ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
О негативним навикама
 
“За човекову пропаст довољна је само једна порочна навика:
она ћe стално отварати улаз у душу свим гресима и свим страстима”
(св. Игнатије Брјанчанинов).
 
Човек се брзо навикава како на добро, тако и на лоше, па чак и на оно очигледно штетно по себе. Понекад се на оно лоше и лакше навикава. То се објашњава тиме што је човекова природа (унакажена грехопадом) разнородна и у једнакој мери пријемчива и за позитивно и за негативно.
Од раног детињства треба брижљиво чувати децу да се у њима не укорене непожељне навике. Вероватно је свима познато како је тешко одучити дете од навика: да сиса прсте, да шмрче, да гризе нокте и др. Понекад су навике условљене и нарочито природном склоношћу према опсесијама, али у већој мери зависе и формирају се путем понављања одређених радњи.
Сазревајући и спознајући себе као личност, човек мора критички да оцени степен поробљености греховима – неприродним, некада усвојеним услед недовољног разумевања, можда чак и аутоматски. Тачно кажу да је “навика друга природа”. Истина, постоји и друга добра мудрост: “Свака навика има н одвику”. Одвикавање је понекад дуг процес, оно може бити мучан и сложен посао, али увек касније пружа осећање задовољства, јер представља барем малу победу која отвара нове могућности за потпуније ослобођење од ропства пороцима и страстима.
Постоје две прекрасне светоотачке приче које очигледно показују силу укорењене навике. У првој старац моли ученика да ишчупа младицу кипариса. што овај извршава без великог напора. Након тога ученику предлаже да ишчупа из земље мало зрелије дрво. После одређених напора ученик излази на крај и са овим задатком. Најзад, старац прилази снажном, високом дрвету и моли ученика да ишчупа и њега. Сви његови покушаји макар само да расклима дрво показали су се безуспешним. Тек је уз помоћ другог ученика и с великим напором успео да ишчупа дрво с кореном. Младица значи лошу навику која још није успела да се укорени у човеку. Јаче дрво представља укорењену и трајну навику која се ипак уз напор може уклонити самостално. Најзад, у последњем случају, високо дрво значи чврсто прихваћену и уобичајену греховну навику која се без туђе помоћи не може уклонити.
У другој причи се приповеда о новом монаху једног манастира. Након неколико дана овај младић признаје на исповести старцу да краде храну из трпезарие. Старац моли игумана да повећа порцију монаху, али то не помаже, овај и даље признаје да краде. Тада му старац предлаже део своје порције, али монах наставља потајно да поткрада туђе. “Зашто то чиниш?” – пита га старац – “Зар ти није довољно?” “Не, довољно је” – одговара овај. “Па зашто онда узимаш туђе?” “Не знам. Просто навика” – одговара монах. Таква је снага укорењене навике, иако за крађом заиста није било никакве потребе.
Уместо негативних навика треба тежити на све могуће начине формирању позитивних особина. Нарочито је важно навикнути се живети праведно, по савести, не лагати ни себе, ни ближње (чак и у малом). не завидети никоме, не ласкати, не светити се, не бити злопамтљив и сл.
Навика да се живи духовно, благочастиво, по еванђелским заповестима не само што очишћује и ослобађа човека од постојећих недостатака, него га и штити од стицања нових. Нарочито је важно стицање трајних навика у молитвеној пракси, тој “науци над наукама” и “уметности над уметностима”. Свака попустљивост према себи води гашењу целокупног духовног живота, губитку целокупне сржи целовитости и вере у човеку.
Нема ниједне негативне навике која се не би могла превладати кроз познање њене погубности и искрену жељу да човек себе исправи. (То се односи и на алкохол, дроге и пушење.) Међутим, увек, како истиче светоотачко учење, осим личних напора и самопоуздања неопходно је још и узношење молитава и уздање у помоћ Највишег Творца неба н земље са чистотом срца и ватреном вером.
 
Тематске мисли
 
1. Васпитачи и наставници! Укорењујте омладини добре навике, одвлачите је, као од велике несреће, од порочних навика (св. Игнатије Брјанчанчнов).
 
2. Порочне навике су као окови на човеку: оне га лишавају наравствене слободе и насилно држе у смрадној мочвари страсти (св. Игнатије Брјанчанинов).
 
3. Ко себе побеђује у малом, побеђује себе и у великом (ава Исаија).
 
4. Нема тиранства које би било тако неподношљиво као навика, и зато је не називају узалуд другом природом (св. Јован Златоуст).
 
Немогуће је савладати велико, ако не победиш оно незнатно (св. Исак Cupuн).