ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
ЖИВЕЋЕ ОВАЈ НАРОД
 
Кад сам пре више година случајно споменуо једноме своме сабрату да сутра идем у Остружницу на освећење звонаре, он ми је тада испричао један свој доживљај из тога села.
Био је – вели – за време рата неким послом у Великој Моштаници и требало је да се увече врати у Београд. Пошто није било воза, одлучио је да иде пешице, јер су га, у Моштаници погрешно обавестили да до Београда има само петнаестак километара.
Ишао је, ишао, а ноћ је већ падала…
“Време је – вели било тешко и мориле су ме црне мисли: земља пропала, оскудица у свему, живот очајан, наши људи се некако изопачили, међусобно се гложе, тужакају, достављају, убијају… Мислио сам да нам нема лека и да нам је неминовна коначна пропаст.
У тим мислима стигао сам до Остружнице. Била је већ ноћ… Кад сам избио на друм и припалио шибицу крај једног километарског стуба, видео сам на своје велико запрепашћење да до Београда има још 16 километара.
Мислио сам: шта, да радим? Нисам се усуђивао да због полицијског часа продужим пут, нити пак да овде заноћим јер сам о Остружници некада слушао страшне ствари. Ипак, скупим храброст и бојажљиво закуцам на једна врата. На прозору се појави домаћица и упита шта желим.
– Да ли је код куће домаћин? упитам ја.
– Није, одговори она.
– Е, онда ништа – велим ја и спремам се да пођем даље.
– А зашто питаш за домаћина?
– Па хтео сам да га замолим да код вас преноћим, али сада ништа…
– Само ти, оче, сврати – рече она и отвори врата.
Ушао сам и та ме је жена са своје петоро већ одрасле деце дочекала како нисам ни слутио. Огрејао сам се, дали су ми преобуку, вечерао сам са њима, после вечере смо дуго и срдачно разговарали, добио сам пристојну и чисту постељу и људски се одморио.
Кад сам изјутра устао, чизме су ми биле опране, одећа очишћена, дали су ми доручак па још и хлеба за пут.
А кад сам при поласку понудио да платим за преноћиште и храну, нису хтели ни да чују.
Опростио сам се од њих и пошао пут Београда. Рађало се сунце. У мени више није било синоћних црних мисли. И у мени се рађало нешто светло. Доброта те породице, њихова несебичност у то време када је скоро овако мислио само на себе, дубоко су ме ганули. Ишао сам у сусрет јутарњем сунцу и био уверен да ће и нашем народу сванути. Народ, у коме још има тог старински доброг света, неће пропасти”.
Сутрадан, приликом освећења звонаре у Остружници, споменуо сам у беседи на св. Литургији, тај доживљај мога колеге.
Онда се из првих редова верних издвојила једна жена, пришла ми и пред целом црквом казала:
– Ја сам била та жена!
Код нас је снимљен филм под насловом: “Живеће овај народ”. И заиста, живеће овај народ, докле год у њему још буде те душевности и доброте.

One Comment

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!