NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
NA SVETOG SAVU
 
Pre više godina mnogo se čitala kod nas jedna knjiga, po kojoj je snimljen i film, pod naslovom „Prohujalo sa vihorom“. U toj je knjizi ispričana sudbina nekoliko porodica iz vremena jednog strašnog rata. Ali prohujao je s vihorom taj rat, prohujalo je s vihorom pustošenje i glad. Odnela je bura mnoge živote, slomila mnoga srca i mnoge karaktere, uništila mnoge vrednosti… A iz čitave te oluje kao neka svetla slika ostala je uspomena na jednu telom slabu, ali vrlo plemenitu ženu, koja je kroz sve strahote ostala dosledna svome hrišćanskom stavu. Kroz tu knjigu sprovedena je jedna vrlo tačna misao, a naime: sve prolazi s vihorom, samo veliki i postojani karakteri ostaju da svojom pojavom ulepšavaju ovaj ponekad tako grubi svet.
Slučaj svetog Save to samo potvrđuje. S vihorom su prohujala mnoga naša uzdizanja i padanja kroz istoriju; mnoge su bure vitlale našom zemljom; mnogo se nepravdi i strahota videlo, i doživelo, i počinilo. I kroz sve te strahote sećanje na svetog Savu ostajalo je uvek kao nešto svetlo, i sveto, i lepo.
Kada i mi, ogrubeli u burama života, slušamo danas kako se peva svetosavska himna, osećamo da se i kroz naše duše razliva nešto toplo i milo, nešto što podiže i očarava.
Nije to samo sećanje na dane detinjstva; sećanje na prve recitacije kojima nas je onako brižno i nežno za ovaj dan učila mati; nije to samo sećanje na onu svečanu atmosferu koju je taj dan dočaravao i u naše škole i domove donosio, nego je to i osećanje gostinskog i dubokog poštovanja prema tom svetom mladiću i čoveku, njegovoj čistoj duši, njegovoj nesavitljivosti i postojanosti u dobru, u trudu i u podvizima.
Postoji jevanđelsko načelo da se dobri ciljevi postižu samo dobrim putevima. To je načelo kojega se sveti Sava uvek držao. Šta ima prirodnije od toga? – reći će neko. Stvarno, ništa prirodnije, ali skoro svi ljudi postupaju sasvim drugačije! Naime, ima u ljudskoj prirodi nečeg nestrpljivog kada je u pitanju postizanje cilja. Samo što pre cilju! Ma kojim putem!
Kraj Karlovaca se nalazi brdo Stražilovo, na čijem se vrhu nalazi grob pesnika Branka Radičevića. Da se čovek popne do tog jedinstveno lepog mesta, postoje dva puta: jedan ide zaobilazno i blagim prevojima, a drugi pravo i strmo. Kada smo bili đaci, često smo odlazili tamo. I, nestrpljivi kakvi smo bili, birali smo ponekad baš onaj strmi, najkraći put. Razume se da smo se strašno umarali, da nam je presedao čitav izlet i da smo na polovini puta sasvim zastajali i, premoreni, vraćali se u podnožje brda. I u životu ljudi skoro redovno tako postupaju. Samo što brže cilju! Najkraćim putem!
Mnogi su istaknuti ljudi kroz istoriju hteli da usreće svoj narod. Imali su pred sobom dobar cilj. Ali su skoro uvek išli tom cilju prekim i strmim putem. Skoro uvek su se laćali mača i nasilja. I – njihove lepe zamisli obično bi se skrhale zajedno sa njima: umesto očekivanog dobra, donosile su svetu samo još više muka i stradanja. „Put u pakao, napisao je Dante, popločan je – dobrim namerama.“
I sveti Sava je hteo da usreći svoj narod, ali je uzeo jedan drugi put, put blagog uspona: mirio je, ubeđivao, podizao, zidao, prosvećivao… I njegovo – naizgled krhko delo ostalo je i, eto, traje kroza sve bure i vihore.
Istinski veliki ljudi veliki su u prvom redu baš time što ni pod kakvim izgovorom, niti u ime ne znam kako uzvišenog cilja, ne prave kompromise sa zlom. To je ono što njihovim delima daje veličinu i trajnu vrednost.
Postoji još jedna bitna karakteristika velikih ljudi, a to je gotovost da se za dobru i pravednu stvar podnesu lične žrtve.
Dogodilo se kod nas da je na nekom skupu naneta nepravda jednom mladiću. Svi su njegovi prisutni drugovi na to oćutali, samo su dvojica – ne mareći za posledice – ustali protiv ružnog i nepravednog postupka. Kada su odmah posle ovog i njih dvojica zbog svog istupanja doživeli neprilike, poznanici su upitali jednog od njih:
– Zar nije bilo bolje da si ćutao?
Mladić je odgovorio:
– Nikad u životu nisam sebi veći izgledao i nikad slično zadovoljstvo nisam osetio kao onda kada sam ustao u odbranu pravedne stvari.
Bilo je roditelja koji su za vreme rata vrlo često samo ručavali da bi njihova deca mogla i doručkovati, i ručati, i večerati. Siroti su to bili ljudi, ali ta žrtva koju su podnosili, to odricanje iz ljubavi, čini ih velikim i pred Bogom i pred ljudima.
Kroz takve naše savremenike možemo unekoliko da naslutimo onu veličinu koja je živela u svetom Savi. On se u interesu dobra drugih još od mladosti lišavao mnogo čega što je ostali svet imao. Ali on je voleo taj ostali svet i služio mu iz ljubavi. Osećao je bolove srpske zemlje i bio je srećan što radi za nju. Povlačio se iz sveta i učio, molio se i razmišljao, prevodio i pisao, obnavljao i zidao, putovao i propovedao, išao u političke misije i na hadžiluke, nosio se sa braćom vladarima i sa sinovcima vladarima i – ne mareći za posledice – bacao im istinu u lice kad god su hteli da brod srpskog naroda skrenu u stranu; odlazio potom, ožalošćen, iz zemlje i ponovo se vraćao, jer je voleo svoj srpski rod i trudio se svim snagama da od njega nešto stvori. Olakšavao je i ulepšavao život drugima, a time je i sebi pribavljao onu duboku radost života kojom Bog obraduje samo velike duše.
Zato njegov lik ostaje da svojom svetlom pojavom kroza sva vremena ulepšava našu istoriju i ovaj Božji svet. Neka mu je u srpskom rodu slava i hvala vavek!
– Amin.

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *