NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
NEDELJA PRAVOSLAVLJA
 
Na dan Nedelje pravoslavlja (u prvu nedelju Časnoga posta) Crkva slavi pobedu vere.
O kakvoj se to pobedi radi?
Kad su stari slikari – simvolisti hteli da na slici predstave hrišćansku veru, oni su je slikali kao buktinju oko koje besni oluja i čiji plamen bura povija, ali ne uspeva da ga ugasi.
I zbilja, kad čovek čita istoriju Crkve dobija utisak da je sudbina hrišćanske vere u ovome svetu slična onome što je predstavljeno na toj slici. I hrišćanska vera liči na svetiljku oko koje besni oluja, povijajući njen plamen na sve strane i preteći da je svakog časa ugasi, ali uprkos svega ona i dalje traje iz veka u vek.
Tek što se hrišćanstvo rodilo, otpočela je bura oko njega. Kad je naš Spasitelj uz besno i burno klicanje razapet, Njegovi su neprijatelji mislili da će se plamen onog oduševljenja koje je On zapalio u dušama učenika namah ugasiti i da će Njegovo delo propasti. Ali se ta očekivanja ni izdaleka nisu ostvarila. U doba apostola hrišćanstvo se samo još većma rasplamsalo i brzo zahvatilo sve krajeve ondašnjeg rimskog sveta i sve slojeve tadašnjeg društva.
Onda su na hrišćansku veru ustali silni carevi: Neron, Trajan, Dekije, Dioklecijan. Nastao je onaj neobuzdani bes gonjenja. Najzad, za Dioklecijanovo vreme izdata je ona strašna naredba da se širom carstva do temelja razruše sve hrišćanske bogomolje, spale sve hrišćanske knjige i kazne smrću svi koji ostanu uporni u ispovedanju te vere. Kad se ta naredba sa svom svirepošću i bezobzirnošću stala privoditi u delo, mislilo se: sada je hrišćanstvu kraj. Car Dioklecijan je, šta-više, podigao tada jedan stub na kome je napisao: „Ja Dioklecijan iskorenih ime hrišćansko“.
Ali… nije bilo te sile koja će hrišćanstvo do kraja dotući. Nije prošlo ni nekoliko godina od Dioklecijanove smrti i car Konstantin Veliki morao je prekratiti gonjenja i proglasiti da je hrišćanska vera – slobodna.
Ali onda se uzvitlala bura druge vrste. U samom hrišćanstvu nastale su velike raspre i jeresi – arijevstvo, nestorijevstvo, manihejstvo, ikonoborstvo. Među samim hrišćanima nastale su takve prepirke, svađe, bogoslovski sporovi, cepanja, uzajamna optuživanja, anatemisanja i proklinjanja da je ponovo izgledalo da od hrišćanstva teško da će išta ostati. Da bura bude još veća, u vreme tog unutrašnjeg cepanja u hrišćanstvu, koje je trajalo nekoliko vekova, naišla je i Velika seoba naroda. Sa severa i istoka su kao bujica nagrnuli snažni varvarski narodi i rušili i pustošili sve pred sobom. Na hrišćanske zemlje sručili su se bili kao poplava: Huni, Vandali, Goti, Svevi, Avari, Sloveni… „To je bilo doba ratova, pustošenja, pljačke, neodgovornih zločina, sveopšte nesigurnosti, gladi, zaraze. Prosvećenost i kultura su ništeni, zakona i uprave je nestajalo“. Mnogima se u tim strašnim danima činilo da u Evropi umire sve ono čime se dotada živelo, pa i hrišćanstvo. Ali je hrišćanska vera – preko očekivanja – prebolela doba velikih jeresi i izdržala strašnu najezdu varvara i, štaviše, tokom vremena pripitomila te varvare, uzela ih pod svoje okrilje i uvela u red kulturnih naroda. Svi su ti varvarski narodi, koji su se kao poplava bili sručili na Evropu, tokom vremena i sami postali hrišćani.
Nešto kasnije, istočni deo Evrope preplavljen je Mongolima, Tatarima i Turcima. Svi su bolji hrišćanski hramovi, počev od Aja Sofije u Carigradu, pretvoreni u džamije, krstovi s crkava poskidani, zvonjenje zabranjeno, vršena nasilna poturčavanja, nametan harač, vršeni pokolji hrišćanskog stanovništva, hrišćani vođeni po anadolskim pijacama i prodavani kao roblje. Retki su i jedva pismeni bili hrišćanski duhovnici, retke crkve u kojima se služilo, retke hrišćanske knjige, retka bogosluženja… Pa ipak, hrišćanska vera je izdržala i to teško iskušenje, premda je ono trajalo nekoliko stotina godina.
Početkom novog veka zapadna Evropa se oporavlja od spoljašnjih i unutrašnjih udara i počinje dolaziti sebi. Otpočela je obnova kulture, umetnosti, nauke… Ali sada zvanični predstavnici hrišćanske crkve nisu bili na visini. Bilo je bezbožnih poglavara crkve, nedostojnih episkopa, sveštenika i monaha. Trgovalo se svetinjom, praktikovala se inkvizicija, u ime vere spaljivani su na lomačama nedužni napredni ljudi i naučnici… I hrišćanstvo je nadživelo i to možda najstrašnije i najteže iskušenje. Ako u zvaničnim predstavnicima crkve nije goreo plamen one vere koju je Spasitelj zapalio, goreo je on kod onih malih i neznatnih koji su od Golgote pa kroz celu istoriju bili ona časna Hristova manjina u svetu i prenosili plamen vere s kolena na koleno.
Najzad, došla je Francuska revolucija i vreme borbenog bezbožništva. 1793. godine hrišćanstvo i hrišćanska crkva su u Francuskoj zakonom ukinuti, vera u Boga i besmrtnost zabranjena, hrišćanski kalendar ukinut i umesto nedelja uvedene dekade. Ukinuta je i hrišćanska era i godine se više nisu brojale od Hristovog rođenja, nego od godine 1792. kao godine slobode. Ali već 6 godina kasnije francuska vlada morala je popustiti i dozvoliti da se Crkva ponovo organizuje. Tokom vremena napušten je novi revolucionarni kalendar, napuštene dekade, napušten nov način brojanja godina… A 1939. godine – 150 godina posle Francuske revolucije niko drugi nego ateista Moris Torez izjavio je s gorčinom: „Danas u Francuskoj nema snažnije organizacije od hrišćanske crkve“.
Ali se borbeno bezbožništvo posle Francuske revolucije raširilo po celom svetu. Za poslednjih 170 godina napisano je bezbroj knjiga, brošura i članaka protiv vere i protiverska propaganda doprla je do poslednjeg sela i poslednje kuće u Evropi. I čudo je da vera kraj tolikih poricanja, tolikih ismejavanja i omalovažavanja još uvek traje.
U čemu je stvar?
Dostojevski je na jednom mestu napisao: „Suština religioznog osećanja ne potpada ni pod kakva mudrovanja… Tu ima nečeg neobičnog. To je nešto čega će se svi protivnici vere večno moći samo doticati i večito će svi oni govoriti o onome o čemu nije reč“. Da, u veri ima nečeg vanobičnog. Ima Nekoga koji kroz celu istoriju i kroz sve bure štiti i čuva plamen vere da se ne ugasi, ima Nekoga koji daje mnogim ljudskim dušama da osete da nisu same u ovome svetu.
Vera – to nisu samo crkve, nisu obredi, nisu sveštenici. Sve je to samo spoljašnji okvir i izraz, i često ne pravi izraz. Kraj mnogih nas sveštenika kakvi smo, vera bi već davno i davno propala. Taj se spoljašnji okvir i izraz može uništiti, ali se vera ipak neće do kraja dotući. Vera – kao i život – potiče iz izvora koje ni ljudska ruka, ni ljudska volja ne mogu ni zatvoriti, ni zaustaviti.
Na prvoj strani jedne Tolstojeve knjige nalazi se onaj čuveni opis grada u proleće. Ma koliko da su se ljudi starali – piše Tolstoj – da unakaze onaj komad zemlje na kome su se zbili, ma koliko da su gazili i tukli zemlju da na njoj ne bi ništa izniklo, ma kako da su trebili svaku travčicu čim bi se pomolila… trava je ipak oživljavala i rasla ne samo po bulevarskim travnjacima, nego i između kamenih ploča…
Isto tako stoji stvar i sa verom. Ima u njoj nečeg teško uništivog kao i u životu prirode. Primer Rusije to nam najbolje kazuje. Četrdeset godina tamo je vera nešto prezreno, nešto što je osuđeno da propadne, nešto čemu stalno proriču da će u najskorijem vremenu iščeznuti i nestati. Skoro 30 godina tamo nije postojala nijedna bogoslovska škola, nije štampana nijedna verska knjiga, nije bilo dozvoljeno čak ni zvona da zvone. Tu skoro date su Crkvi izvesne slobode, i za nekoliko godina otvoreno je 8 bogoslovija, 2 duhovne akademije, na stotinu manastira; zazvonila su ponovo zvona, počele ponovo da se štampaju bogoslužbene knjige… Mi smo pretprošle jeseni videli u Rusiji crkve koje još uvek služe za bioskope, garaže… Videli smo jednu na kojoj piše: „Muzej ateizma“. Ali smo isto tako videli kako su pune one crkve koje su otvorene i u kojima se služi, i kako taj narod veruje, kako se moli. Punije su u Moskvi, Lenjingradu i Kijevu crkve obične subote uveče nego kod nas o najvećim praznicima. U noći uoči Uskrsa – pišu strani dopisnici – toliko je sveta po moskovskim crkvama da su ulice oko crkava potpuno neprolazne. – Ovih dana čitali smo izvode iz sovjetskog lista „Krasnaja zvezda“ s kraja 1958. godine (br. 221-257). List piše protiv „sujevernih avijatičara“, protiv izvesnih oficira koji čitaju Jevanđelje, protiv nekih inače dobrih vojnika, kod kojih je primećena „anomalija da se mole kad ostanu sami“, protiv nekih oficirskih žena „koje pohađaju crkvu i vaspitavaju decu u verskom duhu“. Prošle godine je digao u celom svetu veliku prašinu roman sovjetskog pisca Borisa Pasternaka „Doktor Živago“, koji je nagrađen najvišom svetskom književnom nagradom (Nobelovom), koje se Pasternak posle morao odreći. U tom se romanu zastupa jevanđelski pogled na svet i iznosi tvrdnja da je „hrišćanstvo to što predstavlja fundament kulture“. Roman se završava sa nekoliko poema nadahnutih Jevanđeljem koje nose naslove: „Getsimanski vrt“, „Velika nedelja“, „Marija Magdalina“, „Božićna zvezda“ … Za te poeme kažu da su „natopljene s toliko jevanđelske jednostavnosti i lirizma da im u tome nema premca u celoj ruskoj religioznoj poeziji“. – Ko je od nas mogao pretpostaviti da će tako pisati jedan sovjetski pisac? !
U proleće po gradovima trava iznikne i među kamenim pločama. U svetu se problesci vere pojavljuju onde gde ih više niko ne bi očekivao.
Kraj svih prepreka, gonjenja i poricanja na koje je na svom putu nailazila vera – kao i život – uvek nađe načina da ih sve nekako prebrodi i nadživi.
Tu njenu otpornost, tu njenu pobedu nad teškoćama i nad neprijateljima slavimo na Nedelju pravoslavlja, na dan prve nedelje Časnog posta.
Bogu našem velikom i silnom neka je slava i hvala sada i u vekove – Amin.

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *