Tiha apokalipsa

Sveštenik DIMITRIJE Šiškin

 

Godina je počela zabrinjavajuće, kako Pismo govori: užasne pojave, zemljotresi po svetu, meteži i ratovi… i more se „ushučalo i uzburkalo“… Rečju, pred nama je „početak stradanja“ (Mt. 24:8).
I mi zabrinuto pratimo poslednje novosti, razmatramo ih, užasavamo se, ali ne primećujemo kako tuđa nesreća i bol postaju deo globalnog šou programa. Tema apokalipse je odavno postala pomodni brend u industriji zabave, različit od istinskog sadržaja ove važne reči. Reč „apokalipsa“ se prevodi kao „otkrovenje“ – to je ono što je Bog otkrio za naše urazumljenje, da bi bili trezveni, sećali se istinskog cilja zemaljskog života, neophodnosti dostizanja jedinstva sa Bogom.
Pojam apokalipse se kod nas uporno povezuje sa strašnim, katastrofalnim događajima svetskih razmera. I svi mi znamo za spoljašnje znakove približavanja vaseljenske katastrofe. Mnogo govorimo o njima, razmatramo ih, ali postoje i drugi, mnogo važniji, skriveni priznaci. Gospod govori da će u poslednja vremena „zato što će se umnožiti bezakonje, ohladnjeti ljubav mnogih“ (Mt. 24:12). A apostol Pavle dodaje – upravo o nama – da će ljudi biti „samoljubivi, srebroljubivi, hvalisavi, gordeljivi, hulnici, neposlušni roditeljima, neblagodarni, nepobožni…“ (2 Tim- 3:2). Eto na šta treba da obratimo pažnju, eto čega se treba bojati više od zemljotresa, cunamija, radijacije…
Živimo u epohi globalne promene klime. Ne govorim o vremenu – neka se time bave meteorolozi. Govorim o katastrofalnoj promeni ljudske prirode. Neko će reći da se od vremena grehovnog pada ništa nije izmenilo ni u čoveku, ni u ljudskom rodu u celini. Ali, avaj, nije tako. Inače ne bi bilo ni Sveopšteg potopa i propasti Sodoma i Gomore – tih gorkih primera masovne i katastrofalne degradacije, sa svim posledicama koje odatle proističu. Priroda čoveka i društva u celini „sklona je grehu“, po rečima Svetih Otaca. U naše vreme je to posebno očigledno. Prava apokalipsa se tiho i neprimetno odvija u našim srcima, samo što njene razmere nisu dostigle onu kritičnu tačku kada će se stihije, zapalivši se, razoriti i zemlja i sva dela na njoj izgoreti. Duh Hristov odlazi iz našeg života, a snažno ulazi drugi, strašni, satanski duh koristi, pragmatizma, raspuštenosti, ravnodušnosti i neograničenog samoljublja. Evo živih primera iz nedavnih susreta.
Čovek ne može normalno da hoda, kreće se veoma teško i sporo, sitnim koracima, povremeno zastaje i ne može da pokrene sa mesta. Stoji, prebacujući se sa noge na nogu, skupljajući snagu. Ćutljivi, usredsređeni čovek. Nekoliko puta sam mu ponudio pomoć, ali je on učtivo odbio. Vidi se da mu je važna ta lična borba. On dolazi u hram po svakom vremenu: leti po vrućini od koje se topi asfalt, na jesen po velikim lapavicama, zimi po golom ledu (što je posebno opasno u njegovom položaju) i na proleće kada se sve otapa. On ide i ide u hram, kao da se uspinje na sopstvenu, nevidljivu Golgotu. I tek sam ovih dana slučajno saznao za njegovu priču.
Razboriti, zaposleni muškarac, brižni otac i verni muž do nedavno je imao naporan, ispunjen život, ali se razboleo. Nešto se desilo sa njegovim zglobovima, tako da sada jedva može da se kreće. Dalje se dogodilo nešto u šta je čak i u naše bezdušno vreme teško poverovati. Žena i tašta su ga izbacile iz kuće… jednostavno tako, ni zbog čega… zato što se razboleo i postao teret. Izbacili su ga… A on nije krenuo da se sudi sa njima. Poželeo je da pretrpi Hrista radi, da ponese krst svoj. Tašta i žena vaspitavaju njegovog jedanaestogodišnjeg sina tako da se stidi oca. A on trpi sve smireno i jednostavno, nikoga ne osuđujući, govori da će sin, kada odraste, možda misliti drugačije…
Primio ga je siromašni komšija u oronuloj straćari od blata sa propalim krovom i rasušenim prozorima. A u blizini, u udobnom domu sa kamenom ogradom, ostala je žena koja ga je izbacila i oni koje on i sada, sa zadivljujućom nezlobivošću, nastavlja da smatra rodbinom.
Ponekad nema šta da jede. Onda mu i pažljive i sažaljive bake skupljaju u paket ulje, griz, konzerve i hleb – šta nađu. I on je iskreno zahvalan, zahvaljuje od srca Bogu i bakama…
A evo i druge priče, takođe skorašnje. Došla mi je žena sva u suzama. Slušao sam je i činilo mi se da sam upao u neki košmarni san. Žena je supruga dobrostojećeg gospodina. Živeli su u zakonitom braku mnogo godina i pokazalo se da je žena bolesna od raka i da će lečenje biti skupo. Tada je muž otišao do lekara i pitao kakve su šanse za ozdravljenje. Lekar je pošteno priznao da su šanse male jer je bolest zapuštena. Tada je muž rekao ženi: „Draga, praštaj, ali ne mogu da se trošim na tebe… ne isplati se. Shvati: šanse da se oporaviš su vrlo male, a ja mogu da izgubim sve“. Pričajući ovo, žena je glasno ridala, a ja nisam nalazio reči da je utešim. Shvatio sam da apokalipsa već nastupa. Ovde i sada.
I ponovo će neko reći: tako je oduvek bilo! Da, u svetu je uvek postojala i podlost, i ravnodušnost, i koristoljubivost. Ali, ako ćemo koristiti aktuelnu terminologiju, „nivo radijacije“ je bio drugačiji. Nije bio kritičan. A sada nije „u granicama dozvoljenog“, već je odavno „smrtno opasan“. Mi se tako bojimo radijacije, toliko govorimo o njoj, posebno danas, a ne primećujemo da koncentracija „čestica greha“ u vazduhu već odavno prelazi dopuštene granice. Međutim, mi tu opasnost ne osećamo jer smo prestali da slušamo glas sopstvene savesti, taj „Gajgerov brojač“ koji je Bog brižno položio u dušu svakog čoveka. I sve zato što savest svesno i neprestano gazimo, prestajemo da je slušamo, zaglušujući je grehovnom navikom i bezakonim životom.
Bojimo se svih mogućih katastrofa, a Gospod govori: „ne bojte se onih koji ubijaju tijelo“ (Lk. 12:4). Stradanja, pa čak i sama smrt, mogu postati topionička peć za dobru dušu, tako da ona, nalik na očišćeno zlato, dostigne Carstvo Nebesko. Ali kada je izgubljen Duh Hristov, kada je duša lišena blagodati, tada ona još ovde, na zemlji, živi u predvorju večne smrti. Treba imati okorelo srce pa to ne osetiti. U tome se i sastoji glavna nesreća, predznak apokalipse – u našoj neosetljivosti. U tome što ne shvatamo šta je istinsko dobro i prava sreća. U samozaboravnom opijanju strastima, u traganju za nasladama, udobnošću, izobiljem i uspehom po svaku cenu, nasuprot duhovnim i moralnim normama. U totalnoj porobljenosti grehu, u strasnoj zavisnosti.
Uopšte, zavisnost u naše vreme nije usko-psihijatrijski termin, već dijagnoza društva, koje nije izgubilo veru, ali koje se odreklo njene sile – načina života, gubitka tradicija i moralnih normi. Danas veruju skoro svi, ali je ta vera maglovita, neobavezujuća, vera „za svaki slučaj“. I što je najtužnije, ta vera ne samo da se ne suprotstavlja mnoštvu zavisnosti, već se i prilagođava njima tako da ništa ne treba da se menja u svom životu. Tako se javlja mnoštvo „strasnih“ vera: vera koja pomaže u biznisu, koja se ulaguje pohotama, vlastoljublju, samoljublju i gordosti… Osim zavisnosti, očigledno pogubnih i socijalno opasnih, kao što su alkoholizam, narkomanija, zelenaštvo, postoje i manje, marginalne zavisnosti, ako se tako može reči, ali ne manje opasne kako za samog čoveka, tako i za društvo. To je isti onaj blud, koji se širi brzinom pogubne epidemije. Uopšte nije metafora kada govorim „pogubne“. Koliko porodica ruši, ostavljajući decu ako ne potpunim, onda polu-siročićima, sakateći njihove duše, formirajući još od detinjstva izopačenu, pogrešnu predstavu o porodici, o odnosima muškarca i žene. Omladina, neobuzdano, kao pomahnitala, razvraća i obogaljuje sopstvene duše, ne shvatajući da će vremenom morati da jede gorke plodove svog bezumlja. Jer „plata za greh je smrt“ (Rim. 6:23) – raspadanje duše. Delovanje tog zakona može da izmeni samo duboko i iskreno pokajanje. A pokajanju tek treba prići.
Postoje zavisnosti, koje se sa tačke gledišta savremenog sveta odlučno smatraju vrlinama, ali sa tačke gledišta Pravoslavne vere nisu manje pogubne i opasne za dušu od „grubih“ strasti. Ove strasti i zavisnosti su baš zato i opasne što su naizgled dobre. Njihova opasnost je u tome što ubijaju dušu, lišavaju je duhovnog života, i udaljuju nas od Boga na, ako se može tako reći, neprimetniji način.
U ove „neprimetne“ strasti mogu se ubrojati strast uspeha, blagostanja, kada čovek za temelj svog života postavlja sticanje statusa u društvu, građenje karijere, izobilje i uspeh. Sve ove posednutosti koje se katkad nazivaju „zdravom ambicioznošću“, u stvarnosti udaljuju čoveka od shvatanja istinskog cilja i vrednosti ljudskog života, čine ga robom jedne od najopasnijih strasti – gordosti – i njene dece – samoljublja i slavoljublja.
„Najuspešniji“ čovek može biti u isto vreme u pravom smislu duhovni mrtvac, upravo zato što ga je sopstveno blagostanje i samozadovoljnost oslepela. On može poginuti za Carstvo Božije, ceo život posluživši sopstvenoj samoživosti. Takav čovek često postaje nesposoban da vidi svoj greh, da se pokaje za njega – a to i jeste istinski priznak duhovne smrti.
Naveo sam primer poražavajuće bezdušnosti u odnosu bliskih ljudi. Međutim, postoji i suprotna, „duševna“ strast, koja ubija milione ljudi, neprimetno za njih same. Govorim o „brigama ovoga svijeta“ (Mt. 13:22), kojima apsolutna većina krštenih ljudi opravdava odsustvo svesnog hrišćanskog života.
Gospod govori: „pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga života“ (Lk. 21:34). Rekli bi se da je ovo za iznenađenje: Hristos, reklo bi se takvo prirodno, pa čak i pozitivno delo kao svetovne brige, pribraja smrtnim gresima ugađanja stomaku i pijanstvu. Zašto? Zato što je čoveku u beskonačnim brigama ovog sveta najlakše da zaboravi na Boga, dušu, pa čak i savest, prikrivajući najsramnije grehe: krađe, obmane, lopovluk, korist, bezbožnost – „dobrim“ brigama o svojoj porodici i bližnjima. U tome se i sastoji glavna opasnost ove „tihe strasti“. U tome što ubija duše neprimetno, ali bez ikakve sumnje. Štaviše, okorelom pijancu ili proždrljivcu lakše je da postane svestan svog greha, da se pokaje za njega nego „brižnom porodičnom čoveku“ koji će pravdati najstrašnije grehe „visokim ciljevima“. Setite se filma „Kum“, tamo je upravo sve i bilo izgrađeno na toj „dobroj“ ideji porodičnog života. Strašno je reći, ali i porodica i brige ovoga sveta mogu postati idol koji odvlači čoveka u propast. Zato Gospod govori: „Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan“ (Mt. 10:37).
Ljubav prema porodici, briga o porodici, trud i karijera, sticanje novca – sve je to dobro i pravilno, ali samo u slučaju ako čovek ne zaboravlja na svoj glavni priziv – da živi u saglasnosti sa Bogom. Ako sve svoje pomisli, reči i postupke dobri porodični čovek proverava ne mišljenjem ovog bolesnog sveta, već zakonom Božijim. To je jedinstveni temelj za istinski, radostan, zdrav i slobodan život.
U Svetom Pismu se govori: „Duh (Sveti) je Gospod; a gdje je Duh Gospodnji ondje je sloboda.“ (2 Kor.3:17). Eto formule istinske slobode, koja treba da bude napisana u našim srcima, tako da bi u životnoj složenosti mi, pre svega, brinuli da ostanemo u zajednici sa Duhom Hristovim, da postupamo hrišćanski. I iako takvo ponašanje, takav način života, može da protivreči normama koje su prihvaćene u savremenom društvu, pa čak i da pravi probleme u životu čoveka, na kraju će ipak sam čovek biti najveći dobitnik – dobitnik istinske, najviše slobode, slobode učešća u Božijoj istini, lepoti i ljubavi. I to uopšte nisu apstraktni pojmovi, već najviša stvarnost u odnosu na koju mi i gradimo sopstveni život.
Kada se dogodi katastrofa, u društvu počinju sve moguće provere, posmatranja, testiranja… Ljudi teže da se obezbede, da spreče nesreću. I to je potpuno normalno. Ali zašto ignorišemo savet Onoga, Koji zna kako da u stvarnosti izbegnemo sve te nesreće?!
Bdijte i molite se“ (Mt. 26:41) govori Gospod. Bdeti znači ne dati sebi da se obmaneš duhom vremena, živeti po zakonu Božijem, misliti, govoriti i postupati sa trepetnom svešću o Njegovom prisustvu.
I treba da se molimo ne samo čitajući određeni broj reči, već živim srcem, obraćajući se živom, svemogućem Bogu sa bolom, nadom i verom.
Uznemirujuće vesti dolaze iz Zemlje izlazećeg sunca, i kako da se ne setimo da Fukušima, u prevodu sa japanskog, znači „Ostrvo sreće“. Možda je strašna tragedija poslednjih nedelja samo još jedno podsećanje svima nama koji živimo na Zemlji, da je sreća bez vere kao kuća sazidana na pesku. Da se tehnološki raj može lako pretvoriti u tehnogeni ad. Prosto zato što je najveća sreća – saglasnost sa Bogom. I Carstvo Njegovo je u nama. Samo ga treba naći.


Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković
Lektura:
Rodoljub Lazić

Izvor:
PRAVOSLAVIE.RU

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *