NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
NIJE NAŠE DA OPOMINJEMO BOGA
 
Živeo je u starozavetno doba jedan pesnik koga su zvali Pravedni Asaf. Njega je strašno bunilo i ljutilo što nepravednici i grešnici i Božji protivnici blaguju i što im dobro ide u ovome svetu. Pisao je pesme i psalme u kojima je s gorčinom govorio Bogu:
„Ustani, Bože, brani stvar svoju. Opomeni se kako ti se bezumnik ruga svaki dan“ (Ps. 74, 22).
Opominjao je Boga:
„Evo neprijatelji tvoji uzavreše, i koji te nenavide, visoko su podigli glavu“ (Ps. 83, 2).
Ali, kada je bolje zagledao u život tih nepravednika svoga vremena, kada je video kraj nekih od njih, Asaf je uzviknuo Bogu:
„Ta na klizavom si ih putu postavio i bacaš ih u propast! Kako začas propadaju, ginu, nestaje ih od iznenadne strahote“ (Ps. 73, 18 i 19).
I svakoga od nas pomalo boli kada vidi kako nepravda često pobeđuje u ovome svetu i kako grešnicima dobro ide. I mi bismo kao Pravedni Asaf hteli da opomenemo Gospoda:
„Ustani, Bože, brani stvar svoju, opomeni se kako ti se bezumnik ruga svaki dan“.
Dogodilo se da je naš Episkop gornjokarlovački prvih godina posle rata poslao jednoga sveštenika na neku parohiju gde se godinama nije bogoslužilo. Tamošnji protivnici vere održali su miting i zahtevali da sveštenik ne dolazi. Ali episkop je intervenisao preko Verske komisije u Zagrebu i sveštenik je ipak tamo otišao. Šef mesne kancelarije rekao je svešteniku: „Danju ti garantujem za život, ali noću ne“.
I zaista, jedne noći navalili su Srbi i kamenjem porazbijali prozore na kući domaćina kod koga je sveštenik bio odseo. Samim čudom Božjim nije povređen ni on ni ukućani.
Sveštenik se nije uplašio i nije otišao.
Onda su mu uoči Male Gospojine oskrnavili hram da ne bi na taj dan, kada se narod iz cele okoline okuplja kraj te crkve, mogao služiti.
Drugom su prilikom čak stavili eksploziv i minirali zapadni deo hrama.
Kada je sveštenik ponovo obnovio crkvu i osposobio je za bogosluženje, ušli su jedne noći u hram i spalili antimins, svete darove, pokrivače za presto, odežde, knjige, ikone i sve što se spaliti moglo.
Na episkopovu intervenciju Izvršno veće iz Zagreba poslalo je komisiju i ona je ustanovila da su čitavu stvar vodila dva naša čoveka – Srbina. Povedena je protiv njih istraga, bili su neko vreme u pritvoru i zatim pušteni.
Prolazili su zatim meseci, prolazili su verujući ljudi pored crkve u kojoj je sve spaljeno i čudili se što Bog ćuti i trpi.
I kada su se prestali čuditi, otpočela je – nekako kao sama od sebe – nesreća za nesrećom u kući jednoga od ove dvojice.
Prvo je došao u sukob s majkom i oterao je iz kuće.
Onda se počeo svađati sa ženom. I jednom je u oštroj svađi udario sekirom i ubio.
Videvši šta je uradio, hteo je da predstavi kao da je žena umrla na porođaju. Ali se stvar nije mogla sakriti i on je osuđen na robiju zbog ubistva.
Ne nekome drugome u selu, nego upravo tome čoveku koji je tako uporno nastojao da zatvori crkvu, zatvorila se kuća, ugasilo se ognjište i krvavi tragovi njegovog zločina još su se dugo videli po podu i zidovima u toj pustoj i stravičnoj kući…
Nije naše da opominjemo Boga.
Greh sam sobom vuče nesreću i propast.
Što nije u selu Suvaji u Lici mogao učiniti ni vladika, ni sveštenik, ni Verska komisija, učinilo se kao samo od sebe, učinio je Bog. A Bog govori rečitije od svih ljudi zajedno.

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *