NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
SEĆANJE NA SVETOG VELIKOMUČENIKA PANTELEJMONA
 
U Svetoj Gori Atonskoj, na samoj obali mora, nalazi se, okružen kestenovima i čempresovom šumom, veliki i lepi manastir posvećen svetom velikomučeniku i celebniku Pantelejmonu čiju uspomenu danas skromno praznujemo i čiji se deo moštiju čuva u ovoj crkvi.
Kada sam s jednom grupom poklonika posetio taj manastir, monasi su nam pričali o životu i delima ovog svetitelja. Pošto je otada prošlo nekih četrnaest godina i zaboravio sam mnoge pojedinosti koje sam te večeri u vrtu pantelejmonskog manastira čuo, ali mi je sve do danas ostao u duši onaj prvi svetli utisak o tom svetom mladiću koji je svom dušom zavoleo Hrista i celog svog života ispunjavao njegov zavet da se prema ljudima odnosi milostivo kao onaj Samarjanin iz Jevanđelja koji je bio našao na putu ranjena čoveka, oprao mu i previo rane, i postarao se za njegovo smeštanje i lečenje.
Sveti Pantelejmon je bio iz grada Nikomidije koji je ležao na obalama Mramornog mora. Još kao dete ostao je siroče bez majke. Oni, koji su u detinjstvu ostali bez majke, znaju koliko neutoljene želje za nežnošću i toplinom ta deca nose u sebi i kako se svom dušom priljube uz onoga ko ima toplije srce i koji im umesto majke pruži malo nežnosti.
I sveti Pantelejmon je kao dete bio željan majčine nežnosti. I on je svojom osetljivom mladalačkom dušom tražio nekoga ko će mu dati to što ostaloj deci pruža mati.
Božja je volja bila da je naišao na jednu zaista čestitu dušu koja mu je pružila možda i više no što bi mu rođena majka mogla dati. To je bio neki stari i neobično duševni sveštenik Jermolaj kraj čije je kuće mladi Pantelejmon, idući u lekarsku školu, svakodnevno prolazio.
Starac je neobično zavoleo ovo siroče i mladić se svom dušom pribio uz njega, tako da nije bilo dana da nisu bili makar malo zajedno i grejali duše na uzajamnoj ljubavi.
Premda je već i rano preminula majka bila počela upućivati malog Pantelejmona u osnove vere, ipak on je osetio svu lepotu Jevanđelja tek kada je počeo dolaziti svom starom prijatelju. Jermolaj mu je pričao o onoj svetloj vitlejemskoj noći kada su pastiri našli u pećini Bogomajku s Mladencem; pričao mu je o životu te sirote svete porodice koja u četrdeseti dan po Detinjem rođenju nije imala da po tadašnjem običaju, prinese jagnje na žrtvu, nego je donela u hram samo dva golubića; pričao mu je o malom dvanaestogodišnjem Isusu koji je u jerusalimskom hramu zadivljavao učene starce svojim pitanjima i odgovorima o velikim tajnama života; pričao mu je o Spasiteljevim dugim usamljenim noćnim molitvama pod zvezdanim nebom Galileje, o njegovom izlasku na propoved; pričao mu je kako su se oko njega sakupljali ljudi i žedno slušali njegove reči pešačeći čitave dane do mesta gde je On propovedao, zaboravljajući na jelo, na dom i poslove koji su ih očekivali.
Pričao mu je kako je Spasitelj učio svoje da budu blagi jedni prema drugima, da budu krotki i nezlobivi kao deca i kao golubovi, da budu svetlost pod čijim će zracima ljudi osetiti svu lepotu i toplinu života. Ponavljao mu je Spasiteljevu nauku da čovek čini dobro sebi jedino kad čini dobro drugome i da život ima vrednosti samo ako čovek voli, ako život ispuni ljubavlju i služenjem drugima.
A sveti Pantelejmon je voleo i služio.
Izučio je bio lekarsku veštinu i danonoćno su mu dolazili oni kojima je bila potrebna njegova pomoć. Od oca mu je bio ostao pristojan imetak, te je sve one koji su mu dolazili lečio besplatno i čak materijalno pomagao one koji su mu se za lekarsku pomoć obraćali. A Bogu je taj mladi i pobožni lekar bio toliko u volji da mu je dao moć da leči i bolesti koje ostali lekari nisu mogli. Život mu je bio pun ljubavi za one koji pate i pun uspeha.
Razumljivo je da ga ostali nikomidijski lekari nisu mogli ostaviti na miru. Doznali su nekako da je hrišćanin i podneli protiv njega tužbu. U to vreme biti hrišćanin značilo je isto što i biti državni neprijatelj. Kada je sv. Pantelejmon na sudu priznao da stvarno pripada Hristovoj crkvi bio je prvo strahovito mučen a zatim osuđen na smrt.
Vojnici kojima je bilo naređeno da poseku sv. Pantelejmona izveli su mladog mučenika iz grada i odveli na mesto gde se vršilo pogubljenje. Nikomidija nije bila tako veliki grad i vojnici su znali tog mladog i lepog lekara, znali su da je nevin, znali su da je mnogima u gradu pomogao i činio dobro. Možda je izlečio i pomogao i koga od njih, možda je pomogao njihovim poznanicima i rodbini. A morali su da izvrše ono što im je naređeno. I dogodilo se nešto slično onome što će mnogo kasnije ispričati u knjizi „Robovanje i veličina vojničkog poziva“ francuski pisac De Vinji. Naime, vojnici su pred pogubljenjem zamolili svetog mučenika za oproštaj, u suzama se izljubili s njim i onda izvršili ono što su morali.
Gledan, dakle, spolja život svetog Pantelejmona nije bio posut ružama. Vodio je život siročeta, krišom i sa strahom je morao posećivati hrišćanske zajedničke molitve, izgubio je rano oca, od stupanja u lekarsku školu pa sve do smrti imao je posla s bolesnicima, gledao je njihova stradanja i previjanja u mukama, gledao suze i strahovanja njihove rodbine, osećao zadah bolesničkih soba i gnojnih rana i, najzad, za sva dobra koja je ljudima učinio osuđen u cvetu mladosti na mučenje i smrt.
Ali gledan iznutra život svetog Pantelejmona je pun i uzvišen. Veliki Dostojevski je napisao: „Našto dani i našto godine kad je dovoljan i jedan čas da čovek svu sreću pozna“. A u životu sv. Pantelejmona je bilo časova kada je poznavao svu sreću i sve blaženstvo života u Bogu.
To su bili časovi kada je slušao starog Jermolaja kako govori o svetlim slikama iz Jevanđelja, to su bili časovi kada je prisustvovao tajnim molitvenim skupovima hrišćana na kojima su se duše otvarale nadahnuću i blagodati kao krunice cveća jutarnjoj rosi, to su bili časovi kada su njegovim trudom i Božjom pomoći prestajali bolovi kod bolesnika, zalečivale se rane i život polako vraćao u paćenička bolesnička tela, to su bili časovi kada su ga presretali zahvalni pogledi isceljenih i njihove rodbine, to su bili časovi kada je javno pred sudom priznao da ispoveda Gospoda Hrista, to su najzad bili časovi kada su ga tronuti vojnici ljubili i grlili uoči pogubljenja i kada je s ushićenjem u duši stupio na prag večnosti.
Nedeljom popodne mnogi od vas dolaze ovamo da se poklone moštima tog svetog mladića. Kad prilazite toj relikviji setite se kakvu je svetu dušu ona u sebi čuvala. Jer ništa tako ne podiže čoveka u ovom životu punom grubosti kao pomisao na te retke svetle duše koje su kao zvezde prešle preko ove naše zemlje, koje su blažile srca za života i koje pomažu i podižu duše još i sada. I neka bi dao Bog da iz ove crkve uvek ponesete u sebi više duha Jermolajevog i Pantelejmonovog, duha jevanđelskog – duha blagosti, duha samilosti i ljubavi, duha Spasitelja našeg Isusa Hrista, kome neka je slava sa Ocem i Svetim Duhom. Amin.

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *