Тешка искушења

Питање:
Помаже Бог, велике муке ме море већ 7 годна. Био сам тада успешан студент права, давао испите пре времена са добрим оценама. И онда се у 26-ој години нешто у мени преломило…Спремајући испит међународно јавно право (у ком се учи о границама, ратном праву, државама, дипломатији) , само сам се крстио, јер више о религији нисам ни знао и чудио, шта ја то учим и чему ћу сутра да допринесем, односно којем и чијем царству ћу да служим. И “религиозност” моја бејаше у том маниру… (трансцендентална медитација) у коју ме је увела мајка (која је пре три године починила смоубиство) . Елем, дошао сам срећом, до књига Светог Владике Николаја, те мало напојио жедну душу, али како је годинама та медитација била у мом окружењу, ја се окренух њој, ревносно, као и свему другом што сам у животу радио, и заврших на психијатрији 2002 у фебруару. Онда, тако, нисам слушао лекаре сматрајући да ме они не разумеју, пошто нигде Бога не спомињу, и престајао сам у три наврата пити лекове и увек се поновно враћао у болницу. Срећом срео сам дивног и преблагог духовника Оца Милана, пензионисаног проту Вазнесењске Цркве у Београду, који ме је исповедио (стварно сам се исповедио како Бог заповеда-ништа не прескочивши, припремао сам се за исповест темељно, по књижици “исповест” из једног руског манастира) и причестио. Али поштовани оче, мој проблем је у томе што не могу меру у духовном животу да нађем. Када пијем праву меру лекова за моју бољку (психоза, Ф24) постајем неосетљив за духовне ствари и некако тром и немаран. Ако мало смањим дозу, не би избијао из Цркве по васдан. Где и како да нађем меру не знам…то ми је горуће питање. Друго питање је како да градимо Хришћански живот на римском праву које још увек влада светом. Не могу да спорим да ту нема искре разума, али искре Срца нема. Зар није чистоћа духа мера нашег узрастања у Христу, а како дух да буде чист, ако се бави једном таквом приземном професијом? Треће питање ми је везано за то, што већ ево три године, готово сваке ноћи, сањам покојну мајку, готово увек у, мало је рећи, непријатној конотацији…одем, запалим свећу, ништа не помаже. Углавном, моја религиозност је тако, на махове, нестална и несигурна, а душа је жедна Бога. Прочитао сам књиге, које су онако, основа: Боготразитеља, Лествицу, житије Оца Серафима, Старца Силуана, Старца Порфирија Кавсокаливита, дела Светог Владике Николаја, старца Симпсона…души мојој она су мила, ал опет кажем не знам како то са мирским животом ускладити У нади да ћете ми помоћи својим одговором, сагињем се за Благослов
Станислав


Одговор:
Бог ти помогао.
Драги мој брате, схватам да тежак крст носиш на својим леђима. Сигурно је још тежи зато што немаш са ким да га поделиш? Из свега овога што си написао, могао бих ти дати само мало наде али никако праву помоћ јер сматрам да треба да имаш некога близу себе кога би могао често посетити и духовно се охрабрити. Мислим да би требао да се посаветујеш са протом Миланом (код кога си био на исповести) да те препоручи или да ти омогући сусрет са Епископом Порфирије или др. Владетом Јеротићем (који је веома религиозан и заједно са Епископом Порфиријем помаже многима како на духовном тако и на здравственом плану) те да посетиш манастир Ковиљ на духовни разговор са њима. Моли се Господу, а и ја ћу са тобом, да ти подари духовни мир. Поздравља те о.Милан.

Comments are closed.