NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
HRISTOS VASKRSE!
 
Na današnji veliki hrišćanski Praznik, kada se raduje nebo i zemlja, setimo se, braćo i sestre, u svojim molitvama prvo onih koji danas nisu mogli doći u crkvu da zajedno sa nama podele vaskršnju prazničnu radost.
Setimo se najpre naših bolesnika, osobito onih koji leže po bolnicama. Onako bolni, setiće se da je danas Vaskrs i ražaliti što nisu među svojima. Neka naše misli, naša ljubav i naše molitve budu s njima, i neka im vaskrsli Gospod podari snage da pobede bolest i nemoć, da ustanu sa svojih bolesničkih postelja i da se zdravi doma vrate.
Da se setimo danas i onih samotnih i prestarelih, koji nemaju nikog svog, ili koje su deca ostavila same ili ih otpremila u staračke domove. Neka Gospod pokrene srce ponekog tuđina – „milostivog Samarjanina“, koji će tim starim dušama pomoći da malo lakše podnose svoju usamljenost i svoju žalosnu starost.
Da se setimo u molitvama i onih svojih rođaka i poznanika koji su, tražeći posla, morali otići na rad u tuđinu i od kojih se neki danas tamo, po svojim barakama, možda s bolom u duši sećaju svoje zemlje, svoga doma, svoje dece i svih onih koje su ovde ostavili i za kojim čeznu i tuguju.
Da se setimo danas i onih sinova i kćeri naše Crkve koji žive u svojoj zemlji i na svojim ognjištima, ali koji su svoju Crkvu ostavili ili je zaboravili, i nisu ni o ovom našem najvećem hrišćanskom Prazniku došli u nju.
A pozdravljamo sve vas koji ste danas došli u sveti hram, koji ste u osvit ovog mirisnog prolećnog jutra išli sa zapaljenim svećicama oko crkve i uz zvuke zvona slušali i pevali vaskršnju pesmu: „Voskresenije Tvoje, Hriste Spase, angeli pojut na nebesjeh i nas na zemlji spodobi čistim serdcem Tebe slaviti“!
Pozdravljamo najpre braću sveštenike koji danas po našim hramovima služe vaskršnju službu Božju. Molitva im ugodna bila pred Prestolom nebesnim! Pozdravljamo ih i pozivamo ih, u ime raspetog i vaskrslog Hrista, da revnuju i rečju, i delom i životom.
Pozdravljamo danas vaskršnjim pozdravom i naše malobrojne monahe i naše vredne monahinje. Znamo da se kod njih po manastirima Vaskrsenje Hristovo proslavlja i svečanije i radosnije nego kod nas po selima i gradovima. Cenimo njihov danonoćni molitveni i fizički trud i divimo se: kako – kao pčele – vredno i uredno održavaju svoje manastire, te naše najstarije narodne košnice, kako ih opravljaju, dograđuju i unapređuju. Neka im Gospod primi taj trud kao čistu i mirisnu žrtvu na svoj Prenebesni žrtvenik! Voleli bismo da njihova svetlost još više zasvetli svetu, da ljudi vide njihova dobra dela i proslave Oca našega koji je na Nebesima (Mat. 5, 16). Radovali bismo se kada bi – pored teških građevinarskih radova i uzornog obrađivanja polja i vrtova – vršile i koju milosrdnu delatnost, kao one naše monahinje koje u svome manastiru neguju teško bolesnu decu i za koje zahvalni roditelji te dece umeju da kažu: „Posvetila se zemlja gdegod stupile nogom svojom“!
Pozdravljamo i naše mlade studente teologije i učenike naših bogoslovija i monaške škole koji danas pevaju za pevnicama vaskršnju Službu Božju po crkvama svojih sela i gradova. Gledamo ih u duhu sa sastradalnom ljubavlju: kako ih – kada budu postali sveštenici i sveštenomonasi – često i bolji i gori gledaju sa omalovažavanjem, kako im dobacuju i kako ih poneki naš domaćin ili domaćica vraća sa svoga praga kada pokušaju da unesu sveti Krst u njihov dom. – Gore srca, mladići naši dragi! Duha ne gasite! (I Sol. 5, 19). Ako plameni Duh Božji budete nosili u sebi, ne bojimo se ni za vas ni za budućnost naše Crkve. Onog prvog Vaskrsa bilo je na zemlji jedva petnaestak preostalih sledbenika Hristovih, pa su, nošeni tim ognjenim i moćnim Duhom – kraj svih proganjanja i teškoća – osvojili svet i dali da ljudi osete kakva je radost imati Boga u duši i živeti u miru i ljubavi, po Jevanđelju, pravdi i istini.
Pozdravljamo i sve naše dobrotvore, velike i male priložnike, koji su imali razumevanja za teškoće s kojima je Crkva suočena. – Pozdravljamo članove crkvenih horova gde ovi još postoje: zahvalni smo im što revnuju i što nas ni u najtežim danima nisu izneverili. – Pozdravljamo i naše dobrovoljne pojce koji su jutros uranili da nam u crkvi pomognu i da svojom pesmom proslave Gospoda. – Pozdravljamo članove crkvenih odbora koji ponekad zapostave i svoje lične poslove, samo da bi odgovorili svojim obavezama i dužnostima u crkvi. – Pozdravljamo i članove Verskih dobrotvornih starateljstava, osnovanih za pomaganje nevoljnih i za posećivanje bolnih. Neka i njihova dobra dela svetle pred ljudima!
Pozdravljamo osobito one grupe naših žena koje se dobrovoljno staraju o čistoći i urednosti naših hramova, koje vredno učestvuju u opremanju verskih svečanosti i proslava i brinu se da njihova crkva bude snabdevena svim potrebnim predmetima i odeždama. Neka su blagoslovene njihove vredne i umorne ruke!
Toplo pozdravljamo i vas, starice naše i majke, koje u skromnom prazničnom ruhu, povezane maramama i obučene u starinske haljine, redovno dolazite na naša bogosluženja. Hvala vam što ste i jutros uranile i došle da zajednički proslavimo ovaj veliki Dan Gospodnji (Otkr. Jov. 1, 10). Neka Gospod nagradi vašu revnost! – Znamo… na svoje sinove i snahe ne možete mnogo uticati. Majčina se reč danas u nekim kućama teško prima. Ali bićemo vam zahvalni ako ljubavlju, kojom tako obilujete, utičete na neko svoje unuče da zavoli, ili bar da ne omrzne, ono što ste vi celog života volele – veru svoju i svetu Crkvu svoju.
Pozdravljamo, braćo i sestre, i sve vas koji redovno ili povremeno dolazite ovamo u hram Božji, u čijim se domovima nije ugasila slavska sveća i čije će skromne trpeze danas krasiti obojena vaskršnja jaja. – Znamo da se mnogi od vas bore sa skupoćom, sa tim nesrećnim stambenim i sustanarskim problemima i drugim teškoćama i da „Taj divni, divni novi svet“ kako ga je nazvao onaj engleski književnik, za mnoge od vas nije tako divan. Svi imate briga, i nevolja i muka, ponekad i na pretek. Strepite najviše za svoju decu u ovoj svetskoj i sveopštoj poplavi „maloletničkog kriminala“, bezobzirnosti, nasilja i te nametljive bestidnosti, koja već prelazi svaku meru i s kojom vaša deca imaju prilike da se sretnu i budu njome zahvaćena na svakom koraku. Brinete i nemate sna kad vas zaokupe misli šta će s tom vašom decom biti po završenoj školi, kad se do zaposlenja tako teško dolazi…
Kada je Gospod naš Isus Hristos jednom govorio svojim učenicima kako život ume da bude komplikovan i težak i kako čovek ponekad dolazi u bezizlazne situacije, učenici su Ga pitali: „Pa ko se onda može spasti“? Spasitelj im je odgovorio: „Ljudima je ovo nemoguće, a Bogu je sve moguće“ (Mat. 19, 26).
I to je jedna velika istina. Koliko puta smo imali besane noći i najcrnje slutnje i padali u očajanje, pa se ipak dogodilo da se te naše mračne slutnje nisu obistinile, nego smo – Božjom pomoću – ni sami ne znamo kako, isplivali iz nevolja i teškoća. Prosto, umešala se Nečija Ruka, Božija Ruka, i uputila stvari jednim sasvim drugim tokom.
I mi arhijereji, videći oko sebe taj nagli i strašni otpad od vere, klonemo ponekad duhom i pomislimo da je sve izgubljeno. A već sutradan počnemo dobijati vesti da nije sve tako crno kao što smo mislili. – I zaista, izuzev nekih naših krajeva i gradova – još uvek više od 90% našeg sveta slavi Slavu, krštava svoju decu i po verskom obredu sahranjuje svoje umrle. Oni koji ne veruju neće to činiti. – Zabrine nas ponekad što je nedeljom i praznikom tako malo sveta po crkvama, ali dođe Bogojavljenje, dođe Sveti Sava, dođe – po gradovima – Veliki petak, dođu sabori kraj crkava i manastira i hramovne slave, dođu dani kada se naš narod pričešćuje – i mi se sami iznenadimo koliko sveta bude po tim do juče praznim crkvama i kako je stvarno „Bogu sve moguće“. Imamo utisak da je u verskom pogledu danas ponešto i bolje nego što je bilo, pogotovu bolje od onoga kako je bilo neposredno posle rata. Svetosavske proslave po crkvama su, na primer, daleko svečanije i masovnije nego nekada, verska štampa za narod mnogobrojnija i raznovrsnija, a već opravljanje crkava, parohijskih domova i manastirskih zgrada dobrovoljnim prilozima naroda ponekada prosto zadivljuje. Mislimo da smo onaj prvi nalet verskog otpada – Božjom pomoću – junački izdržali. U onom odsudnom momentu ogromna većina sveštenika ostala je i dalje u Crkvi na svojim pozicijama, a samo se jedan neznatan broj pobojao i uklonio. I daleko se više našeg sveta u ovim kritičnim godinama opredelio za veru, nego što se očekivalo. Ipak je Sveti Sava dublje usadio hrišćansku veru u dušu našeg naroda nego što se mislilo.
Ostaje nam sada da se održimo. Kako? – Samo moralnom čvrstinom. To je strašna i neodoljiva snaga. Ako je budemo imali bar toliko koliko smo je imali dosada, nema mesta strahu i nespokojstvu. Očuvaćemo zavet Gospoda našeg Isusa Hrista i delo našeg Svetog Save – Crkvu svoju, narodnost svoju i časno srpsko ime svoje.
U toj nadi, srdačno vas sve danas pozdravljamo pobednim vaskršnjim pozdravom:
HRISTOS VASKRSE!

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *