ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Самоиспитивање савести
 
1. У односу према Богу:
 
а) Љубим ли Бога свим срцем и свом душом?
б) Да ли увек памтим Његово Свезнање и Свеприсутност?
в) Живим ли, испуњавајући Његове заповести?r) Не ропћем ли на Бога?
д) Захваљујем ли Богу за све што ми шаље?
 
2. У односу према ближњима:
 
а) Љубим ли своје ближње (као самога себе!)?
б) Не гледам ли на људе као на средство постизања својих себичних циљева?
в) Не угњетавам ли кога? Не вређам ли? Не варам ли? А можда завидим коме, осуђујем, презирем, и слично?
г) Не крадем ли? (не живим ли на туђ рачун, не бавим ли селаком зарадом?)
 
3. У односу према самоме себи:
 
а) Чувам ли чистоту своје душе и тела?
б) Не обмањујем ли себе?
в) У каквом се стању налазим у односу на спасење?
г) Шта више волим, да дајем или да узимам?
д) Испитујем ли своје пропусте, промашаје и грешке?
ђ) Не сматрам ли себе бољим, вреднијим и паметнијим од других?
е) Оптужујем ли себе у случајевима неуспеха и погрешака или се бавим самооправдавањем, тражећи кривце међу другима?
 
4. У односу према стварима:
 
а) Да ли се брижљиво односим према стварима?
б) Да ли их ломим и кварим без потребе?
в) Да ли добро одржавам своје личне ствари и непокретности?
г) Не избацујем ли пре времена оно што се још може користити, да ли правилно употребљавам ствари?
(Заједно с тим: да ли се моја душа везала за ствари? Нисам ли од њих направио идола? Да ли патим од обожавања ствари?)
 
* * * * *
 
У већини својих научних доказа савремене психолошке и психотерапеутске школе пропуштају и недовољно схватају префињене и најпрефињеније (духовне) равни. Врхунац њиховог разумевања у сличним питањима јесу такви појмови као што су “интуиција” или “несвесно”. Али људи опште (и међусобно врше утицаје једни на друге) не само на видљивој (физичкој) равни и не само у разумним и ванразумним орбитама, него и у сфери најпрефињенијих (квантних, лептонских) међусобних утицаја.
У томе и јесте основна грешка Фројда, Јунга и других талентованих истраживача, што се сва њихова истраживања нису уздизала до духовне равни (коју су они порицали), заглибљавајући се у слојевима физиолошких и спекулативних експеримената, издвојених путем, макар и генијалног, посматрања низа законитости које се стварно збивају.
Међутим, увек, или скоро увек, у чисти експеримент су се уплитали људско мудровање, гордост и бујна машта.
Дух је увек остајао, а и даље остаје ван домашаја истинског разумевања нехришћанских истраживача који се баве науком о човеку.