se i dadosmo sve što imamo da ih nabavimo i ispropadasmo slušajući muziku i gledajući filmove i televiziju. I kad uveče ugasimo aparat, ipak nam se tako često, vrlo često dogodi da nam od svega toga u duši ostane samo neka slama i praznina.
Duša je čovekova, braćo i sestre, ipak stvorena za nešto dublje i punije od svega toga.
Stajao sam jedne večeri na terasi Patrijaršije. Dole, u Karađorđevoj ulici, ispod sijalice, stajala je na tramvajskoj stanici samo jedna majka sa svojom sasvim malom devojčicom. Iako nisu prolazila vozila, iako nije prolazio svet, iako se ni one nisu kretale nego su samo stajale i čekale, mala se sve vreme čvrsto držala za majčinu ruku. Premda nije bilo nikakve opasnosti, osećala se tako sigurnijom i bilo joj je prijatno da se čvrsto drži one koju voli i koja je voli.
Prolazeći jednog jutra kroz naš grad, video sam sličnu scenu. Majka je išla s korpom na pijacu, a za ruku joj se uhvatila njena mala kćerčica i nosila i ona svoju kotarčicu. Bilo je dosta rano, mala je slobodno mogla ostati kod kuće da spava, ili da se igra sa svojom lutkom i svojim igračkama. Ne, ona je više volela da se ne odvaja od mame i da stalno bude s njom.
I mi, braćo i sestre, poput ove dece, ne bi trebalo da se odvajamo od Boga.
I mi bi trebalo da se molitvenom mišlju čvrsto držimo Božje ruke. Obilna struja života, stvaralačke snage i ljubavi prelivala bi se iz Njegovog u naše biće i davala nam sigurnost, snagu i punoću života.
Onaj je nadahnuti car David to duboko doživljavao kad je pisao:
Stalno osećam kraj sebe Gospoda. On mi je s desne strane da ne posrnem.
Kad hodim i kad se odmaram On je oko mene i sve puteve moje vidi.
Sa svih strana me je zaklonio i stavio na mene ruku svoju.
Da se dignem na krilima zore i preselim na kraj mora, i onde će me ruka Božja voditi i držati me desnica Njegova.
I onda dodaje sveta car:
Kako su mili stanovi tvoji, Gospode!
Gine duša moja, želeći u dvorove Gospodnje.
Srce moje i telo moje otima se Bogu živome.
Jer je bolje jedan dan u dvorima Tvojim od hiljade.
Jer je Gospod Bog sunce i štit, Gospod daje blagodat i slavu.
Onima koji hode u bezazlenosti ne uskraćuje nijednog dobra.
Gospode nad silama, blago čoveku koji se drži Tebe.
Neka bi, braćo i sestre, današnji sveti arhanđeo Gavrilo bio i nama svojim molitvama na pomoći:
da se i mi, kao car David, držimo Boga i da ga stalno osećamo kraj sebe,
da se molitvenom mišlju kao ona deca držimo za Njegovu ruku, te da nas prožima sigurnost i Njegova stvaralačka snaga, mir, ljubav i radost, i da neprekidno slavimo sveto ime Njegovo – Oca i Sina i Svetoga Duha, ovde i svuda, sada i vazda – Amin da Bog da!
Srećna nam bila slava i – živeli!
(13/26. jula 1966. god.)

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *