NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
ŽIVEĆE OVAJ NAROD
 
Kad sam pre više godina slučajno spomenuo jednome svome sabratu da sutra idem u Ostružnicu na osvećenje zvonare, on mi je tada ispričao jedan svoj doživljaj iz toga sela.
Bio je – veli – za vreme rata nekim poslom u Velikoj Moštanici i trebalo je da se uveče vrati u Beograd. Pošto nije bilo voza, odlučio je da ide pešice, jer su ga, u Moštanici pogrešno obavestili da do Beograda ima samo petnaestak kilometara.
Išao je, išao, a noć je već padala…
„Vreme je – veli bilo teško i morile su me crne misli: zemlja propala, oskudica u svemu, život očajan, naši ljudi se nekako izopačili, međusobno se glože, tužakaju, dostavljaju, ubijaju… Mislio sam da nam nema leka i da nam je neminovna konačna propast.
U tim mislima stigao sam do Ostružnice. Bila je već noć… Kad sam izbio na drum i pripalio šibicu kraj jednog kilometarskog stuba, video sam na svoje veliko zaprepašćenje da do Beograda ima još 16 kilometara.
Mislio sam: šta, da radim? Nisam se usuđivao da zbog policijskog časa produžim put, niti pak da ovde zanoćim jer sam o Ostružnici nekada slušao strašne stvari. Ipak, skupim hrabrost i bojažljivo zakucam na jedna vrata. Na prozoru se pojavi domaćica i upita šta želim.
– Da li je kod kuće domaćin? upitam ja.
– Nije, odgovori ona.
– E, onda ništa – velim ja i spremam se da pođem dalje.
– A zašto pitaš za domaćina?
– Pa hteo sam da ga zamolim da kod vas prenoćim, ali sada ništa…
– Samo ti, oče, svrati – reče ona i otvori vrata.
Ušao sam i ta me je žena sa svoje petoro već odrasle dece dočekala kako nisam ni slutio. Ogrejao sam se, dali su mi preobuku, večerao sam sa njima, posle večere smo dugo i srdačno razgovarali, dobio sam pristojnu i čistu postelju i ljudski se odmorio.
Kad sam izjutra ustao, čizme su mi bile oprane, odeća očišćena, dali su mi doručak pa još i hleba za put.
A kad sam pri polasku ponudio da platim za prenoćište i hranu, nisu hteli ni da čuju.
Oprostio sam se od njih i pošao put Beograda. Rađalo se sunce. U meni više nije bilo sinoćnih crnih misli. I u meni se rađalo nešto svetlo. Dobrota te porodice, njihova nesebičnost u to vreme kada je skoro ovako mislio samo na sebe, duboko su me ganuli. Išao sam u susret jutarnjem suncu i bio uveren da će i našem narodu svanuti. Narod, u kome još ima tog starinski dobrog sveta, neće propasti“.
Sutradan, prilikom osvećenja zvonare u Ostružnici, spomenuo sam u besedi na sv. Liturgiji, taj doživljaj moga kolege.
Onda se iz prvih redova vernih izdvojila jedna žena, prišla mi i pred celom crkvom kazala:
– Ja sam bila ta žena!
Kod nas je snimljen film pod naslovom: „Živeće ovaj narod“. I zaista, živeće ovaj narod, dokle god u njemu još bude te duševnosti i dobrote.

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *