ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Мутација душе
 
У реци Москви се све чешће лови риба с различитим аномалијама, што је условљено токсичком загађеношћу воде. Нешто слично догађа се и са човеком који доживљава на себи страшне спољашње утицаје који су по својој снази погубни по организам.
Све више се удаљавајући од начина живота, усклађеног са природом, људи се у суштини нагло крећу према чину самоунишгења космичких размера. Ови процеси се сваке године све више убрзавају, постајући све више очигледни и видљиви, чак и опипљиви.
Еколошки проблеми нису једини опасни проблеми. Осим чисто физичких штетних утицаја типа зрачења, буке, загађености отровним гасовима и загађења спољне средине, постоје још и социјално-психолошки чиниоци који нису мање значајни за човека. То су: нестабилна политичка ситуација (како у свету, тако и у земљи), ратови, криминогена ситуација, незапосленост, хиперинфлација, сви могући стресови и, најзад, духовно распадање социјума, наравствена деградација, губљење светлих и узвишених људских идеала, савесности, вере и љубави.
Општи ток људског развоја није уређен никаквим јединственим заједничким циљем. Он се остварује стихијски, умногоме агресивно, понекад хировито и, чак безумно, без обуздавања и одговарајуће контроле. Свету више нису потребне велики духовници и њихове речи спасења. Улогу лидера преузели су вешти, спретни шпекуланти који не изражавају интересе нације, већ одређених кланова и група.
Секуларизоване науке (лишене религиозног смисла), занати, уметност и политика у свом развоју стварају невиђени хаос несређених идеја и остварења која не воде човечанство никуда. Свет је изгубио хармонију свог развоја, нагло је убрзао свој ритам који ни сам више не може да следи. Царство Кесара ни само не зна шта хоће. Његова философија све више постаје она која се може одредити као одсуство сваке философије.
Масовна самоубиства, проституција, алкохолизам, наркоманија, сексуалне изопачености, мистично врзино коло, псеудомузичко безумље и огромно мноштво болести како физичких, тако и душевних – све више победоносно напредују по целом свету. (СИДА је само предвечерје будућег помора, Чернобиљ је само претеча свеопштег радијационог загађења, али постоје и страшније варијанте, све до светске катастрофе.).
Саопштења о најновијим достигнућима науке, технике или медицине, саопштења која хипнотизују слух, заправо не одражавају било какве стварне успехе на плану оздрављења духа или изласка из слепе улице, већ напротив, одвлаче од трагања за путоказом, а и болести није мање, како физичких, тако и друштвених.
Најстрашнији плод данашњег времена је масовна неповратна мутација људских душа. Ако је у стара времена било мноштво страшних порока, ратова н бесмислених суровости, они су, пре свега, били условљени непросвећеношћу, а не мутираношћу изопачених душа. Као и у наше време, и тада је било много нељуди, полуљуди и подљуди. Али човечанство је патило више од душевног слепила, и потенцијално је ипак поседовало шансу да прогледа, очисти се, испуни се здравим разумом. на чак и да се исцели.
Данас је све то далеко сложеније. Мутациони вирус уноси у душе покаткад неповратне промене. Аномалије попримају постојан карактер и не могу се лечити.
Дисхармонија садашњег живота с моћном бујицом погубних информација уз губитак свете тишине и услова неопходних за васпостављање душевнодуховних снага које непрестано пресушују, омогућавају стварање у суштини новог типа човеколиког бића које је изгубило свој богоподобни образ, а можда већ и шансу за спасење.
Руски философ Иван Иљин није случајно прорекао: “Несавесно поколење, ако оно икада дође, погубиће човеков живот и његову културу на земљи”. Такво поколење постепено долази, а можда је већ и дошло.
Природно човеково стање постају: лаж, подлост, сексуална распуштеност, скврнословље, лукавство, подмитљивост, лицемерје, таштина, неизмерна гордост (све до самообоготворења).
Слој најбољих људи нема приступ власти и то постаје све очигледније. Људи који нису покварени, који нису изгубили савест, данас су разједињени, потиснути су и несхваћени. Збивају се древна светоотачка пророчанства о томе да ће настати времена, када ће се непорочност сматрати пороком, када ће је сви осуђивати и презирати (упоредите: “Настаће једном време и људи ће постати луди. Угледавши човека кога није захватило лудило, устаће против њега, говорећи: Ти си луд, зато што ниси сличан нама” – св. Антоније Велики).
Осим процвата различитих врста порока, пијанства, криминала, лицемерја, корупције, карактеристично обележје времена постала је издаја вере.
Једина вредност која нам је преостала – Православље – изложена је моћним ударцима, пре свега унутрашњег карактера. Праве се покушаји да се дестабилизује, искриви, обешчасти сва чистота и истинитост божанске вере. Мало стадо истински православних принуђено је све више да се повлачи у духовно-психолошке катакомбе које се налазе ван граница видљивог, чак и споља верујућег света.
Трагедија данашњег периода у Русији није у томе што је извршен повратак у правцу капитализма. Грубо говорећи, “све је то исти враг”. И Царство Божије на земљи се не може изградити, јер то је савршена утопија. Основна трагедија нашег времена је грађење и стварање нечег новог, потпуно на безбожној, недуховној, меркантилној основи с неразумним рушењем много тога корисног, без јасног и перспективног програма. Идиотске пароле типа: “Најпре економија, а онда морал”, никада нас неће довести до жељеног изобиља. Сав садашњи спољашњи живот мора се градити у складу са унутрашњим. Споља добар, лагодан и леп живот неспојив је са унутрашњим смрадом и атрофијом душа.
Духовно цепиво кроз божанско Православље, здрава побожност, потребни су нам као ваздух.
Поновно стварање хришћанских наука, хришћанске уметности, хришћанских заната – то је пут к препороду (узлажењу) и изласку из кризе.
Обједињавање најбољих наравствених снага земље, снага које исповедају идеју обнове Свете Русије, обједињавање у православне савезе и братства наставника, лекара, уметника, правника и научника – насушни је задатак данашњице. Настало је време стварања пољопривредних православних удружења, а можда већ и насеља за заједничко живљење, јер нагло распадање околног света ускоро може створити физички неподношљиве услове по сам опстанак људи који нису изгубили душу и веру. Ова претња је сасвим реална.
Требало би да се чује одређенији и духовно руководећи глас православне Цркве, тог стуба и тврђаве истине. Заостајање за насушним проблемима друштва, губитак ауторитета и свеопштег утицаја у друштву нипошто се не сме допустити. Православна Црква је наш спасоносни круг, горак, али исцељујући лек, једина наша вредност која нам је преостала.
Више од хиљаду година су духовни корени и традиција Русије нераскидиво били повезани с Православљем, с његовим светоотачким учењем које је увек играло важну улогу у стварању духовне културе и наравствености младих нараштаја.
Нажалост, ове традиције су у периоду који се условно одређује као седамдесетогодишњи, биле потпуно изгубљене. Светоотачки списи и до сада нису заузимали своје достојно место на полицама масовних и личних библиотека. Они су мало познати у ширим круговима, на њих се ретко позивају. Проучавање ове литературе не врши се у општеобразовним школама. Мало Руса познаје и своје најбоље мислиоце новијих времена, такве као што су Иван Иљин, Павле Флоренски, или, рецимо, еп. Јован Шаховској, архиепископ Серафим Собољев.
Најзад, сасвим је мали број савремених књижевника, философа, научника и лекара који покушавају да се држе најбољих домаћих и светоотачких традиција. А свака врста стваралаштва, освећујући се духовним цепивом, стиче савршено другачији садржај.
Једно од потресних открића деградиране свести човека 20. века постала је идеја безнаравственог бивствовања и неутољива жеђ за богаћењем које се прикривају свакојаким псеудо-философским и политичким паролама. Испоставило се да је живети безнаравствено не само могуће, него и далеко лакше (споља), него наравствено. Данас непоштени људи живе боље од честитих, користољубиви имају више добара и услова за живот од некористољубивих.
Шпекуланти, превејанци, лопуже, подлаци цветају. Али у томе и јесте највећи парадокс што је овакав непоштени процват заснован на свеопштој кратковидости н неукости. Јасно је да би у моралном друштву та раскош и милиони, зарађени на лажи и преварама, брзо били порекнути, или би их сви презирали. И политички брбљивци и заводници били би лишени подршке. брзо би сишли са сцене, када би просвета и наравственост постали свеопшта вредност руског народа.
Али лаж наставља да влада умовима и људи траже, али не налазе излаз из насталог стања. Будући ток историјских догађаја остаје нам непознат. Међутим, претпоставке за наравствени препород ипак постоје, јер се у народу ствара наравствена опозиција, служи се у храмовима божанствена Литургија, пропао је покушај брзог омамљивања Русије.
Нарочиту актуелност поново стиче пут индивидуалног спасења на који су указали свети старци још пре много столећа. “Стекни смирен дух и хиљаде око тебе ће се спасти” – говорио је преп. Серафим Саровски. Хришћанин се на наравственом плану неоспорно мора разликовати од свих нехришћана, мора имати донекле различит начин живота, али не спољашњи, већ скривени живот. тајанствен за његову околину, нарочито по питањима милосрђа и добра.
Овим једноставним речима хтео бих да завршим ово опширно разматрање, изазвано реалностима данашњег дана – дана туге и узнемиравајућих предосећања будућих нових потреса и катаклизми.
Свако од нас понекад осећа у себи пулсирање посебног закона који премашује нашу егоцентричност, хтења и могућности. Остајући при своме и не узимајући у обзир ову вечиту снагу, човек се уклања од истине и почиње да мучно лута по свим могућим лавиринтима илузорно-привидног света жеља и страсти.
Према једнодушном мишљењу највећих домаћих мислилаца најновијег доба, обједињавање око Православља свих мислећих људи који пате због Отаџбине – једини је услов духовног препорода Русије. Само ће православни дух оживети и подићи умирућу и трулећу привреду, ружну и хистеричну културу, науке и занате. Само је у Православљу наша будућност и неисцрпни извор и снага надахнућа.