NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
PONOVNO ROĐENJE
 
Ima ljudi koji od samog rođenja nose u sebi nešto izrazito plemenito i dobro. Kad budemo neko vreme s jednim takvim istinski dobrim bićem, osećamo kako i sami postajemo nekako bolji, kako su nam misli svetlije i kako nam se vera u dobro povećala.
Ali tih izrazito i postojano dobrih duša je vrlo malo na svetu. Mnogi od nas samo glume da su takvi. Ali svet dosta lako i dosta brzo uoči razliku između pravog i nameštenog.
Kažu da je carica savska, kada je ono bila došla da iskuša mudrost Solomonovu, donela bila između ostalog i saksije sa prirodnim i sa umetnički izrađenim cvećem, koje se teško razlikovalo od pravog, i tražila od Solomona da pogodi koje je pravo. Solomon je na to jednostavno naredio da se saksije iznesu pred pčele, i ove su samo omirisale veštačko cveće i odmah odletele na pravo.
Isto tako i ljudi ubrzo osete razliku između veštački i istinski dobrog čoveka. Ako je ne uvide od prvog susreta, uvide je od trećeg i od desetog.
Ali već i sama ta činjenica da se mi obično pravimo boljima nego što jesmo, svedoči da stvarno i želimo da budemo bolji, ali nam to, i pored sve dobre volje, ne polazi za rukom.
Maksim Gorki ima onu dramu pod naslovom „Na dnu“. U jednom podrumu živi nekoliko propalih ljudi: alkoholičara, neradnika, kradljivaca. Svi se uzajamno mrze i preziru, svađaju i tuku, i vode život dostojan najdubljeg sažaljenja. Jednoga dana dolazi da među njima živi i nekakav starac – hadžija koji u tu atmosferu mržnje, mrzovolje, svađe i greha unosi svežinu dobrote, čestitosti i gotovosti da pomogne svakome. Za svakoga je imao reč utehe i ohrabrenja i ovi su ga propali ljudi žudno slušali i tražili njegovo društvo. Kada je starac otišao, svi su govorili o njemu sa simpatijama, nalazili da je imao pravo, želeli da i sami budu kao on.
Ali… sve je samo na rečima i ostalo: niko od njih nije mogao da se izvuče iz blata u koje je zapao, već su svi tonuli sve dublje i dublje.
No to nije slučaj samo sa propalim ljudima. Teško je čoveku uopšte da se malo uzdigne iznad sebe i da počne živeti jednim besprekornim životom, premda uviđa da je takav život daleko lepši od onoga koji on vodi. Jevanđelje tvrdi da je bez Božje pomoći to nemoguće. Spasitelj je jednom rekao: Niko ne može doći meni, ako mu ne bude dano od Oca mojega (Jovan 6, 65).
Potrebno je da nam Bog pomogne da doživimo neposredni dodir sa njim, da doživimo izvestan prelom u životu, da se, kako to veli Jevanđelje, nanovo rodimo (Jovan 3, 3).
Kako to biva?
Obično se pred tim čovek muči sa sobom. Uviđa da njegov život nije onakav kakav bi trebalo da bude, teško mu je, traži put i moli se da nađe put. Ali nedeljama i mesecima ne nalazi izlaza i biva mu sve mučnije i sve strašnije. I obično kad te duševne muke dođu do vrhunca, Bog dolazi u pomoć, ozari dušu, razagna sav mrak i čovek se rađa za jedan novi život, život u duhu, život u Bogu.
Došao je tako bio jedan mladi Rus na Sv. Goru u manastir Svetoga Pantelejmona i otpočeo teški iskušenički i monaški život koji su ispunjavali: post, molitva, bogosluženja, bdenija, čitanje, rad, nespavanje… Određen je bio na teški rad vodeničara.
Prolazio je mesec za mesecom, a napretka u duhovnom životu nije bilo. Duševne su sile malaksavale, strah i očajanje rasli. Monahom Siluanom je ovladao užas beznadežnosti. Došao je do očajanja. Jedne večeri sedeo je u svojoj ćeliji, razmišljao i došao do zaključka: Boga je umoliti nemoguće. Osećao se potpuno napušten i duša se njegova pogruzila u mrak adskog mučenja i tuge.
I kad je te večeri, u tom strašnom raspoloženju, ušao u crkvu, doživeo je ono isto što i apostol Pavle pred Damaskom. Odjednom je osetio da je Bog tu prisutan i da se Duh Sveti uselio u njegovu dušu… Namah su se prekratile muke koje su trajale pola godine. Osetio je da mu je Bog sve oprostio i doživljavao je veliku radost i veliki mir od tog pomirenja s Bogom.
„Sve je, zapisao je, sada bilo lepo: i svet veličanstven, i ljudi prijatni, i priroda prekrasna, i telo nekako lakše. Došao je neki priliv snage, reč je Božja radovala dušu, noćna bdenija u hramu i duge molitve u ćeliji postale su sladosne. Od preobilja radosti duša je žalila sve koji ne osećaju i ne doživljavaju to isto i molila se za sav svet“.
Nešto se slično bilo dogodilo i sa francuskim misliocem Paskalom.
Bio mu je umro otac, a sestra otišla u manastir, i on ostao potpuno sam u svetu. Da bi se razonodio posećivao je salone u kojima se skupljalo društvo, zabavljao se, igrao, slušao muziku… Ali mu je ubrzo to sve postalo tako mrsko da je počeo osećati skoro nepodnošljivu odvratnost prema čitavom svetu. Nosio je u duši strahovitu prazninu, mučio se čitavu godinu dana, molio se Bogu da ga izbavi, ali pomoći nije bilo i činilo mu se da ga je Bog napustio… I jedne novembarske noći, dok je čitao Jovanovo jevanđelje, dušu mu je iznenada ozarila božanska blagodat i sva se tama namah razagnala. Drhtavom rukom, kratkim rečenicama beležio je šta je tom prilikom osetio. Zapisao je:
 
„… Sigurnost… Osećanje. Radost. Mir…
Zaborav sveta i svega, sem Boga…
Radost, radost, radost, plač od radosti
Potpuno i slatko odricanje…“
 
Hartiju na kojoj je zapisao šta je te noći doživeo Paskal je ušio u svoj kaput i uvek nosio sa sobom da bi se na tu noć ozarenja stalno podsećao. Ali sve to nije bilo potrebno. Sam taj doživljaj bio je tako snažan da je potisnuo sve i stao u prvi plan u njegovoj duši.
Otišao je da proživi izvesno vreme u manastiru, ustajao na rana bogosluženja, molio se, izdržavao bez muke postove i bdenja i osećao kao da je na nebu. Zatim se vratio svome književničkom i naučničkom radu i ceo život proživeo za Boga i za bližnje kao neki svetitelj.
Pisao je: „Želim svima da osećaju ono što ja osećam, . . U ove dane svoga života blagosiljam Iskupitelja koji mi je ove dane podario. . “
Nešto se slično dogodilo sa sv. apostolima na dan Pedesetnice, sa sv. apostolom Pavlom pred Damaskom, sa onom svetom devojkom Jovankom Orleankom i sa tolikim drugim svetiteljima. Nešto je sasvim novo, i neobično, i snažno i sveto sišlo u jednom trenutku na njihove duše i oni su osetili da su se rodili za jedan novi život. Ništa od svega onoga što su ranije doživeli nije se moglo meriti sa tim. Taj je sveti trenutak, taj je dodir sa Bogom skrenuo čitav njihov život jednim drugim putem, putem dobra, pravde, herojstva, duhovne radosti. „Neki neodoljivi unutrašnji pritisak gonio ih je u najveće poduhvate. Raspolagali su obiljem životne snage koja je dolazila iz samog Izvora života – iz Boga“ (Bergson).
To blagodatno rođenje je nešto neophodno za duhovni život. Od njega sve počinje i bez njega se u toj oblasti skoro ništa ne postiže. Bez toga se svi napori obično svršavaju samo na lepim željama, kao u onoj drami Gorkog „Na dnu“. A ako se šta i postigne, sve to samo liči na veštačko cveće za koje je pesnik Mileta Jakšić duhovito rekao: „Leptir ga neće, pčela ga neće“.

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *