NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
TIHI GLAS
 
Živeo je u Starom zavetu sveti prorok Ilija koji je bio veliki revnitelj Božji u svetu. Ali, kad je, gonjen od cara Ahava i carice Jezavelje, morao da beži u pustinju i da se krije po pećinama, klonuo je bio duhom i zamolio Boga da mu uzme dušu. Tada mu je rečeno da će mu se na Horivu javiti Gospod.
I iziđe prorok na goru Horiv. Tada naiđe strašan vetar koji brda, razvaljivaše i stene razlamaše, kako piše u Svetom pismu, ali Gospoda ne beše u vetru. Zatim nastade zemljotres, ali Gospoda ne beše ni u trusu. Onda naiđe oganj, ali Gospoda ne beše ni u ognju. I najzad, posle ognja dođe tihi glas – i to beše Gospod (I Knj. o carevima gl. 19). I taj tihi glas podiže proroka iz očajanja i povrati mu veru.
I danas u životu tako biva. Nesreće i nevolje koje snalaze svet malo utiču na ljude da postanu istinski verujući.
Kada su na Beograd padale bombe, krstili su se i molili i Bogu zavete činili i oni koji to nikada ranije nisu radili. Ali to su činili samo dok je bombardovanje trajalo.
To se ponovilo i za vreme zemljotresa u Skoplju, i za vreme poplava u Zagrebu, Pomoravlju i Podunavlju, i za vreme nedavnih nepogoda u Srbiji i Bosni.
– Nije u buri Gospod.
Došla je jednom u Patrijaršiju neka činovnica iz Beograda i zamolila da bude razrešena datog zaveta. Dok je putovala prekookeanskim brodom bratu u Ameriku, nastala je pretposlednjeg dana puta strašna bura na moru. Putnicima je naređeno da uzmu pojaseve za spasavanje i data su im uputstva šta da čine ako brodolom nastupi. Tada je ova činovnica dala zavet, da ako ostane u životu neće nikada raditi petkom. Kada se ipak sve srećno svršilo, i kada se vratila u Jugoslaviju, videla je da taj zavet uopšte ne može ispuniti, jer sve kancelarije rade petkom. Pitali smo je, zašto je baš takav zavet dala. Obično se svet zavetuje da petkom posti, a ne da ne radi. Odgovorila je: „Sve je tada bilo tako strašno da čovek sasvim drukčije misli nego u normalnim prilikama. Svi smo se molili i zavetovali, a najviše se molio jedan oficir koji nas je ranijih dana uveravao da u Boga ne veruje“.
Ali, prošla je bura, taj oficir svakako i dalje ne veruje i smeje se svome strahu i onome što je za vreme bure činio. A i ova činovnica, eto, čim se vratila s puta, sama traži da bude razrešena zaveta koji je u strahu dala.
Ni bura, ni strah ne privodi istinski Bogu.
Dogodilo se pre dvadesetak godina u jednom našem gradu da je neki stolar došavši na Svetog Arhanđela iz radionice kući zatekao na stolu slavski kolač i sveću, koje su majka i žena bile pripremile, pošto im je toga dana bila slava. Majstor je gnevno bacio kolač na pod, izlomio i izgazio sveću i stao, van sebe od besa, da grdi majku i ženu. Dogodilo se nekako da je tog mladog čoveka tih dana udarila kap, tako da i dan danas vuče desnu nogu i ne može čestito da se služi desnom rukom, te umesto da radi svoj stolarski zanat, prodaje novine u jednom kiosku. Pitao sam: „Pa da li sada slavi kad mu se to dogodilo? “ Odgovorili su mi: „Ne slavi“. Vuče majstor i dalje svoju poluoduzetu nogu, ali ga nesreća nije približila ni Bogu ni slavi.
Gospod nije u buri, nije u trusu, nije u ognju, nije u nesrećama – Božji je glas tih i mio. I taj tihi glas u duši je ono što obraća ljude na put spasenja.
Razgovarao sam pre nekoliko godina sa jednom ženom iz okoline Petrovca na Mlavi. Živela je, veli, ne znajući mnogo o Bogu, kao i većina našeg sveta, onda joj je jednog dana došla do ruku neka pobožna knjižica. Pročitala ju je i u duši joj se razlila neka radost. Onda je pročitala tu knjižicu i svojima. I u njih je ušao neki mir i neka blagost. Pročitala je zatim još nekoliko takvih knjiga i bilo je i njoj i njenima sve lakše i lepše. Iznutra je nešto svetlilo i grejalo dušu.
U njenom selu nema crkve, te je u crkvu silazila samo ono nekoliko puta godišnje kada svet iz brdskih sela dolazi na pričešće. A tada je u crkvi larma, guranje, metež, te se služba čestito i ne čuje. Gledaš samo da se proguraš do oltara i pričestiš, pa da što pre pobegneš napolje na čist vazduh. Jedne nedelje je slučajno otišla u Petrovac. Kad tamo: zvone zvona, crkva otvorena, služi se služba. Ušla je. U crkvi tiho, malo sveta, lepo se služi, lepo peva. Prvi put je tada saznala da ima crkava u kojima se služi svake nedelje. Počela je češće da dolazi i saopštila tu „novost“ i svojima. I otada svake nedelje i praznika neko iz (njene kuće siđe dole u varošicu u hram Božji. „A u kući nam – veli – i dalje vlada onaj mir, ljubav, milina, radost…“
A sve je počelo jednom malom, tanušnom knjigom. Ta je knjiga bila onaj Gospodnji tihi glas.
Krajem prošlog veka živeo je veliki engleski pesnik Oskar Vajld. Bio je darovit, bogat, lep, čuven. Mislio je da mu je zato dozvoljeno da čini sve što hoće i činio je gnusobe koje se ne mogu ni spomenuti. Kada je sve prevršilo meru, novine su počele pisati o njegovim skandaloznim postupcima, vlast ga je zatim osudila na robiju i sav ga je svet prezreo. Međutim, sva ta javna sramoćenja samo su još više ogorčavala Vajlda i činila da bude još gori.
I onda se dogodilo nešto naizgled beznačajno: nekoliko njegovih poznanika ga je i posetilo u zatvoru i razgovaralo sa njim kao sa sebi ravnim i kao da se ništa nije dogodilo. Međutim, to malo pažnje i tih nekoliko prijateljskih reči uspelo je da dirne njegovo srce. U svojim ispovestima iz zatvora – u knjizi De profundis on je zabeležio da ga je taj postupak prijatelja vratio u život i pomogao mu da se ponovo oseti čovekom. Pisao je u tim ispovestima: „Ljubav je svetinja koju treba klečeći uzimati“. I na drugom mestu: „Ono što Hristos traži to je – čovečja duša koju On sravnjuje sa zrnom bisera… Hristos je prvi koji je ljudima rekao da treba da žive životom cveća. . Vajld je završio život u tuđini i nemaštini, ali je – po svedočanstvu biografa do kraja života ostao sa tim svetlim mislima i mirno nosio ovoj životni krst.
A sve je to učinio samo jedan mali gest pažnje koji su prijatelji prema njemu, od svih prezrenom, pokazali, učinio je onaj tihi glas koji je čuo i prorok Ilija kada je bio klonuo duhom.
Neka bi dao Bog da taj glas čujemo i mi kad na nas naiđu nevolje i kad nam bude teško da se snađemo u životu. I neka bi još dao Bog da taj glas i kroz nas progovori ljudima koji su u nevolji i na stranputici. Da ih tiho i mirno, bez žestine, privodimo Bogu, Bogu mira, ljubavi i radosti.

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *