NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
BOŽANSKI OGANJ – BESEDA NA DUHOVE
 
Kada vi, braćo i sestre, slučajno spomenete da odlazite u crkvu, nađu se osobe koje vas gledaju pomalo s visine, a pomalo i s podsmehom, i u čudu se pitaju: šta li je to što još uvek ponekog vuče veri, crkvi i molitvi?
Isto su se tako pitali ljudi šta je to gonilo one naše pobožne seljake i seljanke da pešače po trideset, po pedeset i po sto kilometara do nekog bogomoljačkog molitvenog sabora, da na tom saboru neumorno stoje na dugim bogosluženjima, pevaju duhovne pesme i slušaju propovedi episkopa, sveštenika i misionara po nekoliko dana i noći, i da se potom ponovo pešice vraćaju u svoja daleka sela, pune duše i punog srca, utešeni, ohrabreni i kao nanovo rođeni.
Pitaju se ljudi šta je to što ponekog goni u manastir i na put podviga i odricanja, kad je put kojim ide ostali svet tako širok i kad život u svetu ume da bude tako ugodan.
Pitaju se tako poneki ljudi, jer sami nisu imali prilike da osete onaj beskrajni i sveti mir koji vlada u duši Božjeg čoveka, jer im kroz dušu još nikada nije prostrujala radost dodira s Bogom i srce im još nikada nije zahvatio onaj božanski oganj za koji je Spasitelj rekao: „Došao sam da donesem oganj na zemlju“.
A svaki onaj koga nešto vuče molitvi, koji oseća žeđ za Bogom, žeđ za pravdom i za jednim višim i savršenijim životom, osetio je taj mir, i tu radost, i to gorenje srca, bar jednom u životu.
Bilo da mu je prilikom čitanja koje nadahnute knjige ili prilikom slušanja koje nadahnute propovedi dušu ozarila radost saznanja o Bogu, o duši, o večnoj pravdi i o večnom životu; bilo da je prilikom molitve jasno osetio prisustvo Onoga koji je iznad i oko nas, da su mu od toga osećanja grunule suze na oči i svaka mu reč molitve odjekivala do najdubljih dubina duše; bilo da je, dok je stradao i bio na ivici propasti, osetio Božiju tajanstvenu ruku koja ga je u poslednjem trenutku istrgla ispod kose smrti i vratila u život.
Osetio je tada onaj sveti trepet od Božje blizine.
Na duši mu je bilo svetlo, lepo, toplo i lako.
Sav mu se svet učinio drukčijim, lepšim, radosnijim.
Osetio je da mu je svaka tvar postala bliska, rođena i mila.
Zaželeo je u tim trenucima da pritisne na grudi sav svet, da podeli tu svoju radost sa svima bićima, da ih voli i da ga ona vole.
Zaželeo je da se tako oseća uvek.
Sve što je dotada smatrao za vredno učinilo mu se jadno i sitno. Osetio je svom dušom gde se nalazi pravo blago i gotov je bio da ostavi sve i da se sav preda tome novom i jedino vrednom osećanju.
To su osećanje poneli u duši sveti apostoli kada su na današnji dan krenuli u svet na propoved. Ništa ih nije moglo zadržati: ni porodica, ni rodni kraj, ni strah pred tuđim i nepoznatim zemljama i tuđim i nepoznatim ljudima; ni gonjenja, ni ismejavanja, ni šibanja, ni kamenovanja, ni smrt. To blagodatno osećanje radosti i ljubavi koje su nosili u sebi i koje se prelivalo od izobilja htelo je da se izlije na sav svet. Oni ga već nisu mogli ugušivati u sebi, ono ih je nosilo u pobedu nad svetom.
To je isto osećanje bilo obuzelo dušu svetog arhiđakona Stefana, te nije mogao poželiti zla onima koji su ga zasipali kamenjem, nego se u ljubavi dirljivo molio za mučitelje: „Gospode, ne primi im ovo za greh!“
To je blagodatno osećanje nosio u srcu prepodobni Serafim Sarovski, te je svako biće oslovljavao sa radosti moja!
Taj je oganj plamteo u duši onog svetitelja koji je sve tvari nazivao braćom i sestrama i u ushićenju pevao:
„Slava Ti, Bože moj, sa svima Tvojim stvorenjima, naročito gospodarem i bratom suncem koje osviće i obasjava nas svetlom dana, i lepo je, i zrači velikim sjajem, i Tvoja je, Svevišnji, slika i prilika.
Slava Ti, Bože moj, zbog sestre naše mesečine i zbog zvezda koje si stvorio sjajne, dragocene i krasne.
Slava Ti, Bože moj, zbog sestre vode, koja je veoma korisna i ponizna, i dragocena i čista.
Slava Ti, Bože moj, zbog brata ognja, kojim osvetljuješ noć, i koji je lep i prijatan, i moćan i jak…“
To je blagodatno strujanje Duha Svetog nosio u duši i onaj hromi ruski poklonik koji je s torbom na leđima (a ona mu je bila sve blago) i s molitvom u srcu išao od manastira do manastira i zapisao o sebi one čudne reči: „Srdačna molitva mi je donosila toliko radosti da sam mislio da na zemlji nema srećnijeg čoveka od mene… Ne samo da sam to osećao unutra, u duši svojoj, nego sve što sam video oko sebe imalo je neki ushićeni izgled i sve je upućivalo ljubavi i blagodarenju Boga: ljudi, drveće, bilje, životinje; sve mi je bilo kao rođeno…“
To je blagodatno osećanje plamtelo u srcima svetih apostola Luke i Kleope kada su, vraćajući se iz Emausa i sećajući se razgovora sa Spasiteljem, govorili: „Zar nam nije srce gorelo, dok nam je govorio na putu!“
Ja sam uveren da i na ovome skupu ima duša koje su bar jednom u životu morale osetiti to gorenje srca.
Jer šta bi nas inače vuklo ovamo, ako ne sećanje na te svete časove osećanja Božje blizine, na to radosno strujanje Duha Svetog u nama i želja da to osećanje ponovo doživimo?
Neka bi taj sveti božanski oganj i danas zahvatio naše duše i zagrevao srca naša dobrotom, ljubavlju i radošću doveka – Amin.

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *